dvv

Jedan rugar je pre neko vreme ponudio na KP jedan pojačabač. Ubrzo mu se havio još jedan proavac istog takvog i nagrdio drugara najgore što prodje tko jeftino, kada je on (taj drugi) dredio cenu dosta više. To je tržište na balkanski način. A da ima ludisti, vala ima. Vidim neko nudi AR5 utijr za 300 eura. Imao sam ih nekih 14 godina i mogu da izjavim čiste savesti da te kutije realno ne vrede više od €200, iako su mlađa braća AR 3A imptoved, sem što imaju bas drajver od 10" umesto 12" kao 3A, ali su zato deklarisane ne na 4 Oma koa 3A, nekgo na 8 Oma. Šta su bile onda je davna prošlost, a danas više nisu bilo šta posebno. KOrektne kutije sa dobrim tonskim balansom, i to je to. ILi, jedan beogradski prodavac je utripovao da je JVC 71 integralac nešto specijalno, pa mu je zalepio cenu na €250. Kako je došao do toga ne znam ali to je bio jedan sasvim prosečan modelte firme iz onog doba i sigurno ne vredi više od €150, ali eto, babi se nilo što joj je milo.I evo, nudi ga već mesecima, niko da se primi. Nikako ljudi da shvate da je vrednost nečega određena ne njihovim mišljenjem i njihovom ljubavi prema tom uređju, već sumom koje j tržište spremno to da palti.

John Kongos "We'rw Gonna Step On You Again", sa kompilaije najvećih hitova 60tih, zatim Bachman-Turber Overdrive "You Aint Seen Nothing Yet".

Za onu zvučnu "rupu" se slažem, to je moja najčešće zamerka kod dvopojasnih kutija, kod njih je to česta pojava. Iz iskustva razvoja moj ekutije, i Mirko (Bevenja) i ja smo došli do stava i nekoliko pokušaja da su idealna mesta ra rezove 800 i 3.500 Hz. Bar sa drahverima koje smo mi koristili. Bas od 10" je na primer bio eklarisan kao dobar do 1.500 Hz, i mada će to kako-tako positići, to što će dati nije za slušanje. Srednjetonac (4,7" iliti 12 cm) navodno ide od 300 do 7.000 Hz, ali opet kako, to je već druga stvar. Visokotonac je 1" (2.54 cm) titanijumska membrana, ne verujem da ijedan panel zvučnik može da ima tako mali masu, a nisu ni malo štedeli na veličini i performansama magneta za njega. Mada, na kraju krjeva, sve to je lepa priča iz prošlosti, Harman International je stavio ključ u bravu 2006. godine francuske fime Audax, čiji su to drajveri.

A zašto je Ongaku poseban?

Lično sam ubeđen da je ključ dobrog zvuka činjenica da je cela membrana u istoj ravni, što po definiciji elimiše vremensko kašnjenje izazvano različitim daljinama izvora od nas. To kažem an osnovu činjenice da je prva verzija mojih kutija bila totalno standardna, prednja prava ploča sa drajevrima na njoj. Onda smo probe radi napravili drugu verziju u kojoj je cela prednja ploča nagnuta unazad 7 stepeni, što na 3-4 m udaljensoti daje linarnu fazu (ne idealno, ali uveliko) i to je drugačije sviralo, zvuk prostora oko muzičara je bio jasnije izražen ako ga je bilo na izvoru (LP ili CD). Naravno, tako je i ostala, takva je i danas. Ima razlike. Takođe verujem da je fazna lianernost jedan od bitnih, možda i najbitniji, razlog zašto je Tannoy popularan - kod njega su tačke izvora zvuka takođe u jednoj ravni. Što se Nešinih Apogee-ja tiče, meni lično oni služe i kao konačna kontrola onoga što sam napravio. Ako njega može da tera sat-dva vremena u sobi, i ne ugasi se jer okinu kola zaštite od pregrevanja ili pretrane DC komponente, onda je pojačavač dobar. Od serijskih uređaja, jedni koji je mogao da ih terma bez problema, mada uz dosta toplote, je bio H/K 680 integralac. On je i inače čudan uređaj, spolja deluje skromno i nenametljivo, ali je iznutra zver dual mono mašina. Terao ih jeste, ali njegovih 85/130W snage u 8/4 Oma je ipak malo za Apogee-je, treba tu još. PA 2400 još nisam nosio kod Neše, još ga nisam osvežio, nikako da stignem to da uradim.

Pa, teorijski, mono blokovi imaju veće odvajanje kanala pošto svaki ima sopstveno napajanje. Pretpostavlja se (ali nije sigurno) da će im i tranzijentno ponašanaje biti bolje jer nema međusobnih smetnji ("krađe" energije od strane jedne strane ka drugoj. U praksi, to nije baš uvek tako, umeju proizvođači malo i da štede gde ne treba. Pored toga, ima i skrivenih "spavača", a to su pojačavači koji koriste zajednički trafo, gde svaki kanal ima sopstvene namotaje i ispravljač(e), pa iako možda tako ne izgledaju, u osnovi jesu dual mono. Takav je na primer moj H/K 680 integračac, vidiš to tek kada ga otvoriš i konstatuješ dva lokalna ispravljača i dva lokalna para elektrolita.

Jeste, baš on, Nenad Ćosić, sa kim drugujem već preko 30 godina. Svaki put kada odem do njega, Apogee me nanovo oduševi. Inače, 200W i te kako može biti dovoljno pa i previše, ako je ljudski urađeno, pa se na prepadne od neke nezgodne kutije. Zato i držim H/K PA 2400, daje knap 200W u 8 Oma, ali i 390W u 4 Oma, i oko 620W u 2 Oma, sve sinusno, a u 2 Oma može u impulsima da pregura i preko 800W. Nisam probao kako stoji sa 1 Omom, to je ipak već previše. Obično merim do 3 Oma paralelno sa 2 uF, i to je već krvničko opterećenje, ali nađe se tu i tamo na ponekim kutijama, a fazni pomer favorizuje visoke tonove, koji i jesu najpodložniji brljanju ako do njega dođe (u stvari, sigurno će doći, samo ke pitanje kada i kako se tada ponaša). Na primer, dosta B&W kutija ima minimume modulusa impedanse tu negde oko 3-3,3 Oma, to čak navode u prospektima. I Focal je sličan. A najgori fazni pomer se uvek nađe tu negde oko minimuma impedanse. Inače, taj pojačavač sam kupio od nekog momka sa N. Beograda, koji ima AR 3A Improved. Njemu se nije mnogo dopao. Nakon malo priče, shvatio sam da on nije osvežio skretnice od kada ima te kutije iz 1975. godine, okruglo 40 godina. Pa rekoh šta čekate? Par meseci nakon toga, on mi se javi, i kaže bili ste u rpavu, osvežio sam skretnice i to sada sasvim drugačije radi. Da slučajno ne prodajete onaj H/K što sam vam prodao? Ni slučajno, meni je on nužni deo sistema za biamping, on pobuđuje bas, a H/K Citation 24 (2x100W/8 Oma) pobuđuje srednje i visoke. Poenta je, mnogo ljudi ne tazmišlja o tome, pa u stvari slušaju samo deo onoga što bi njihove kutije mogle da daju. A meni još nije teško, pošto moje kutije imaju minimum impedanse od 6,5 Oma i efikasnost od 92 dB/2.83V/1m. Prema tome, ja teorijski mogu da postignem 110-112 dB SPL free field. Taman kako treba.

Znaš, novije generacije Marantz-a već odavno nemaju veze sa SAD, to je sada 100% japanska firma, pa stoga boluje od japanske bolesti zvane SEPP (Single Ended Push-Pull). Naime, najlakše je dobro upariti jedan NPN i jedan PNP, i to često daje najbolje rezultate. Bar dok ne dođe do nekih nezgodnijih kutija, kada taj jedan par više ne može da isporuči potrebni snagu. Ipak je jedan par samo to, jedan par, i može koliko jedan par može. Ko hoće, ili kome treba više, ne bi smeo da se osloni na tu koncepciju. Uprkos problemu uparivanja, tu je jedini spas postavljanje više parova na izlaz, koliko zavisi od ciljne snage. Što više, obezbeidće viši stepen tolerancije na radno opterećenje jer će i raspoloživi kapaciteti biti veći, ali će tražiti i više prostora na hladnjacima, i naravno višu cenu. Izostavljma bolje uparivanje, jer ako ste proizvođač, izlazne stepene ćete kupiti direktno od proizvođača tranzistora kao uparene na 5%, ponegde čal i do 2%, ali to će se reflektovati u višoj nabavnoj ceni. Sve u svemu, sve se svodi na novac, a ne na znanje, znanja ima, ali je pitanje ima li para za realizaciju.

Uzgred, prirodni problem ove teme je radni ambijent, tj. sistem. Dosta puta san čuo meni inače poznate kutije, ali u drugačijem ambijentu, pa su mi neke zvučale još bolje, a neke dosta gore nego što ih pamtim. Tipičan primer bi bio moj sopstveni sistem - kolo za gramofon RIAA ulaz u Luxman-u je bitno bolje od drugih koja sam ranije koristio, pa sada zvučnici dobijaju kvalitetniji signal. Nekim to ništa ne znači, što zanči da su relativno ograničeni na to što su, a drugi lepo propuste to razliku u kvalitetu, lako se čuje. Ovo naravno može svakome da se desi, pa nas u tom smislu sećanje na zvuk ove ili one kutije i taj faktor može povući ovamo ili onamo. Ali, u celini, mislim da su sećanja često uglavnom tačna. Kada god sam se do sada oslonio na njih dobio sam ono što sam hteo po sećamjima, neretko u još boljem izdanju, jer sam recimo ovaj put koristio bolje zvučnike nego što sam onda imao.

Ne znam da li da se usudim, ali hajde, kada već neobavezo ćaćulamo ... Jedan od mojih ljubimaca je i pokojni Apogee. Ima ih moj dobar drugar, kod koga sam i shvatio zašto im je nadimak "Ubica pojačavača". Do bola su zahtevni, traže baš mrcinu od pojačavača, Efikasnost 82 dB/2.83/1m, jako slično kao nekadašnji Dahlquist polu zid od kutije. A imepdansa im na jednom mestu tone na 1.5 Om. Drugar je kupio Lola Audio profesionalni pojačavač, na izlazu ima ako se dobro sećam 4 para Motorola tranzistora u TO-3 pakovanju, svaki od po 250W disipacije, enormni hladnjaci, pa ipak se dobro zagreje čak i pri normalnim sobnim glasnostima, stvarno im treba ozbiljna snaga. Ali zato su čisti kao suza, čuje se što se obično ni ne zna da postoji. Kvalitativno, preporčio bih Apogee svakome, ali uz napomenu da ni ne pomisle da ih pobuđuju sa manje od jako solidnih 200W po kanalu.

Klasi AB ni ne treba da ide duboko u klasu A, samo onoliko da nestanu prelazna izobličenja na veoma visokim učestanosti, kada dolazi do asinhronog prelaska sa NPN na PNP. Taj efekat ima SVAKI pojačavač u klasi AB, samo je pitanje gde će se pojaviti i izazvati intermodulaciju na nižim učestanostima. To se, po mome iskustvu, dešava negde u rasponu 80...130 mA struje mirovanja po izlaznom tranzistoru.

Možda manje žica izraženo u metrima, ali ostaje pitanje kvaliteta ožičenja. Kod integralaca, najveće pitanje i najveća muka ostaje kvalitet ožičenja i borba sa masama. Mala greška i gramofon bruji. Integralni princip se malo vadi na odsustvo dužih žica i preoblema kvaliteta RCA Cinch veza (konektori), a više lemljenih veza. Svaka veza sa konktorima je njesra, lemljeno je samo najmanja njesra od svih. A svaki integralac naravno nije po definiciji bolji od komponenata, najzad ni svi integralci iste firme nisu jednaki. Obe koncepcije imaju svojih prednosti i mana, trik je samo što bolje ih usaglasiti. Retko se dešava ono što je recimo H/K odlično rešio: oni su se baš istrudili sa phono RIAA ulazom, koja je po mome mišljenju jedan od najboljih ikada u integralcima, ali su to uradili tako da su ga složili na posebnu pločicu, istrudili se oko njega i posle su je ugrađivali u SVE modele, od jeftinijih do najskupljih. Ne znam ni za jedan sličan slučaj kod drugih proizvođača. I ma kako to da pojeftinjuje tu pločicu, ipak je na kraju ona skupa, pa su i njihovi proizvodi posledično skuplji od većine konkurenncije. Ovo spominjem jer se taj deo integralaca stvarno mirne duše može porediti sa većim posvećenih predpojačavača. U vezi tvoje poslednje teze, u stara vremena, Marantz je nudio integralce iz serije 12xxDC (1978-1980), pa je tako, na primer, 1180DC imao IDENTIČNE ploćice predpojačavača kao i ceo samostalni 3250 predpojačavač. Pojačavač snage 170DC je imao funlcionalno IDENTIČNE pločice i snagu kao integralac 1180DC, samo su fizički bile prepakovanje tako da 170DC koristi iznutra duplo veće hladnjake nego integralac, što je dobra pretpostavka da će se snagaš terati u višim režimima od integralca. Ali, 170DC snagaš koristi jedan dvostruki koncentrični elektrolit od 12.000 uF/56V, dok inegralac koristi dva elektrolita od po 15.000 uF - više od pojačavača snage. Što se zvuka tiče, sasvim očekivano, on je de fakto istovetan, uz napomenu da integralac košta, ako se dobro sećam, nekih 35% manje od odvojenih komponenata. Ovo mogu lako da dokažem, imam sve navedene modele, pa ako je neko voljan da malo tegli, možemo preneti sve to gde treba. Ovo je međutim dosta retko rešenje, jer teorija nalaže da bi odvojen pretopojačavač TREBA da bude bolje rešenje od integralca da bi opravdao sopstveno postojanje. U praksi, to ipak ostaje u domenu "probaj pa vidi". A tako je zbog cene - kutija je skupa za proizvođača, zatim mu treba posebno napajanje sa sve trafoom, opet skupo za njih, pa da bi kontrolisali cenu, trude se da u predpojačavače ugrade više funkcija, koje često imaju malu vrednosti i značaj za audio čistunce-minimaliste. Stoga se predpojačavači esto koriste da proizvođači pokažu svoje mišiće (po sistemu vidi šta mi znamo), što naduvava njihovu cenu, a to neke od njih čini nekonkurentnim. Primer: Nikko Beta III predpojačavač, jedan od najboljih koje sam ikada čuo, može da juri sa kime god hoće. U osnovi, to je predpojačavač sastavljen od FET-ova, uz malu ispomoć bipolaraca u pomoćnim kolima (sastav: 36 FET, 9 bipolar, 9 dioda, 1 LED, 3 zener diode). Neverovatno dobar zvuk, ali po velikoj ceni, većoj nego što bi većina ljudi platila za proizvod firme Nikko, koja svakako nema status High End-a. Zato su među najređim uređajima ikada i igde, ko ga ima na pamet mu ne pada da ga prodaje, iako nema daljinski, displejeve, itd, glot crna kutija. E, napraviti zvučno ekvivalentan integralac, iako sigurno jeste moguće, nikada nije i nikada neće biti urađeno, naprosto zato što bi koštao previše, bar za High End dresirane kupce, dobro naučene reklamama i sajmovima da su pojedinačne komponente uvek bolje rešenje, a ni ekstra zarada ne smeta proizvođačima.

Pa ništa, neka se ovi koji imaju mnogo prekidača ugledaju na Cray Technologies, koji je pravio makinice velike kao soba, pa onda hlađene freonom kako bi im trebalo manje od baš cele zgrade. Oni su koristili jedan IBM AT (top mašina 1986) samo za iniciranje Cray računara. Uđe lepo čovek, uključi onaj AT, sedne i prelista sportske strane dok onaj ne pokrene Cray mašinu. A kada bi nam sve bilo samo u PC-ju i pojačavačima snage, šta će va onda svi ti prekidači, osim ako im je jedina funkcija da uključe poneki LED tu i tamo? Do sada najjednostavniji sistem koji sam čuo i za koji mugu da kažem da sjajno radi je jedan H/K 6550 integralac (nominalno 2x50/70W u 8/4 Oma), samo malo čačkan, na koji se dovode signali sa PC-ja, gramofona, tjunera i CD čitača. I to svira za 10+, a jedina kvaka je što zbog osrednje snage, traži i malo natprosečno efikasnije kutije, recimo od 92 dB/2.83V/1m pa nagore. Realno, čoveku stvarno treba samo PC kao izvor, poskidao je svu muziku na njega. Signal uzima sa izvoda za slušalice sa audio kartice, tako da pošto radi za računarom, za muziku uključuje smo jedno "Power on" dugme. No problemo.

Da, ta moda je začeta negde krajem 70ih, neki Amerikanci su napravili napajanje sa nekih 40+ elektrolita od 680 uF. Kada su ih pitali zašto baš tako i zašto baš toliko tih elektrolita, tehničko objašnjenje je zvučalo: "Nemamo pojma, ali smo pronašli da tako najbolje svira". I tako je rođena još jedna urbana legenda. Posle je sve išlo po uatomatici, ono, majmun vidi, majmun radi.

Ne razumem šta je tu tako komplikovano. Jeste da kada tri-ampujem moram da pritisnem Power on za tri ampa i jedan preamp, plus za još neki izvor, ali nije to neki šljakerski posao. Traje sve ukupno 30 sekundi.

Integralac je kompaktnije rešenje, zaobilazi povezivanje kablovima jer je to urađeno unutra. Što za sumnju ostavlja samo apsolutne kapacitete izlanog dela, a dobij je manja cena za isti kvalitet ako odabereš nešto dobro. Odvojenp, cena je po definiciji veća (dve kutije, dva odvojena napajanja), ponekad su mogućnosti odvojenih predpojačavača realno veće, bogatije od integralaca i sve to zauzima više prostora. Za druge ne znam, ali po apsolutnom kvalitetu zvuka moj Karan integralac veoma malo zaostaje iza primarnog sistema, tj. Luxman C-03 predpojačavača i H/K P 2400 pojačavača snage, koji je zanemarivo jači od Karana nominalno Karan ima 150W/8 Oma, a H/K 170W/8 Oma). Međutim, Karan košta VIŠE od obe druge kutije, a jeste elegantnije rešenje koje traži manje prostora, i poseduje daljinac, što odvojene kutije nemaju. Realno, H/K je bitno jači u teška opterećenja, stvar koncepcije, Milan Karan se krukovodio drugačijom logikom, pa stoga i ciljevima. Dakle, na odgovor utiče i tvoje znanje kombinovanja uređaja iz raznih izvora u jednu dobru celinu, Ako nisi siguran, onda idi na integralac.

Shonne, koliko ti kapaciteta treba zavisi od toga koji kvalitet reprodukcije želiš da isteraš i kakve zahteve postavljaš prema pojačavaču u vezi sleketivnosti ili neselektivnosti izbora zvučnih kutija (da li od 8 ili od 4 Oma, koliko su reaktivne i kolko glasno hoćeš da ih pobudiš). U načelu, sve se vrti oko strujnih kapaciteta pojačavača, kako u trajnom, tako i u impulsnom režimu rada. I to se nagađa i ne lictira, to se proračunava. Na primer, uzmimo da je tvoje napajanje +/- 55V. Uzmimo da želiš da budeš potpuno bezbedan da ne dođe do izgladnjivanja pojačavača strujom. Praksa je pokazala da nam treba 1...2 Džula energije za svakih disipiranih 10 W, u zavisnoti od toga koliko je teško (kompleksno) opterećenje. Treba ti samo osnovna formula: 1 Joule = [(V+ x V+) x C]:2, odnosno, ako uzmemo da je C=0.01 F i da je V+ = 55V, zamenom dobijamo [(55 x 55) 0.01]/2 = [(3.025) 0.01)/2 = 15.125 Joula. Ako imaš jako čiste, mahom omske zvučnike, uzmi da je 1J = 10W, to ti je dosta za 150W snage. Ali ako su reaktivni, to može da bude i samo polovina te vrednosti. I obrnuto, istom metodom u slučaju jako reaktivnih kutija od 4 Oma (AR 3A Improved, Yamaha NS-1000, neke Infinity kutije), i hoćeš idealno ponašanaje pojačavaka ko čistog naponskog izvora, treba to 200W/4 Oma, pa krajnja vrednost postaje potreba za 40 Đula energije, a za to ti treba 2x15.000uF po grani, odnosno 120.000 uF za ceo pojačavač, plus veći trafoi. Dakle, verovatnoća je da su ti koji su hteli velike elektrolite imali prilično reaktivne kutije, koje su pride želeli dobro da ga poteraju. Malo je jadno kada pozoveš društvo da se pohvališ svojim novim super duper pojačavače, a kada ga malo odšrfiš, on počne da se guši i krklja. Ako je tvoje napajanje negde oko +/- 42 V, imaćeš manju izlaznu snagu nego u mom primeru, ali će ti za ono što ti treba takođe trebati i veći elektroliti, pošto je enrgija proizvod napona i kapaciteta. Sedi lepo i sam izračunaj. Po mome iskustvu, ako si zadovoljan sa velikim snagama samo u impuslima, bezbedno uzmi da ti za svakih disipiranih 10W treba 1,5 džula i spavaj mirno.

Shonne, da se ja pitam, stavio bih najpre verziju od 2x10.000 uF u paraleli za svaku liniju napajanja, dakle ukupno 80.000uF, u centru, i naravno lokalno po 2.200 uF. Oni od 10.000uF mogu da budu normalnog, komercijalnog kvaliteta, ali oni od 2.200 uF bi trebali da budu što boljeg kvaliteta, jer su prvi na redu potrošnje i u velikoj meri će ti definisati stvarni slew rate celog pojačavača, bez obzira što sama elektronika može nominalno i više. Veći elektroliti filtriraju bolje, ali su sporiji od istih takvih ali manjih, koji su brži ali i slabije filtriraju. Koliki su naponi napajanja za te elektrolite?

Što se apsolutnog kvaliteta zvuka tiče, na osi, nema bitnijih razlika između kalota i konusnih membrana. Međutim, kalote obično imaju bitno bolje rasprostiranje zvuka van ose, a novije generacije imaju i manju masu membrane, lakši su i stoga često efikasniji od membrana, koje uspit imaju i faktor vibracije van ose. Ovo se odnosi na visootonce. U načelu, slično je i sa srednjetoncima, uz napomenu da stvarno dobrih srednjetonskih kalota baš nešto i nema previše, a ono što ima često nije baš jeftino. Nekoliko tradicionalnih proizvođača zvučnih kutija, na počtku i na česlu sa AR, su koristile kalote i za srednje i za visoke tonove. Pošto je radni opseg srednjetonaca daleko niži od visokotonaca, problem disperzije nije toliko izražen, pa se u praksi konusni drajveri najčešće koriste kao srednjetonski. Oko vešanja - tu nema šta da se kaže, gumeno je bolje rešenje, ali je i skuplje, pa ga proizvođači obilaze mahom zbog cene. Po pitanjima vidim da si nov u tom poslu. Napraviti dobru zvućnu kutiju uopšte nije lako, ali sklepati nešto što koliko-toliko radi ume svako, mada često uz žali bože troškova. Nemoj se uzdati da sa par programčića za PC to može da se obavi kako valja, ne može sem pukom srećom, radije se obrati nekome ko je tome vičan, ili najbolje odmah kupi kompletan kit, u kome su drajveri već dobro usklađeni i po efikasnopsti, i po ostalim osobinama. Tako ti je vervatnoća greške minimizirana. To nije nešto što se može savladati za par poslepodneva, za to rebaju godine rada i učenja.

Uzgred, jedina stvar koja i se ne dopada u specifikacijama je što nije naveden rad ne samo u čistih 8 Oma, već i u rekativna opterećenja, Čist omski radni otpor ne postoji, to je fikcija, pa su i rezultati fikcija. Najzad, čak su i stari IHF 200 standardi navodili 8 Oma paralelno sa 1uF.

Lično sam ubeđeni korisnik upotrebe diferencijalnih pojačavačkih stepena do maksimuma. Ako se lepo odesi, nema druge kombinacije koja će tako lako dati potpuno zanemariva izobličenja već i u otvorenoj petlji, a kamo li uz makar i veoma skromnu dozu globalne reakcije. To znači zanemariv fazni pomer i u otvorenoj petlji, a to opet znači i drastično smanjenje uslova za nastajanje bilo kakvih tranzijentnih izobličenja (TIM, TID, IIMD, itd). Takvi pojačavači teže da imaju enormnu nerzavisnost od radnog opterećenja, posebno veam reaktivnih opterećenja (na primer, 3 Oma // 2 uF, sa kojim će se većina drugih odmah udaviti). Jedina opasnost od njih je tendencija ka oscilovanju, ali to je posao projektanta da se postara da se to ne dogodi. Jedino što meni ne odgovara je upotreba izlaznih MOSFET tranzistora - po mome mišljenju, ba registri na njima su uvek mekši nego što treba, većini njih nedostaje brutalna, sirova snaga, sila da pomere membrane. Pazite, VEĆINI, ne svima.

Jao, znam za njega od ranije. Pravo da ti kažem, ja bih od njega očekivao rezutate da se smrzneš, totalno moj tip projektovanja, udri brate širokopojasno i nemo' da se stidiš. A ostali neka gledaju kako će. A neće lako.

U dve reči, o čemu se to radi, osim što je jasno da je to neki pojačavač snage?

Željko, pogrešio si samo u opisu vremena - surovi kapitalizam ne osvaja svet, on ga je već osvojio. Razmislite - kako je sve to drugačije od onoga što se kod nas radi? Sada su na silu boga krenuli da penzionišu sve, bez razlike. U Nišu, hoće da penzionišu 7 anesteziologa, a niko da se upita ko će ostati da uvede mlade kolege u posao? Čujem da direktor KBC NIš čupa kosu, cvili preko novina, jer smatra da je to težak udarac na njihove kapacitete obavljanja operacija. A odmah posle te vesti, ide antrfile, u kome su ljudi izračunali da je cena obuke takvih ljudi oko $140.000 i da traži tri godine prakse pod kontrolom iskusnijeg starijeg kolege. O posledicama valjda nema poztrebe pričati. Zbog takvih stvari ljudi mogu da izgube glavu na operacijama. Eto zašto budže idu na operacije u inostranstvu. Na stranu što je i to čist show program. Za lekare-političare (oni koji su se bavili politikom a ne strukom) ima posebno rešenje. Formalno, i njih penzionišu, ali im odmah posle toga dodele mesto nekog savetnika, sa istom ili čak većom platom i sve je super. I tako stručne neznalice ostaju lepo skrivene u senci i kroje nam zdravstvenu politiku. Stvarno progres. Ova vest za Harman International me je posebno rastužila kada se setim vremena kada je Sidni Harman vodio posao. Kada je Harman, najveća svetska privatna firma za audio, kupila Infinity. Ispostavilo se da imaju višak radnika, od kojih je po tadašnjoj računici trebalo otpustiti poveći broj. Onda je formirana radna grupa da se probelm bar ublaži. I neko se seti - od drveta koje ostaje nakon sečenja rupa na zvučnim kuitijama oforme jedno odeljenje koje preuzima te do tada otpadke od driveta, ručno ih oboji i upotrebi kao podlogu za proizvodnjue zidnih satova. I niko iz tog ogranka ne bude otpušten. Još bolje, smanji se cena proizvodnje, jer se smanji količina otpada (čuvena računovodstvena kategorija nazvana "Orpad, kalo, rastur, lom i kvar"). Ne kažem da tako može uvek i sa uspehom, ali tada se firma sasvim jasno bavila takvim problemima, tada se o tome razmišljalo. Danas vlada filosofija da ako te otpuste, više nisi ni za šta. i to je samo tvoj problem. I eto armije nezaposlenih, posebno kod nas. A svi ti ljudi su potencijal, samo se treba malo pozabaviti time. O nezaposlenim mladima da i ne govorim.

Jedini način da ti CD "doda" snagu jeste da se ne drži Red Book standarda koji 0 dB VU definiše kao 2V napona na izlazu. Dosta proizvođača CD čitača voli da tu doda malo više napona jer to na prvo slušanje fascinira raju, jer moraju malo da smanje glasnost za isti nivo zvučnog pritiska u odnosu na standardan čitač, ali to može biti veoma opasno "dodavanje". Bilo je slučajeva kada je taj izlazni napon bio gurnut i na 3,5V, pa ako se neko prešao pa odvalio pojačavač do daske, može imati priliku da čuje kako zvuči kliping i kako to izgleda kada se spaljuje zvučna kutija. Pažljivo sa time. Oko Yamaha CD čitača - nisam neki ekspert, ali imam nihov CDX-993 čitač, u ono vreme najbolji koji su pravili. Podeljen u podbočene komore, dva trafoa (posebno za digitalije, posebno za anologiju, 4 x 6.800 uF u glavnom napajanju (više nego mnogi pojačavači), itd. Onako iz kutije, daje jedan vrlo seksi izrazito "analogni" zvuk, ne liči ni na jedan drugi čitač koji sam ikada čuo. Ali, ubrzo shvatiš da se neko u Yamahi polomio da to tako zvuči i ma kako prijatno bilo, to nije istina, to je obojen zvuk koji je takav po cenu rezolucije i finih detalja. To shvatiš kada na nju zakačiš neko dobar spoljni DAC, koji je projektovan sa idejom da bude maksimalnio neutralan. U mom slučaju, jedan "Real Time DAC", koje koristi 8 Philips DAC-ova, pa nema preliptanja, nema oversampling-a, ali ni "brick wall" digitalnih filtera i njihovih faznik pomera. Da ne bi upadao u takve višefazne poslove, ja bih ti savetovao da potražiš po KP NAD C565BEE CD ćitač. Ja inače ne volim mnogo firmu NAD, ali ovde su baš briljirali. Koristi Wolferson DAC i obilje Burr-Brown OPA op ampova i svira kako ja nisam čuo ni jedana CD čitač da svira a da košta manje od €2.000. Neverovatna mašina, ne znam šta im bi, ali hvala im. On je sada model otprilike 2-3 godine star, koštao je malo ispod €500 kod nas, tako da bi polovan mogao da košta polovinu te cene ili manje - ali vredi. To kupi ako možeš, i kaži laku noć na digitalije.