Woland

ovo je tek početak mog mono perioda (pajz ovo: Mono Years of Woland ).. svašta će nešto na tu temu još da bude, kada dovoljno dugo budem odstojao u ćošku

stereo je za pičkice, mono je konza [emoji3]

ixx, a tek kad počnem Passove da ugrađujem mesto grejača u TA peći

ahm, moglo bi da prođe

misiš u ninjaluk

^ pa jes ono - orne bi bile bolje

završena sezona šišanja trave, sad se zanimam kupatilom.. na kraju će da bude ovako: [emoji41]

jedno od nenađijum izdanja na vinilu, reizdano je od strane Analogphonic (google je tvoj prijatelj) studija.. retko dobar snimak.. sadržaj još i bolji, o snimanju ove ploče se ispredaju legende, po jednoj od njih Rostropovich je posle svog prvog UK koncerta gotovo odbio susret sa Benjaminom Brittenom, uveren da se sa njim neko šegači pošto je mislio da je Britten pokojni kakogod da je bilo, ostaviše njih dvojica ovaj fenomenalan snimak - neophodan svakoj kući koja drži do sebe

vid, ne sam znao da nam treba razlog

kao da mogu da im je oduzmem nema veze jedno sa drugim.. ili ima.. ma nema

nisi sanjo, trebaju samo još membrane da im se malo kozmetički doteraju, a sređene Harbethno upm i sviraju fino usput

Doktore, Brute jedan

me ne bre taj pravi, već NSK Lajbahov pasoš, koji je onomad bio vrhunska fora

onu - Made from genuine krunjač parts upps - ne, nije ovo +1, Mamas & The Papas konza

daaa, Exit.. ali tu nema entuzijazma, radoznalosti, otkrivanja nepoznatog.. samo MTV zvezde u živom izvođenju

@Doktordabre, sećam se i pasoša, balavio sam nad njim bez mogućnosti da ga dobijem

to beše Neue Slowenishe Kunst, ako se dobro sećam.. negde sredinom osamdesetih (verujem da negde još uvek imam program), sam imao prvi bliski susret sa SMG, Ratko Polič me, sa još jednim glumcem, uhvatio ispod pazuha i grubo ubacio u tamnicu Sibirskog logora, oko kojeg nije bilo žice niti zidova, već beskrajno prostranstvo bez ljudskih naselja.. granica između tamničara i zatvorenika se polako ali i konačno, tokom predstave izgubila.. malo je nedostajalo da ih mi na kraju ne izbacimo na sneg

@Doktor ajoj, ali da si ga video posle predstave - ko popišan cela država je stala iza Bitefa, otvorili se fondovi, štampali katalozi, plakati, izdvajala velika kinta za megalomanske promašaje, podjarmili kritičari, organizovale tribine, palamudi, spajalo nespojivo, sve to samo zato da bi se zasenila malograđanska prostota blaziranog publikuma (prava publika je odavno oterana).. i? pa ništa, ćorak a u Subotici (ama ni ono malo novogodišnje rasvete još nisu uključili), ulaznica košta 400 kinti, glumci Kostolanjija te posluže kafom, dođe i Šerbedžija (štagod ko o njemu mislio) da odgleda predstavu svog pozorišta, u publici neki normalni ljudi sa caklećim očima, kritičara ni od korova, a predstave se nižu, ne zna se koja je bolja.. a tek je počelo.. na žalost za one "najbolje", nisam uspeo da obezbedim ulaznice, scene su male (i u raspadu), ali je atmosfera prava.. uzgred, ova moja pisanija nije kritika, to je tek samo mali prikaz P.S. smrzo sam se od selekcije exYU predstava - da smo ostali zajedno, pa bili bi smo u samom vrhu.. ne samo glede pozorišta

25.11.2018. Slovensko Mladinsko Gledališče, Desire Festival Subotica, Lars von Trier - Idioti, režija Nina Rajić Kranjac onomad, u nekom drugom životu, Slovensko Mladinsko Gledališče je bilo sinonim za hrabrost, nekonvencionalnost i inovativnost u pozorištu.. osvedočio sam se da je ono to sve (a možda i više) i danas - u najmanjem je hrabrost transkribovati film Larsa von Triera, inovativno ga prilagoditi Slovenačkom trenutku, a sve to učiniti na nekonvencionalan način uklopljen u nadasve duhovitu i šarmantnu priču.. mogle bi da se izdvoje dve rečenice, kao (veoma) uprošćen sublimat: oslobađanje "unutrašnjeg Idiota" izborili smo se za slobodu, ali sada ne znamo šta ćemo sa njom predstava je bila žestoka, neposredna, iteraktivna, a glumci su je izveli muški, bez snebivanja (na marš u pm način).. bilo je tu i gađanja hlebom (uzvratio sam žestoko), odglumljenog i onog pravog ludila, nekih zaboravljenih pesama i naposletku kulminacija tokom proslave rođendana koju su priredili oslobođeni Idioti.. iteracija sa publikom je nadmašila moja očekivanja, jezička barijera se premoštavala lagano, ponekada bi glumac pogledao na titl (Srpski i Mađarski), rekao - axa, ajmo ponovo, i izgovorio tekst na Srpskom (ili Mađarskom).. povremeno urnebesno smešna, ponekada na ivici (ukusa, razuma), ali beskrajno šarmantna i plemenita predstava, koja mi je zadržala osmeh nekoliko sati.. na kraju sam dobio i loptu, rekvizit od jedne od glumica (one koja reče da i nije neka glumica, pa mora da pokaže sise da bi smo je zapamtili ).. fala joj lestvica je ovom trećom predstavom na Desire Festivalu, podignuta još i više.. videh u publici onog Medenicu, lepo je što je došao, možda nešto i nauči

e vidiš, ovo je bilo fino.. jes da ne svira gđa Lechner, koju baš na Gurdžijevu (i Silvestrovu) zlorabim od jutros, ali prošlo bi

neš ti daleko stići ako nas budeš pratio

Subotica sinoć:

24.11.2018. Ulysses Teatar, Desire Festival Subotica, Euripid - Bakhe, režija Lenka Udovički naposletku Dionis je iz gledališta, obučen u klepetavu haljinu sastavljenu od pločica na kojima su bile oznake raznorodnih brendova koji obeležavaju današnje vreme, slavodobitno ušetao na pozornicu, samouvereno obznanjujući svoju pobedu.. u antičkom (Dionisovom) pozorištu muškarci su igrali žene, juče je u postavci Lenke Udovički bilo suprotno - žene su izvodile muške i ženske uloge.. njih dvanaest (magičan je to broj, simboličan) su nas lakim korakom, ali i mahnitom igrom, pesmom, potsetile šta pozorište zapravo jeste, i kako se, a baš onako kako je to bilo na početku, može sa tek par rekvizita i uz vrhunsku umešnost preneti tekst koji je prvi put izveden 400 godina p.n.e. Lenka Udovički je sa ansamblom, dokazala i pokazala da se klasičan (najklasičniji mogući) tekst može adaptirati za naše doba, ne gubeći pri tom ni malo od svoje autentičnosti, dopisujući mu situacije tako tipične danas.. da li danas žene mogu promeniti svet? da li one mogu zaustaviti ratove, biti savest čovečanstva? da li one, depresivne, ponižene i frustrirane, kakvim su prikazane u sceni grupne terapije, mogu smoći snage i povući sve nas u nekom bezbednijem pravcu? to su pitanja koja predstava postavlja, ali na koja ne odgovara.. verujem da je i ta zapitanost dovoljna.. prva postava Hrvatskog ženskog glumišta, neka odavno poznata, i neka nova lica, uz nenametljivu režiju, tečan scenski pokret i adekvatnu muziku su obezbedili dva sata čistog, nepatvorenog užitka.. Desire festival je započeo Urbanovom Hasanaginicom, koju sam ranije odgledao na legalu, u Novosadskom Pozorištu.. samo te dve predstave su podigle lestvicu kvaliteta, koju ovogodišnji Bitef nije uspeo ni da dotakne.. na repertoaru je petnaestak predstava http://www.ulysses.hr/hr/performance/euripid-bakhe/

ima tu štofa.. za štošta

ejbg [emoji852]