Više puta su mi nudili da radim za kladionice. Nudili su mi da napišem koliku god hoću platu, samo da im održavam sistem. Svaki put sam odbio.
Novac od kocke i klađenja je proklet novac. I oni koji učestvuju u tome bilo da kockaju, pomažu, reklamiraju ili održavaju te sisteme , prokleti su za sva vremena. Nikad se oprati neće.
To je porok najgori koji postoji, jer ne uništava samo džep, nego i dušu čoveka i porodicu. Kad čovek jednom uđe u taj krug, izgubi osećaj mere, savest mu otupi, a razum zamagli. Počne da prodaje sve što ima i imanje, alat, porodično zlato, pa na kraju i obraz samo da isplati dugove koje sam sebi stvori. Njviše je samoubica među njima.
Najgore od svega je što se to danas predstavlja kao zabava, kao igra na sreću. A u stvari, to nije igra to je bolest, sistematski projektovana da te drži u lancima.
Dovoljno je samo pogledati oko sebe. Broj kladionica je četiri do pet puta veći nego broj svih škola, vrtića, fakulteta i crkava zajedno. Gde god se okreneš, niču nove. Kao gljive posle kiše. A đavo se smeje i uživa jer zna da ne mora da ratuje da bi osvojio narod, dovoljno mu je da nas nauči da sami bacamo svoj novac, svoje vreme i svoj mir.