Sve aktivnosti

I dalje postoji Eurovision ? Nemam televiziju već 20 godina............. televizor mi služi kao monitor. Jbt, Evrovizija… Od ABBA više ne pratim ništa. A priznajem, tad sam to gledao pomno, dečijim očima

Ja ču biti zadovoljan kad bude model da uplouduješ svoj mozak direkt u bazu znanja

Thnx @Mikorist. Prosledio sam kolegi tvoj post. Siguran sam da će biti zadovoljan.

Pitaju me šta koristim od AI i kako..... Primarni model: Qwen 14B (Q5 ili Q6) odličan za RAG, dobar kontekst, brz, multilingvalan (srpski/engleski). Sa 64GB RAM i 16GB VRAM GPU možeš raditi layer offloading na RAM/CPU (AMD Ryzen dobro ), pa možeš i veće modele. Ollama + Open WebUI ili LM Studio Ima ugrađeni RAG (Retrieval-Augmented Generation), lako upload-uješ PDF-ove, TXT, EPUB, knjige, beleške... automatski ih čita, deli na chunk-ove, pravi vector bazu (lokalno) i odgovara tačno po tvojim tekstovima sa citatima. Lep GUI, workspaces, multi-document chat. Super za knjige i ličnu bazu znanja. Ubaciš svojih 1000, 5000 ili 10.000 knjiga..... Tvikujem ga da bude kao ja i da mi radi korekcije tekstova. Ispravlja mi gramatiku i dorađuje tekst..... ChatGTP plačen kao API po potrebi GROK free - a ima najviše GPU DeepSeek - kinezi za obradu slika Nano Banana Pro plačen za audio obradu Neural Analog https://neuralanalog.com/ po potrebi jer deru..... skupo je ko ne radi produkciju

Thabang Tbang

Najkraće rečeno - 2. polufinale značajno "jače", kvalitetnije. Da smo kojim čudom ovde upali teško da bi se domogli finala. Norvežanin i Danac odlični vokali ( na stranu lgbtq+ pripadnost ). Klasične evrovizijske numere koje pucaju na visoka mesta u konačnom plasmanu. Rumunka i njen bend pokazali našoj Lavini kako se sa moodima izvodi numera sličnog muzičkog pravca. Za njih navijam iako su bez šansi. Kraljica noći iz Francuske bez Papageno-a. Australijanka se sprema da krene stopama Selin Dion put Las Vegas-a. Gledamo finale svi mi koji smo muzički mazohisti.

Postoje trenuci kada shvatiš da je ceo moderni svet zapravo zalepljen selotejpom, kafom i živcima nekoliko ljudi koji nisu spavali kako treba još od 2017. Ovo je priča baš o tome. Ovo je Veritasium video o XZ Utils backdoor-u (CVE-2024-3094) jednom od najozbiljnijih napada na Linux ikad Ne o AI-u koji će da nas pobije, niti o nuklearnom ratu, niti o onoj holivudskoj slici hakera koji sede u mračnoj sobi i lupaju po tastaturi dok po ekranu leti zeleni Matrix tekst. Mada je zanimljivo koliko ljudi i dalje zamišlja cyber napade upravo tako, kao da svaki ozbiljan incident mora da izgleda spektakularno da bi bio opasan. A onda se ispostavi da možda najopasnija stvar koja se desila internetu poslednjih godina počinje sa jednim prilično dosadnim Linux alatom za kompresiju fajlova i čovekom koji je samo pokušavao da održi projekat u životu. I drugim čovekom koji je primetio da mu SSH login traje možda pola sekunde duže nego inače. Između te dve stvari nalazi se nešto što je vrlo lako moglo da preraste u najveći supply-chain kompromis koji je moderna infrastruktura videla. I nije ono standardno preuveličavanje tipa „ovo menja sve“ koje internet voli da lepi na svaki incident. Ljudi koji se stvarno bave bezbednošću bili su ozbiljno uznemireni kada je cela priča izašla napolje, upravo zato što je napad bio tih, strpljiv i neverovatno dobro osmišljen. I najbolji deo je što većina ljudi nikada nije ni čula za XZ Utils. Linux: sistem koji drže ljudi koje niko ne vidi Ljudi zamišljaju Linux kao neku ogromnu organizaciju iza koje stoje milijarde dolara, beskrajni timovi inženjera i sterilni data centri u kojima sve funkcioniše kao sat. A realnost ume da bude mnogo čudnija i mnogo haotičnija. Često je bliža situaciji: „Brate, je l’ možeš ti ovo da održavaš neko vreme? Ja stvarno više ne mogu.“ Što je najgore, nije ni netačno. Dobar deo interneta zaista funkcioniše zahvaljujući ljudima koji rade praktično nevidljiv posao. Open source danas drži skoro celu infrastrukturu modernog sveta, samo što to većina korisnika nikad ne vidi direktno. Cloud platforme, banke, hosting firme, Android telefoni, Docker, Kubernetes, CI sistemi, mrežna infrastruktura, serveri po bolnicama, pola enterprise softvera , sve to sedi na ogromnoj gomili biblioteka i alata koje često održava nekoliko ljudi. Nekad jedan. Nekad čovek koji ima regularan posao preko dana pa noću odgovara na GitHub issue-jeve. Nekad neko ko je pregoreo pre četiri godine ali i dalje nastavlja jer zna da nema ko drugi. I onda internet razvije veoma čudan odnos prema tim ljudima: svi zavise od njih, ali ih praktično niko ne primećuje dok nešto ne pukne. Tek tada nastaje panika. Do tada postoji neka kolektivna pretpostavka da će „neko već održavati to“. Stallman, idealizam i trenutak kada je nastao moderni svet Da bi cela priča oko XZ backdoor-a imala smisla, moraš malo da se vratiš unazad, jer internet kakav danas postoji zapravo nije nastao iz ideje da se napravi mašina za štampanje novca. To dolazi kasnije. U početku je sve to bilo mnogo idealističnije. Osamdesetih godina Richard Stallman sedi u MIT-u i nervira se jer Xerox štampač baguje, a kompanija odbija da podeli source code drajvera kako bi mogao da ga popravi. Kada to prepričaš danas, zvuči skoro komično, kao neka anegdota iz IT folklora. „Lik napravio filozofski pokret zbog štampača.“ Ali problem nikada nije bio samo štampač. Više je bilo pitanje kontrole i vlasništva nad tehnologijom koju koristiš svakog dana. Ako ne možeš da vidiš kako nešto radi i nemaš pravo da to menjaš, onda zapravo zavisiš od dobre volje kompanije koja ti je to prodala. Iz toga nastaju GNU projekat, GPL licenca i cela ideja slobodnog softvera. Ne „besplatnog“, što ljudi često mešaju, nego slobodnog u smislu da možeš da ga proučavaš, menjaš, deliš, popravljaš. Posle dolazi Linus Torvalds sa Linux kernelom i stvari eksplodiraju mnogo dalje nego što je iko tada mogao da zamisli. I to je zanimljivo: ceo moderni internet je velikim delom izrastao iz kulture poverenja i saradnje između ljudi koji se uglavnom nikada nisu ni upoznali. Ispostavlja se da je poverenje možda i najveća rupa u celoj priči. XZ Utils: najdosadniji projekat na planeti XZ Utils nije projekat koji privlači pažnju. Nije AI startup. Nije blockchain. Nema konferencije sa LED ekranima i keynote prezentacijama. To je alat za kompresiju fajlova. Bukvalno ona vrsta softvera o kojoj ne razmišljaš osim ako ti baš zatreba. Kao vodovodne cevi ili trafostanica. Nije glamurozno, ali kada nestane ili pukne, odjednom svi shvate koliko zavise od toga. XZ i njegova biblioteka liblzma bili su prisutni u ogromnom broju Linux distribucija i server okruženja. Godinama ih je održavao Lasse Collin, praktično sam. I sad, kada čitaš to ovako izolovano, možda ne deluje dramatično, ali open source ekosistem je pun upravo takvih projekata: stvari koje koriste milioni sistema, a iza njih stoji jedna iscrpljena osoba. Burnout je verovatno jedan od najvećih problema open source sveta o kom niko ne priča dovoljno. Jer ljudi često zamišljaju security kao kriptografiju, exploite i firewalle, a mnogo ređe kao psihološko stanje maintainer-a koji već mesecima otvara issue tracker sa osećajem fizičkog umora. A internet ume da bude neverovatno zahtevan prema open source developerima. „Kad će fix?“ „Zašto ovo još nije rešeno?“ „Meni ovo hitno treba.“ „Je l’ može feature?“ „Zašto ne odgovaraš?“ I sve to često ide ka čoveku koji za taj rad nije plaćen dovoljno da bi od njega mogao normalno da živi. Negde tu nastaje prostor za manipulaciju. Ne tehničku odmah, nego ljudsku. Jer kada si iscrpljen dovoljno dugo, pomoć počinje da zvuči kao spas. Jia Tan: čovek koji nije hakovao kod nego ljude Tu priča postaje stvarno jeziva, mada ne na onaj filmski način. Više na onaj tihi način zbog kog ti kasnije bude neprijatno kada razmisliš koliko je sve delovalo normalno. Tokom 2021. pojavljuje se nalog JiaT75, kasnije poznat kao Jia Tan. U početku ništa alarmantno. Sitni patch-evi, korisni doprinosi, dobra komunikacija, sasvim razuman contributor. Takvih ljudi open source projekti vide stalno i uglavnom su dobrodošli jer maintaineri jedva čekaju nekoga ko može da preuzme deo posla. Ali vremenom kreće nešto drugo. Pritisak. Pojavljuju se drugi nalozi koji počinju da kukaju kako projekat ide sporo, kako maintainer ne odgovara dovoljno brzo, kako treba više developera i aktivniji release ciklus. I danas postoji ozbiljna sumnja da su neki od tih naloga zapravo bili sockpuppeti — lažni identiteti korišćeni da se stvori osećaj pritiska i hitnosti. To je deo koji je iskreno mnogo jeziviji od klasičnog hakovanja. Nema brute force-a, nema spektakularnog probijanja zaštite. Samo neko ko godinama strpljivo glumi pouzdanog člana zajednice dok polako gura umornog maintainer-a ka tome da mu prepusti sve više kontrole. I što duže razmišljaš o tome, sve više liči na obaveštajnu operaciju, a sve manje na tipičan cyber kriminal. Na kraju je upalilo. Trenutak kada je dobio ključeve Mic po mic, Jia Tan dobija veće privilegije. Dobijao je sve više pristupa i odgovornosti, malo po malo. U jednom trenutku i praktičnu kontrolu nad release procesom. A release proces je ovde bio ključan detalj koji prosečnom korisniku verovatno ništa ne znači dok ne shvati implikacije. Mnoge Linux distribucije ne uzimaju direktno Git repo kada prave pakete. Koriste release tarball — zvanično spakovano izdanje projekta. I tu dolazi jedan od najgenijalnijih, ali i najjezivijih delova cele operacije. Git repo je uglavnom izgledao čisto. Ako pogledaš source kod površno, ne vidiš ništa naročito sumnjivo. Ali release tarball koji maintainers distribucija skidaju i koriste za build? Tu je bio payload. Što je najgore, veoma je pametno izvedeno. Kao da ti neko pokaže potpuno čist recept, a onda otrov sakrije tek u finalnom pakovanju proizvoda koje ide u prodaju. I problem je što ogromna većina ljudi nikada ne proverava detaljno razliku između repo sadržaja i release arhive jer postoji implicitno poverenje da je to praktično ista stvar. U normalnim okolnostima to i jeste tačno. Samo što ovo nisu bile normalne okolnosti. Kako je backdoor zapravo radio Ovde stvari postaju tehnički prilično lude. I zanimljivo je što je napad bio toliko specifičan da mnogi sistemi nikada ne bi ni aktivirali payload. Nije to bio malware napravljen da divlja svuda redom. Naprotiv, ponašao se skoro paranoično oprezno. Ciljani su konkretni sistemi: x86-64 Linux glibc GCC buildovi određeni build lanci preko dpkg/rpm systemd okruženja Ako okruženje nije odgovaralo veoma preciznim uslovima, ništa se nije dešavalo. Što je zapravo pametno ako pokušavaš da ostaneš neprimećen što duže. Payload je bio sakriven kroz „test“ fajlove, dodatno kompresovan i maskiran tako da build skripte tokom procesa izvlače i ubacuju zlonamerni kod u liblzma. Posebno modifikovan build-to-host.m4 igrao je veliku ulogu u tome. A onda dolazi deo zbog kog ljudima iz bezbednosti postaje jasno koliko je stvar ozbiljna. Backdoor nije direktno napadao OpenSSH. Koristio je činjenicu da sshd, preko određenih systemd integracija i lanca zavisnosti, indirektno učitava liblzma. Ako nisi navikao na Linux internals, ovo zvuči potpuno suludo: „Kako biblioteka za kompresiju ima veze sa SSH autentifikacijom?“ I upravo je poenta bila u tome da niko ne očekuje takvu vezu. Korišćenjem glibc IFUNC mehanizma menjani su delovi toka povezanog sa RSA autentifikacijom. A onda, pod veoma specifičnim uslovima, specijalno oblikovan payload mogao je da omogući remote code execution pre autentifikacije. Praktično root pristup. I gotova priča. Server više nije tvoj. Kad se ovakve stvari objasne previše kratko, ljudi nekad pomisle da je u pitanju „samo još jedna ranjivost“, ali ovde je zastrašujući deo bio nivo planiranja. Neko je veoma dugo razmišljao kako da ostane nevidljiv unutar infrastrukture koju koriste milioni sistema. I sad zamisli šta je moglo da se desi Mislim da dosta ljudi i dalje ne kapira koliko je ovo bilo blizu ozbiljne katastrofe. Jer kompromitovane verzije jesu završile u nekim rolling i testing distribucijama, ali nisu stigle dovoljno duboko u stabilna enterprise izdanja pre nego što je sve otkriveno. Da jesu, posledice bi bile veoma ružne. Data centri. Cloud provajderi. CI/CD infrastrukture. Hosting kompanije. VPN mreže. Korporativni Linux serveri. Potencijalno i državni sistemi. I sad, naravno, nije garantovano da bi svaki od tih sistema bio kompromitovan automatski. Važno je ne skliznuti u totalni apokaliptični narativ. Ali mogućnost da postoji tih i veoma sofisticiran pristup ogromnom delu globalne infrastrukture bila je dovoljno realna da ljudi ozbiljno paniče kada su shvatili šta gledaju. Najgori malware nije onaj koji briše diskove i pali alarme. Najgori je onaj koji ćuti. Koji sedi unutra i čeka. A onda se pojavio jedan čovek kome je SSH bio spor Ovo je deo koji bi u filmu verovatno delovao nerealno napisano. Andres Freund primećuje da mu SSH login traje malo duže nego inače. Ne drastično. Ne ono „server umire“. Govorimo o otprilike pola sekunde. Većina ljudi bi to ignorisala bez razmišljanja. Krivili bi mrežu, systemd, random Linux haos, bilo šta. Ali neki developeri imaju gotovo bolesnu sposobnost da primete kada performanse „mirišu pogrešno“. Posebno ljudi koji stalno gledaju perf metrike i niske nivoe sistema. Andres počinje da debugguje problem. Valgrind pokazuje čudna ponašanja. CPU usage deluje neobično. Neke stvari jednostavno ne deluju kako bi trebalo. I malo po malo kreće da odmotava nešto što je na početku verovatno izgledalo kao bizaran performance bug, a završilo se otkrivanjem jednog od najsuptilnijih supply-chain napada koje je open source svet video. Dana 29. marta 2024. objavljuje upozorenje na oss-security mailing listi. I tada internet kolektivno shvata koliko je cela stvar ozbiljna. Postoji još jedan skoro apsurdan detalj: izgleda da je sam backdoor imao određene bugove i nuspojave koje su dodatno pomogle da bude primećen. Što znači da postoji veoma realna mogućnost da je svet imao sreće ne zato što je sistem review-a bio savršen, nego zato što je malware pravio dovoljno čudno ponašanje da privuče pažnju pravoj osobi. To je baš neprijatna misao kada malo zastaneš i razmisliš. Najstrašnija lekcija cele priče Ljudi često misle da je najveći problem cyber bezbednosti nedostatak dobre enkripcije ili lozinke koje su previše slabe. Ali priča oko XZ backdoor-a mnogo više liči na problem ljudske iscrpljenosti nego na problem matematike. Cela moderna infrastruktura oslanja se na emocionalni i mentalni rad ljudi koji su često već odavno pregoreli. To je verovatno najneprijatniji deo cele priče. Ne „Linux ima rupu“, nego činjenica da kritične komponente interneta održavaju ljudi koji ponekad nemaju ni dovoljno vremena ni energije da pravilno pregledaju sve što prolazi kroz projekat. A kompanije vredne milijarde dolara na tome grade sopstveni biznis. Amazon. Google. Microsoft. Oracle. Svi koriste ogromne količine open source softvera da pokreću infrastrukturu od koje zarađuju ozbiljan novac. I opet se često dešava da ključni maintainer nekog projekta odgovara na bug report u dva ujutru potpuno besplatno. Nije ni čudo što sistem počinje da puca po šavovima. „Digitalni feudalizam“ možda zvuči kao previše dramatičan izraz, ali iskreno, ponekad nije toliko daleko od realnosti. „Ali open source ima mnogo očiju“ Postoji ta stara open source mantra: „Given enough eyeballs, all bugs are shallow.“ I ideja iza toga nije glupa. Ako dovoljno ljudi gleda kod, veća je šansa da će neko primetiti problem. Samo što praksa ume da izgleda mnogo manje romantično. Niko ne sedi dobrovoljno i čita build skripte od 800 linija u opskurnom compression projektu osim ako baš mora. Ogroman deo open source ekosistema funkcioniše na implicitnom poverenju, automatizovanim pipeline-ovima i pretpostavci da neko drugi proverava stvari dovoljno detaljno. A često ih zapravo niko ne proverava. Ljudi vole da zamišljaju open source kao savršenu demokratiju koda, ali realnost ume da bude mnogo haotičnija: maintainers koji su iscrpljeni gomila zavisnosti koje niko ne razume potpuno CI sistemi koji gutaju update-ove automatski trust-based modeli razvoja kompanije koje očekuju enterprise kvalitet za praktično nula dinara XZ backdoor nije „razbio“ taj sistem. Više ga je na trenutak osvetlio dovoljno jako da svi vide koliko je krhak. Šta sada? Posle incidenta krenuli su razgovori o svemu i svačemu: reproducible builds strožim review procesima verifikaciji release tarballova boljim funding modelima za maintainere nezavisnim auditima hardeningu build chaina smanjivanju nepotrebnih zavisnosti I da, verovatno će deo toga stvarno poboljšati situaciju. Open source zajednica ume veoma brzo da reaguje kada shvati da je nešto ozbiljno. Ali iskreno, teško je oteti se utisku da problem nije samo tehnički. Možeš da zakrpiš biblioteku. Možeš da promeniš pipeline. Možeš da uvedeš još provera. Mnogo je teže rešiti činjenicu da se ogromni delovi interneta i dalje oslanjaju na ljude koji rade na ivici burnout-a jer osećaju odgovornost prema projektima koje niko drugi neće održavati. I to nije problem koji rešava jedan git commit. Linux nije zamalo pao zbog koda Nego zbog poverenja. I mislim da je baš zato cela priča toliko uznemirujuća čak i ljudima koji nisu tehnički potkovani. Nije probijen firewall nekim magičnim exploitom iz filma. Nije razbijena enkripcija. Nije neko „hakovao Linux“ u klasičnom smislu. Nego je neko godinama strpljivo postajao deo zajednice. To je mnogo opasniji model napada nego što ljudi vole da priznaju, jer pokazuje da budućnost cyber ratovanja verovatno neće izgledati kao direktan napad na tvrđavu. Mnogo češće će neko jednostavno godinama graditi poverenje pa tek onda uraditi nešto ovako. Problem je što ovde napad ne dolazi spolja na očigledan način. Ulazi kroz svakodnevne procese, održavanje, update-ove i ljudske odnose. Kao vodoinstalater koji godinama uredno dolazi na posao dok jednog dana ne odluči da zavrne pogrešan ventil. I možda je najneprijatnije to što je ovaj napad bio toliko strpljiv. Nije jurio haos odmah. Delovalo je kao nešto napravljeno da sedi tiho veoma dugo. I možda najvažnija stvar Da nije bilo jednog čoveka koji je rekao: „Hm, nešto mi je spor SSH.“ …moguće je da danas ne bismo pričali o incidentu koji je sprečen, nego o jednoj od najvećih kompromitacija infrastrukture u istoriji interneta. I to je možda najbolji podsetnik koliko je moderna tehnologija istovremeno fascinantna i jezivo krhka. Jer ispod svih tih cloud platformi, AI sistema, aplikacija i beskrajnih buzzword-a i dalje postoje mali, dosadni, nevidljivi delovi infrastrukture koje održavaju stvarni ljudi. Umorni ljudi. Ljudi koji nekad odgovaraju na bug report dok jedu hladnu večeru ili pokušavaju da završe još jedan release posle posla. I možda bi cela industrija trebalo malo ozbiljnije da razmisli šta znači oslanjati se na takav sistem dok se istovremeno ponaša kao da je open source beskonačan resurs koji će sam sebe održavati zauvek. Jer kada pukne nešto ovako, ne pada samo Linux. Pada mnogo više od toga.

Naleteo sam na epizodu StarTalk Plus pod nazivom Does The Future Exist? i iskreno, ostala mi je u glavi mnogo duže nego što sam očekivao. Nije to bio onaj klasični YouTube osećaj gde neko baca bombastične tvrdnje o „skrivenim tajnama univerzuma“, nego baš suprotno. Neil deGrasse Tyson i Chuck Nice pričaju potpuno normalno, gotovo opušteno, a tema je takva da te posle natera da neko vreme samo sediš i razmišljaš o tome koliko je naš intuitivni osećaj stvarnosti možda ograničen. Cela priča se zapravo vrti oko jednog pitanja koje zvuči kao science fiction, ali se u modernoj fizici pojavljuje mnogo ozbiljnije nego što većina ljudi misli: Da li budućnost već postoji? I zanimljivo je koliko brzo takvo pitanje počne da ruši svakodnevnu intuiciju o vremenu. Dok slušaš razgovor, shvatiš da smo svi navikli da vreme zamišljamo veoma linearno i veoma ljudski: prošlost je prošla, sadašnjost traje, budućnost tek dolazi. I deluje toliko očigledno da čovek retko kada uopšte pomisli da bi moglo drugačije. Međutim, kada uđeš dublje u relativnost, kvantnu mehaniku, pitanje uzročnosti i samu prirodu prostora-vremena, počne da se pojavljuje jedna mnogo čudnija slika univerzuma. Ne nužno mistična, to je bitno naglasiti, nego jednostavno čudna na način na koji moderna fizika ume da bude čudna kada prestane da liči na svet koji svakodnevno doživljavamo. Block Universe i ideja da budućnost možda već postoji U modernoj fizici postoji koncept poznat kao: Block Universe Ideja je prilično radikalna, mada kada je prvi put čuješ zvuči skoro previše jednostavno da bi bila toliko uznemirujuća. Umesto da vreme zamišljaš kao nešto što nastaje trenutak po trenutak, block universe pretpostavlja da su: prošlost, sadašnjost, i budućnost se u relativističkom opisu posmatraju kao delovi jedne četvorodimenzionalne strukture prostora-vremena. Možda vreme zapravo ne „teče“ onako kako ga mi doživljavamo. U tom okviru, cela vremenska linija može se opisati kao jedinstvena struktura prostora-vremena u kojoj su svi događaji smešteni. Znam da ovo zvuči kao filozofija više nego fizika, ali problem je što relativnost zaista ozbiljno potkopava ideju univerzalnog „sada“. U specijalnoj relativnosti dva posmatrača koja se kreću različitim brzinama ne moraju da se slažu oko toga koji događaji se dešavaju u istom trenutku. To nije neka poetska metafora nego konkretna posledica teorije. I tu eternalizam, filozofski pogled blizak block universe modelu, dobija težinu. Ako ne postoji jedno apsolutno sada koje važi za ceo kosmos, onda možda naše iskustvo prolaska vremena nije fundamentalna osobina univerzuma nego način na koji ga ljudski mozak organizuje. To je jedan od onih trenutaka kada fizika počne da deluje gotovo neprijatno, jer se sudara sa nečim što doživljavamo kao neposredno i sigurno. Lakše je prihvatiti da ne razumemo crne rupe nego ideju da možda ni samo vreme ne funkcioniše onako kako osećamo. Ako bi eternalizam bio tačan, onda bi: Napoleonov poraz kod Vaterloa, ovaj trenutak dok čitaš tekst, i neki događaj iz tvoje budućnosti svi imali neku vrstu podjednake ontološke realnosti unutar prostora-vremena. I da, kada to čovek prvi put ozbiljno pokuša da zamisli, deluje potpuno kontra intuitivno. Čaša koja je možda već puna U epizodi Chuck Nice koristi zanimljivu metaforu sa čašom vode i mislim da baš dobro pogađa problem jer je dovoljno jednostavna da odmah vizuelizuješ celu stvar. dno čaše = početak vremena, vrh čaše = kraj vremena. Pitanje je sledeće: da li se čaša postepeno puni kako vreme prolazi? Ili je čitava već puna, a mi smo samo „površina“ koja prolazi kroz nju i zbog toga imamo osećaj kretanja kroz vreme? Kada to čuješ, zvuči gotovo banalno. A onda nekoliko minuta kasnije shvatiš da zapravo razmišljaš o sopstvenom životu na potpuno drugačiji način. Jer ako je block universe približno tačan, onda tvoj život nije niz događaja koji se tek stvaraju u realnom vremenu, nego kompletna struktura koja već postoji: rođenje, detinjstvo, starost, smrt. Sve je deo iste vremenske celine. U jednom trenutku u razgovoru pojavljuje se rečenica: „Nisam se rodio. Ja sam uvek u procesu rađanja. I uvek u procesu umiranja.“ Iskreno, to je jedna od onih rečenica koje mogu lako da skliznu u pretencioznost kada ih pročitaš napisane na Instagram grafici sa zvezdanim nebom u pozadini, ali ovde nekako ne zvuči tako. Više zvuči kao pokušaj da se opiše nešto za šta možda ni nemamo dobar jezik. Naš mozak svet doživljava sekvencijalno. To je verovatno neophodno da bismo uopšte funkcionisali. Ali fizika nema obavezu da prati ljudsku intuiciju. Arrival, Vonnegut i ideja cele vremenske linije Zanimljivo je koliko se ova ideja provlači kroz ozbiljnu književnost i film, čak i mnogo pre nego što je većina ljudi počela da sluša podkaste o kvantnoj mehanici. Arrival je praktično zasnovan na ideji da biće koje vidi celu vremensku liniju odjednom više ne razmišlja kroz kategorije „pre“ i „posle“ kao čovek. Ted Chiang u priči Story of Your Life zapravo istražuje nešto mnogo emotivnije nego što ljudi često primete — šta znači živeti ako unapred znaš svoju budućnost, a ipak nastavljaš da ideš kroz nju. I to je možda najteži deo cele ideje block universe modela. Ne sama fizika, nego pitanje slobodne volje, smisla odluka i osećaja izbora. Čovek odmah instinktivno pita: „Dobro, ali ako budućnost već postoji, da li onda išta biramo?“ Na to fizika za sada nema čist odgovor. Zapravo nema ni konsenzus da li block universe uopšte treba tumačiti deterministički u svakom smislu. Ljudi često prebrzo pređu preko toga i odmah krenu ka mistici ili fatalizmu, a stvari su komplikovanije. Slično je i kod Vonnegutovog Slaughterhouse-Five, gde je glavni lik „unstuck in time“, rasut kroz sopstveni život umesto da ga doživljava linearno. Kada danas čitaš takve stvari posle upoznavanja sa modernom fizikom, dobiješ čudan osećaj da umetnost ponekad intuitivno dotakne probleme koje matematika tek kasnije formalizuje na ozbiljan način. Gde fizika postaje zaista čudna U epizodi se kasnije pojavljuje pitanje koje postavlja Andrew Deck iz Mineapolisa i tu razgovor odlazi u dosta ozbiljnijem pravcu. Pominju se: Fajnmanovi putni integrali, path integral formulation, i two-state vector formalism Aharonova i Vaidmana. I sad, ovo je deo gde internet obično potpuno poludi i počne da priča o „manifestovanju budućnosti“, „kvantnoj svesti“ i ostalim stvarima koje sa stvarnom fizikom uglavnom nemaju mnogo veze. Ali sama matematika jeste fascinantna. Neki formalizmi kvantne mehanike dopuštaju opis sistema koji uključuje ne samo početne uslove iz prošlosti nego i granične uslove iz budućnosti. Tu se pojavljuje ideja: Retrocausality Odnosno mogućnost da budući uslovi učestvuju u određivanju ponašanja sistema. Ne u smislu klasičnog „putovanja kroz vreme“. Važno je to razdvojiti jer ljudi odmah zamišljaju paradokse sa dedama i vremenskim mašinama. Ovde je priča mnogo suptilnija i mnogo matematičkija. Kao da kompletan matematički opis sistema između dva merenja zavisi i od početnog i od završnog uslova. Važno je, međutim, da to ne znači nužno fizički „uticaj budućnosti na prošlost“ u klasičnom smislu uzročnosti. U mnogim interpretacijama više je reč o načinu opisivanja kvantnog sistema nego o stvarnoj retroaktivnoj promeni prošlih događaja. I to je jedan od onih trenutaka kada čovek shvati koliko je moderna fizika udaljena od intuitivnog mehaničkog univerzuma XIX veka. Aharonov-Vaidman formalizam i „budući uslovi“ U standardnoj kvantnoj mehanici sistem se obično opisuje talasnom funkcijom koja evoluira unapred kroz vreme. Međutim, u Aharonov-Vaidman formalizmu pojavljuje se mnogo simetričnija slika. Kompletan opis sistema može uključivati: stanje koje dolazi iz prošlosti, i stanje koje dolazi iz budućnosti. To se naziva: Two-State Vector Formalism Sistem između dva merenja nije opisan samo jednim vektorom stanja nego kombinacijom: „forward-evolving“ stanja, i „backward-evolving“ stanja. Drugim rečima, buduće merenje ulazi u kompletan matematički opis sistema. Ono što je zanimljivo jeste da ovo ne znači da čovek može da šalje poruke u prošlost ili da menja istoriju kao u filmu. Ponekad imam utisak da ljudi čim čuju „budućnost utiče na sadašnjost“ odmah zamišljaju naučnu fantastiku, a zapravo je problem mnogo dublji i mnogo apstraktniji. U osnovi, neke fundamentalne jednačine fizike već jesu gotovo vremenski simetrične. Na mikroskopskom nivou priroda često ne pravi jasnu razliku između: smera unapred, i smera unazad kroz vreme. Naš osećaj „protoka“ vremena uglavnom dolazi iz termodinamike i rasta entropije. To je važan detalj koji ljudi često preskoče kada pričaju o vremenu filozofski, jer fizički osećaj strele vremena nije isto što i fundamentalna struktura jednačina. U relativnosti ne postoji univerzalno „sada“ koje važi za ceo kosmos, pa pitanje možda nije da li je sadašnjost fundamentalna, nego da li je sam osećaj prolaska vremena nešto fundamentalno ili emergentno. Fajnmanovi putni integrali i svi mogući putevi Fajnmanova formulacija kvantne mehanike dodatno komplikuje celu sliku jer u njoj kretanje čestice se opisuje kao suma doprinosa svih mogućih klasičnih putanja između dve tačke. Matematički posmatrano, sistem „uzima u obzir“ sve moguće puteve. Svaka moguća istorija doprinosi konačnom rezultatu kroz kvantne amplitude. Naravno, ovde treba biti pažljiv sa jezikom, jer popularna kultura često ovo pretvori u ideju da čestica doslovno fizički prolazi beskonačno mnogo univerzuma istovremeno, što nije baš precizan način da se razume matematika formalizma. Ali sama činjenica da teorija funkcioniše kroz sumiranje svih mogućih istorija govori koliko je kvantna mehanika udaljena od svakodnevnog iskustva. Kada spojiš: vremensku simetriju, kvantne amplitude, granične uslove iz budućnosti, i problem merenja, dobijaš sliku realnosti koja više nema mnogo veze sa starim mehaničkim univerzumom gde se sve ponaša kao savršeno predvidiv satni mehanizam. I možda je baš to razlog zašto ljudi često pokušavaju da od moderne fizike naprave neku novu metafiziku. Problem je samo što fizika sama po sebi ne daje takve zaključke automatski. Najvažnija stvar koju Tyson stalno ponavlja Zapravo mi je možda najvažniji deo cele epizode upravo Tysonov oprez. Stalno vraća razgovor na istu poentu: Samo zato što matematika dozvoljava nešto, ne znači da je priroda zaista takva. To je ogromna razlika između ozbiljne fizike i internet „kvantne mistike“ koja pokušava da izvuče metafizičke zaključke iz svake čudne jednačine. Matematika može opisati mnogo mogućih modela realnosti. Eksperiment odlučuje šta je fizički stvarno. Za sada: block universe nije dokazan, retrokauzalnost nije potvrđena, i ne postoji eksperimentalni dokaz da je budućnost „već zapisana“. I mislim da baš taj oprez daje ozbiljnost celoj temi. Da su krenuli da pričaju kao gurui, cela stvar bi odmah izgubila težinu. Kvantna sprega i kraj mehaničkog univerzuma Kasnije razgovor prelazi na: Quantum Entanglement kvantnu spregu. Dve čestice mogu ostati povezane bez obzira na udaljenost između njih, tako da merenje jedne trenutno koreliše sa drugom. I ovo je jedna od stvari koja je ozbiljno razorila staru intuitivnu sliku univerzuma kao skupa potpuno odvojenih objekata. U jednom trenutku pojavljuje se ideja koja se danas često javlja u teorijskoj fizici da prostor možda nije fundamentalna stvarnost nego emergentna struktura. Tu se ponekad koriste analogije sa dodatnim dimenzijama ili „presavijanjem“ prostora, mada to samo po sebi ne objašnjava kvantnu spregu. Entanglement nije klasična prostorna povezanost između čestica, kao da su „tajno blizu“, nego mnogo dublja korelacija opisana samom strukturom kvantnog stanja. Ali time misterija nije rešena. Samo je premeštena jedan nivo dublje. Jer onda moraš objasniti: šta je ta dimenzija, kako funkcioniše, i zašto je ne opažamo direktno. Što je zapravo čest obrazac u fundamentalnoj fizici — rešiš jedan problem i otvoriš tri nova. Problem sa modernim materijalizmom I tu moderna fizika postaje filozofski veoma zanimljiva, mada mislim da ljudi ponekad preteraju kada tvrde da je „nauka dokazala duhovnost“ ili nešto slično tome. Nije. Ali jeste istina da je klasična mehanička slika sveta ozbiljno poljuljana tokom XX veka. Univerzum XIX veka bio je zamišljen kao: tvrda materija, apsolutni prostor, linearno vreme, i lokalni uzroci. A onda dolazi fizika XX veka i odjednom: vreme zavisi od posmatrača, prostor nije apsolutan, vakuum nije prazan, interakcija sa mernim aparatom menja stanje sistema, a informacije možda imaju fundamentalniji status nego što smo mislili. I univerzum više ne izgleda baš kao jednostavna mašina. Ne znači automatski da je „svestan“, „mističan“ ili „duhovan“. Ali definitivno izgleda dublje i manje intuitivno nego što je izgledao pre sto pedeset godina. Gde fizika počinje da zvuči kao metafizika Postoji zanimljiv trenutak kada pitanja fizike počnu veoma da se približavaju starim metafizičkim pitanjima, ne zato što fizika postaje religija nego zato što dodiruje samu strukturu realnosti. Kada moderna fizika govori: o prostoru-vremenu kao jedinstvenoj celini, o nelokalnosti, o granicama uzročnosti, o fundamentalnoj povezanosti sistema, onda nije čudno što ljudi počinju da prave filozofske paralele. I tu mi je postalo zanimljivo povezivanje sa Svetim Maksimom Ispovednikom, mada iskreno mislim da treba biti pažljiv da se ne napravi ona popularna greška „crkveni otac je predvideo kvantnu mehaniku“. Nije. Ali jeste fascinantno koliko neka njegova pitanja o Logosu, smislu i strukturi bića zvuče iznenađujuće savremeno kada se stave pored modernih pitanja o prirodi vremena i kosmosa. Logos kod Svetog Maksima Kod Maksima Logos nije samo religijski simbol ili poetska metafora. Logos je inteligibilna struktura realnosti. Unutrašnji princip smisla svega što postoji. Za njega: svaka stvar ima svoj logos, svoj unutrašnji princip, svoj razlog postojanja. I svi ti logosi postoje unutar jednog Logosa. Hrista. To kod Maksima nije sentimentalna religiozna priča nego ozbiljna ontološka vizija kosmosa. Ponekad imam utisak da savremeni čovek teško razume koliko su antički i srednjovekovni mislioci ozbiljno shvatali pitanje smisla samog postojanja, ne samo pitanje fizičkog funkcionisanja sveta. Ambigve i dovršeni kosmos U Maksimovim Ambigvama kosmos nije haotičan skup slučajnih događaja. On ima: smer, telos, punoću, ispunjenje. I tu se pojavljuje zanimljiva, ali veoma ograničena paralela sa block universe modelom. Ne zato što Maksim govori o istom konceptu prostora-vremena, nego zato što oba pristupa razmatraju realnost na način koji prevazilazi intuitivno linearno iskustvo vremena, ali iz potpuno različitih epistemoloških okvira. Međutim, razlika je možda čak važnija od sličnosti. Block universe u svojoj strogo fizičkoj formi nema telos ni unutrašnji smisao; on pre opisuje statičnu geometriju prostora-vremena. Kod Maksima je kosmos duboko dinamičan i usmeren ka ispunjenju u Logosu. Moderna fizika govori o mogućnosti dovršenog prostora-vremena. A Maksim govori o kosmosu koji punoću već nosi u Logosu. Ali te dve ideje ipak nisu iste, čak i kada na prvi pogled zvuče slično. Ključna razlika između Block Universe i Maksima U savremenoj filozofiji fizike, block universe model (eternalizam) opisuje prostor-vreme kao četvorodimenzionalnu celinu u kojoj su svi događaji. prošli, sadašnji i budući. jednako ontološki “prisutni” unutar jedne strukture. U tom okviru, ono što doživljavamo kao protok vremena ne predstavlja fundamentalnu osobinu realnosti, već način na koji svest sekvencijalno pristupa već datoj vremenskoj strukturi. Block universe je, u tom smislu, ontološki neutralan: on ne sadrži unutrašnju usmerenost, svrhu ili teleološki princip, već samo geometrijski raspored događaja u prostoru-vremenu. Nasuprot tome, u patrističkoj misli Svetog Maksima Ispovednika, kosmos se razume kao realnost koja je ontološki utemeljena u Logosu, gde svaka stvar poseduje svoj logos kao princip smisla i bivstvovanja. Ukupnost stvarnosti nije shvaćena kao statična konfiguracija, već kao usmereno kretanje ka eshatološkom ispunjenju u Logosu. Vreme, u tom okviru, nije samo dimenzija poretka događaja, već izraz dinamičkog odnosa stvorenog bića prema njegovom krajnjem smislu. Paralela između ova dva pristupa može se opravdati samo na ograničenom strukturnom nivou: u oba slučaja, celina realnosti se ne razume kao puki niz diskretnih trenutaka koji nastaju jedan za drugim, već kao totalitet koji se može sagledati u svojoj celovitosti. Ove dve koncepcije koriste sličan intuitivni motiv ‘celovitosti’, ali taj motiv u fizici ima strukturalno-geometrijski smisao, dok u Maksimovoj misli ima ontološko-teleološki karakter. Međutim, ta strukturna sličnost ne implicira ontološku ili interpretativnu ekvivalenciju. Zbog toga, svaki pokušaj neposrednog izjednačavanja ova dva koncepta mora biti ograničen na nivo analogije u pojmu “dovršenosti celine”, uz jasno razdvajanje činjenice da isti formalni opis (celina vremena ili bića) ne povlači isto ontološko ili teleološko značenje. Kosmos kao liturgija To je možda jedna od najdubljih ideja istočne hrišćanske misli — da kosmos nije samo fizički sistem nego pokret ka sjedinjenju. Sve postoji kroz Logos. Sve ide ka Logosu. Sve u njemu nalazi smisao. I tada vreme više nije samo niz sekundi nego ontološko kretanje bića ka svom ispunjenju. Zanimljivo je koliko ovo ponekad zvuči blizu savremenim pitanjima o teleologiji i smeru kosmosa, mada opet treba biti oprezan sa direktnim poređenjima. Maksim ne govori jezikom fizike. On govori jezikom ontologije i teologije. Ali pitanja koja postavlja jesu duboko povezana sa pitanjem smisla vremena i postojanja. „Ja sam Alfa i Omega“ Kada Hristos govori: „Ja sam Alfa i Omega“ to se danas često čita veoma površno, gotovo kao simbolična religijska fraza. A u patrističkoj kosmologiji to zapravo nosi ogromne metafizičke posledice. Znači da: izvor svega, smisao svega, i konačno ispunjenje svega nisu odvojene stvari. Logos nije samo početak univerzuma. On je i njegova konačna forma. Njegovo eshatološko ispunjenje. I tu se ponovo pojavljuje ona zanimljiva ideja da budućnost nije samo prazna tačka koja još nije stigla, nego nešto što već na neki način učestvuje u smislu postojanja. Naravno, to više nije fizika u strogom smislu reči. Ali možda ni najdublja pitanja nikada nisu bila potpuno zatvorena unutar jedne discipline. Problem savremenog čoveka Savremeni čovek je navikao da veoma strogo odvaja: nauku, filozofiju, i teologiju. Ali stare civilizacije uglavnom nisu tako razmišljale. Za njih pitanje: „Kako funkcioniše kosmos?“ nikada nije bilo potpuno odvojeno od pitanja: „Šta kosmos znači?“ I možda zato danas postoji taj čudan osećaj da što fizika dublje ulazi u fundamentalnu strukturu realnosti, univerzum manje izgleda kao mrtva mašina sastavljena od potpuno odvojenih delova. Ne znači da nauka automatski potvrđuje religiju. Ali znači da je stvarnost verovatno mnogo dublja i konceptualno čudnija nego što je klasični materijalizam XIX veka pretpostavljao. Gde se fizika zaustavlja Ipak, postoji granica koju fizika sama po sebi verovatno ne može da pređe. Može da opisuje strukture. Može da napiše jednačine. Može da modeluje prostor-vreme i kvantna polja. Može da meri entanglement i pravi neverovatno precizna predviđanja. Ali ne može sama da odgovori: Zašto postoji smisao? Niti zašto univerzum uopšte poseduje inteligibilnost takvu da matematika funkcioniše. A to je već filozofsko pitanje. Možda i teološko. Kod Maksima univerzum nije samo činjenica. On je objava smisla. I bez obzira da li se čovek sa tim slaže ili ne, teško je poreći da su to pitanja koja moderna fizika ponovo otvara na veoma neobičan način. Možda je to najdublje pitanje svega Na kraju se pitanje: „Da li budućnost već postoji?“ polako pretvara u mnogo šire pitanje od same fizike. U pitanje o prirodi vremena. O smislu. O tome da li je realnost samo mehanički sled događaja ili postoji neka dublja unutrašnja struktura koja nije iscrpljena pukim matematičkim opisom. Tu sam negde shvatio da mi intuicija više uopšte ne pomaže. Ne zato što daje konačne odgovore, nego zato što tera čoveka da shvati koliko su naše najosnovnije pretpostavke o stvarnosti možda privremene. Možda budućnost nije samo ono što još nije došlo. Možda je i nešto što već učestvuje u samoj strukturi postojanja. A možda mi jednostavno još nemamo ni dovoljno dobru fiziku ni dovoljno dobar jezik da bismo razumeli šta je vreme. Iskreno, moguće je i to.

Pevacica iz Australije je jako dobra, ali ona je sa vecom kilometrazom.

vanzemunci....

To su sve vanzemaljci...

Do sada je jedino Francuskinja pokazala da zna, ali oni nisu veceras u konkurenciji. Pesma je kom si, kom sa.

Žozefina Bejker… Vučićeva baba?! «Moi je n'ai fait que ce qui était normal» : Joséphine Baker, la résistante qui chantait WWW.LEFIGARO.FR Naturalisée française en 1937, l'artiste a profité des réceptions auxquelles elle était conviée dans les ambassades pour recueillir du renseignement pour le contre-espionnage. Kunem vam se, kad sam prvi put naleteo na fotografiju bio sam u fazonu ma nema šanse da ovo nije neka AI montaža. Ali što duže gledaš, sličnost stvarno udara u oči. Internet nas je definitivno spržio kolektivno, jer sad više ne možeš da vidiš istorijsku fotografiju a da ti mozak odmah ne krene da pravi meme teorije i poređenja. Naravno, nije poenta da stvarno liče 1/1, nego taj izraz lica, pogled, facijalna struktura na toj konkretnoj slici… jezivo poznato. Bukvalno izgleda kao da je neko uradio “gender swap ”

Brate, isto tako i ja osećam da ću da postanem astronaut, samo još da završim trening i odem u svemir.......

Oglas je s početka 20. veka.

eo ja cu da dobijem na lotu, osecam da ce me krene samo jos da naucim kako se igra i da uplatim ......

Razumem šta hoćeš da kažeš, ali iz ličnog okruženja ne može se izvući zaključak o celoj slici. Ljudi koji upadnu u kocku često se povuku, kriju problem ili promene krug ljudi, pa nisu baš “vidljivi”. Znam i ja nekoliko ljudi koji su se izvukli iz toga i danas vode normalan život, neki i uz crkvu i podršku zajednice, ali to ne znači da problem nije bio ozbiljan. U medicini i psihologiji kockanje se tretira kao oblik zavisnosti, sličan alkoholu ili drogama po mehanizmu, ne po supstanci. Gambling disorder nije stvar “slabog karaktera”, nego kombinacije psihologije, navike i sistema nagrađivanja. A što se tiče “kockarnice uvek dobijaju” to je tačno u smislu matematike i dugoročnog profita sistema, upravo zato i postoje. To ne znači da svi stalno gube, nego da je sistem tako podešen da većina dugoročno izgubi.

Ipak sam mišljenja da je veći broj građana Srbije protiv ovog poroka. Nesumnjivo ima svoje poklonike i zavisnike ali ih nema preterano mnogo. Utisak zavisi od okruženja u kojem živiš i radiš nešto korisno u životu. Lično poznajem samo jednu osobu koja je prilično nagrabusila od klađenja i igara "na nesreću". Veliki broj poznanika, saradnika i prijatelja ne bavi se ovakvim aktivnostima. Znam to i po načinu razgovora i po temama o kojima pričamo kada se družimo. Neko ko je u tom vrtlogu kocke, verovatno samo i komunicira sa sličnima pa ima utisak da se cela Srbija tu vrti. Sa druge strane, ne mogu verovati da neko ulazi u svet klađenja i kocke, kada je svestan da su te aktivnosti dokazano nameštane u ranijim godinam pa i sudski gonjene. Kockarnice uvek dobijaju, čak i kada gube neke iznose. Kakav i koliko poremećen um može odlučiti da dobrovoljno svoj život i život porodice ulaže u kockarnice.

JOJ! Ovo je bolje od NLO i kockarskih priča

Kat la Kat

evo i prateči blog