Kazalište Pozorište Gledališče Teatar

[Woland]

4 minutes ago, black coffe said:

Nije do Tebe ?  nego  kretanizma ? .  Na sreču ja i  moja djeca iako Rvati nismo nikada imali  problema  .    I to sa ZG  tablicama !   Valjda se potrefilo ? , .  Dečki , ajmo to zaboravit ! , idemo razmišljat , da se pojavio kreten , carinik  ili murijak pa se iživljava  ko zna zbog čega -  VLAST je  SLAST  u bilo kojem  obliku ?

me ne bre taj pravi, već NSK Lajbahov pasoš, koji je onomad bio vrhunska fora 

[black coffe]

8 minutes ago, Woland said:

daaa, Exit..  ali tu nema entuzijazma, radoznalosti, otkrivanja nepoznatog.. samo MTV zvezde u živom izvođenju

Ma  krivo ?  nek se nalaze  ( novi ) ?   pa to je  "proizvodnja "   :)  - tvornica  ko valja ? , no    svima  , i educirenima i onima ???  treba dat priliku ,

[vladd]

1 hour ago, Woland said:

malograđanska prostota blaziranog publikuma

 

4 minutes ago, Woland said:

onu - Made from genuine krunjač parts 

upps - ne, nije ovo +1, Mamas & The Papas konza 

 

?

[black coffe]

4 minutes ago, black coffe said:

Ma  krivo ?  nek se nalaze  ( novi ) ?   pa to je  "proizvodnja "   - tvornica  ko valja ? , no    svima  , i educirenima i onima ???  treba dat priliku ,

Samo sam htio, reč  da niko  nije Bogom  dan , neka to bude sinonim !  za priču ili što li ? :Valjda nisam bio  onak  na k neku drugu  stranu ?

o

[Zen Mod]

@vladd ma nemas ti pojma o najnovejšim Stremljenjima u Prestonici

Kazalište ..... ma jok ....  otprilike Farma ili Parovi

da ne kacim ponovo sliku , smatraj da je okacena ista kao u #241

[Woland]

2 minutes ago, black coffe said:

  treba dat priliku ,

kao da mogu da im je oduzmem

2 minutes ago, vladd said:

 

?

nema veze jedno sa drugim.. ili ima.. ma nema

 

[black coffe]

16 minutes ago, Woland said:

kao da mogu da im je oduzmem

nema veze jedno sa drugim.. ili ima.. ma nema

 

Dati  priliku  da veli  osoba u bilo kojem  smislu  svoje riječi ?   reči  i ono što nam  ne paše i  da argumentirano  ( ak ne zajebava , odgovori ? .    . al ?A jooj ?  :)

[black coffe]

Očito opet nisam bio   ????? !  Crveni  frače ! sory  valda  me nebu  trajvan pogazil il  lažne  peneze  dobil ?  

[black coffe]

[Zen Mod]

ma cool BCoffee

u pitanju su neki striktno lokalni fazoni .... imate i vi reality po televizijama tamo , kontam , pa znas koliko se moze savatati smisao

[Woland]

najava: Sprovod u Terezijenburgu, M. Krleža, Bitef Teatar

https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/krleza-na-dorcolu-ili-sto-ce-nama-talenti-ako-imamo-nezavisnu-drzavu/

 

 

[Doktor]

06.03.2019. Homo Faber - pretpremijera, Atelje 212.

Roman Maks Frisa, Svajcarca, napisanog, sada vec, daleke 1957 g. Obavezna lektira za germanske zemlje.

Glumci odlicni. Kao da je pisano za Cvetkovica. Izdominirao.

"Mali" Bundalo ( reklama za VIP, Mali Budo . . . ) i vise nego solidan.

Jovana Stojiljkovic ( "Jutro ce promeniti sve" ) pokazala svoj talenat i inkliniranje ka pozorisnim daskama.

Radmila Tomovic ( Kordon, Vratice se rode ) sasvim OK. 

Jelena Petrovic ( 90% pozoriste - JDP, 212 ) - zabavna, igrala tri uloge ( 2 + 1 ).  Da pojasnim : dve su mini, ova treca je nesto veca. 

IMO - ocekivao sam malo vise od rezije i scenografije, ali i to je sasvim OK, jer smo dobili novu predstavu u Ateljeu sto je u ova "kokuzna vremena" ( ahhhh taj Dino  )  zaista superb. 

I naravno, moj hajlajt je Mladen Lukic, odlican muzicar ( Balkanika, prakticno poznat kao finalista naseg "X faktora" od pre par godina ).

Momak sedeo u cosku sve vreme, sa casama napunjenim peskom, raznoraznim drugim djuntama ( lanci, kuglice, plocice . . .  ), DJ makinom sa koje je pustao loop-ove, pored njega trombon, pa je isviravao jednu finu blues temu, isto tako i pisak sirene prekookeanskog broda, odlican vokal povremeno samo kao humana vox, bez text-a ( naravno ). Sjajan ! 

Zakljucak : pogledati.

[Woland]

Andraš Urban o svojoj novoj predstavi M.I.R.A.

"Dobar dan, umesto zbogom.

Teško mi pada da napišem reč reditelja. Mučim se. Želim biti iskren, skoro iskren, kao uvek. Znam da će to jedino mene boleti……

U toku procesa na predstavi često se postavlja pitanje sa strane zašto M.I.R.A. sa tačkama, šta znači Mira, nikad nisu čuli za taj akronim, ko su Mire… Odgovorim da to znači Međunarodna Implementacija Radikalne Anarhije. Iz šale. Ako vam to nije dovoljno, evo šta je Mira Trailović rekla o tome kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi: M - kao marljiva, I - kao iracionalna, R - kao radosna, A - kao ako, baš me briga. Mira.

U osmoj minuta živog prenosa Miloševićevog mitinga Bratstva i jednstva na Ušću, gde su nas sve spajali Sava i Dunav - Sava nas međusobno, Dunav nas sa svetom, pojavljuje se Mira Trailović na otprilike dve sekunde, pa nestaje u švenku… Lepo se obukla, već je penzionisana, smrtno bolesna, još radi na stvaranju Bitef teatra, i otišla na skup, koji možemo okarakterisati i kao kraj jedne ere, jednog pozorišta, to jest jedne kulture. Gotovo je, ne treba nam više kreativni kritički intelektualac, nama treba nemisleći čovek. Nama treba podanik.

Neko me pita, da li bi Miri Trailović bilo oprošteno da je preživela. Poigrajmo se s tim kako bi bilo artikulisan i socijalizovan novoosvojeni teatar da je mogla ispuniti, recimo, prvu etapu od par godina. Kažem pa nije joj oprošteno ni samo to što je bila. Izuzetna. Svi se slažu da šta god budemo mislili, saznali o njoj, jedno sigurno nikad nije bila: nacionalista. Čujem kako je to Ušće još uvek bilo nešto drugo, da je to još bio drugi Milošević, da se nije znalo, da se tu radilo o slobodnom društvu, o slobodnoj Srbiji. Zanimljivo je da sam tada imao 18 godina. Pitam se - a kako smo mi, klinci, znali da je to zlo. I ništa drugo.

Ljubiše Ristića, uprkos tome da se svi slažu da je najveći, ili bar jedan od najznačajnijih ikada, nema na našim scenama. Ako se prebacimo na drugi film, eto, šta je sa Kokanom Mladenovićem, koji je, ipak, bio mlad za penziju, pa je poteran. I iz grada. Da, možemo sad reći, pa dobro, sad će on da radi i ovde i tamo. Hoće. A šta je sa potrošenim godinama? Ili, zar nije od svih nas mnogo voljen Oliver Frljić, čijim poznanstvom svi žele da izgledaju malo viši i važniji, dao objavu da želi da napravi predstavu o onome čije se ime ni dalje ne izgovara u pozorištu? Radi li on tu predstavu? Da li je potrčalo neko pozorište da se ponudi kao producent?

Onomad je za Bitef važilo jedno partijsko pravilo: može sve, samo ne sme da se dira delo i lik Josipa Broza Tita. Kaže mi jedan poznanik, da je isto i sada. Sve možeš, samo Vučića ne diraj. To nije istina. Ne može se sve. I nema ko da radi sve. Prolaze mi kroz glavu svi pritisci oko nekih mojih predstava. Kako su vešto, bez da iko posumnja, sklanjane sa repertoara, ili nisu igrane, osim kad se baš moralo, uvek uz neki glupi izgovor zašto je tako. Razlozi sigurno nisu bili umetnički. A solidarnost među nama baš i ne postoji. Podanici smo. Ako ne politici onda egzistenciji. Položaju. Sopstvenom.

Bliska saradnica mi kaže u šali da se ja uvek potrudim da me, kad radim negde, ne zovu više. Nasmejem se. Da, tako izgleda. Jebi ga. To “jebi ga” urlam u sebi. Samo pokušavam biti iskren. I dobar drug. I to boli. Na svoj način.

Svestan sam da je ponekad mnogo opasnije dirnuti u pozorišnu čaršiju nego u vlast, ili u politiku. Vlasti bi bilo dovoljno da ima samo malo smisla za humor. Ali čaršija ne prašta.  Gde su nam te takozvane kritičke predstave za koje tvrdimo da ih ima, da smo to već sve radili, ogulili i naciju i veru i državu i čoveka i sve… Postoje delimično u našim sećanjima - da, bilo ih je, po neka nekada, mi mislimo da ih ima i sada, čini se da je tako, a onda, ipak, shvaćamo da ih nema. Naše kritičke predstave samo služe da oprostimo sebi. Zli činovnici dramske literature postaju voljene ikone. Esencija duha našeg naroda. Pokušavamo da od toga krojimo neku nacionalnu specifičnost, neku vrednost ala Balkan, koju niko na svetu ne može da shvati, jer smo mi toliko specifični, mi toliko bolje znamo šta je život, draž života, pa smo, samim tim, i ugroženi, jer mi znamo suštinu. Ali ljudsko zlo je ljudsko zlo. Glupost je glupost. Krv je krv. Umiremo u pozorištu od arogancije, prepotentnosti i osrednjosti. Od nebitnosti. Od beznačajnosti. Da se ne talasa. Najjednostavnije i najseljačkije rečeno. Ako neće vlast to da odradi, odradiće taj burazerski promiskuitetni establišment u kome je svako svakome nešto, armija zaposlenih glumaca - tehničara, kojima ne pada na pamet da na sceni prihvate rizik. Da shvate da su odgovorni. Da nam je maltene dužnost izaći iz komfort zone. Da je to što oni zovu Stanislavskim glupi izgovor za nerad i šmiru. I funkcionera koji se predstavljaju kao sponzori predstava i pozorišta. Onih stvari u koje se ni malo ne razumeju. Nacrtaj ti prvo konja, portret, pa ćemo onda o apstrakcijama… Sećam se tog neizmerenog straha mladog reditelja: da li znaš šta hoćeš? A to znači da li znaš objasniti na nama prikladan način. Teror glupo shvaćenog realizma. Ali jedino se to razume. Došao Joco i rekao Miri… i na kraju su svi izginuli... Onda znam šta igram. Priču. Lik. Jebo vas lik. Ne volim nasilje. Ni bilo kakav oblik straha. Ne podnosim.

A druga strana? Nezavisna struja koja jedva da i postoji? Najvećim delom ima problem da je nezavisna. Zajebani individualci koji su sa strane, koji su slobodnjaci, govore da im je najveći problem da ne pripadaju onom zavisnom delu, establišmentu. ”Bez institucionalnog pozorišta ova druga ne bi mogla da postoje. A tek na njegovim manama slobodna pozorišta mogu nastajati, pošto im ova to omogućuju: ili su glumci prezaposleni ili uopšte nemaju posla. Lek je, dakle, u jednom novom pozorišnom konceptu. Nema u svetu glumca koji uđe u pozorište i bezbedan je do kraja života - a kod nas je to redovan slučaj. To se mora eliminisati, makar bilo u suprotnosti sa samoupravljanjem, sa Ustavom. U pozorištu takvih prava ne sme da bude. Neko ko za godinu dana dokaže da nije dobar glumac, ima da traži mesto sekretara u preduzeću, a ne da sebe zove glumcem i celog života prima platu, iako na to nema pravo.”(M.T.)

Želim da kažem da će doći neki klinci koji će preko noći promeniti brave naših pozorišta. I gotovo. Počistiće se ostaci mrtvog teatra. Provetriće se pozorište i smrad leša će nestati. Krenuće od praznog prostora, i tako dalje…….

Sećam se koliko puta je za neke moje ranije predstave rečeno da smo to svojevremeno videli na Bitefu. Stalno sam se pitao kako vam ono što svaki dan gledate već 150 godina i što ne govori ni o čemu, ne smeta. To niste videli na Bitefu, pa vam ne smeta. Mi smo bili oni klinci koji su sa svojih 17-18 godina gledali slike sa nekadašnjih Bitefa i zamišljali te predstave. Danas to deluje kao kad se rokenrol slušao sa radio Brisela, ili kad je tata doneo ploču iz inostranstva. To nam je bila potvrda. Ali mi smo se identifikovali sa onom slikom Bitefa koji je pravio skandale, koji nije prepoznavao granice, koji se sa pozorištem bavio kao sa novom formom. A ne sa onim koji se gledao pod paravanom avangarde. I pozorište smo uzeli ozbiljno. To jest smrtno neozbiljno. Gde se provede ceo život. Gde baš ne želimo da prihvatimo određenu matricu narodno-dramskog teatra, ni glumačkog ni rediteljskog foliranja.

Onaj kulturni prostor, taj zajednički, raspao se maltene u tom trenutku kada smo krenuli da zakoračimo u njega. U velikoj krvi, u velikom zločinu se raspao. I tom zločinu nema kraja. Traje.

Šetam ulicama Beograda. Retko to radim kad sam u procesu. Teško je izaći iz sopstvene glave i zatvorenih prostora. Volim ovaj grad. I svaki put to iznova shvatim. Da. Volim. 92. sam imao premijeru Hamleta na Kalemegdanu, na Bitefu pod embargom. Prvi termin za premijeru sam otkazao. Dobio sam novih sedam dana da završim predstavu: seks, ubijanje, klanja, egzekucije maljom, čekićem, noževima, vatra, nekrofilija, licemerstvo, seks, seks, seks, zlo. I ljubav neka. Sećam se sebe - stojim pred prozorom visoke hotelske zgrade. Razmišljam o samoubistvu. Da skočim. Nisam. Ne znam zašto nisam. Hodnicima hotela prolazili su ljudi u maskirnoj uniformi. Valjda sam i tada voleo ovaj grad. Jovan Ćirilov me pitao na Kalemegdanu kako se kaže na mađarskom ta i ta rečenica iz Hamleta. Ja nisam znao onako pravo da citiram. Kažem - ne znam sad, zbog procesa. On diplomatski odgovori - da, da, jasno, naravno…. Godinama sam se stideo zbog toga.

Idem na probu: Suzana Lukić, Isidora Simijonović, Andjela Jovanović, Gorica Regodić i Mirjana Karanović. Mira. Mire. M.I.R.A.

“Nikad mi niko nije poslao nezarađen novac, nikad nisam dobila na lozu, ništa lako

postigla… A kad godine budu prošle ostaće anegdote i etikete koje najmanje

podnosim - da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava….(M.T.)"

 

[vladd]

Odredjena je snaga biti iskren u epohi iskreveljenih glupaka svih fela, bahatih, alavih, elementarno bezobraznih malih kaligula a spremnih da svoju svinjariju uvek prospu. Tako se uoblicila drzava do vrha, pa sada nista ne posebno ne cudi...ni previse, ni vecinu...

Jak lament duhovnoj snazi i kreativnosti u vremenima "klepi, otmi i bahanalisi".

[Woland]

9 minutes ago, vladd said:

"klepi, otmi i bahanalisi"

nešto slišno je povodom premijere predstave M.I.R.A. napisao Zlatko Paković u Danasu:

Na pozorišnoj sceni, ja, Mirjana Karanović, u duhu Mire Trailović mogu da igram vas u vašoj ulozi protiv mene, ali vi nikad ne možete u sopstvenim životima da budete vi, jer vi nemate sebe – vi ste šverceri vlastitog života, i da biste sebi dokazali da uopšte postojite, morate da kradete, lažete i ubijate, jer u sebi nemate nimalo mladalačke želje da stvarate sebe. Vi vladate, jer ste nesposobni da budete živi!

Govorili ste da mene, Mirjanu Karanović, treba silovati kad već igram silovane muslimanke, pa, evo, ja vam tu scenu mogu i priuštiti u pozorištu, i zadovoljiti vašu ništavnu želju, ali to nisam sada ja, nego tri decenije mrtva Mira Trailović, i dalje sa najživljom željom u našem društvu. I šta gledamo kad gledamo kako Mira Trailović igra scenu silovanja Mirjane Karanović? Ništa drugo do scenu koja se u našoj realnosti odigrava već trideset godina, i zove se silovanje srpske kulture sredstvima političkog varvarstva, a mi od nje uporno okrećemo glavu. Zato postoji pozorište, da nam pokaže ono što glumimo da ne vidimo.

[Beli]

https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/mira-trailovic-mirjana-karanovic/

Quote

… Govoreći o sebi, Mirjana Karanović u ulozi Mire Trailović, u duhu ludizma Mire Trailović, govori ironično o onim varvarima koji su na početku otpustili s posla Miru Trailović kao isluženu kučku, na sredini ubili najpametnijeg srpskog političara, Đinđića, kao notornu budalu, a na kraju, na politički vrh doveli apsolutnog političkog diletanta Vučića, da bude gospodar.

 

 

[vladd]

Meni je samo zao, ali ko je mogao znati, sto se u periodu svog kulturnog maksimuma, periodu gimnazije('72-'76), a i u tehnickim vremenima kasnije, nisam visestruko uvaljao u ambijent koji je bio nudjen, tu naokolo, pri ruci, u tom obimu i kvalitetu, ne shvatajuci da su ta vremena vrhovi Olimpa kulture ovih prostora, gubeci vreme na ostale svakodnevne stvari, smatrajuci da je toliko okruzenje kulturom normalno, i da ce vremenom toga biti sve vise, bolje.... 

[Woland]

"kulturni maksimum" nema svoj period, a ni rok trajanja, može se desiti uvek, čak nezavisno od ponude.. sve u zavisnosti od ličnih preferencija, potreba i mogućnosti.. istina je da je u tom periodu ponuda na daskama bila vrhunska, ali mi smo živeli uljuljkani u uverenju da to i nije ništa posebno, odnosno da je sve to "normalno"

period sedamdesetih i osamdesetih, jeste bio najplodniji u našim pozorištima.. to se desilo prvenstveno zbog klime, delom i zbog položaja koju je kultura tada imala.. konkurencija je u Pozorišnom svetu bila velika, svaki regionalni centar je imao dobro do odlično Pozorište.. tadašnji podvižnici su se isticali talentom, dok se današnji "podvižnici" ističu zabranama i prekidanjem predstava kao u slučaju predstave Sveti Sava, krajem osamdesetih u JDP.. tada počelo umiranje kulture kod nas, onda kada se bahatoj, anticivilizacijskoj, verski zatucanoj rulji dopustilo da izmili ispod kamena, i postane relevantna, da bi danas prevladala i zauzela baš sve.. eno je u Narodnom Pozorištu nova direktorka drame, izvesna gđica Šljivar, okićena nekakvim nagradama koje se odavno klanovski raspoređuju - nameštenje je dobila zbog pripadnosti klanu i obimnog CV, u kojem piše šta je, a ne kako je radila.. u kulturi danas, kao i u svim ostalim segmentima društva, vladaju mediokriteti, netalentovane i pohlepne barabe, koje su na prst u dupe (u mnogim slučajevima nije prst, već nešto drugo) sa današnjim komesarima.. jedni druge uvažavaju, međusobno se tale i istaljuju i upropaštavaju institucije, zagađuju kulturnu scenu.. mislim da bi Mira Trailović, Medenicu obesila na Terazijama i probola glogovim kocem za svaki slučaj..

ali ipak, u "malim" pozorištima se danas čuva vatra.. tamo se i dalje bez frke, kompromisa i sasvim nePragmatično (kako li se samo pokojni Premijer zajebao kada je povampirio Pragmatizam).. dakle i danas ima šta da se pogleda, od onomatopeje ubistava koja su počinili Mitrovići, do "levih skretanja" Minje bogavac u "O Ribarima i Slobodi"

[vladd]

Kada kazem kulturni maksimum, a to je zaista bio u tom periodu, ne samo na daskama, vec i na platnu, etru u muzici. Strahovita kolicina desavanja izuzetno kvalitetnih sadrzaja. Gde god se okrenes, vrh kvaliteta...

Samo sto se muzike tice bilo je malo cudo u svim zanrovima, ukljucujuci i kafanske repertoare. Promenada vrhunskih svetskih dzez muzicara, ogroman broj koncerata na svakoj lokaciji koja je imala sedista..jbt, u Hali sportova slusam i 10CC i Hoze Felisijana i Cik Koriju..kretale su, sada vec legendarne emisije, Dragstor ozbiljne muzike, film je bio u nekom najjacem zaletu, zahvaljujuci ambiciji vodje, ali je jednostavno ponuda bila zapanjujuca, intenzitetom, kvalitetom i rasprostranoscu. Strahovita kolicina domacih kvalitetnih umetnika je bila maksimalno anazovana...

To sto se danas cuvaju vatrice, pod udaljenim pogledom nekadasnjih bardova je jedno zgariste nakon nuklearne eksplozije mediokriteta i malogradjanstine...  

Pogledaj imena gostujucih u BG 1971-1980..odmah da ti kazem da nije ni pola nabrojano...

http://jugozvuk.blogspot.com/p/hronologija-koncerata-iz-jugoslavije.html

 

U takvom ambijentu se jednostavno ne radjaju i ne probijaju mediokriteti, sami odustaju ili se bore da iskoce iz prosecnosti, penju se na visi nivo..

Bez takvog "vidjenja sveta", podsticaja i visokih kriterijuma, jednostavno nema kvaliteta. I u tom smislu je kulturni maksimum doticnog perioda male balkanske mahale.

 

[vladd]

Znas li ti gde se Bajaga slusao.?  

Na zidicu Druge beogradske u Kamenickoj ispod zelenjaka, muvao curice   

Pa kako da mu ne nastanu "dzezeri", kada mu u Domu sindikata svira Sten Getz, a sutradan u Pioniru Gato Barbieri!

[Woland]

11.03.2019. JDP  A.P. Čehov - Ujka Vanja

jedan je Čehov, ali jedinstveno je i JDP.. prošle godine je Jugoslovensko Dramsko napunilo 70 godina.. to se obeležilo, između ostalog, novim postavkama prva dva komada, koji su otvorili sezonu 1948/49 - Ujka Vanja i Kralj Betajnove.. srećom da smo sačuvali dve institucije koje u imenu imaju prefiks Jugoslavija - Kinoteku i Dramsko Pozorište, i danas su te dve institucije svetionici, a čini se i da će to i ostati.. žilave su obe

Reditelj Egon Savin je ovom predstavom navršio 40 godina rada.. Branislav Lečić i Bogdan Diklić su glumili u njegovoj prvoj predstavi, pa ih evo i sinoć, u Ujka Vanji.. u poplavi samozvanih rediteljskih veličina, okrepljujuće je videti reditelja koji savršeno razume tekst, i koji je u stanju da mu se podredi, da ekipu usmeri ka tekstu, savršeno prikazujući njegovu suštinu..

posle 10 godina sam sreo Bograda Diklića na sceni.. samo to je dovoljan razlog da se predstava pogleda.. i Leku sam počeo više da uvažavam - sasvim se lepo pronašao u Ujka Vanji.. Jezdić - maestralni Smrtonosni Motorističar, je vešto (veoma) uskočio u doktorski mantil Mihaila Astrova.. Milica Gojković je briljirala kao Sonja..

tamo na selu, na imanju kod Ujka Vanje, svi su gubitnici.. svako nekog, ili sebe izneverio, svi su napušteni, odbačeni, suvišni.. i na svakog se to nekako reflektuje.. valjda su decenije gubitništva koje proživljavamo, učinile da se svi u sali i na pozornici lakše saživimo sa likovima, da ih od prve razumemo.. elegično je i letargično, na kraju se ipak nije dogodila tragedija, a mogla je..

scenografija, svedena ali veoma efektna, muzika, u programu nije potpisana, liči mi na Filipa Glasa, na neki od njegovih uvoda pred spiralu.. odlična predstava

[Woland]

14.03.2019. JDP  I. Cankar - Kralj Betajnove, režija Milan Nešković

ja sam verovatno mazohista, zato što sam odgledao čak 4 predstave, koje je režirao Milan Nešković.. mrtva je trka koja je gora od njih.. Somborski Maestro je bio jadan pokušaj da se osvetli život slikara Milana Konjovića, Banjalučka - Švajcarska je pucanj u prazno zlatnim metkom, Ožalošćena Porodica Ruskog teatra Fjodor Volkov, je pretenciozno sranje koje podjednako vređa glumce i publiku, srećom pa je pisac pokojni, i naposletku Kralj Betajnove, režija koja mu je poverena na 70 godišnjicu JDP, kao omaž praizvedbi kojom je JDP započeo rad.. dakle prilika kakva se samo može poželeti.. ali naravno, netalentovano i iskompleksirano govno je opet uprskalo..

tekst je iščitan sa potpunim nerazumevanjem, scenski pokret i muzika previše napadni i izveštačeni, Nebojša Rakočević neartikulisan u loše odglumnjenoj egzaltaciji, Jezdić izmoren repeticijama, primoran na glumatanje, loš geg kojim bi barem malo popunio duboku prazninu koju mu je Nešković nametnuo.. ostatak ansambla neprimetan do loš, sa izuzetkom Miše Janketića, valjda zato što je jedini raumeo tekst..

predstava je bespotrebno predugačka, kao i sve njegove, u kojima nema šta da kaže, a to govori beskrajno spooooro..