Sve aktivnosti

Ma to k̶u̶r̶a̶ kula Beograd na vodi

Da osvežimo, jer je bilo ranijih godina na ovoj temi. Da li je neko sinoć gledao Eurosong, 1. polufinale ? Posle prošlogodišnjeg katastrofalno lošeg, nadao sam se da od toga ne može biti gore. Međutim, ovo prvo polufinale od sinoć u Beču me je demantovalo. Parada netalentovanih izođača, na čelu sa voditeljskim parom. Naši predstavnici, grupa Lavina iz Niša, sa ukradenom koreografijom, scenografijom, grupa Lordi i Rammstein. Bio sam ozbiljno zabrinut za našeg pevača da ne kolabira na sceni od silne treme koja ga je prosto "pojela". Mrmljao je, šaputao tokom cele numere. Prošli smo u finale. Naša tv komentatorka je bila toliko egzaltirana ulaskom Lavine u finale da je bilo baš urnebesno smešno. 2026 god. ovde u Srb je veliki uspeh proći u finale ovog efemernog takmićenja, politički obojenog preko svake mere dobrog ukusa. Ali, šta ću, moja profesionalna deformacija, gledaću i 2. polufinale, kao i samo finale.

Da, da. Kleine morgen!

Postoji jedna tiha zabluda koja se vraća kao bumerang svaki put kad stvari krenu lako: Ako nešto izgleda jednostavno, onda jeste jednostavno. U toj rečenici krije se čitava istorija javnih projekata. Sat nije problem. Sat je samo posledica. Problem počinje onog trenutka kada neko pogleda Tender i samouvereno kaže: „Ovo možemo mi da napravimo.“ Tu inženjering završava, a počinje urbana metafizika samopouzdanja. Disciplina koja ne proverava realnost, nego pretpostavlja da će se ona prilagoditi. Tri scene koje obično ne izgledaju kao početak problema Prva. Soba puna tendera koji blistaju. „Ovo je jednostavan projekat.“ Na ekranu sat izgleda kao nešto što je već završeno, samo još nije preneto u svet u kojem vetar i vreme postoje kao fizičke sile. Niko ne otvara tehničku dokumentaciju. Niko ne pita za zamor materijala, opterećenja ili ponašanje konstrukcije kroz vreme. Umesto toga se kaže: „Ovo je više urbana instalacija nego tehnički sistem.“ Prevod je jednostavan: ako nastane problem, biće tumačen, ne rešen. Druga. Sastanak, telefon, kratka tišina. „Isti ovakav sat na Alibabi, 9000 dolara.“ Tu se ne sudaraju mišljenja, nego dve logike stvarnosti. Jedna vidi projekat kao simbol. Druga vidi predmet kao funkciju. I obe postoje paralelno, bez mogućnosti da se pomire. Posle toga ide rečenica koja zatvara diskusiju: „Naš kvalitet.“ Ne kao opis, nego kao odbrana od poređenja koje se ne želi otvoriti. Glas sa ulice „Nisam ni znao da je novi sat dok nisam video ljude da gledaju gore. Podignem pogled, nema kazaljki. Prvo sam mislio da je neki moderni dizajn. Onda shvatim da nije dizajn nego stanje. I svi prolaze kao da je to potpuno normalno. Kao da sat postoji, ali je izgubio razlog zbog kojeg postoji.“ Treća. Trenutak kada funkcija nestane, ali objekat ostane. Kazaljke su nakon postavljanja otpale. Ne kao metafora, nego kao jednostavna fizička činjenica, brza i bez ceremonije. Sat i dalje stoji. Ali ne funkcioniše kao sat. Postao je stub sa namerom koja više nema mehanizam. Neko kaže: „Samo ga dotegnemo.“ Ali nema šta da se dotegne. Jer ono što je trebalo da pokazuje vreme više nije deo sistema. Glas radnika sa montaže „Tri dana smo ga dizali. Kažu: ‘ovo je reprezentativno, stoji u samom centru.’ I stoji, tu gde svi prolaze, nema gde dalje. Kazaljke su bile teške već na montaži. Rekao sam: ‘ovo neće držati’. Kažu: ‘to je rešeno u projektu’. Posle nekoliko dana otpale. Ne odmah, nego kao da je materijal sam odlučio da prekine saradnju. I onda zovu nas da ‘rešimo’. A ja ne znam šta da rešim kad je sve urađeno tačno po crtežu. To nije kvar. To je ishod.“ Pauza. „I još nešto… Kažu mi da niko nije umeo da namesti kazaljke na ovome. Niko. I onda vidim da su majstori pre mene već menjali neke delove. Paketi, nešto sa Temua, ne znam ni ja. Kažu: ‘ovo je stiglo kao sat’. A izgleda kao svetionik.“ „Ja gledam gore i ne pitam više ništa.“ „Samo radim šta mi kažu.“ „I posle mi donesu drugu sliku, kažu: ‘ovako treba da izgleda kad se završi’. Na slici... sat. Ali kao Kvisko..... Ja sam tad prestao da komentarišem dizajn.“ „Jer ako je ovo Kvisko, a ono svetionik, ja sam onda verovatno došao da popravljam vreme koje je već pobeglo iz projekta.“ Sistem bez kazaljki Ono što se obično opisuje kao Dunning–Kruger u praksi izgleda mnogo jednostavnije: ako se kompleksnost ne vidi, ona ne ulazi u odluku. Ako ne ulazi u odluku, sistem ostaje uredan. Dok se ne sudari sa realnošću. Internet kao paralelna činjenica Internet uvek ima loš tajming. Negde postoji isti takav sat koji radi, meri vreme i ne zahteva dodatna objašnjenja, a košta manje nego ceo sloj narativa oko njega. Ali to nije argument. To je samo paralelna činjenica koja se ignoriše bez rasprave. Sat kao stabilna praznina funkcije Na trgu stoji objekat koji nije pao, nije se raspao i nije se promenio. Sve je ostalo na mestu, osim funkcije. Čelik drži konstrukciju. Mesing drži formu. Ideja drži priču. Kazaljke ne postoje. I tu nastaje čudan obrt: nešto može biti potpuno stabilno kao objekat, a potpuno prazno kao sistem. U nekom naivnom klasičnom svetu, to bi bio kvar. U stvarnosti koja se pravi da je jednostavna, to je samo “stanje”. A ako bi ga posmatrao neko sa strane kvantne fizike, rekao bi da problem nije u materijalu, nego u posmatranju. Kao da sat postoji u superpoziciji: istovremeno je i sat i nije sat, sve dok neko ne pokuša da iz njega pročita vreme. Tada se stanje urušava, ali ne u merenje, nego u prazninu. Ne postoji kazaljka koja je stala. Postoji samo verovatnoća da je ikada bila na svom mestu. I što je posmatrač uporniji, sistem je manje definisan. Na kraju ostaje paradoks koji ne pripada fizici, nego administraciji: objekat je realan, funkcija nije. Završna misao Ako je vreme objektivno, meri se. Ako je vreme subjektivno, tumači se. Ako je sistem previše siguran u sebe, ostaje. A ako u prvim danima nestane ono što je trebalo da ga čini satom, ne ostaje drama. Samo predmet koji stoji. I ljudi koji ga više ne gledaju kao pitanje.

Onda ima da bude frankenstajn. Dok od 3 na napravis jedan nema leba. Mada ima tu po koja stvar da valja da se iakoristi unutra za nesto drugo

Just a moment... WWW.LIMUNDO.COM Zašto ne kupiti još jedan...

Majko mila, jos sam mislio da je dovoljno sve elektrolite i po potrebi tranzistore, ostaje opcija da probam sa stare ploce par otpornika prebaciti jer ona nije imala taj problem sto se tice trimpota ima ga ali ne dobija se zeljeno podesavanje kako god podesio, dok onaj na glavnoj ploci r112p isto ne daje efekat Danas cu probati sa test tonovima koje si naveo ako ne pomognu drugi otpornici, imam i unimer sto ima opciju za mjerenje u hz, samo ne mogu da se snadjem po semi, na sta prvo ide signal pa kako dalje Nisam nikad pominjao ali ima 4 5 godina kako sam popravljao dek na philips f1340 muzickoj liniji. Novo remenje, zupcanici bili oni cilibarne boje i naravno trunili se. Jedva nasao vec kreirano za 3d pa odstampano ali nije bio tih kako bi trebalo. I do kraja nikad nije zasvirao kako valja jer nesto od elektronike ne valja, bas je jako tih na oba kanala. Znam da sam se ispatio oko mehanizma bas dosta, jedino zato se borim kolko mogu da ovaj popravim jer je mehanizam sad tip top, a i mene interesuje da ucim

Beograd. Ovo nije nevreme. Ovo je kazna. Braćo i sestre, vreme je da priznamo: nećemo preživeti. Nema spasavanja. Nema skloništa. Nema „malo će da duva pa će proći“. Došao je kraj, jer smo grešni. Svi. I to duboko. Apokalipsa, ako-ko-lipsa. Prema rečima brata meteorologa iz RHMZ-a, nad Srbiju se spušta „Superćelijska oluja – Božja metla“, koja će počistiti sve što smo zgrešili. Neki krive klimu na 16 stepeni, neki bacanje hleba, neki što su flaše vraćali tek kad je kaucija poskupela. Jedno je sigurno: atmosfera je odlučila da nam uzvrati. Lično. „Ovo nije obična oluja“, poručio je meteorolog dok je klečao ispred mape u šoku. „Ovo je superćelijska neman koja jede druge oluje, gutač svih oluja koja planira da proguta pola Srbije. A uz nju idu i komarci sa puškomitraljezima , da dovrše posao ako vetar malo zakaže.“ Vetar će čupati drveće iz korena kao čačkalice. Bandere na Novom Beogradu savijaće kao slamčice iz Next soka, jer smo zaboravili post i bližnjega svoga. Na Dorćolu će kontejneri leteti jer smo se predali materijalnom. Na Vračaru će se veš sam skidati sa konopca jer ni on više nije bez greha. Simulacije pokazuju da centar oluje neće proći „blizu“. Proći će tačno preko nas. Jer zaslužujemo. A komarci sa puškomitraljezima će, naravno, patrolirati dok traje vanredno stanje da niko ne propusti zabavu. Šta nas čeka, grešnici: Temperatura će skakati kao naša savest. Čas nas čas pakao, čas ledeni pakao. . . Kiša će padati horizontalno, kao prst Božji koji pokazuje direktno u svakoga od nas. Vetar će ulaziti u kosti, pritiskati sva zvona i izvikivati naše grehe naglas. Frižideri će se sami pomerati. Ne od vetra. Od stida. Mobilni signal će nestati, da ne stignemo ni da se poslednji put posvađamo u grupnom četu Građani već osećaju dolazak: „Lift mi je jutros sam otišao u minus prvi i tamo stajao deset minuta. Kao da razmišlja o životu“, kaže stanar iz Bloka 70. Sa Zvezdare javljaju da su golubovi krenuli peške. Sa Karaburme poručuju: „Zamrzivač se pomerio. Polako. Kao da ide na ispovest.“ FATALISTIČKI PROTOKOL (ALI PARADOKSALNO) Telefon ostavi na 10% – neka umre dostojanstveno Ne zatvaraj prozore. Neka uđe. Zaslužili smo. Ako vetar počne da zviždi „Bože pravde“ – klekni Ne beži. Kud ćeš? Svuda je isto. Poslednju poruku pošalji majci ili bivšoj. Biraj po savesti. I onda dolazi onaj najbolniji, najsarkastičniji deo ovoga BLJUC-a. Dok nas plaše apokalipsom, isti meteorolog na kraju dana mirno saopštava: „U subotu pretežno sunčano, maksimalna temperatura 24 stepena.“ Dakle, ili će nas komarci sa puškomitraljezima dokrajčiti do petka uveče… ili ćemo u subotu izaći napolje, naručiti ćevape i reći: „Ma nije bilo ništa, što ste se uspaničili.“ PARADOKSALNI RASPLET I naravno, nije ni jedno ni drugo. U petak uveče oluja dolazi, ali se u poslednjem trenutku ispostavlja da je to samo “lokalni vetar pojačanog karaktera” koji se izvinjava i skreće ka Rumuniji jer “nije imao dozvolu za ulazak”. Komarci sa puškomitraljezima se povlače jer im je nestala municija. Superćelijska neman, umesto da proguta Srbiju, završava u atmosferi kao običan oblak koji se zbunio i zaboravio šta je hteo. A mi? Mi u subotu ipak ne izlazimo da jedemo ćevape. Jer je subota sunčana – ali samo u prognozi za četvrtak. U stvarnosti, pada sitna kiša koja “nije vredna pominjanja”, ali traje tri dana. I na kraju – niko nije pogrešio. Samo su svi bili… istovremeno u pravu i potpuno u krivu. Neka nam je Bog u pomoći. Ili bar aplikacija za prognozu – ako preživi update.

imas li predstavu koliko je los kvalitet otpornika u tom deku? probaj meriti u AC rezimu, imas verovatno trimpote za podesavanje nivoa, odmah prvi posle pojacivaca glave meri sa 440 do 1KHz, to moze da ti izmeri i regularan DMM ne zamaraj se sa apsolutnom tacnoscu merenja ( za to treba prava test kaseta propisana od proizvodjaca), nego se bavi uporedjivanjem kanala

Dobro vece. Nesto sam ceprkao po deku neki dan i slucajno vidim da desni kanal bude priguseniji na test tonu 3150hz. Ako je spojen u komp u audacity bude malo tisi taj kanal, naravno i na led vu metrima Krenem od najlakseg, rotiram kablove na glavi,to jok. Vertikalne ploce za dolby i rotiram i druge ubacim isto nije, kao ni vertikalna ploca za snimanje i reprodukciju Na glavnoj ploci stavim novi t104 (bd135) i t103 (bc238) kao i diodu d112. Mjerenjen napona na t104 dobijem ovo: na oba kanala 24.8v sa regulatora na kolektoru, shema propisuje 12.3v a kod mene je 12.9 na emiteru, dok na bazi desnog imam 14.1v a levi 13.1. Kondenzatori 10uf c111p i c112p su novi kao i ostali koji okruzuju taj sklop u desnom kanalu. S tim da je 112 zvekno a ostali bili okej. dodao bih da je desni kanal imao malo obojenije basove, a problem s test tonom je i na slusalicama i rca out

Nutty Nys

šta će kad im je dosadno. . .

I to u rikverc skroz i tam' i vam'.

Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda.

Pišem ovo dok mi je portal otvoren u drugom tabu. Ne prvi put. Ne ni stoti. I više ne verujem da je reč o slučajnosti. Ovo je sistem. Ne haos, ne pad standarda, niti „loš dan u redakciji“. Sistem koji funkcioniše tačno onako kako je zamišljen , da proizvodi reakciju, a ne istinu. Fabrika hiperdrame Otvorite bilo koji domaći portal u bilo koje doba dana. Naslovi ne informišu = oni napadaju. CAPS LOCK, uskličnici, reči koje ne ostavljaju prostor za razmišljanje, već traže uslovni refleks: „ŠOK!“ „HOROR!“ „DRVENI PREDMET MUŽU ZARILA U SRCE!“ „PRONAĐENO TELO U LOKVI KRVII!“ To više nije jezik novinarstva. To je jezik alarmnog sistema. Svaki naslov deluje kao lažna sirena za požar, a kad sirene neprestano zavijaju, prestajete da verujete da negde stvarno gori. Struktura tekstova je uvek ista: eksplozivan naslov nedorečen, senzacionalistički uvod „duhovni“ ili patetični citati bez konteksta generičke rečenice o sudbini, veri, čudu ili paklu „filmski“ dijalozi koje niko u realnom životu ne izgovara tako precizno To nije slučajnost. To je šablon. Emocionalni tempo je potpuno fabrički. Svaka priča prati isti dramski luk: šokantna najava → nejasni „duboki“ citati → generičke fraze o sudbini → lažno filmski dijalozi. Čitaš deset članaka i stičeš utisak da čitaš varijacije istog teksta, samo sa drugim imenima. Ubaci emociju → ubaci patnju → ubaci misterioznost → završi polu-moralom. Posle nekog vremena više ne čitaš vesti. Čitaš ponavljanje iste priče. Iluzija spontanosti Najopasnije nije to što je sadržaj loš, već što deluje spontano. Kao da se nešto „desilo“, pa je neko to samo zabeležio. U stvarnosti, to je industrijski proizvod. Isto kao reklama. Samo što se ovde prodaje emocija — strah, tuga, bes, voajerizam. Nekada je urednik pitao: „Da li je ovo tačno?“ Danas pita: „Da li ovo klikće?“ Pravi poraz: broj lajkova Najgori trenutak nastupa kada pogledate reakcije. Pažljivo napisan tekst sa merom, ironijom i analizom, dvadesetak lajkova. A onda: „ZAPALIO JE ŽIVU…“ „KRVAVI PIR…“ „HOROR NA SAHRANI…“ Hiljade reakcija. Tu prestaje priča o „krivim medijima“. Algoritam ne radi sam. Publika ga trenira. nisu to „oni“. To smo mi. Kolektivna anestezija Izbliza sam video kako to izgleda. Ljudi u redakcijama nisu naivni. Tačno znaju šta „kida“. Google Analytics im je stalno otvoren. Kada vest „razbije“, u grupnim ćaskanjima vlada euforija — ne zbog važnosti događaja, već zbog metrike. Vest više nije vest. Postala je roba. Većina sebe ne doživljava kao štetočine. „Samo radimo svoj posao.“ „Ljudi to vole.“ „Tržište je takvo.“ Klasična profesionalna anestezija. Nekrofilija prerušena u „slobodu izražavanja“ i „odgovornost prema čitaocima“. Vreme je da prestanemo sa eufemizmima. Ovo nije „žuta štampa“. Ovo je nasilje, sistematsko, profitabilno i svakodnevno. Nasilje nad javnim mnjenjem, nad empatijom, nad decom koja slučajno vide telefon roditelja, nad porodicama žrtava koje ponovo proživljavaju traumu. Setite se samo naslova posle ubistva u Ribnikaru. Umesto suzdržanosti i poštovanja tuge — dobili smo cirkus. To nije greška. To je poslovna strategija. Marketinški trik. . . Nasilje koje ne prepoznajemo kao nasilje Ovo je nasilje. Ne fizičko, ali duboko psihološko, kulturno i moralno: nasilje nad porodicama žrtava nasilje nad decom nasilje nad jezikom nasilje nad empatijom Kad tragedija postane sadržaj, a bol roba, društvo počinje da trune iznutra. Tiho. Kao rđa. Granica koja je nestala Nekada su postojale granice. Nije se sve objavljivalo, sve govorilo, sve prikazivalo. To nije bila cenzura. To je bila kultura. Danas je granica pomerena toliko daleko da više ne znamo ni gde je nekada bila. A kad nema granice sve je dozvoljeno. A kad je sve dozvoljeno, ništa više nema težinu. Danas je crveni alarm za nevreme. Naslov glasi: „Spasavanje će možda biti nemoguće!“ Spasavanje će možda biti nemoguće, vele — grešni smo! Dnevna doza kortizola i adrenalina za omamljenu naciju. Rešenja koja niko ne želi da čuje Porez na šund. Kao akciza na cigarete i alkohol, treba uvesti ozbiljan porez na medijski kič i rijaliti pornografiju nasilja. Neka finansijski boli ono što truje društvo. Odgovornost oglašivača. Telekom, Telenor, Coca-Cola, Imlek, Bambi, pivare… Dok njihove reklame stoje pored tekstova u kojima se „krv sliva niz bradu“, oni su saučesnici. Prestajte da finansirate otrov. Primena postojećih zakona. Član 343 Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda nije mrtvo slovo na papiru. Svesno i ponavljano izazivanje histerije mora imati posledice. Zašto zakon nije dovoljan Jer naslov može biti tehnički tačan, a emocionalno izvitoperen do neprepoznatljivosti. Zakon tu često nema zube. Jedino što ovaj sistem zaista razume jeste novac. Zato je ključ kod oglašivača. Kada velike kompanije povuku reklame sa takvih portala, promena će biti brza, ne iz morala, već iz računice. Šta zapravo gubimo Ovo nije samo priča o lošem novinarstvu. Ovo je priča o poverenju. Kad mediji izgube meru, ljudi gube poverenje. Kad ljudi izgube poverenje, počinju da veruju bilo čemu. I tu se otvara prostor za mnogo opasnije stvari od klikbejta. Tišina kao saučesništvo Najlakše je reći: „Takvo je vreme.“ Nije. Vreme ne nastaje samo od sebe. . .prave ga ljudi. Svaki klik je glas. Svaki share je podrška. Svaki ignorisan kvalitetan tekst je poruka. Završna misao Danas je crveni alarm za nevreme. Sutra će biti crveni alarm za društvo. Ali taj alarm nećemo videti na naslovnoj strani.

https://music.youtube.com/watch?v=jeGJNPs1PS0&si=A31wyWeXbit8msl5

Trio Grande - Blues A La Carte

Bljuc (trazim smajli za bljuc i skontam da je na velikom vorumu, a ne ovde)...

Dnevna doza kortizola i adrenalina, za omamljenu naciju.

Ma daj bolesnici bolesni. Još gori oni što ih čitaju, godinama nisam išao na blic sajt

Spasavanje ċe možda biti nemoguċе, vele grešni smo!