dvv

Mislim da je Zen u pravu, bar 50% šansi je da osciluje ulazni op amp. Drugih 50% možda možeš da rešiš sa ubacivanje otpornika od 2,2 Oma/2W na baze izlaznih tranzistora. Oni se zovu "GATE STOPPERS" i služe upravo tome da spreče samosocilacije izlaznog stepena. Ako se problem smanji ali ipak ostane, povećaj vrednost tih otpornika na 3,3 ili možda čak i 4,7 Oma. Ako 4,7 Oma ne reši problem, onda to nije to.

Stein, nisam te bez veze pitao ono da li uporedio zvuk sa gramofona ili sa nekog analognom snimka te iste muzike.Jedan od zanimljivih efekata do kojih može da dođe (mada i ne mora) jeste da isti snimak sa analogne trake ponekada ima kvalitetniji bas od gramofona sa koga je skinut. Ne znam zašto, ali u to sam se uverio na sopstvenoj opremi, i dok sam imao trakaša (Philips N4520) na svim brzinama, uključujući i 39 dc/sec, i sa NAB i sa IEC ekvalizacijom. Ako to nisi probao, probaj, bar ti neće biti dosadno. Dobr kasetofon je sasvim dovoljan.

Pa da vidiš i nisam. Kod mene je realno imao malo posla, jer sam uglavnom kupovao ploče u inostranstvu (sem naravno za domaće grupe, tipa Tunel, Film, S vremena na vreme, itd). A tačno znam koliko i kako je radio jer je na sebi imao komandu "inverse", kada ti je dozvoljavao da čuješ ono što je izvadio a ne muziku. Jako sam čuvao svoje ploče i nikada ih nisam pozjmljivao, nisam hteo da razmišljam o tome kakav će plug da prođe preko njih. I uglavnom sma sluašo tišinu u Reverse režimu. A pošto sam od 1990. naovamo prestao da lupujem ploče i počeo da kupujem CD-ove, nije mi ama baš ništa radio. A nije mi se držao toliki kapital vezan za nešto što mi jako malo treba (tada je koštao onih ondašnjih USD 350, što nije bila mala lova.

Stein, a da li si slučajno probao da uporediš nešto sa LP ploče i snimak na nekoj traci sa te iste LP ploče? Ako nisi, uradi to, vrlo zanimljivo, obično snimak zvuči bolje.Zato nisam i neću da prodam poslednji analogni snimač koji imam, Sony TC-K 808 ES, jer je malo korišten i maltene je kao nov, iako sam ga kupio u decembru 1993. godine. Volem, pa to je.

Oko odlivaka - princip je isti, mašine štancuju. Ne znam da li znate, ali ono malo švajcarskih proizvođača satova koje nije pojeo swatch (a to su Rolex, Zenith, IWC (Schaffhauisen, Eterna, itd) ima čak tri cene za isti sat. Prva je mašinica ištancovana u prva dva radna časa dana, dakle 9-11 časova, druga nahviša cena je za one napravljene 11-13 časova, a najniža za one napravljene od 11 do 17 časova. Gradacija prati zahrevanje mašina, kod kojih ne valja ni da us hladne ni da su vrele, biće veći Offset i tu nema spasa. Isto se odnosi na LP ploče (što se efekata tiče, samo je cena normalizovana na jedinstvenu), a kada dobijete onu iz najboljeg razreda, znaćete po kvalittenom otisku itišini u kojoj radi. Mada, uedljivo najbolje su one iz tzv. Alfa serije, a to je ona prva mini serija od 100-200 komada kojom se u stvari provrava da li je sve u redu. Ja imam jednu takvu (Bridge Over Troubled Water) koja je iz afla serije, dobio sam je na poklon dok sam još bio u Engleskoj, otac jednog drugara iz škole je radio u pogonu koji je štancovao CBS LP ploče. Taj kvalitet treba čuti da bi se poverovalo. Poredio sam je i sa CD-om koji sam kupio u SAD 1991. godine, i ubio me bog ako ima ikakve razlike sem što je CD još tiši po pozadinskom šumu. Kod nas se matrica za štancovanje akala bar duplo duže nego na zapadu, pa je i broj realno loših odlivaka veći. One dobre podele radio stanicama i prijateljima, a ono što ostane prodaju narodu. Ne sećam se makar niti jedne domaće ploče koja je mogla da prismrdi originalnoj. Sve su bile sa više pozadinskog šuma, a neretko i da dosta klik i puc, što me nije mnogo uzbuđivalo jer sam tada immao SAE 5000, uređaj koji je otklanjao to klil i puc, koji sam prodao 1990 kada sam prešao na CD kao osnovni nosač.Doduše, od onda do sada sam pokupovao maltene sve CD verzije ploča do kojih m i je stalo zbog sadržaja, čak i neke za koje sam bio ubeđen da se nikada neće pojaviti, pa ipak jesu, makar sa ključnim pesmama na kompilaijama (na primer, Baryy McGuire "Eve of Destruction" iz 1968).

Stein, ako sam te dobro razumeo, za sva poređenja si koristio samo jedno RIAA kolo. Mislim da su tu malo "kratak" i kada bi upotrebio još nekoliko njih (pozjamljenih naravno) lako bi se moglo desiti da dobiješ drugačije rezultate. Dešava se da ponekada čak i u celini jako dobri uređaji imaju ne baš tako dobra RIAA kola, na primer reVox, sve sjajno ali RIAA mu zvuči mrtvo i beživotno (mislim na seriju , ali i da ueđaji od kojih to i ne bi očekivao imaju taj deo jako dobro urađen (na primer H/K 6550, kod koga se ta pločica doplaćivala ne baš malo). Zatim odnos glave i ručice ume da bude čak i kritičan. Na primer, moj stari Dual CS604 ima ručicu izuzetnio male mase, mislim da su jako sarađivali sa Orotfonom oko toga, jer on definitivno najbolje zvuči sa Ortofon LM serijom, a moram reći da sam retko kada čuo ikoga drugoga u toj klasi cene koji je toliko izvlačio iz Ortofon glava. Sve se bez problema lepo podesi, od VTA do same mase kontratega i antiskating-a, da je to milina videti i slušati. Radi on lepo i sa AT glavama (probao), ali ne onako dobro kao sa Ortofonima. A oni su opet jako osetljivi na ukupni kapacitet na putu signala do RIAA pojačavača, potrefi mu traženih 400 pF i radiće odlično, ako bude manje imaćeš malo debalansiran zvuk ka visokima, što subjektivno malo "olakša" bas note.To se lako dokazuje, povežem sve sa Luxman C-03 preampom, koji ima spoljno podešavanje kapaciteta, i odmah sve bude vrlo jasno. Posebno kada je sve dobro utegnuto i nema lera bilo gde, kda je sve podmazano kako treba, što verujem da si uradio i proverio. I najzad, postoji potencijalni problem sa izlaznim nponom glave i uaznom osetljivosti pojačavača, Ortofon je tu dosta skroman pa voli da se pari sa pojačavačima koji imaju nizak prag osetljivosti, recimo 1.5 mV za nominlani izlaz; zato moja rezervna glava, Ortofon F15 MK2 ponekada zvuči ubedljivije od LM 20, jer LM 20 daje 3 mV za 5 cm/sek a F15 5 mv/5cm.

Oko koeficijenta hlađenja - da li si baš siguran u to što si rekao? Jer kod njih se tranzistori montiraju u dva "kanala", međudobno odvojena sa pet ispupčenja od po 6 cm, i sa po dva sa druge strane. Zaista misliš da onaj L profil prelaz ne ibuja efekat hlađenja?

Nemam, nisi u pravu, ima kod nas da se kupe propisni namenski hladnjaci baš za TO-3 kućišta, širina 180 mm, visina 150 mm. Znam jer sam ja kupio 5 komada u Vremeplovu. Proizvod su italijanske firme Pada. Ne sećam se tačne cene, ali ja mislim oko €11 po komadu, što je bitno manje od nemačke maloprodjane cene istog takvog Fisher hladnjaka. Ima dva "kanala" za tranzistore, koje ako napakuješ gusto možeš da postaviš do 4 komada po kanalu, ili 8 komada po hladnjaku. To već ne bih preporučio, ali do 2x3 komada ke sasvim OK. Sva ta rešenja sa prelazima putem L profila su, po meni, beze veze, jer PRETPOSTAVLJAJU idealne krive prenosa. Na našem tržištu, na kome niko od nas pojma nema da li je taj L profil od AlMg2 ili AlMg3 kakav bi trebao da bude, to je utoliko riskantnije. Ako pak tranzistore montiraš direktno na hladnjake, to te košta malo žice i malo dodatnog rada, a ako te brine dodatna induktivnost žice (koja je neizbežna, ali i jako mala), montiraj male Wima kondenzatore od 100 nF što bliže tranzistorima i njihovim kolektorima, i mirna Bosna. Imaš maksimalni efekat hlađenja sa neuporedivo bržim transferom temperature bez posrednika. Oko rečenice da BD139 ne može da proprati izlaz. Možda i jeste tako, probaj da ga zameniš sa BD 139-16 ili 139-25, to su isti tranzistori ali sa većim pojačanjem, možda ti to pomogne, naravno uz novo podešavanje. Mada, lično mislim da je kod tebe problem negde drugde i da taj problem dovodi do samooscilacija izlaznog stepena. Odakle, ne znam, ali trebalo bi pažljivo ispitati izvedbu pločice i lemove.

Po meni, obro je imati jednu temu na jednom umesto na mnogo mesta. Odmah da se deklarišem. iako imam stereo gramofon od 1966 godine, nikada nisam imao niti jednog Thorens-a. Ali sam se naslušao muzike sa njih jer su razne modele imali maltene svi moji drugovi, tokom 70-ih to je bilo najbolje što se moglo otići kod zastupnika i kupiti, mada je bilo i drugih (Sony, Sansui, itd). Oko fama. Tačno je da su Thorens i Technics imali debele fame kod nas, po mome mišljenju nezasluženo u oba slučaja. Technics 1210 je nabio famu kod disk džokeja, po meni to je jedan sasvom prosečan gramofon, ni posebno dobar, ni posebno loš, otprilike dobar koliko je i koštao u ono doba. Thorens je po meni bio pošteniji kao firma jer je više poštovao koliko para toliko muzike, pa kada se kod jih plati više, stvarno se i dobije više, a ne samo redizajnirana kutija. Njega su opet voleli svi oni koji su insistirali na pogoni sa kaišem. Standardna priča je bila da direktan pogon nešto valja, i Thorens bi ga napravio. E, pa Thorens ga jeste napravio, model 524, negde početkom 80ih godina, i prodavao se kao alva po radio stanicama, posebno po Nemačkoj. Moj kum ima model 125 sa Thorens TP16 (mislim?) ručicom i dan-danas, a kupio ga je 1980. godine. Nikada ni štucnuo, ne daj bože gore. Thorens je uvek bio izuzetno pouzdana mašina, samo dve zamene kaiša do sada, mada ga on ne koristi svaki dan. Revoxe, mislim da si napravio solidan posao što se baze tiče, a dobar što se ručice tiče. Ako me sećanje ne vara, čak ni fašisti Englezi nisu uspeli da gurni Linn ručicu iznad nje. Da sam na tvom mesti, jedino što bih uradio oko zvuka direktno jeste da eventualno nabavim drugačiju glavu. Ali spremno priznajem da je to stvar ukusa.

To je dosta neobično za pro pojačavače. Do sada sam viđao ili standardne potove, kao recimo Piher, ili ponegde one sa diskretnim otpornicima na klik, što je za profesionalce bolje rešenje jer imaju savršenu ponovljivost, ali je i dosta skuplje. No svejedno, šta te briga za sve to, imaš ono što treba da imaš, sada uživaj.

Chakija, tvoje pitanje da li pot ima utiaj na zvuk je retoričko. Čim signal prolazi kroz nešto, onda to nešto po definiciji ima uticaj na zvuk. Kakav i koliki je već neka druga priča. Možda jako mali, a možda i jako veliki - nekoliko puta sam pričao ovde koliko me je začudila dobit na kvalitetu zvuka kada sam mom starom H/K 6550 integralcu zamenio fabrički pot sa ALPS Blue potom prilikom osvežavanja. Za neverovati - dok se čovek lično ne uveri. Jesam očekivao boljitak, ali ni pod razno toliki. Oko razmišljanja zašto se NJR op ampovi toliko koriste - pa pogledajte mu cenu na 1.000 komada. A fabrike kupuju i na mnogo više od toga. Smešno je jeftin, dobro je poznat i što je za fabrike važno, smatra se jako pouzdanim. Sve ostalo je matematika velikih brojeva. Ako taj NJR košta $0.1, a recimo neki bolji Analog Devices, PMI, Burr-Brown ili slični recimo $1 na istu količinu, za nas je to smešna razlika, ali ako ste fabrika, pa kupujete 10.000 komada, ta razlika od $0.9 grupno postaje $9.000. Šta mislite, gde će radije da potroše tu razliku, na bolju elektroniku, ili na reklamu?

Hvala na kometaru. To i jeste bila moja poenta, ne da ikoga gurnem ka bilo čemu, već samo da predočim ljudima kakav izbor sve imaju, da shvate da ako hoće jako dobre rezultate, minimalističke verzije koje se inače prečesto koriste naprosto neće dati rezultate kakve očekuju. Koliko para, toliko muzike, u ovom hobiju i bukvalno tako.

Molim sve zainteresovane da obavezno pročitaju tekstove Walt Junk-ga, onda da uključe mozak i navedu šta je on rekao što i ja nisam, naravno na njegov način. Što se merenja tiče, to je UVEK podložno promeni uslova merenja i zadatim parametrima. Samo će potpuno nemisleća osoba sve prihvatiti bez razmatranja uslova rada i makar površnog pregleda postavki, odnosno merodavnog poređenja. Kao na primer toga da tekstovi Walt Jung-a pretpostavljaju stabilizovan napon napajanja, a brojke koje sam ja naveo to ne pretpostavljaju, a koliko se sećam imao sam i neku napomenu da se brojke potiskivanja odnose na bazu. Drugim rečima, ako postoji elektronska stabilizacija, ona je sama po sebi prirdno jedna vrsta filtera, da i ne spominjem to što su uz nih često dodaju i baš klasični RC, LC ili RLC filteri, pa bi za konačnu brojku trebalo dodati i njihov faktor potiskivanja. Mislim da je tekst of CFB i VFB konfiguracijama odličan primer testa koji dokazuje apsolutno ništa. Što može da vidi svako ko se iole potrudi da pročita navedene parametre testiranja i malo razmisli o njima. Pojačanje od 99 dB? Pa ko danas tako radi? Odziv takvog kola u otvorenoj petlji neće dostići ni 1 kHz, izem ti kolo koje bez 80 dB NFB bilo kakvog tipa neće ni da radi išta korisno. Zašto insistirati na jednakim uslovima svega za obe vrste NFB-a? Gde to piše da će se jednako ponašati pod istim uslovima i da bi to tako MORALO da bude? Hoće li to sve biti tako i sa drugim tipovima tranzistora? Teško, ali ako je tako, onda je ceo test bez realnog smisla, jer se ruši prostom zamenom tranzistora. Šta ako za recimo VFB na ulazu upotrebim FET, a ne BJT? Itd, itd, itd. Da su hteli da stvarno obave posao, po meni trebali su da prvo optimizjuju jedni vrstu, pa onda drugu vrstu povratne sprege. I da onda lepo kažu - aha, za ovu vam treba tolika struja iz CCS-a, i dobićete neko "n", a za drugu vrstu vam treba manja struja iz CCS-a, ali ćete ipak dobiti neko "n+x". Naravno, ovo je daleko teži, duži i komplikovaniji posao, jedino pojednostavljenje koje imaju je da upotrebe iste tranzistore u oba slučaja, uz uslov da zadovolje određen niz parametara koji su naravno unapred poznati ciljevi, samo uz napomene efekata koji se mogu pojaviti usput (na primer, ova verzija ima nešto lošije opšte osobine, ali zato ima bitno niži šum, itd). A to što to neki ne shvataju, to je već njihov problem, neka još uče pa neka se posle jave.

Prvo, izvini molim te što ovoliko kasnim sa odgovorom, nešto sam se zapetljao, pa dok sa se iskobeljao, prođe vreme.Pogledao sam izvorni dokument, i ti si u pravu, za sliku 5 jeste štamparska greška. Piše 66 dB, a trebalo bi da piše 36 dB.Druga tipografska greška je u susednoj slici broj 6, gde je R12 označen kao 3,74k, a trebalo bi da bude 775 Oma.Greška je očigledno moja, izvinjavam se. Međutim, to nije suština - suština je koliko koja topologija utiče na PSRR faktor, a de fakto vrednosti se posle lako računaju.Suštinski najefikasnija verzija je ona sa slike br, 12. Još ako se zenerka stavi u paralelu sa elektrolitom od recimo 47 uF, dobiće se bolji PSRR za daljih 1-2 dB, što će ovu relativno jednostavnu topologiju svrstati među najbolje. Dalje povećanje elektrolita neće doneti neke dobiti, jer veći elektroliti imaju i veću impedansu na višim učestanostima, a zenerov šum se mahom nalazi u višem čujnom spektru, ne čzujemo njega kao takvog, već kao zamućivanje zvučne slike.Potpuni nedostatak zenerovog šuma kao takvoga i jeste ono što mene vuče na sliku br. 15. Po broju elemenata, 7, spada u skromnije, mada valja priznati da je cena tranzistora ipak veća od cene otpornika, te da 4 tranzstora zauzima više prostora od nekih alternativnih rešenja. Ali, ja volim da problem uklonim i pre nego što nastane, a pomiren sam sa činjenicom da se sve plaća negde i nekako, pa mi se čini da je bolje odmah na početku nego kasnije.

@Van ReitzEvo, koliko da zaokružimo priču o dif. paru i CCS-u, u prilogu dve slike o raznim mogućnostima CCS-a.To je neki popis otprilike 95% onoga što se danas nalazi u svetu. Postoji još nekoliko međuvarijanti, koje nisu obuhvaćene, jer nisu nudile bilo šta što već nije obuhvaćeno nekom od prikazanih slika.Do ovoga je dovela jedna jako zanimljiva diskusija na "velikom" DIY forumu, pre otprilike nekih 8-9 meseci, ne sećam se pre tačno koliko. Pokupio sam prikazane modele, a potom, koristeći iste uslove merenja, dodao još nekoliko za koje smatram da su trebali da budu uključeni.Prva strana prikazuje 8 najčešće korišćenih CCS-ova u industriji danas. SVI su napravljeni tako da na izlazu daju oko 2 mA struje. Nisam se ni trdio da ih izjednačim do bola, a mogao sam upotrebom E96 linije otpornika. Najčešći je slučaj sa Slike 1, jer je najjednostavniji i najjeftiniji. Sledi ga model sa Slike 3, koji je poebno Sansui jako voleo i često koristio. Kao što se može videti, PSRR faktor mu je, hajde da budem fin, blago rečeno bedan. Uzgred, malo sam se zaneo, pa mi PSRR na slikama nekada bude i PSSR.Ozbiljnija rešenja su na Slici 2. Verziju sa Slike 9 gotovo po pravili koristi Harman/Kardon, a u jačim modelima serije Citation, ta dva back-to-back tranzistora su još i dodatno pojačana lokalnom regulacijom na neki niži napon, što svakako poboljšava njihov PSRRSlika 14 je popularna kod boljih nemačkih uređaja, na primer, Siemens grupa ih jako voli i često koristi.Odnos cena/kvalitet je verovatno najbolji na kolu sa slike 12, pri čemi se kao FET može koristiti i BF 245 A i to veoma uspešno. Elektor, ili preciznije Jan Didden, jako vole to rešenje.Ja opet volim rešenje sa slike 15. Pre nego što se neko onesvesti na moju ekstravagnciju, neka ipak prvo prebroji elelemnte potrebne za kolo, pa će videti da "moje" rešenje koristi isti broj delova kao i ono sa slike 12, manje od onog sa slika 13 i 14, itd. Meni se dopada to što je potpuno predvidivo i lako za konstrukciju, jer se NPN i PNP tranzistori lako mogu montirati leđa uz leđa. Ima samo jednu manu - da bi radilo kako valja, tranzistori bi trebali da budu upareni, mislim na dva NPN i dva PNP tipa. Potiskivanje smetnji od 82 dB je odlična brojka.Ali nije i konačna. Prikazano potiskivanje se odnosi na dobijeni napon takav kakav je, ali nije svejedno kakav je. Nije isto da li se radi o naponu sa neregulisanih linija napajanja, samo filtriranih od greca nadalje, ili o naponima sa nekakvog jače filtriranog elektronskog regulatora. Elektronski regulisano napajanje će naravno biti neuporedivo čistije i sa manje smetnji od nereglisanog, pa će se njegov faktor potiskivanja dodavati na prikazanu brojku. Konačni PSRR faktor bi mogao da bude bolji čak i od najboljih op ampova, ali naravno, to ima svoju cenu.Neka mi sada neko kaže da je svejedno kako je to napravljeno i svi dif. ulazi zvuče jedanko. CCS No.1.pdf CCS No.2.pdf

Nije sporno da takvo "čišćenje" ne samo da može da se dogodi, nego se i događa u praksi. Moja poenta je bila da to NE MORA da bude tako i da to nema veze sa topologijom dif. kola kao takvog, nego sa njegovom izvedbom., načinom kako je primenjeno kolo.Ne znam odakle ti teza da dif. par čisti drugi harmonik? Ne znam po kojim zakonima fizike ima pik baš na drugi harmonik? Poznato je da potpuno komplementaran ulaz sa dif. parovima ima tendenciju da jako smanji PARNE harmonike, od drugog pa nadalje, a da uglavnom ostavlja neparne - to da, to je odavno poznato, ali se takođe zna da ni to NE MORA da bude baš tako niti da nužno mora da bude negativno. Što nas vraća na moju početnu tezu - dif. par sam za sebe nije loš sam za sebe, ali ga valja napraviti kako treba.Da ne duljimo previše, navešću dva aspekta koji su se po mome iskustvu pokazali kao ključni za dobijeni zvuk. Prvi je rešavanje struje sa kojom se radi, kako po količini, tako i po kvalitetu izvora, tj. CCS-a. Drugi je pitanje degeneracije, odnosno uopšte prisustva ilie prečestog odsustva emitorskih otpornika. Pogledaj komercijalne uređaje - najčešće uopšte ni nemaju bilo kakve emiterske otpornike, dakle par je nateran u abnormalno pojačanje od nekoliko stotina puta, jer je to saglasno sa načinom kako većina komercijalnih firmi projektuje, lako i brzo, ali na žalost, i prljavo, SVE se delegira na globalnu reakciju, koja obično ide od 60 do 84 dB. Aman zaman, 84 dB je odnos od 15.849:1. Pa koliki je odziv tog uređaja u otvorenoj petlji? 200 i 300 Hz su sasvim uobičajene vrednosti.A to uopšte ne mora da bude tako. Na primer, Harman/Kardon, koji iako jeste skuplji od proseka ipak još uvek spada u masovnu proizvodnju, sasvim lepo radi i sa 12 dB (3:1) globalne reakcije. A to je postalo moguće između ostalog i tako što se ulazni dif. par otpornicima ograničava na 10:1, i to uz sasvim pristojnu struju sa CCS-a, ne sećam se tačne brojke, ali negde oko 1.3 mA po tranzistoru. Kombinacija ta dva faktora daje zaista enorman propusni opseg i celini, i ulaznom delu, tj. dif. pojaćabaču, koja onda postaje jako linearan. Na drugim modelima, na primer na 6550, pojačanje ulaznog stepena je ograničeno na manje od 6:1, opet uz pristojne struje, pa se BJT tranzistori ponašaju gotovo kao FET-ovi, koji prirodno imaju manja pojačanja pa su prirodno linearni.Konačno, ko nam brani da ulazni dif. par napravimo kao FET par, a onda iznad njega postavimo par BJT tranzistora u kaskodnom spoju? Zanemari za momenat što to jako često i moramo da uradimo zbog manjih radnih napona FET-ova, koji iziskuju ili dodatnu lokalnu regulaciju nekom zenerkom, ili kaskodnu vezu.Naravno, i tu postoje granice. Jednom sam negde pročitao neki tekst, i bio dovoljno glup da ga ne sačuvam, u kome Richard Miller ("stara kajla" firme H/K, još iz vremena Citation XX sa Otalom, pa do danas) navodi da su njihova iskustva pokazala da ulazni dif. par treba da ima pojačanje regulisano emiterskim otpornicima do najviše 10:1, ali ne i manje od 3:1. Kao jedan od razloga zašto ne manje od 3:1 naveo je da se time jako opterećuje VAS, na koji se onda delegira i previše pojačanja, pa sve što smo dobili na malom ulaznom posle plaćamo na prevelikom pojačanju VAS-a.Moj zaključak je sledeći: nema ovog ili onog stepena, MORA se razmatrati celina, ceo niz stepena, pa se tek onda opredeliti za ovaj ili onaj pristup. Najbolja reakcija je lokalna reakcija, jer se bavi problemom izobličenja tamo gde on i nastaje, ne prebacuje se sve na globalni NFB. Ako se tako pristupi, onda se i rešavanje ulaznog dif. pojačavača rešava na odgovarajući način, a pre svega smanjivanjem nenormalno velikih pojačanja na nešto realnije, čime se obaraju i njegova izobličenja. Dodaj mu struje da dobije propusni opseg, i eto dif. para koji će zvučati kako može i kako treba, dobro. Dodatak šuma koji će nastati usled veće struje se i više nego kompenzuje smanjivanjem pojačanja, ako ne veruješ, izvoli proveri.Kada sam svojevremeno razvijao svoje pojačavače sa slušalice, dosta sam se igrao sa tim vrednostima. I, verovao ili ne, praksa se ponašala jako slično teoriji, ma koliko kao osnovni instrument koristio uši (i moje, i tuđe) a ne raznorazne osciloskope i metre, oni su uglavnom posle samo potvrđivali ono što je teorija navodila. Bilo je par izuzetaka, naravno, što smatram normalnim, upravo tome i služi proces razvoja. A koristio sam potpuno kompementarnu topologoju, jedini tranzistor koji nema svoj komplement je onaj mučenik koji simulira zener diodu za podešavanje struje mirovanja. Od A do Š totalno serijski tranzistori (BC 550/560 B, BC 546/556 B, MPSA 056/06, MJE 15030/15031), gobalni NFB oko 18 dB (ako se dobro sećam, u svakom slučaju manje od 20 dB).

Možda, ali ja više mislim da se radi o tehnici. Naime, pored ostalog, originalni Ampzilla model je korsitio balansiran izlazni stepen, sa 12 TO-3 tranzistora snage po kanalu. To ga je instant eliminisalo iz razloga cene i komplikacije konstrukcije, to čisto fizički treba negde strpati.Danas bi to bilo mnogo lakše, kada se ima u vidu da se čak i u plastiku zapakovani tranzistori deklarišu na 200W (na primer, MJL 3281/1302), dakle i bolje i brže i jače od onih u originalu, koji su za ono vreme bili sasvim dobri. Ili kako je to Sansui kasnije radio u svojim X pojačavačima, na primer AU-X701 nekih 8 ili 9 godina kasnije.Ja ti i dalje to ne bih savetovao da kalemiš na ovoga. Prvo, odluči se da li ga restauriraš ili nadograđuješ. Ako je za prodaju, onda je bolje samo ga restaurirati, Ako hoćeš više, kao drugo, onda prodaj taj i počni da praviš Ampzillu.Šta god da uradiš, DOBRO razmisli i proračunaj troškove. A u svakom slučaju, prvo kompletiraj taj koji imaš i dobro ga poslušaj.

Ovo je opasna generalizacija.Oslanja se na praksu iz industrije, ali previđa da nema dva ista diferencijalna para, niti po sastavu, niti po izvedbi. Ne sme se izgubiti iz vida koliko je industrija sklona "stednji", izgleda posebno baš tamo gde ne bi trebala. Kaišari se na jako pipavim stvarima, na primer, ulazni dif. par se hrani nekom besmisleno malom strujom da bi se dobile što bolje specifikacije S/N odnosa, tipa 0,2 mA. Drugi, koji to rade kako treba, kao recimo Dan d'Agostino, bez razmišljanja hrani svaki od dva dif. tranzistora sa 1,5 mA struje. Pa onda oni naravno rade bolje, što svako ko pogleda na njihovim specifikacijama može da vidi - opseg raste i po 5 puta, fazno su linearniji, manje su usetjivi na neko ludovanje kron NFB petlju, ali istina gube 2-3 dB na odnosu S/N.Nemoj mi reći da su isto dva bipolarna tranzistora u dif. spoju i dva JFET-a sa kaskodnom vezom od bipolaraca iza njih.Drugi često zapanjujući previd je poštovanje CMRR poriskivanja ulaznog dif. para, aiko se već preko 50 godina dobro zna da je dif. par jako osetljiv na to. Pa im kao CCS stave jedan otpornik, ili, ako su baš veliodušni, dodaju i zenerku filtriranu nekim malim kondom. Uh ala su se istrošili. A da se malo potrude, pa naprave CCS od BJT i FET tranzistora, umesto CMRR potiskivanja od 20-26 dB, dobili bi 78-82 dB, sitnicu od 1.000 puta više. E, ali to košta, ostaće malo za seksi kutiju, a kutija je ono što kupac vidi.Kao i sa svim drugim stvarima, čuo sam i ovakve, i onakve izvedbe oba pristupa. Isto važi i za naponski i strujni NFB. Uvek se na kraju sve svodi na to koliko je nešto ozbiljno urađeno, umesto da je maltene sklepano koliko da radi.Oko CCS, po tipovima i izvedbama, bila je jedna sjajna diskusija na "velikom" DIY forumu pre nekih 7-8 meseci otprilike, koga to zanima neka malo prokopa po logu tamo.

Ne verujem. Ne zato što je to nemoguće, nego zato što bi to podrazumevalo preradu SVEGA da bi to zvučalo kako treba. Mislim da je realnije da se zadovoljiš sa nekim malo jačim odvrtanjem bias-a ka klasi A, odnosno ka ovećavanju struje mirovanja.Jer ako ćeš da se igraš, uzmi brate pa napravi kopiju njegovog GAS Ampzilla pojačavača, na kome imaš ama baš SVE, uključujući i DC Servo.

Stein, istom tvojom logikom, sa kojom se inače u načelu slažem, važi i za same preampove. Neki su napravljeni tako da se vema lako mogu povezati sa bilo čime, uz minimalne razlike u kvalitetu njihovog zvuka.Primer - Luxman C-03. Najprodavaniji predpojačačav ikada od te firme i svestski bestseler. Mislim da je to tako bilo ne samo zato što je objektivno dobar, nego i zato što ima takve izlaze da ga baš briga na šta si ga zakačio što si prozvao pojačavačem snage. Izlazni tranzistori sa solidnim hladnjacima (za predpojačavač). Do sada nisam naišao na bilo koji pojačavač snage sa kojim nije radio kao pesmica.Bilo bi sjajno kada bi Pakonja mogao da pozajmi taj model i da ga poveže za njegov Marantz, odnosno da zaobiđe ugrađei predpojačavač. Onda bi i sam odmah čuo da li je ključni problem u ugrađenom prepojačavaču i kako zvući njegov Marantz kada radi kao pojačavač snage sa pouzdanom pobudom. Tu bi mnogo toga naučio.

Koliko ljudi, toliko odgovora, ali bukvalno tako.Sve zavisi od niza varijabli, pa koliko znam nema univerzalnog odgovora.Mogu samo za sebe da kažem da je za mene dobar zvuk ono kada mi iz zvučne slike nestane sve sem programa, kakav god da je. Ja ne želim da slušam pojačavač A ili B, ja ne želim da njega uopšte slušam, hoću da on nestane kao elemenat muzike, bar u domenu moga sluha, naravno da apsolutno ne može. Znam dobro da je to moguće, jer imam čitavu kolekciju uređaja koji to bolje ili gore izvode, ponekada sa malom sopstvenom notom, koju ću ako mi odgovara da mu oprostim.I odmah da kažem, to nema mnogo veze sa cenom. Niti je nešto automatski đubre ako je jeftino, niti je automatski dobro ako je ludački skupo. Imam po jedan primer za oba slučaja, mada ću morati sa drugarom izgleda da se pobijem da dobijem nazad moj primer za jeftino a baš dobro, Toshiba/Aurex SB-45. Uze ga da ga posluša, pa nikako da mi ga vrati, i tako već 9 meseci.Mislim da je najbitnija lična orijentacija, koja uslovljava naša očekivanja i opšto smer sastavljanja sistema. Moj cilje je maksimalna neutralnost. To znači da ja ne želim da čujem ono što je neko mislio da ja treba da čujem, nego ono što je izvornom materijalu. U mladosti i ludosti sam se pomalo bavio muzikom, odustao sam jer se sam sebi nisam dopadao, ali mi je ostalo znanje kako šta zvuči uživo, u sali, na poljani i u studiju. Umem relativno dobro da odredim da li slušam kojekakve koloracije, ili nešto što jako liči na ono što treba da bude. Potrošio sam niz godine, truda i novaca da to postignem u meri koja je meni zadovoljavajuća, pa sam stoga i ja zadovoljan.Mislim da je to vrh, da u nekom trenutku kažeš sam sebi - to je to, zadovoljan sam, znam da može još bolje, ali za to bolje moram da prodam ženu i decu, a dobiću ipak samo nijansu bolje. Hvala, ali ne hvala.

Uopšte ne mora da bude sa JFET ulatima. Na primer, ja sam dobijao odlične rezultate zamenom nekih NJR op ampova sa AD826, načisto propevalo kao od šale.Oko uticaja preamp, evo vam moj slučaj. Posle 33 godine, častim sebe sa lijijom Philips Black Tulip. Hteo sa ja da je imam još 1979. godine, ali bila je papreno skupa, jednostavno nisam imao para za nju. Tjuner (AH180) i preamo (AH280) najbolji modeli iz serije, samo je pojačavač snage (AH370) bio onaj manji, sa 2x60W/8 Oma, a ne onaj veći (AH380, 2x100W/8 Oma).Prvi hladan tuš mi je bio saznanje da su sve komponente napravljene u Japanu, videle Evropu nisu. Po sastavu i nekim detaljima, nagađam da je autor firma Hitachi, ali ne smem da tvrdim.Drugi hladan tuš je bio zvuk. Sav nekako tanak, da ne kažem anoreksičan, nema telo, nema masu, nema autoritet. Nije baš piskav i vriskav, ali nije ni daleko od toga. I krenem ja u potragu, da vidim šta je. Zamenim pojačavač snage sa Marantz 170 DC pojačavačem, nešto malkice bolje, ali još uvek ne valja. Zamenim tjuner reVox-om, opet malo bolje, ali ništa bitno. I na kraju zamenim preamp, stavim prvo Marantz 3265B, velika razlika nabolje, zamenim sa HK Citation 21, još bolje.Zaklučak je jasan. Preamp, bilo interni, bilo eksterni, je jedna jako oseljiva sprava koja može da uzdigne ili obori ceo sistem, jer je u sredini između svega ostalog, a ima posao skretničara i laganog pojačavača.

Problemi sa šemom koju je postavio Van Reitz su prilično veliki fazni pomeri koje unosi taj elektrolit na izlazu i obogaljen faktor potiskivanja (damping factor), koji je nužna pojava kod elektrolita čija impedansa raste sa učestanosti. U svim takvim šemama, kvalitet zvuka je (pre)često određen upravo tim elektrolitom, pa se desi da jeftina šema traži basonoslovno skup elektrolit na izlazu, koji prilično smanji njenu funkciju jeftinoće.Meni lično, sasvim subjektivno, pomalo smeta i obično lepljivo sladak zvuk koji se na kraju dobije. Znam ljude koji se kunu u taj zvuk, dakle to je lična stvar, ali što je zvuk subjektivniji, to je i rizik veći.Ponavljam - duboko sam ubeđen da je problem sa Marantz-om ne i pojačavaču, nego u predpojačavaču. Tu ga treba poboljšati zamenom op ampova i eventualno potrebnim sitnim doradama uz to. Ali, konačna odluka je Pakonjina.

Ja sam ga čuo još davne 197ineke. U to vreme, SAE je bio jedina firma koja je ličila na ono što danas zovemo "High End", postojala je nekih 6 ili 7 godina pre nego što je Mark Levinson uopšte i osnovan.U ono vreme, bio je za glavu iznad onoga što se nudilo u toj nekoj klasi, a u ono vreme, nije se mnogo nudilo u toj klasi, Pioneer, Kenwood i Snasui su imali ponudu, Dynaco se trudio, Marantz je imao model 500, ali to je bilo otprilike to.Jedina nedoumica oko njega je bila ta da nam nije bilo jasno zašto se konstruktor, a to je bio James Bongiorno, koji je prvi napravio potpuno komplementaranu topologiju, nije ubacio, pa makar i u nekoj Mk 2 verziji, njegovu drugu izmišljotinu, DC Servo. Međutum nije, to je izgleda rezervisao za njegov model GAS Ampzilla.Ono što će te sigurno oduševiti je lakoća sa kojom radi. Imaćeš utisak da zeva od dosade dok radi ovo standardno svakodnevno, jer ima toliko snage da mu je standardno šala i komika. To je očekivana, ali ne uvek i dobijena, prednost velike snage. Isplivaće neki detalji, ni malo čudno upravo tokom jačih tranzijenata, kod kojih se većine serijale već pomalo guši.Sa druge strane, on je ipak po koncepciji nekih 42 godine star. U međuvremenu, dosta se toga novoga naučilo i saznalo, pa je linija proseka neuporedivo viša nego što je bila u ono doba. To znači da on više ne može da brijira isto onako kao i onda, kada maltene nije ni imao neku konkurenciju. Drugim rečima, razlika između njega i nekog kvalitetnijeg današnjeg proizvoda će biti manja do osetno manja.U celini, rekao bih da će ti se sigurno dopasti, ali nemoj da očekuješ neko svetlo sa neba koje će te prosvetliti i pružiti ti prosvećenje. Vlasnik si dela istorije i to onog dobrog dela, neka ti ti to bude neki faktor, nije sve ni samo u onome što je sada. Da sam ga ja kupio, uradio bih isto što si i ti uradio, doveo ga u red što je to bolje moguće, i naprosto bih uživao u njemu. Što i radim sa nekim primercima tehnologije toga doba koje imam jer sam želeo da ih imam, kao što su recimo Marantz 170 DC i Philips Black Tulip AH370 pojačavači snage. Nisam imao para onda da ih kupim, pa utolikoviše uživam i njima sada i ne opterećujem se mnogo njihovim mestom na skali apsolutne vernosti prema današnjim standardima.

@zerowafMa, kolega Okibokis se nepotrebno uplašio, nema tu velike mudrosti.Da li se bez te diode može? Svakako da može, ali njeno odsustvo će imati posledice, jer nije ona slučajno tu stavljena, naprotiv.Najjednostavniji test je napraviti takvo kolo, pa ga normalno testirati sa nekom četvrtkom. Treba ga testirati bez diode za vreme uspona (rise time), obično se gleda sa 10 na 90% predviđenog režima rada. Još bitnije, treba pogledati vreme smirivanja (settling time, fall time), opet sa 90 na 10%. Zapisati rezultate. Onda ponoviti sve to ali SA diodom na tom mestu. Vreme uspona se neće promeniti, ali vreme smirivanja bi trebalo da se skrati uz pad na najmanje 1/7 prethodnog, idealno i do 1/10 prethodnog. To je njena osnovna funkcija, da skrati vreme smirivanja, što je i logično, jer kada signal prestane, nama nije u interesu da se kolo posle smiruje iha-ha, već naprotiv, da se smiri što je brže moguće.U zavisnosti od celine kola, prethodnih i narednih rešenja, čujna razlika može biti poprilična, od jednog pomalo "labavog" zvuka koji nije baš idealno kontrolisan, do vrlo izoštrenog zvuka u punom fokusu (koliko celo kolo može da obezbedi). Najveće razlike će se pojaviti kada pojačavač pobuđuje neko baš gadno opterećenje, posebno kada ono ima veći negativni fazni pomer, dakle od 40 i više stepeni, da i ne spominjem ekstreme od -60 stepeni. Posebno će reagovati klasična dvostepena pobuda, dakle drajver-izlazni stepen, dok će trostepena pobuda tipa Locanthi (predriver-drajver-izlazni stepen) prirodno imati manju reakciju jer je inherentno manje osetljiva i ima manju izlaznu impedansu. Ali i kod nje će se čuti, samo u manjem obimu.Za tu funkciju ja obično koristim BAV 21 diode, brze su, ima ih i jeftine su. 1N4148 ne valja zbog premalog radnog napona, ako se ona koristi kada ne treba, lako može doći do limitinga izlaznog signala, što nam naravno ne treba ni pod razno.Marantz i Philips posebno vole to rešenje. Na primer, iste te diode, sa istom funkcijom, ima i moj Philips AH370 pojačavač snage, a isto ima i veći brat, AH380. Cela serija Marantz integralaca u periodu 1978-1988 je uglavnom imala te diode. Koristili su je i drugi, na primer danas pokojna nemačka firma LAS je na tom mestu koristila AA136 germanijumsku diodu.