Woland

^ uvek možeš da dođeš da ga vidiš.. o uključivanju ćemo da pregovaramo

xe, xe, xe.. ljubomorni ste svi, i Zen :D imate i zbog čega :P

^ ee.. motorista šta ćeš [emoji3]

^ što ti bre njemu šilješ slike mog Sissya, ukrašće mu identitet [emoji23]

^ xe xe [emoji3] ima Glas i koncert za violinu i violončelo.. Kremer za 1500 kinti, to nema nigde [emoji3]

11.03.2019. JDP A.P. Čehov - Ujka Vanja jedan je Čehov, ali jedinstveno je i JDP.. prošle godine je Jugoslovensko Dramsko napunilo 70 godina.. to se obeležilo, između ostalog, novim postavkama prva dva komada, koji su otvorili sezonu 1948/49 - Ujka Vanja i Kralj Betajnove.. srećom da smo sačuvali dve institucije koje u imenu imaju prefiks Jugoslavija - Kinoteku i Dramsko Pozorište, i danas su te dve institucije svetionici, a čini se i da će to i ostati.. žilave su obe Reditelj Egon Savin je ovom predstavom navršio 40 godina rada.. Branislav Lečić i Bogdan Diklić su glumili u njegovoj prvoj predstavi, pa ih evo i sinoć, u Ujka Vanji.. u poplavi samozvanih rediteljskih veličina, okrepljujuće je videti reditelja koji savršeno razume tekst, i koji je u stanju da mu se podredi, da ekipu usmeri ka tekstu, savršeno prikazujući njegovu suštinu.. posle 10 godina sam sreo Bograda Diklića na sceni.. samo to je dovoljan razlog da se predstava pogleda.. i Leku sam počeo više da uvažavam - sasvim se lepo pronašao u Ujka Vanji.. Jezdić - maestralni Smrtonosni Motorističar, je vešto (veoma) uskočio u doktorski mantil Mihaila Astrova.. Milica Gojković je briljirala kao Sonja.. tamo na selu, na imanju kod Ujka Vanje, svi su gubitnici.. svako nekog, ili sebe izneverio, svi su napušteni, odbačeni, suvišni.. i na svakog se to nekako reflektuje.. valjda su decenije gubitništva koje proživljavamo, učinile da se svi u sali i na pozornici lakše saživimo sa likovima, da ih od prve razumemo.. elegično je i letargično, na kraju se ipak nije dogodila tragedija, a mogla je.. scenografija, svedena ali veoma efektna, muzika, u programu nije potpisana, liči mi na Filipa Glasa, na neki od njegovih uvoda pred spiralu.. odlična predstava

ako nije tvoje dete, sve je OK [emoji3] ako jeste, spremi 200€ za iglu, nema prečica u ovom slučaju

"kulturni maksimum" nema svoj period, a ni rok trajanja, može se desiti uvek, čak nezavisno od ponude.. sve u zavisnosti od ličnih preferencija, potreba i mogućnosti.. istina je da je u tom periodu ponuda na daskama bila vrhunska, ali mi smo živeli uljuljkani u uverenju da to i nije ništa posebno, odnosno da je sve to "normalno" period sedamdesetih i osamdesetih, jeste bio najplodniji u našim pozorištima.. to se desilo prvenstveno zbog klime, delom i zbog položaja koju je kultura tada imala.. konkurencija je u Pozorišnom svetu bila velika, svaki regionalni centar je imao dobro do odlično Pozorište.. tadašnji podvižnici su se isticali talentom, dok se današnji "podvižnici" ističu zabranama i prekidanjem predstava kao u slučaju predstave Sveti Sava, krajem osamdesetih u JDP.. tada počelo umiranje kulture kod nas, onda kada se bahatoj, anticivilizacijskoj, verski zatucanoj rulji dopustilo da izmili ispod kamena, i postane relevantna, da bi danas prevladala i zauzela baš sve.. eno je u Narodnom Pozorištu nova direktorka drame, izvesna gđica Šljivar, okićena nekakvim nagradama koje se odavno klanovski raspoređuju - nameštenje je dobila zbog pripadnosti klanu i obimnog CV, u kojem piše šta je, a ne kako je radila.. u kulturi danas, kao i u svim ostalim segmentima društva, vladaju mediokriteti, netalentovane i pohlepne barabe, koje su na prst u dupe (u mnogim slučajevima nije prst, već nešto drugo) sa današnjim komesarima.. jedni druge uvažavaju, međusobno se tale i istaljuju i upropaštavaju institucije, zagađuju kulturnu scenu.. mislim da bi Mira Trailović, Medenicu obesila na Terazijama i probola glogovim kocem za svaki slučaj.. ali ipak, u "malim" pozorištima se danas čuva vatra.. tamo se i dalje bez frke, kompromisa i sasvim nePragmatično (kako li se samo pokojni Premijer zajebao kada je povampirio Pragmatizam).. dakle i danas ima šta da se pogleda, od onomatopeje ubistava koja su počinili Mitrovići, do "levih skretanja" Minje bogavac u "O Ribarima i Slobodi"

nešto slišno je povodom premijere predstave M.I.R.A. napisao Zlatko Paković u Danasu: Na pozorišnoj sceni, ja, Mirjana Karanović, u duhu Mire Trailović mogu da igram vas u vašoj ulozi protiv mene, ali vi nikad ne možete u sopstvenim životima da budete vi, jer vi nemate sebe – vi ste šverceri vlastitog života, i da biste sebi dokazali da uopšte postojite, morate da kradete, lažete i ubijate, jer u sebi nemate nimalo mladalačke želje da stvarate sebe. Vi vladate, jer ste nesposobni da budete živi! Govorili ste da mene, Mirjanu Karanović, treba silovati kad već igram silovane muslimanke, pa, evo, ja vam tu scenu mogu i priuštiti u pozorištu, i zadovoljiti vašu ništavnu želju, ali to nisam sada ja, nego tri decenije mrtva Mira Trailović, i dalje sa najživljom željom u našem društvu. I šta gledamo kad gledamo kako Mira Trailović igra scenu silovanja Mirjane Karanović? Ništa drugo do scenu koja se u našoj realnosti odigrava već trideset godina, i zove se silovanje srpske kulture sredstvima političkog varvarstva, a mi od nje uporno okrećemo glavu. Zato postoji pozorište, da nam pokaže ono što glumimo da ne vidimo.

Andraš Urban o svojoj novoj predstavi M.I.R.A. "Dobar dan, umesto zbogom. Teško mi pada da napišem reč reditelja. Mučim se. Želim biti iskren, skoro iskren, kao uvek. Znam da će to jedino mene boleti…… U toku procesa na predstavi često se postavlja pitanje sa strane zašto M.I.R.A. sa tačkama, šta znači Mira, nikad nisu čuli za taj akronim, ko su Mire… Odgovorim da to znači Međunarodna Implementacija Radikalne Anarhije. Iz šale. Ako vam to nije dovoljno, evo šta je Mira Trailović rekla o tome kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi: M - kao marljiva, I - kao iracionalna, R - kao radosna, A - kao ako, baš me briga. Mira. U osmoj minuta živog prenosa Miloševićevog mitinga Bratstva i jednstva na Ušću, gde su nas sve spajali Sava i Dunav - Sava nas međusobno, Dunav nas sa svetom, pojavljuje se Mira Trailović na otprilike dve sekunde, pa nestaje u švenku… Lepo se obukla, već je penzionisana, smrtno bolesna, još radi na stvaranju Bitef teatra, i otišla na skup, koji možemo okarakterisati i kao kraj jedne ere, jednog pozorišta, to jest jedne kulture. Gotovo je, ne treba nam više kreativni kritički intelektualac, nama treba nemisleći čovek. Nama treba podanik. Neko me pita, da li bi Miri Trailović bilo oprošteno da je preživela. Poigrajmo se s tim kako bi bilo artikulisan i socijalizovan novoosvojeni teatar da je mogla ispuniti, recimo, prvu etapu od par godina. Kažem pa nije joj oprošteno ni samo to što je bila. Izuzetna. Svi se slažu da šta god budemo mislili, saznali o njoj, jedno sigurno nikad nije bila: nacionalista. Čujem kako je to Ušće još uvek bilo nešto drugo, da je to još bio drugi Milošević, da se nije znalo, da se tu radilo o slobodnom društvu, o slobodnoj Srbiji. Zanimljivo je da sam tada imao 18 godina. Pitam se - a kako smo mi, klinci, znali da je to zlo. I ništa drugo. Ljubiše Ristića, uprkos tome da se svi slažu da je najveći, ili bar jedan od najznačajnijih ikada, nema na našim scenama. Ako se prebacimo na drugi film, eto, šta je sa Kokanom Mladenovićem, koji je, ipak, bio mlad za penziju, pa je poteran. I iz grada. Da, možemo sad reći, pa dobro, sad će on da radi i ovde i tamo. Hoće. A šta je sa potrošenim godinama? Ili, zar nije od svih nas mnogo voljen Oliver Frljić, čijim poznanstvom svi žele da izgledaju malo viši i važniji, dao objavu da želi da napravi predstavu o onome čije se ime ni dalje ne izgovara u pozorištu? Radi li on tu predstavu? Da li je potrčalo neko pozorište da se ponudi kao producent? Onomad je za Bitef važilo jedno partijsko pravilo: može sve, samo ne sme da se dira delo i lik Josipa Broza Tita. Kaže mi jedan poznanik, da je isto i sada. Sve možeš, samo Vučića ne diraj. To nije istina. Ne može se sve. I nema ko da radi sve. Prolaze mi kroz glavu svi pritisci oko nekih mojih predstava. Kako su vešto, bez da iko posumnja, sklanjane sa repertoara, ili nisu igrane, osim kad se baš moralo, uvek uz neki glupi izgovor zašto je tako. Razlozi sigurno nisu bili umetnički. A solidarnost među nama baš i ne postoji. Podanici smo. Ako ne politici onda egzistenciji. Položaju. Sopstvenom. Bliska saradnica mi kaže u šali da se ja uvek potrudim da me, kad radim negde, ne zovu više. Nasmejem se. Da, tako izgleda. Jebi ga. To “jebi ga” urlam u sebi. Samo pokušavam biti iskren. I dobar drug. I to boli. Na svoj način. Svestan sam da je ponekad mnogo opasnije dirnuti u pozorišnu čaršiju nego u vlast, ili u politiku. Vlasti bi bilo dovoljno da ima samo malo smisla za humor. Ali čaršija ne prašta. Gde su nam te takozvane kritičke predstave za koje tvrdimo da ih ima, da smo to već sve radili, ogulili i naciju i veru i državu i čoveka i sve… Postoje delimično u našim sećanjima - da, bilo ih je, po neka nekada, mi mislimo da ih ima i sada, čini se da je tako, a onda, ipak, shvaćamo da ih nema. Naše kritičke predstave samo služe da oprostimo sebi. Zli činovnici dramske literature postaju voljene ikone. Esencija duha našeg naroda. Pokušavamo da od toga krojimo neku nacionalnu specifičnost, neku vrednost ala Balkan, koju niko na svetu ne može da shvati, jer smo mi toliko specifični, mi toliko bolje znamo šta je život, draž života, pa smo, samim tim, i ugroženi, jer mi znamo suštinu. Ali ljudsko zlo je ljudsko zlo. Glupost je glupost. Krv je krv. Umiremo u pozorištu od arogancije, prepotentnosti i osrednjosti. Od nebitnosti. Od beznačajnosti. Da se ne talasa. Najjednostavnije i najseljačkije rečeno. Ako neće vlast to da odradi, odradiće taj burazerski promiskuitetni establišment u kome je svako svakome nešto, armija zaposlenih glumaca - tehničara, kojima ne pada na pamet da na sceni prihvate rizik. Da shvate da su odgovorni. Da nam je maltene dužnost izaći iz komfort zone. Da je to što oni zovu Stanislavskim glupi izgovor za nerad i šmiru. I funkcionera koji se predstavljaju kao sponzori predstava i pozorišta. Onih stvari u koje se ni malo ne razumeju. Nacrtaj ti prvo konja, portret, pa ćemo onda o apstrakcijama… Sećam se tog neizmerenog straha mladog reditelja: da li znaš šta hoćeš? A to znači da li znaš objasniti na nama prikladan način. Teror glupo shvaćenog realizma. Ali jedino se to razume. Došao Joco i rekao Miri… i na kraju su svi izginuli... Onda znam šta igram. Priču. Lik. Jebo vas lik. Ne volim nasilje. Ni bilo kakav oblik straha. Ne podnosim. A druga strana? Nezavisna struja koja jedva da i postoji? Najvećim delom ima problem da je nezavisna. Zajebani individualci koji su sa strane, koji su slobodnjaci, govore da im je najveći problem da ne pripadaju onom zavisnom delu, establišmentu. ”Bez institucionalnog pozorišta ova druga ne bi mogla da postoje. A tek na njegovim manama slobodna pozorišta mogu nastajati, pošto im ova to omogućuju: ili su glumci prezaposleni ili uopšte nemaju posla. Lek je, dakle, u jednom novom pozorišnom konceptu. Nema u svetu glumca koji uđe u pozorište i bezbedan je do kraja života - a kod nas je to redovan slučaj. To se mora eliminisati, makar bilo u suprotnosti sa samoupravljanjem, sa Ustavom. U pozorištu takvih prava ne sme da bude. Neko ko za godinu dana dokaže da nije dobar glumac, ima da traži mesto sekretara u preduzeću, a ne da sebe zove glumcem i celog života prima platu, iako na to nema pravo.”(M.T.) Želim da kažem da će doći neki klinci koji će preko noći promeniti brave naših pozorišta. I gotovo. Počistiće se ostaci mrtvog teatra. Provetriće se pozorište i smrad leša će nestati. Krenuće od praznog prostora, i tako dalje……. Sećam se koliko puta je za neke moje ranije predstave rečeno da smo to svojevremeno videli na Bitefu. Stalno sam se pitao kako vam ono što svaki dan gledate već 150 godina i što ne govori ni o čemu, ne smeta. To niste videli na Bitefu, pa vam ne smeta. Mi smo bili oni klinci koji su sa svojih 17-18 godina gledali slike sa nekadašnjih Bitefa i zamišljali te predstave. Danas to deluje kao kad se rokenrol slušao sa radio Brisela, ili kad je tata doneo ploču iz inostranstva. To nam je bila potvrda. Ali mi smo se identifikovali sa onom slikom Bitefa koji je pravio skandale, koji nije prepoznavao granice, koji se sa pozorištem bavio kao sa novom formom. A ne sa onim koji se gledao pod paravanom avangarde. I pozorište smo uzeli ozbiljno. To jest smrtno neozbiljno. Gde se provede ceo život. Gde baš ne želimo da prihvatimo određenu matricu narodno-dramskog teatra, ni glumačkog ni rediteljskog foliranja. Onaj kulturni prostor, taj zajednički, raspao se maltene u tom trenutku kada smo krenuli da zakoračimo u njega. U velikoj krvi, u velikom zločinu se raspao. I tom zločinu nema kraja. Traje. Šetam ulicama Beograda. Retko to radim kad sam u procesu. Teško je izaći iz sopstvene glave i zatvorenih prostora. Volim ovaj grad. I svaki put to iznova shvatim. Da. Volim. 92. sam imao premijeru Hamleta na Kalemegdanu, na Bitefu pod embargom. Prvi termin za premijeru sam otkazao. Dobio sam novih sedam dana da završim predstavu: seks, ubijanje, klanja, egzekucije maljom, čekićem, noževima, vatra, nekrofilija, licemerstvo, seks, seks, seks, zlo. I ljubav neka. Sećam se sebe - stojim pred prozorom visoke hotelske zgrade. Razmišljam o samoubistvu. Da skočim. Nisam. Ne znam zašto nisam. Hodnicima hotela prolazili su ljudi u maskirnoj uniformi. Valjda sam i tada voleo ovaj grad. Jovan Ćirilov me pitao na Kalemegdanu kako se kaže na mađarskom ta i ta rečenica iz Hamleta. Ja nisam znao onako pravo da citiram. Kažem - ne znam sad, zbog procesa. On diplomatski odgovori - da, da, jasno, naravno…. Godinama sam se stideo zbog toga. Idem na probu: Suzana Lukić, Isidora Simijonović, Andjela Jovanović, Gorica Regodić i Mirjana Karanović. Mira. Mire. M.I.R.A. “Nikad mi niko nije poslao nezarađen novac, nikad nisam dobila na lozu, ništa lako postigla… A kad godine budu prošle ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim - da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava….(M.T.)"

sinoć (07.03.2019) BGF je na Kolarcu predstavila mladu Italijansku violinistkinju Anu Tifu (http://www.annatifu.com/) Francusko - Španski repertoar, sa Ofenbahom (kan - kan) na kraju, bio bi tek prosto narodno veselje, da ne beše Ane Tifu, i Šosonove (Chausson) poeme.. njena izvedba Sarasateovih Ciganskih melodija je bila virtuozna, eksplozivna i poletna, nadasve tehnički besprekorna, ali Poema no 25, je bila pravi događaj po kom će se koncert pamtiti.. učenica Salvatorea Akarda, Ana je pravi predstavnik Italijanske škole violine - virtuozno i precizno, autoritativno ali i meko, onako ženski romantično.. čuće se za nju još, tek je počela.. Stradivarijeva violina na sceni je uvek događaj, ovog puta to je bio Stradivari iz 1716 (https://tarisio.com/cozio-archive/property/?ID=41409) , koji je svojevremeno bio u vlasništvu Napoleona Bonaparte ovo mi je šesti Stradivari kojeg sam uspeo da čujem, prvi sa interesantnim poreklom, i šesti čiji je zvuk oduzimao dah.. nači - Šosonova Poema: i sinoćni repertoar: M. Ravel: Šeherezada, uvertira E. Šoson: Poema P. Sarasate: Ciganske melodije F. Pulenk: Košute, svita Ž. Ofenbah: Parisko veselje, svita

nisu plave, bele su plavi LED mi otvara treće oko, a onda su u problemu svi oko mene

moja je najbolja

ahm ipak je for Wolandum.. odlikaši uvek bolje prođu bili mi poznati kondovi, al reko da ne baksuziram

sa velikim zakašnjenjem odgledao treću sezonu Fargo.. sjajna sezona, sjajni Evan McGregor, David Thewilis, Mary Elisabeth Winstead.. ima svaštanešto, od Simfonijske Bajke Peća i Vuk od Prokofjeva, atmosfere iz Twin Peaksa do Gavrila Principa.. brrrahmmm ko je gledao zna, ko nije, valjalo bi..

Fredrick Kaufman: Guernica Piano Concerto and Other Orchestral Works

vid stvarno [emoji3]

neka majka bi rekla i - ko nema zeta, nema ni magarca [emoji3]

ume on to i bolje, al neće meni je turio Neutrik kenone i kratkospojio 1-3 nego, jel onaj moj J2 no 001, ili je vsnserijski [emoji23]

ovo su cipele iznesene pred Gradsku Kuću u Skopju.. pripadaju ljudima koji su se iselili iz Makedonije.. u Srbiji ne postoji trg koji bi primio sve cipele ljudi koji su otišli u poslednjih 30 godina

^ što mu bre pomažeš da upropasti lepu spravu [emoji23]

jesvala bilo bi greota, a stajalo bi ko piletu sise [emoji3]

rotiraj gramofon za 90°.. vidim da nema mesta za to, moraćeš da napraviš drugačiji razmeštaj.. gramofon tako ne može da stoji

Sergej Rahmanjinov Klavirski koncert broj 2: 26.01.2019. MUPA Budimpešta - Concerto Budapest, Boganyi Gergely, dirigent Arvid Engegard 22.02.2019. Sinagoga Novi Sad - Vojvođanski Simfonijski Orkestar, Pavle Krstić, dirigent Josef Suilen imao sam retku priliku da za manje od mesec dana čujem dva izvođenja Rahmanjinovog drugog klavirskog koncerta.. prvi u Pešti u sali MUPA (https://www.mupa.hu/en) novoj, moderno opremljenoj, akustički i svakojako drugačije, u izvođenju etabliranog Concerto Budapest i jednako etabliranog Boganyi Gergelya, koji svira na svom klaviru (http://www.boganyi-piano.com/) futuristički dizajniranom (dostojnom jednog Betmena).. drugi se desio u Novom Sadu, u akustičnoj, ali neudobnoj sali sa malom pozornicom, u izvođenju VSO, čiji su nastupi bliži izuzetku nego što su pravilo, i koji na sceni, pre početka liče na raspuštenu bandu, adhoc skupljenu radi nekakvog nepočinstva i dvadesetogodišnjeg Pavla Krstića (http://www.pavlekrstic.com/) Novosadskog đaka, sada studenta (ujedno i asistenta) IV godine na Mocarteumu u Salcbuggu, na sasvim prosečnom Kavai ( @doktor će se setiti kojem) klaviru.. svoj drugi klavirski koncert, Rahmanjinov je napisao posle dvogodišnje stvaralačke blokade, uzrokovane fijaskom koju je doživela njegova prva simfonija.. za fijasko je dobrim delom bio zaslužan dirigent - Aleksandar Glazunov (baš taj), koji je izgleda bio pod dobrim glasom, pošto se prva Rahmanjinova simfonija, danas ocenjuje kao njegova najbolja.. ali, Rah je pao u depresiju, iz koje se po predanju izvukao uz pomoć hipnoze posle dve godine.. Novosadski koncert je imao uvertiru (#1od5), na kojoj se sa bine često izgovaralo - Srpska Atina, što sam propratio skepsom, Peštanski je pak zahtevao čardaš desenzibilizaciju, po svom završetku (dobra je bila).. dakle, ovo jeste priča o Davidu i Golijatu, sa primesama one o srcu u junaka sa sve svijetlim oružjem.. Concerto Budapest je sjajan orkestar, slušao sam ih u daleko boljem izdanju, ali 26.01. nije bio njihov dan, dirigent je svakako doprineo da njihovo izvođenje bude sterilno, neubedljivo i nekako bezvoljno.. Boganyi je čini se više bio okupiran promocijom svog klavira i ispoljavanjem sopstvenog stava o sebi, nego Rahmanjinovim.. klavir je zvučno ispod prosečan, a izvođenje suvo, precizno i neubedljivo.. taj famozni klavir se nije dobro čuo, očigledno se više pažnje posvetilo dizajnu nego njegovoj akustici.. dirigent je bio.. bolje da nije sa druge strane, raspuštena banda VSO (sastavljena pretežno od nastavnog kadra sa Akademije i muzičkih škola), se pod odlučnom palicom Holanđanina Josefa Suilena (Hajtinkov đak) nekako upodobila, stvarajući Pavlu Krstiću priliku da zablista.. i on je baš to i učinio - neverovatno je koliko autoriteta ima klinac od 20 godina, i motivacije, što je naravno očekivano, pošto je došao u svoje selo, u salu u kojoj su bili, između ostalih, i njegovi profesori.. poletno, sveže i sa velikim razumevanjem za partituru, Krstić i VSO su prosto oduvali etablirane kolege, i još im zabili ekser u sanduk, te ga pustili niz Dunav.. Krstić je izveo i dva bisa, prepoznao sam samo furioznu Ligetijevu Đavolju sonatu - dovoljno za ovacije.. ničim zasluženo smo dobili novi pijanistički biser.. Pavle Krstić, zapamtite

jes jbt [emoji3]