Najbolji članovi

ovako je izgledalo iznutra

eve i slike kako to izgleda in vivo

12.11.2017. Atelje 212, Dušan Kovačević - Urnebesna Tragedija, režija Marko Manojlović Ko sam ja? zapitao se nekoliko puta Kovačevićev Neven, na kraju Urnebesne Tragedije.. isto to se pitao i pre 27 godina, u predvečerje još dva rata koja nismo vodili ali smo u njima ginuli mi i komšije nam, kada je bila praizvedba.. jasno je da Neven tada, a ni danas nije saznao odgovor, i da na žalost nije uspeo da navede gledaoce da svako u sebi potraži taj odgovor.. možda delom i jeste, ali pozorišna publika tada, kao ni danas, se nije ama baš ni malo pitala u vezi svoje budućnosti.. prebrojao je Kovačević u jednom intervjuu ratove koje smo vodili u dvadesetom veku - brojao je do šest.. mnogo.. previše.. nose oni svoje posledice, ne samo po teritoriju i infrastrukturu, već utiču i na mentalno stanje nacije i svakog od nas ponaosob.. žalosno je da je to stanje danas gore nego što je bilo pre 27 godina.. ne smem da zamislim koliko bi tragičnija bila Urnebesna Tragedija da je Kovačević danas piše.. dok se čekalo da ljudi koji iz samo njima znanih razloga, podupiru bočne zidove pozorišta sednu na mesto, do ušiju mi doprla "kritika" Velike drame - gospođa kaže da je predstava bila "lepa", ali da se neki veliki čovek ispred nje stalno vrpoljio, na šta je gospodin prosvetlio da je Ljiljana Blagojević rođena žena Siniše Kovačevića.. prateću sekvencu o potomstvu (nečijem) sam propustio tražeći u sebi paralelu između Velike Drame i Urnebesne Tragedije, da bih popunio eventualnu rupu u poznavanju prirode i pozorišta, al' je jbg ne pronađoh.. počelo je Disciplinom Kičme.. jesvala, Koja iz tog perioda.. pripada, i logično je.. scena je soba devedesetih, prepoznatljivi simboli vremena, meblo luster, jatov kalendar, slika antikomuniste na zidu, mlađi Trifunović (dobar), Sonja Kolačarić (malo manje nužne histerije bi bilo bolje) i sin im Neven, i svima poznata priča iz istoimenog filma (za one srećnije i iz praizvedbe 1990).. beše urnebesno, ali i tragično, tragiku je publika terala smehom, ali čak ni najuporniji nisu uspeli da je sasvim razgrnu.. tužna, teška, tamna priča o nama, našim sukobima i ličnom propadanju.. trunčica karaktera barem nekog od likova je sadržana u svima nama, pa je tekst još i teži, a glumci suočavanje ni malo ne olakšavaju.. Anica je pevala Šuberta na Nemačkom, Brstina je na sebi svojstven način bio sudija i komunista i ludak i muž, otac, deda.. Zeremski je bio Doktor, iako je u filmu bio Tasa Tica (blisko je to).. Katarina Žutić je u Julki bila baš ono što i treba da bude.. Nebojša Ilić - maestralni brat pijanica, ide mu to kao i sve ostalo što je poslednjih godina radio u pozorištu..režija je bila pitka i tečna, reditelj je uspeo da u skučenom prostoru kaže baš sve što je rečeno onomad u filmu, a to baš i nije lako.. ćutalo se posle, nije više bilo smešno.. ipak gospodin iza mene dade dijagnozu: nije ga dotaklo, reče to dovoljno glasno da ga nas nekolicina počastismo prezirom u pogledu.. jbg.. valjda je ga pogodio onaj deo Nacionalnog Romantizma u kojem se gubi ono što je oružjem stečeno.. mene je jbg dotaklo i to baš.. gledajte, ali na sopstvenu odgovornost..

Upravo sam naleteo na ovu temu, pa da odgovorim na neke primedbe i nedoumice. "Visokih k'o salate". Ne znam. Meni i Šolaji to zvuči prirodno. Onima koji slušaju širokopojasne, uz eventualno dodat kvazi-ribončić da "malo šuška", možda je preglasno, možda zaista pršti. Radi takvih ću dodati opciju atenuacije "na dugme". Meni ovaj dijagram (neka radna verzija, nije konačna) ne pokazuje nikakvo dramatično iskakanje visokih. Mereno je sa 1m udaljenosti. Nije bilo vremena za merenje na licu mesta, basovi su podešavani "na uvo". Prvog dana su bili malo jači (verovatno kao na priloženom dijagramu), drugog malo tiši, možda i preterano tihi. Ali, barem je u tom segmentu zvučnik veoma fleksibilan, svaka primedba na basove je jednostavno neumesna. Čak se i "nedostatak autoriteta u donjim srednjim", ako ga ima, može popraviti blagim pomeranjem rezne frekvencije udesno, ili, još bolje, pravljenjem malo većeg pika iznad reza, uz pomoć DSP-a na basu. To je posao od par minuta. Mogućnosti korigovanja basa DSP-om uopšte nisu koršćene, zbog nedostatka uslova... između ostalog, moraću da nabavim neki kršten laptop. Što se kvaliteta basa tiče (definisanosti, brzine i ataka), iznenadio je i mene, iskreno mislim da zadaje domaći mnogo većim i skupljim sistemima. Mislim da sam Fostex (165) upotrebio tako da pruži maksimum u opsegu koji reprodukuje. Na licu mesta sam dobio čestitke za uspešno uklapanje sa ribonima... kol'ko ljudi, tol'ko ćudi. Ničim izazvane pohvale od profesora Hajdukovića, akademskog muzičara Zorana Živkovića... I tako.

pa se jos dodavalo , da zlo ne cuje , na potrebna mesta

stiglo to u Tuzemstvo pre par dana , pa se malecko krenulo i sastavljati/rastavljati/sastavljati

Neli ludi nosim i zvučnike . Ovo za upoređivanje se slažemo, možeš da misliš da si upamtio kako šta zvuči ali se varaš a ako na drugom mestu slušaš neku komponentu onda zaista slušaša ceo sistem a i sobu, osim ko nemaš sve isto. Moj zaključak je da sam kreten. Selio muziku skoro iz spavaće sobe (zbogom krevetu nedostajaćeš mi ) u sobu od starijeg sina. Reko ajd da obeležim zvučničke kablove pošto su oni transparentno pa se loše vidi. Pogađate na jednom obrnuo fazu. Fala bogu nije dugo prošlo vremena a i nešto nisam imao vremena za muzilu. Jeste zvučalo lošije ali reko soba a i Sabaj DA3 mi lepo zvuči na slušalicama... HVALA Sale ko zna kad bi ja to primetio. Kačim sluške pa ko beba zaspim kad imam vremena da pustim muziku. Da se vratim na lampione. EL84 SEP mi (nam) fino zvuči. 3 različita pojačala a drugi put 2, rzličiti izlazni trafoi, ista šema pojačala, različita napajanje, svima ECC82 ispred, lampe uporedive... i to je to. Zvuk sličan a različit. Skoro za očekivati razlike. Njihovi mi lepše zvuče. Očekivao sam jer nemam ispravljačicu a i izlazni trafoi najmanji. Iznenadilo me je da pojačalo sa najvećim a možda i, barem sam tako mislio, najboljim izlaznim trafoima nam nije najbolje zvučalo, mislim na ono najlepše sa ručkama, nije najmelodičnije, prijatnije. OK grec ispravljanje, mali izlazni trafoi pa sam i očekivao da moje ide više u srednje i visoke ali da je ovako brz nisam očekivao. Singlend bi trebao da bude milozvučniji. Nije. Ok ajmo dalje. Moj bas možda ide malko dublje od njihovog ali je njihov čistiji, precizniji. Moj muljaviji. Njihovi basovi su mi zvučali skoro isto. Srednji smo rekli pojačalo sa izlaznim trafoima srednje veličine (iz radio aparata). Visoki, njihova dva slična možda i ista ili, ajde, ono sa ručkama, lepšeg izgleda, ima malu prednost. Moje izraženo, brzo, oštrije od njihovog. Da zaključim razlike nisu velike između sva tri (moje se najviše razlikuje). Njihova dva veoma slična ali nisam očekivao da će mi njamuzikalniji biti sa trafoima iz radio aparata a ne sa onim velikim. Četvrto ili treće kad smo slušali kod mene je PušPul Đeloza. Najružnije i njaboljeg zvuka . Pomelo nas svuda. Moj zaključak je bio da nemam(mo) basa posle njega. Ide duboko do poda komšije na prizemlju. Lep, čist, ne milja ko moj. Srednji i visoki lepi milozvučni. Ništa ne štrči. Pustiš tiho ono sve na svom mestu, ima basa, razgovetno, čisto. Odvrneš opet isto, osim što komšije čuju a bogami i osećaju. Što kaže vlasnik "lepo se oseća bas na trosedu" a bilo tiho. Iznenađenje nam je, u oba dana, bilo da najlampaškije zvuči baš Đeloza. Najlepši zvuk u nojoj kući. Pustili smo i Folsoma kratko posle EL84 SEPova da impokaže šta je bas a i bogami ostatak, pa i onaj mali PAM8403 da se pohvali basom ali kad je pažnju dobila Đeloza ... šta reći osim da sam vlasniku rekao ti ideš ali amp ne. Otišla đeloza odma. Hvala drugarima na druženju i što kafu nisu poneli već pojačala. Kafu ionako ne pijem.

Nastavak od juce. Ista pojacala , drugi zvucnici i drugi stan a i drugi TV Mi kada idemo u goste ne nosimo kafu nego pojacala koja god nadjemo za uporedjenje jer ova nasa "ekipa" stoji na stanovistu da bez obzira na nase iskustvo i usi nije moguce proceniti kvalitet zvuka celog sistema tudjeg sve dok se ne uporedi sa necim pa vodjeni time uvek nosimo i po nesto da imamo za uporedjenje . Moze se cuti da li nesto valja ili ne to naravno ali kada su potrebna sitna crevca onda je uporedjenje neophodno za izvodjenje validnih ili bolje reci validnijih zakljucaka koji iz dzenlmenstkih razloga uvek ostaju sa nama ako ostali ucesnici nisu clanovi foruma. Moze javni komentar samo za sprave clanova foruma ( ) mada i to izbegavamo.

pa se onda srafsovalo

onda se malo i lemilo ...... naravno - uradjene su i neke apsolutno nepotrebne prepravke

a ostatak upakovan veoma puuuckavo naravno - trafo je najtezi deo koji se moze izbeci , pa i nije prilozen btw. jahac mog Pony Express-a je dobio instrukcije kako sve da rastavi na sastavne elemente , popakuje posebno , rasporedi po koferima ......... em' se daleko bolje iskoristava prostor u koferima , em' se izbegava (eventualna) stetna doza ljubopitljivosti pri carinskom pregledu

pre nekog vremena se ispostavilo da moja licna podruznica Pony Express-a ima turu iz Amerika ovamo , tako da se prilika iskoristila da stigne poklon - prakticno DEFiSIT kit slikice kad je box stigao na moju destinaciju u 'merikama :

Izvor zvuka odnosno AUDIO zapis je uvek problem na ovakvim i bilo kojim prezentacijama. Treba lepo odabrati 20 numera i isto puštati na svemu. Isti kvalitet zapisa. Svugde. I tu dolazi do svađe uvek. Ja slušam ovo a drugi ono. Muzičke želje. Realno pravi kupac donosi svoju muziku. I ima prava na to. Inače ode on. 80% producenata koristi KRK monitore. Ili Adam ... Mada zavisi od studija do studija. (Adel recimo radi produkciju na starim Tannoy gold) i u tome su razlike. Nije svako Hans Zimmer pa da ima zvučnike od 50.000 evra u studiju.

meni je taj zvucnik na prvoj stvari koju sam slusao zvucao jakoooo dobro, medjutim vec na sledecoj stvari visoki su ubijali sada da li je to do izvora ili produkcije ne znam...

Jeste to tačno, navikao si na jedan sistem, pa kad čuješ drugi uvek nešto smeta dok se opet ne navikneš. A dijagrami poznatih zvučnika znaju da budu katastrofalni, to je normalna pojava. Neki ne priznaju merenja, drugi gađaju ukus publike i tako to. Nije nikada bilo lako uklopiti ribon sa srednjotoncem.

ne bih ja tu dir'o niš...da li može bolje, ne znam, ali ako je ovakav sistem ostavio konkurenciju na sajmu, koja nije bila mala, iza sebe...šta onda reći

Stiglo danas sutra svajsing.

Kao gde se menjaju kanali i volume (bespravno omraženi) PGA čip. Sipijev mali shunt napajanje. Latching releji (jednokalemski, zeznuo me Gosha mislio sam da su 2-kalemski pa sam morao da dodajem po 2 tranzistora za set/reset).

28.10.2017. SNP, Vilijam Šekspir - Bogojavljenska Noć, režija Egon Savin SNP na žalost tokom svih godina postojanja nije uspelo da iznedri svoj potpis, brojni su razlozi za to, najčešća je ipak provincijalna surevnjivost, zbog koje su smenjivani uspešni Upravnici i Direktori Drame, oterani uspešni reditelji čije su predstave ostavljale značajan trag.. bilo je perioda u kojima je SNP bivalo na vrhu naše scene, ali na žalost nisu potrajali - dolazili divlji, isterivali pitome, skidali dobre predstave sa repertoara i postavljali svoje nazovi radove.. Bogojavljenska Noć Egona Savina je nekako preživela, mada je čitava sinoć ispunjena sala čula Radosava Milenkovića koji se dosetio da "skine mantiju i uđe u partiju".. biće to dojavljeno na nadležno mesto, pa će se Mirko pronaći konsterniranim.. sram da ga bude Rašu, nije mu dosta što vodi negativnu kampanju protiv Vođe, sad je našao i Šekspira da dopunjuje i Mirka da proziva.. e, baš ta minimalna dopuna koju je Savin oprezno učinio, je ključ šarma ove predstave - Sobara (u nekim izvedbama Nastojnika), je pretvorio u Sveštenika (Ispovednika), i na taj način dao veću specifičnu težinu predstavi i učinio je malo grotesknijom.. vidljivo je Savinovo duboko promišljanje u ovoj predstavi, i naravno isplatilo se ' predstava je osavremljena baš koliko i treba a sačuvan je ne samo duh već i suština teksta.. osim spomenutog Raše, istakli su se i Sanja Ristić Krajnov, Minja Peković, Novak Bilbija, dok je Nenad Pećinar u nekim momentima bio nešto manje ubedljiv..

22.10.2017. Atelje 212, Olga Dimitrijević - Moja Ti, režija Aleksandra Milavić Dejvis tri pozorišta u Beogradu imaju, svako za sebe, karakterističan stil, potpis ispod svake predstave, fizionomiju.. nekako se dogodi da bilo ko, ko dođe odnekud, u ovom slučaju iz Britanije, veoma brzo prepozna tu fizionomiju i uklopi se u nju, dajući svoj doprinos.. dakle, predstava je Ateljejevska, osim što je ženska, topla i veoma tečna originalna drama ima naslov Kako je dobro videti te opet, koprodukcija je Serijinog pozorja i Ateljea, drama je 2014 dobila otkupnu nagradu Pozorja i ove godine postavljena na scenu kao predstava nagrađenim na Pozorju.. nagrađenih, ove godine, nije bilo, ali na sreću je bilo ove predstave. pre prvog izvođenja predstave, iz Zagreba je stigla zabrana, glede autorskih prava Novih Fosila, zbog korišćenja naslova, pa je isti promenjen u sadašnji.. kakav kolosalni promašaj Novih Fosila, pogotovu posle uspešne premijere u Zagrebu.. propustili su da im Gorica, zajedno sa publikom otpeva njihov song (koji je naravno izbačen iz predstave).. tako im i treba.. tekst je savremen, bajkolik, ali nenametljivo prikazuje sve protivrečnosti današnjeg trenutka: bedu, korupciju, osionost, obest i gramzivost novobogataša.. i ljubav, čast i poštenje koji se nekako ipak iz prošlih vremena probijaju na scenu.. postoji, kao začetak radnje, isterivanje posle 50 godina iz stana žene, posle smrti njene partnerke.. dovoljno da gay aktivisti, iako nezainteresovani za predstavu, napune salu.. ali, to je neka druga stvar.. rediteljka, veoma znalački postavlja radnju na scenu, ima tu i pesme, sasvim klasične upotrebe Hora koji povremeno usmerava ili objašnjava radnju, adekvatnog scenskog pokreta, scene se brzo smenjuju i predstava je veoma gledljiva i tečna.. tekst je veoma utemeljen, izrečen bez patosa, na momente blago melodramatski.. u Tarantinovom stilu (Inglorious Basterds), Dimitrijevićeva oživi umrlu partnerku i tako nekako dođemo do pravičnog hepienda.. petoro glumaca i pijanistkinja, originalna muzika i nekoliko songova, Gorica peva i glumi kao u najboljim vremenima, oko Svetlane se sve dešava, kapira ona to i znalački isijava prefinjenost, Tanja je sasvim netipična, ušla u kožu autoritarne žene, ni malo ženstvene - sjajno joj to ide.. gledajte, dobra predstava

18.10.2017. JDP, Alen Lajtmen - Ajnštajnovi Snovi, režija Slobodan Unkovski Beograd nas je dočekao postavljenom Novogodišnjom rasvetom u Miloševoj ulici, identični ukrasi, ne svetle još, razapeti između bandera sa dominantnim časovnikom čije su kazaljke pokazivale 12:05 - tako se videlo iz pravca Gazele prema Nemanjinoj.. u holu kupujem program predstave, na prednjoj strani naopako postavljen, inverzan analogni sat, pomalo razmrljan, od naziva predstave načinjene kazaljke, ulazimo - vreme je.. scena romboidna, jedno teme ulazi međ gledalište, na sceni i u publici razapeti tanki konopci kojim se prostor scene i gledališta deli na jednake kocke (kvadre možda, ne mogu da procenim dubinu), i baš ničega više nema.. vreme sporo protiče dok poslednji gledaoci zauzimaju mesta.. vreme.. axa.. nisam čuo za Alena Lajtmena do ove predstave, ja sam kriv pošto imam animozitet prema Američkoj književnosti, pa sam propustio njegov roman bestseler objavljen 1993 (kod nas 1996), po kom je nastala ova predstava.. post festum sam saznao da je veoma interesantna osoba, istovremeno predaje Fiziku i Kreativno Pisanje na Univerzitetu u USA, ne priznaje veštačku podelu na prirodne i društvene nauke već pliva rekom od obale do obale mireći ta dva sveta.. Ajnštajnovi Snovi su naravno fikcija, roman i predstava su naravno o Vremenu.. a o njemu bi Ajnštajn imao šta da kaže.. predstava se ne bavi objašnjenjem Teorije Relativiteta, već pojmom vremena, njegovim implikacijama na ljude i u njoj je Ajnštajn objekat, a likovi iz njegovih snova zarobljenici nekog vremena.. jedan je na primer ceo svoj život proveo u 5 minuta tokom kojih su mu se rugali, nazivajući ga upišankom.. to ga je obeležilo i zarobilo, i nije se pomakao nikud.. priče o vremenu su magično predstavljene, ima tu ponavljanja, usporenih radnji, paralelnih i simultanih poteza.. i to tako traje.. oskudnu, a tako dobro pripadajuću scenografiju je postavila grupa iz Hrvatske NUMEN/FOR USE, radili su u JDP scenografiju za Hamleta odličnu muziku je komponovao Makedonac Zlatko Oriđanski, član mistične Anastasije (Pre Kiše) roman pretočio u dramski tekst Rusomir Bogdanovski, takođe Makedonac a scenski pokret radio Dimitris Sotiriu iz Grčke Slobodan Unkovski je napravio odličnu predstavu, a ansambl JDP (http://jdp.rs/predstave/ajnstajnovi-snovi/) je odigrao kao da ih Bojan Stupica gleda iza scene.. ova predstava je bolja od tri predstave što sam ih pogledao na Bitefu, ma ni do kolena joj nije ni jedna.. ovo je klasično, pravo pozorište u kom postoji dijalog, pokret igra, a ne tek nasumična instalacija koja je obeležila ovaj Bitef, ali to je neka druga priča.. glumci.. Branko Cvejić je konačno izašao iz cipela Baneta Bumbara, Branka Petrić je na sreću još uvek u svojim cipelama (živa bila, zaustavi vreme kad izađe na scenu), Anita Mančić je nosila nekakve bele gumene čizme, igrala babu, prababu, majku i suprugu - gonila kazaljke da idu brže.. Dragan Mićanović je na početku skinuo čarape i bosim nogama ušao u svoje cipele - prevelike su one za većinu glumaca danas.. svi ostali su svakako vredni spomena, a svi ukupno daju onaj karakterističan potpis - fizionomiju Jugoslovenskog Dramskog koje je ovom predstavom ponovo potvrdilo svoje mesto.. i vreme.. na povratku, satovi koji su se sa ukrasa nizali Miloševom, su pokazivali pet do dvanaest.. ćutali smo, vreme je teklo i bili smo spokojni..