Lemić

Hiraga je imao 3 konstrukcije, Monster il Nemesis, koji je mogao da se napaja olovnim  akumulatorom, što je inače odličan izvor, Ampli od 20 vati sa 6 elkosa po 68.000 i Ampli 30w koji je imao zelene i crne tranzistore, viši napon napajanja i elektrolite od 300.000 mf, ukupno 1,5 farada, kao gotov uređaj je koštao 5.500 DM a kao komplet kit  možda i punih 3.500, a mogli su svi delovi da se kupe pojedinačno i mislim da nije bilo razlike među njima. Pojačivač je školski, minimizovan i DC, zato svaki radi dobro bez obzira na diy varijacije. Moj uređaj je urađen uz uvažavanje Hiragine filozofije i nekih izmena koje je uradio Bradač bez remećenja originalnog koncepta i za svaki detalj sam tražio Viktorovo aminovanje. Uzeti su svi tranzistori u Parizu kao i trimer ali druge vrednosti, pločice su urađene ovde sa boljim vodovima, umesto tantala su ugrađeni polipropileni i stavljeni metal oksid otpornici. Sve je kupljeno u priličnoj količini i postignuta je gotovo apsolutna uparenost u svemu, osim tranzistora koji su bili u odličnoj maloj toleranciji. Svi delići pre ugradnje formatizovani i očišćeni Kramolinom i slemljeno je izgledalo kao da je sklapano mašinski identično. Kad je uređaj bio konačan, pločice ponovo očišćene i premazane prirodnim lakom i heremetizovane. Naručeni su čuveni pazinski torusi za Bradača a ne mene, mislim po 800W, naknadnom promenom na dva potpuno odvojena mono bloka je napon bio povišen i samim tim dobijeno više snage. Morali su da se nađu jaki prekidači sa dvostrukim prekidanjem koji su vezani samo na jednu granu i vodilo se računa o fazi na utičnici. P filter je po originalu, vremenom je otpornik sa dodatim hladnjakom zamenjen adekvatnom prigušnicom i to je bilo čujno. Svi vodovi su od debelog čistog bakra i spajanje je rađeno švajsovanjem a ne lemljenem. Centralna tačke mase je bitna i valja da bude kako ju je Hiraga postavio, nije masa svuda ista. Bradač je uvek insistirao da svi izlazni tranzistori budu na istoj površini zbog temperaturnog uravnoteženja, zato su hladnjaci vezani direktno na zadnju stranicu šasije. U to vreme nije bilo velikih hladnjaka i mirna struja nije mogla preko 1,1A pa su stavljeni dodatni, Viktor je hteo da izgura 1,7; 1,8A ali mislim da je ostalo 1,6 uz temperaturu blizu 80°C mereno tik ispod trnazistora. Celokupna kutija je precizno isečena i savijana, bakarisana zbog RF smetnji po zahrevu Bradača i potom plastifikovana. Uređaj nikad nije brujao niti oscilovao, Kaneda originalna jeste, samo beli šum niskog intenziteta. Bradač je uradio unikatnu modifikaciju, nešto na samom izlazu, nešto oko povratne sprege uz mogućnost podešavanja ali nisam našao nikad za potrebno i omogućio je da se DC napon i mirna  struja mogu nezavisno podešavati  što u originalu nije bilo moguće. DC se natrimovao nakon 24 sata rada i  nikad nije odstupao više. Preslušao sam zaista niz Hiraga, drugar ih se i napravio u kemrcijalne svrhe, nijedna  nije bolja, sve lošije u manjoj ili većoj meri, mislim da su sve sa pločicama bile sa originalnom šemom. Rađena je proba kapaciteta elektrolita jer su oni i skupi i problematični, tek sa 200.000mf uređaj počinje da zvuči korektno. Probana su i aktivna napajanja i to tek ne zvuči dobro i od tada to ne volim u bilo kojoj varijanti. Početno su ugrađeni oni filterčići na utičnici dosta snažni, po preporuci Gosn Dabića su izbačeni i to se čulo. Zanimljivo je i da je uređaj zvučao bolje bez poklopca što je iziskivalo mukotrpno čišćenje prašine. Iako jak i težak četrdesetak kila, tranzistorac, osetno poboljšanje je sa plivajućim vazdušnim jastukom, jednostavno se dobije cevni karkter zvuka i otuda cela polica sa takvim oslanjanjem. Uređaj i dan danas radi kod drugara kako treba, nikad nije pravio probleme, pehove pregorevanja tranzistora sam ja činio poredivši te zvučnike, te kablove, te gluposti, nisam hteo da stavim nikakvu protekciju jer to degradira,  na kraju su svi rezervni tranzistori spucani al  nađeni još bolji od originala. Ovakav tip pojačivača će uvek biti aktuelan i izazov za diy, ovo je moje sećanje jedne duge epohe života uopšte.

Hiraga je imao 3 konstrukcije, Monster il Nemesis, koji je mogao da se napaja olovnim  akumulatorom, što je inače odličan izvor, Ampli od 20 vati sa 6 elkosa po 68.000 i Ampli 30w koji je imao zelene i crne tranzistore, viši napon napajanja i elektrolite od 300.000 mf, ukupno 1,5 farada, kao gotov uređaj je koštao 5.500 DM a kao komplet kit  možda i punih 3.500, a mogli su svi delovi da se kupe pojedinačno i mislim da nije bilo razlike među njima. Pojačivač je školski, minimizovan i DC, zato svaki radi dobro bez obzira na diy varijacije. Moj uređaj je urađen uz uvažavanje Hiragine filozofije i nekih izmena koje je uradio Bradač bez remećenja originalnog koncepta i za svaki detalj sam tražio Viktorovo aminovanje. Uzeti su svi tranzistori u Parizu kao i trimer ali druge vrednosti, pločice su urađene ovde sa boljim vodovima, umesto tantala su ugrađeni polipropileni i stavljeni metal oksid otpornici. Sve je kupljeno u priličnoj količini i postignuta je gotovo apsolutna uparenost u svemu, osim tranzistora koji su bili u odličnoj maloj toleranciji. Svi delići pre ugradnje formatizovani i očišćeni Kramolinom i slemljeno je izgledalo kao da je sklapano mašinski identično. Kad je uređaj bio konačan, pločice ponovo očišćene i premazane prirodnim lakom i heremetizovane. Naručeni su čuveni pazinski torusi za Bradača a ne mene, mislim po 800W, naknadnom promenom na dva potpuno odvojena mono bloka je napon bio povišen i samim tim dobijeno više snage. Morali su da se nađu jaki prekidači sa dvostrukim prekidanjem koji su vezani samo na jednu granu i vodilo se računa o fazi na utičnici. P filter je po originalu, vremenom je otpornik sa dodatim hladnjakom zamenjen adekvatnom prigušnicom i to je bilo čujno. Svi vodovi su od debelog čistog bakra i spajanje je rađeno švajsovanjem a ne lemljenem. Centralna tačke mase je bitna i valja da bude kako ju je Hiraga postavio, nije masa svuda ista. Bradač je uvek insistirao da svi izlazni tranzistori budu na istoj površini zbog temperaturnog uravnoteženja, zato su hladnjaci vezani direktno na zadnju stranicu šasije. U to vreme nije bilo velikih hladnjaka i mirna struja nije mogla preko 1,1A pa su stavljeni dodatni, Viktor je hteo da izgura 1,7; 1,8A ali mislim da je ostalo 1,6 uz temperaturu blizu 80°C mereno tik ispod trnazistora. Celokupna kutija je precizno isečena i savijana, bakarisana zbog RF smetnji po zahrevu Bradača i potom plastifikovana. Uređaj nikad nije brujao niti oscilovao, Kaneda originalna jeste, samo beli šum niskog intenziteta. Bradač je uradio unikatnu modifikaciju, nešto na samom izlazu, nešto oko povratne sprege uz mogućnost podešavanja ali nisam našao nikad za potrebno i omogućio je da se DC napon i mirna  struja mogu nezavisno podešavati  što u originalu nije bilo moguće. DC se natrimovao nakon 24 sata rada i  nikad nije odstupao više. Preslušao sam zaista niz Hiraga, drugar ih se i napravio u kemrcijalne svrhe, nijedna  nije bolja, sve lošije u manjoj ili većoj meri, mislim da su sve sa pločicama bile sa originalnom šemom. Rađena je proba kapaciteta elektrolita jer su oni i skupi i problematični, tek sa 200.000mf uređaj počinje da zvuči korektno. Probana su i aktivna napajanja i to tek ne zvuči dobro i od tada to ne volim u bilo kojoj varijanti. Početno su ugrađeni oni filterčići na utičnici dosta snažni, po preporuci Gosn Dabića su izbačeni i to se čulo. Zanimljivo je i da je uređaj zvučao bolje bez poklopca što je iziskivalo mukotrpno čišćenje prašine. Iako jak i težak četrdesetak kila, tranzistorac, osetno poboljšanje je sa plivajućim vazdušnim jastukom, jednostavno se dobije cevni karkter zvuka i otuda cela polica sa takvim oslanjanjem. Uređaj i dan danas radi kod drugara kako treba, nikad nije pravio probleme, pehove pregorevanja tranzistora sam ja činio poredivši te zvučnike, te kablove, te gluposti, nisam hteo da stavim nikakvu protekciju jer to degradira,  na kraju su svi rezervni tranzistori spucani al  nađeni još bolji od originala. Ovakav tip pojačivača će uvek biti aktuelan i izazov za diy, ovo je moje sećanje jedne duge epohe života uopšte.

Hiraga je imao 3 konstrukcije, Monster il Nemesis, koji je mogao da se napaja olovnim  akumulatorom, što je inače odličan izvor, Ampli od 20 vati sa 6 elkosa po 68.000 i Ampli 30w koji je imao zelene i crne tranzistore, viši napon napajanja i elektrolite od 300.000 mf, ukupno 1,5 farada, kao gotov uređaj je koštao 5.500 DM a kao komplet kit  možda i punih 3.500, a mogli su svi delovi da se kupe pojedinačno i mislim da nije bilo razlike među njima. Pojačivač je školski, minimizovan i DC, zato svaki radi dobro bez obzira na diy varijacije. Moj uređaj je urađen uz uvažavanje Hiragine filozofije i nekih izmena koje je uradio Bradač bez remećenja originalnog koncepta i za svaki detalj sam tražio Viktorovo aminovanje. Uzeti su svi tranzistori u Parizu kao i trimer ali druge vrednosti, pločice su urađene ovde sa boljim vodovima, umesto tantala su ugrađeni polipropileni i stavljeni metal oksid otpornici. Sve je kupljeno u priličnoj količini i postignuta je gotovo apsolutna uparenost u svemu, osim tranzistora koji su bili u odličnoj maloj toleranciji. Svi delići pre ugradnje formatizovani i očišćeni Kramolinom i slemljeno je izgledalo kao da je sklapano mašinski identično. Kad je uređaj bio konačan, pločice ponovo očišćene i premazane prirodnim lakom i heremetizovane. Naručeni su čuveni pazinski torusi za Bradača a ne mene, mislim po 800W, naknadnom promenom na dva potpuno odvojena mono bloka je napon bio povišen i samim tim dobijeno više snage. Morali su da se nađu jaki prekidači sa dvostrukim prekidanjem koji su vezani samo na jednu granu i vodilo se računa o fazi na utičnici. P filter je po originalu, vremenom je otpornik sa dodatim hladnjakom zamenjen adekvatnom prigušnicom i to je bilo čujno. Svi vodovi su od debelog čistog bakra i spajanje je rađeno švajsovanjem a ne lemljenem. Centralna tačke mase je bitna i valja da bude kako ju je Hiraga postavio, nije masa svuda ista. Bradač je uvek insistirao da svi izlazni tranzistori budu na istoj površini zbog temperaturnog uravnoteženja, zato su hladnjaci vezani direktno na zadnju stranicu šasije. U to vreme nije bilo velikih hladnjaka i mirna struja nije mogla preko 1,1A pa su stavljeni dodatni, Viktor je hteo da izgura 1,7; 1,8A ali mislim da je ostalo 1,6 uz temperaturu blizu 80°C mereno tik ispod trnazistora. Celokupna kutija je precizno isečena i savijana, bakarisana zbog RF smetnji po zahrevu Bradača i potom plastifikovana. Uređaj nikad nije brujao niti oscilovao, Kaneda originalna jeste, samo beli šum niskog intenziteta. Bradač je uradio unikatnu modifikaciju, nešto na samom izlazu, nešto oko povratne sprege uz mogućnost podešavanja ali nisam našao nikad za potrebno i omogućio je da se DC napon i mirna  struja mogu nezavisno podešavati  što u originalu nije bilo moguće. DC se natrimovao nakon 24 sata rada i  nikad nije odstupao više. Preslušao sam zaista niz Hiraga, drugar ih se i napravio u kemrcijalne svrhe, nijedna  nije bolja, sve lošije u manjoj ili većoj meri, mislim da su sve sa pločicama bile sa originalnom šemom. Rađena je proba kapaciteta elektrolita jer su oni i skupi i problematični, tek sa 200.000mf uređaj počinje da zvuči korektno. Probana su i aktivna napajanja i to tek ne zvuči dobro i od tada to ne volim u bilo kojoj varijanti. Početno su ugrađeni oni filterčići na utičnici dosta snažni, po preporuci Gosn Dabića su izbačeni i to se čulo. Zanimljivo je i da je uređaj zvučao bolje bez poklopca što je iziskivalo mukotrpno čišćenje prašine. Iako jak i težak četrdesetak kila, tranzistorac, osetno poboljšanje je sa plivajućim vazdušnim jastukom, jednostavno se dobije cevni karkter zvuka i otuda cela polica sa takvim oslanjanjem. Uređaj i dan danas radi kod drugara kako treba, nikad nije pravio probleme, pehove pregorevanja tranzistora sam ja činio poredivši te zvučnike, te kablove, te gluposti, nisam hteo da stavim nikakvu protekciju jer to degradira,  na kraju su svi rezervni tranzistori spucani al  nađeni još bolji od originala. Ovakav tip pojačivača će uvek biti aktuelan i izazov za diy, ovo je moje sećanje jedne duge epohe života uopšte.

Hiraga je imao 3 konstrukcije, Monster il Nemesis, koji je mogao da se napaja olovnim  akumulatorom, što je inače odličan izvor, Ampli od 20 vati sa 6 elkosa po 68.000 i Ampli 30w koji je imao zelene i crne tranzistore, viši napon napajanja i elektrolite od 300.000 mf, ukupno 1,5 farada, kao gotov uređaj je koštao 5.500 DM a kao komplet kit  možda i punih 3.500, a mogli su svi delovi da se kupe pojedinačno i mislim da nije bilo razlike među njima. Pojačivač je školski, minimizovan i DC, zato svaki radi dobro bez obzira na diy varijacije. Moj uređaj je urađen uz uvažavanje Hiragine filozofije i nekih izmena koje je uradio Bradač bez remećenja originalnog koncepta i za svaki detalj sam tražio Viktorovo aminovanje. Uzeti su svi tranzistori u Parizu kao i trimer ali druge vrednosti, pločice su urađene ovde sa boljim vodovima, umesto tantala su ugrađeni polipropileni i stavljeni metal oksid otpornici. Sve je kupljeno u priličnoj količini i postignuta je gotovo apsolutna uparenost u svemu, osim tranzistora koji su bili u odličnoj maloj toleranciji. Svi delići pre ugradnje formatizovani i očišćeni Kramolinom i slemljeno je izgledalo kao da je sklapano mašinski identično. Kad je uređaj bio konačan, pločice ponovo očišćene i premazane prirodnim lakom i heremetizovane. Naručeni su čuveni pazinski torusi za Bradača a ne mene, mislim po 800W, naknadnom promenom na dva potpuno odvojena mono bloka je napon bio povišen i samim tim dobijeno više snage. Morali su da se nađu jaki prekidači sa dvostrukim prekidanjem koji su vezani samo na jednu granu i vodilo se računa o fazi na utičnici. P filter je po originalu, vremenom je otpornik sa dodatim hladnjakom zamenjen adekvatnom prigušnicom i to je bilo čujno. Svi vodovi su od debelog čistog bakra i spajanje je rađeno švajsovanjem a ne lemljenem. Centralna tačke mase je bitna i valja da bude kako ju je Hiraga postavio, nije masa svuda ista. Bradač je uvek insistirao da svi izlazni tranzistori budu na istoj površini zbog temperaturnog uravnoteženja, zato su hladnjaci vezani direktno na zadnju stranicu šasije. U to vreme nije bilo velikih hladnjaka i mirna struja nije mogla preko 1,1A pa su stavljeni dodatni, Viktor je hteo da izgura 1,7; 1,8A ali mislim da je ostalo 1,6 uz temperaturu blizu 80°C mereno tik ispod trnazistora. Celokupna kutija je precizno isečena i savijana, bakarisana zbog RF smetnji po zahrevu Bradača i potom plastifikovana. Uređaj nikad nije brujao niti oscilovao, Kaneda originalna jeste, samo beli šum niskog intenziteta. Bradač je uradio unikatnu modifikaciju, nešto na samom izlazu, nešto oko povratne sprege uz mogućnost podešavanja ali nisam našao nikad za potrebno i omogućio je da se DC napon i mirna  struja mogu nezavisno podešavati  što u originalu nije bilo moguće. DC se natrimovao nakon 24 sata rada i  nikad nije odstupao više. Preslušao sam zaista niz Hiraga, drugar ih se i napravio u kemrcijalne svrhe, nijedna  nije bolja, sve lošije u manjoj ili većoj meri, mislim da su sve sa pločicama bile sa originalnom šemom. Rađena je proba kapaciteta elektrolita jer su oni i skupi i problematični, tek sa 200.000mf uređaj počinje da zvuči korektno. Probana su i aktivna napajanja i to tek ne zvuči dobro i od tada to ne volim u bilo kojoj varijanti. Početno su ugrađeni oni filterčići na utičnici dosta snažni, po preporuci Gosn Dabića su izbačeni i to se čulo. Zanimljivo je i da je uređaj zvučao bolje bez poklopca što je iziskivalo mukotrpno čišćenje prašine. Iako jak i težak četrdesetak kila, tranzistorac, osetno poboljšanje je sa plivajućim vazdušnim jastukom, jednostavno se dobije cevni karkter zvuka i otuda cela polica sa takvim oslanjanjem. Uređaj i dan danas radi kod drugara kako treba, nikad nije pravio probleme, pehove pregorevanja tranzistora sam ja činio poredivši te zvučnike, te kablove, te gluposti, nisam hteo da stavim nikakvu protekciju jer to degradira,  na kraju su svi rezervni tranzistori spucani al  nađeni još bolji od originala. Ovakav tip pojačivača će uvek biti aktuelan i izazov za diy, ovo je moje sećanje jedne duge epohe života uopšte.

Hiraga je imao 3 konstrukcije, Monster il Nemesis, koji je mogao da se napaja olovnim  akumulatorom, što je inače odličan izvor, Ampli od 20 vati sa 6 elkosa po 68.000 i Ampli 30w koji je imao zelene i crne tranzistore, viši napon napajanja i elektrolite od 300.000 mf, ukupno 1,5 farada, kao gotov uređaj je koštao 5.500 DM a kao komplet kit  možda i punih 3.500, a mogli su svi delovi da se kupe pojedinačno i mislim da nije bilo razlike među njima. Pojačivač je školski, minimizovan i DC, zato svaki radi dobro bez obzira na diy varijacije. Moj uređaj je urađen uz uvažavanje Hiragine filozofije i nekih izmena koje je uradio Bradač bez remećenja originalnog koncepta i za svaki detalj sam tražio Viktorovo aminovanje. Uzeti su svi tranzistori u Parizu kao i trimer ali druge vrednosti, pločice su urađene ovde sa boljim vodovima, umesto tantala su ugrađeni polipropileni i stavljeni metal oksid otpornici. Sve je kupljeno u priličnoj količini i postignuta je gotovo apsolutna uparenost u svemu, osim tranzistora koji su bili u odličnoj maloj toleranciji. Svi delići pre ugradnje formatizovani i očišćeni Kramolinom i slemljeno je izgledalo kao da je sklapano mašinski identično. Kad je uređaj bio konačan, pločice ponovo očišćene i premazane prirodnim lakom i heremetizovane. Naručeni su čuveni pazinski torusi za Bradača a ne mene, mislim po 800W, naknadnom promenom na dva potpuno odvojena mono bloka je napon bio povišen i samim tim dobijeno više snage. Morali su da se nađu jaki prekidači sa dvostrukim prekidanjem koji su vezani samo na jednu granu i vodilo se računa o fazi na utičnici. P filter je po originalu, vremenom je otpornik sa dodatim hladnjakom zamenjen adekvatnom prigušnicom i to je bilo čujno. Svi vodovi su od debelog čistog bakra i spajanje je rađeno švajsovanjem a ne lemljenem. Centralna tačke mase je bitna i valja da bude kako ju je Hiraga postavio, nije masa svuda ista. Bradač je uvek insistirao da svi izlazni tranzistori budu na istoj površini zbog temperaturnog uravnoteženja, zato su hladnjaci vezani direktno na zadnju stranicu šasije. U to vreme nije bilo velikih hladnjaka i mirna struja nije mogla preko 1,1A pa su stavljeni dodatni, Viktor je hteo da izgura 1,7; 1,8A ali mislim da je ostalo 1,6 uz temperaturu blizu 80°C mereno tik ispod trnazistora. Celokupna kutija je precizno isečena i savijana, bakarisana zbog RF smetnji po zahrevu Bradača i potom plastifikovana. Uređaj nikad nije brujao niti oscilovao, Kaneda originalna jeste, samo beli šum niskog intenziteta. Bradač je uradio unikatnu modifikaciju, nešto na samom izlazu, nešto oko povratne sprege uz mogućnost podešavanja ali nisam našao nikad za potrebno i omogućio je da se DC napon i mirna  struja mogu nezavisno podešavati  što u originalu nije bilo moguće. DC se natrimovao nakon 24 sata rada i  nikad nije odstupao više. Preslušao sam zaista niz Hiraga, drugar ih se i napravio u kemrcijalne svrhe, nijedna  nije bolja, sve lošije u manjoj ili većoj meri, mislim da su sve sa pločicama bile sa originalnom šemom. Rađena je proba kapaciteta elektrolita jer su oni i skupi i problematični, tek sa 200.000mf uređaj počinje da zvuči korektno. Probana su i aktivna napajanja i to tek ne zvuči dobro i od tada to ne volim u bilo kojoj varijanti. Početno su ugrađeni oni filterčići na utičnici dosta snažni, po preporuci Gosn Dabića su izbačeni i to se čulo. Zanimljivo je i da je uređaj zvučao bolje bez poklopca što je iziskivalo mukotrpno čišćenje prašine. Iako jak i težak četrdesetak kila, tranzistorac, osetno poboljšanje je sa plivajućim vazdušnim jastukom, jednostavno se dobije cevni karkter zvuka i otuda cela polica sa takvim oslanjanjem. Uređaj i dan danas radi kod drugara kako treba, nikad nije pravio probleme, pehove pregorevanja tranzistora sam ja činio poredivši te zvučnike, te kablove, te gluposti, nisam hteo da stavim nikakvu protekciju jer to degradira,  na kraju su svi rezervni tranzistori spucani al  nađeni još bolji od originala. Ovakav tip pojačivača će uvek biti aktuelan i izazov za diy, ovo je moje sećanje jedne duge epohe života uopšte.

Opruga, kao elasticni oslonac je pre svega jeftino resenje, sto je i smisao nekih inzenjerskih aspekata. Ima nekih svojih dobrih, ali rudimentarnih osobina.
Masa, vazduh ili neki inertan gas, visoke tolerancije oslonaca, ulja raznih viskoziteta su daleko bolja resenja, za ove potrebe i uz preterivanja(slatka) ali nemerljivo slozenija...a cena ide nesrazmerno slozenost na kub.
 A nekada je prava umetnost isprodavati rog za svecu.

Ma Thorens je prvi pravi gramofon, sledeći korak je sam vrh, ostalo između je manje više estetika i ukus. Imao sam diy prerađenog po uzoru na Bradačev i po njegovim instrukcijama, tek tad je ozbiljan pogon. A ovo je prilčno davno urađen za drugara, pun orah sa Orlandićevom kopijom WTA i nekom glavicom
 

@Lemić
Veliko hvala na tvom visedecenijskom trudu i radu oko mojih gramofonskih baza, rucice i zvucnica. To je neosporno.
Medjutim, ima ona : " lako je tudjim qrcem mlatiti po koprivama ".
Pitas se zasto ? Obrati se Zarku R. za dodatne informacije oko Jeliciceve rucice, njenih karakteristika, performansi, komplijansi etc.
Dobices adekvatan odgovor i siguran sam da ce ti ono gore biti kristalno jasno.

Kvantitet na uštrb kvaliteta, a oba kretanja mogu da idu i u degnerativnom smeru.

Pošto se tama malo izofila, ajd i ja kao diy-er a ne diy-bayer ili diy-neter. Na  slici od pre 10 godina  je većina ručnog rada, tek kupljeni Lauteri, pored su Audio Nirvane u BR kutiji i Fostex 167,(sa ili bez E, ne sećam se), u TQWT kabinetu po nekoj Hiraginoj kreaciji. Apropo gornje iznetih komentara o radijem kupovanju drugih zvučnika i uopšte o lošem zvučenju Lautera i FR zvučnika uopšte, moram da se složim barem na prvu loptu. Mali Fosteks je bukvalno nakon pola minuta zamenio dugo obožavani Tanoj DC čiju skretnicu su Aca i Brana totalno ispeglali i time njegov zvuk podigli na vrlo zavidan nivo, recimo, bliskom FR-u. Fostexi su slušani ne znam ni ja sa čime sve, a raznorazne Fostexe i kutije sam imao prilike da slušam i uvek su zvučali pitomo jednom rečju. Nakon dužeg preslušavanja tri para kutija dođe moranje da se oslobodi prostor i postavim oglas. Dođoše dva momka i donesoše svoj pojačivač uz predhodnu moju saglasnost. Radilo se o B klasi solidne snage, ne pamtim kad sam slušao nešto a da nije bila A.  Fosteksi umilni, Nirvana tako tako, a Lautere bi bacio kroz prozor koliko ni našta nisu ličili. Sa mojim pojačivačem je slika bila obrnuta ali i dalje je Fosteks imao nešto što bi većini više prijalo, a i meni i da drajveri nisu bili skroz novi i da nisam znao kako zvuče usvirani, možda bi tog časa drugojačija odluka bila. Ostali su Fostexi još dugo u mom posedu, vremenom, dugim, su se Lauteri primirili i na kraju su Japanci otuđeni, sad mi je žao jer bi savršeno legli kao drugi par uz TV.( ako neko ima da ponudi, nek izvoli).
Kad me neko priupita za preporuku, predložim Fostex, bilo koji, Monakor kao jeftinu varijantu primerice,  napominjuči da Lauter nije za svakoga i ne za svaki sistem, prevashodno pojačivač i potpuno razumem tuđa pogrdna iskustva. To je jednostavno tako i ima sigurno više zvučnika koji nisu toliko kočoperno kritični i ko nije spreman da se izbori sa njima, bolje da ih zaobiđe.
Odluka o prelasku na Lauter je bila zahvaljujući celokupnom uživanju na Hedlundu kod Eci Lazara. Na prezentaciji kod tvorca Teresonic-a, Gosn. Dabića sam shvatio pun kapacitet ali sa njihovim SE 300b koji nisam mogao da si priuštim. Naravno, zvuk je bio više nego zadovoljavajući ali je stalno postojala potreba za još nečim, možda tu i leži zec u ovoj, Stradijevoj potrebi. Izređalo se niz SE pojačivača klase 2A3/300b i to je po mom sudu nužan izbor, jednak  svima po svetu kao dobar pogon za FR uopšte. Nije tako za Fostekse i niz drugih drajvera tog tipa, ali za Lauter apsolutno jeste. Slušao sam 845, il neku osmicu, Y10, možda još nešto, ali nije celokupno prolazilo jer samo tonski karakter mi nije bio dovoljan. Ruska Babuška u Ajonu je tek Lauteru udahnula punu performansu, no, ne volim tu cev pa Bog, inače se lako da napraviti SE sa njom. Put je logički navodio na 211, prošlo ih je više kreacija i prepravki, tek sa RCA cevima bi mogao da kažem da je knap. I na kraju natrči GM70 i posle minuta je uređaj ostao u sistemu iznenadivši Miroslava Petrovića koji je svedok više od dvadestak godina odolevanju mog predhodnog pojačivača, nikada nije mogao da me prevesla da ga zamenim do tada šta god da je bilo poređeno, a nije on jedini.
Po mom definitivnom zaključku, Lauteri su izuzetno zahtevni bez obzira na kabinet, slušao sam ne nešto mnogo jer ih jednostavno ni nema kod nas,  ali dovoljno, Akademija, Bicor,Mau, pomenuti Hedlund i visoki Teresonic. Tako da  sve komentare negativne konotacije mogu da propratim konstatacijom ili pitanjem, sa čim slušano, bez da ih sporim, kao sa klasom B. Ne znam šta je po sredi, klasa 2A3 zaista lepo zvuči menje više jednako bez obzira čije je pojačivač, al fali doza prezensa, što Aca Ribon recimo dosta potencira, VT4C je pa presuva i teška, potrebao joj je  karakter 300b, to sam još davnih dana zaključio i na običnijim zvučnicima. GM70 se jednostavno uklopio, cevka ima sabrano 2A3 i 211 i još više odlika po oba karaktera , a karakteristični  "shoot" koji ima svaki FR, a Lauter naročito, zato se i rade drugojačiji fazni nastavci, neću da kažem da ga nema, već jednostavno ne smeta, čak, ako je vokal milozvučan i prija. Naravno, živ čovek se privikne na gotovo sve i sklon je samoidealizovanju,  tako da subjektivizam uvek postoji, ali čuju i druge uši i ono što ubrzo shvate bez obzira na lični ukus, je velika bliskost živom izvođenju, a to je meni prevashodnije od energetskog doživljaja na koji većina stavlja imperativ.
Stradi i ja se ne znamo, mislim da imamo zajedničke poznanike i prijatelje, možda smo i suprostavljeni po nečem drugom, al zato delimo istovetnost Lowther-a.
 
     

Pošto se tama malo izofila, ajd i ja kao diy-er a ne diy-bayer ili diy-neter. Na  slici od pre 10 godina  je većina ručnog rada, tek kupljeni Lauteri, pored su Audio Nirvane u BR kutiji i Fostex 167,(sa ili bez E, ne sećam se), u TQWT kabinetu po nekoj Hiraginoj kreaciji. Apropo gornje iznetih komentara o radijem kupovanju drugih zvučnika i uopšte o lošem zvučenju Lautera i FR zvučnika uopšte, moram da se složim barem na prvu loptu. Mali Fosteks je bukvalno nakon pola minuta zamenio dugo obožavani Tanoj DC čiju skretnicu su Aca i Brana totalno ispeglali i time njegov zvuk podigli na vrlo zavidan nivo, recimo, bliskom FR-u. Fostexi su slušani ne znam ni ja sa čime sve, a raznorazne Fostexe i kutije sam imao prilike da slušam i uvek su zvučali pitomo jednom rečju. Nakon dužeg preslušavanja tri para kutija dođe moranje da se oslobodi prostor i postavim oglas. Dođoše dva momka i donesoše svoj pojačivač uz predhodnu moju saglasnost. Radilo se o B klasi solidne snage, ne pamtim kad sam slušao nešto a da nije bila A.  Fosteksi umilni, Nirvana tako tako, a Lautere bi bacio kroz prozor koliko ni našta nisu ličili. Sa mojim pojačivačem je slika bila obrnuta ali i dalje je Fosteks imao nešto što bi većini više prijalo, a i meni i da drajveri nisu bili skroz novi i da nisam znao kako zvuče usvirani, možda bi tog časa drugojačija odluka bila. Ostali su Fostexi još dugo u mom posedu, vremenom, dugim, su se Lauteri primirili i na kraju su Japanci otuđeni, sad mi je žao jer bi savršeno legli kao drugi par uz TV.( ako neko ima da ponudi, nek izvoli).
Kad me neko priupita za preporuku, predložim Fostex, bilo koji, Monakor kao jeftinu varijantu primerice,  napominjuči da Lauter nije za svakoga i ne za svaki sistem, prevashodno pojačivač i potpuno razumem tuđa pogrdna iskustva. To je jednostavno tako i ima sigurno više zvučnika koji nisu toliko kočoperno kritični i ko nije spreman da se izbori sa njima, bolje da ih zaobiđe.
Odluka o prelasku na Lauter je bila zahvaljujući celokupnom uživanju na Hedlundu kod Eci Lazara. Na prezentaciji kod tvorca Teresonic-a, Gosn. Dabića sam shvatio pun kapacitet ali sa njihovim SE 300b koji nisam mogao da si priuštim. Naravno, zvuk je bio više nego zadovoljavajući ali je stalno postojala potreba za još nečim, možda tu i leži zec u ovoj, Stradijevoj potrebi. Izređalo se niz SE pojačivača klase 2A3/300b i to je po mom sudu nužan izbor, jednak  svima po svetu kao dobar pogon za FR uopšte. Nije tako za Fostekse i niz drugih drajvera tog tipa, ali za Lauter apsolutno jeste. Slušao sam 845, il neku osmicu, Y10, možda još nešto, ali nije celokupno prolazilo jer samo tonski karakter mi nije bio dovoljan. Ruska Babuška u Ajonu je tek Lauteru udahnula punu performansu, no, ne volim tu cev pa Bog, inače se lako da napraviti SE sa njom. Put je logički navodio na 211, prošlo ih je više kreacija i prepravki, tek sa RCA cevima bi mogao da kažem da je knap. I na kraju natrči GM70 i posle minuta je uređaj ostao u sistemu iznenadivši Miroslava Petrovića koji je svedok više od dvadestak godina odolevanju mog predhodnog pojačivača, nikada nije mogao da me prevesla da ga zamenim do tada šta god da je bilo poređeno, a nije on jedini.
Po mom definitivnom zaključku, Lauteri su izuzetno zahtevni bez obzira na kabinet, slušao sam ne nešto mnogo jer ih jednostavno ni nema kod nas,  ali dovoljno, Akademija, Bicor,Mau, pomenuti Hedlund i visoki Teresonic. Tako da  sve komentare negativne konotacije mogu da propratim konstatacijom ili pitanjem, sa čim slušano, bez da ih sporim, kao sa klasom B. Ne znam šta je po sredi, klasa 2A3 zaista lepo zvuči menje više jednako bez obzira čije je pojačivač, al fali doza prezensa, što Aca Ribon recimo dosta potencira, VT4C je pa presuva i teška, potrebao joj je  karakter 300b, to sam još davnih dana zaključio i na običnijim zvučnicima. GM70 se jednostavno uklopio, cevka ima sabrano 2A3 i 211 i još više odlika po oba karaktera , a karakteristični  "shoot" koji ima svaki FR, a Lauter naročito, zato se i rade drugojačiji fazni nastavci, neću da kažem da ga nema, već jednostavno ne smeta, čak, ako je vokal milozvučan i prija. Naravno, živ čovek se privikne na gotovo sve i sklon je samoidealizovanju,  tako da subjektivizam uvek postoji, ali čuju i druge uši i ono što ubrzo shvate bez obzira na lični ukus, je velika bliskost živom izvođenju, a to je meni prevashodnije od energetskog doživljaja na koji većina stavlja imperativ.
Stradi i ja se ne znamo, mislim da imamo zajedničke poznanike i prijatelje, možda smo i suprostavljeni po nečem drugom, al zato delimo istovetnost Lowther-a.
 
     

Davno prošlo a i bilo lepo, sa velikm poštovanjem i srećom sam imao čast da upoznam gotovo sve od značaja u ovoj sferi, da dobijem odgovor više na svako pitanje, da čujem i naučim da slušam živo, verodostojno. Ko zna koiliko života provedoh u druženju uz slušanje, to se danas svelo na ovu i ovakvu virtuelnost, na žalost po mom kriterijumu.

Sjajan je i RG 400
http://www.prysmiangroup.com/en/business_markets/markets/multimedia/downloads/datasheets/hf2he.pdf
 
Ali nije fensi.
 
BTW, ja te HV lampe ne bih pustao bez "svilenog gajtana" odnosno najlonskog kanapa oko anode i interloka. Preskupo je za avanturu bez zastite.
 
Sta ste zapeli za tog Otalu, na slicnom projektu je i guja radio tamo negde devedesetih, sa prof. Mitrakovicem(bratanac onog strogog prof sa ETF)( Boulder,Colorado project), ali je skroman , Otala je bio inzenjer dok se nije dokopao hifija(tadaje i prestao da komunicira sa IEEE), a inace mu je glavni projekat ispitivanje materijala propagacijom elektromagnetnih talasa...zato je imorao da razvija izuzetno kvalitetan pojacavac(u smislu izoblicenja) da bi imao minimalnu gresku u radu.
Ali su vece pare u hifiju.. ...pa integracija nauke i privrede, pa procvat hifija medju irvasima..
 
A guju niko ne spominje ni u istoriji beogradskog hifija 

Davno prošlo a i bilo lepo, sa velikm poštovanjem i srećom sam imao čast da upoznam gotovo sve od značaja u ovoj sferi, da dobijem odgovor više na svako pitanje, da čujem i naučim da slušam živo, verodostojno. Ko zna koiliko života provedoh u druženju uz slušanje, to se danas svelo na ovu i ovakvu virtuelnost, na žalost po mom kriterijumu.

Po meni, fr ima tu lepotu singularnog zvucnog izvora, u harmoniji direktne veze sa pojacalom. Nikakvi filteri, i energetika izmedju njih.
A sto sam stariji, sve vise mi se smanjuje gornja prepoznatljiva frekvencija..a bas mi sve vise smeta...
Pa kada se na to dodaju jos neke racionalnosti, sto Zen spomenu, kalkulacije, moda.. pa ukusi, pomalo je neuljudno forsirati licni utisak kao referencu.

Sa zadovoljstvom sam pročitao temu deleći emocije koje ovaj zvučnik pokreće. Pre dve decenije, tjunujući Tanoje sa Branom i Acom Ribonom, Aleksandar mi je sa čuđenjem preneo dešavanja na HI-FI sajmu u Pešti, kod Lautera stalna gužva i niko ne mrda nigde, bilo mi čudno. Tada sam ih negde po prvi put slušao u Beogradu i nisam bio spreman za njih, danas se navršila puna decenija, ostaće večno, za penziju, ko što kažeš. (http://www.hi-files.com/forum/index.php?/topic/6289-zvucnik-za-ceo-zivot/& ) 
Čujnuo sam ih u nekoliko kabineta, dosta čitao i razgovarao, dobio filter, igrao sa faznim cilindrom i visokotonskom membranom, na kraju sve pobaco i izbacio punjenje, naj lepše zvuči u naturu, boja slonovače kojom dočaravaš doživljavanje prenosa ovog zvučnika. Slažem se sa  komentarima da ne treba remetiti simbiozu SE-FR postavke, pa ko voli, ko ne. Pokretao sam ih sa svim pojačivačima za koje se smatra da su dobri za uparivanje, tek sam sa GM70 dobio meni punu, ili neku ličnu primarnu, zaokruženost. Drajveri su nemilosrdni i krajnje netolerantni, Fosteksi su recimo melem na ranu u odnosu na njih, i naj manju promenu eksponiraju, ne retko  preko mere ili očekivanog. U ravnom faznom metku ima minorne zapremine između plastike i magneta, punjenjem se promeni zvuk malčice. FR je po prirodi svetao, pogotovu kad je nov, i nikad nisam uzimao u razmatranje dodavanje ST-a, o dodavanju basa jesam, dugo sam slušao Tanoja ipak, no mislim da sam ispeglao sa ruskom cevkom. Spadam u ljude kojima puno smeta pomeranje faze što je neizbežno sa filterom i dodatnim drajverom. DC Tanoj ima minimalno i možda je ovo rešenje kojim bi fazni pomak koji brlja usled ne tačkastog izvora bio eliminsan, može se lako napraviti. 

 

 

http://hifiheroin.blogspot.rs/2011/04/phase-plug-tweeters-pt-iii.html
A ovo me je podsetilo na višegodišnju ideju elektromagneta, samo da dobijem valjane instrukcije.
 
 

Hvala na instrukcijama, naročito za bakarne šlajfne. Jesam vezivao sve od nemagnetnog inoksa, ima i magnetnog inače, mada mislim da ima i taj neki magnetizam kad se izloži neodijumu. Ttupio sam oko uzemljenja samog jezgra al se ne sećam, znam samo da je ostala neka opcija kao naknadna mogućnost, nisam siguran da limovi uopšte imaju električnu vezu sa šasijom ni preko šrafova, navoji su izolovani termo bužirom recimo a pod vezne ploče ne znam da li sam metuo prešpan. Verovatno je drugar iskontrolisao, jednostavno se ne trudim mnogo da pamtim  ono u što se ne razumem previše. U svakom slučaju će pojačivač ovih dana na sto zbog redovnog čišćenja koje nisam od remonta uopšte radio.
 
Sad već bivši preamp, SE Euridice, ima dvopolni LC, to mi je bilo i logički, struja "ide" brže nizbrdo nego uz C uspon, nisam znao kako se neki fenomen mora projektovati, "izobličenje oblika", odlično objašnjenje. Baš sam skoro objašnjavao drugaru koji još nije ozbiljno zakoračio u hifi a ima želju, šta mi to u stvari slušamo, pa struju koja dolazi iz utičnice a kvalitet u ušima zavisi od prerade, džabe kristalne i zlatne čaše u vidu cevi i tranzistora ako se toče prljavom vodom, strujom. Praktično je ispravljač gotovo sve. Hvala za linkove, iščitaću svakako kad stignem.

Nemoj to da citas da gubis vreme i stices pogresnu sliku o problematici. Klasican "word dropping" tekst, koji audiofilima treba da privuce paznju sa dva termina, "balansirano" i "sum". Ti termini treba da sluze vise kao alarm da je u pitanju neko slobodoumno muljanje sa terminima. Kombinovanje reci u slobodne tvrdnje.
Ima tona toga korisnog po netu, ali je resenje jednostavno, koristi veci trafo sa malom strujom praznog hoda...ako neces da se zamajavas sa detaljima konstrukcije..da nominalno radi sa 30-40% svog kapaciteta
Najveci problem je materijal od kojeg je napravljen trafo, narocito jezgro(materijal i debljina lamela), nacin iskoriscenja trafoa, da li je maksimalno napregnuti ili ima lufta, strucnije, koliko je ispod kolena indukcije odabrana radna tacka, i zatim ostali konstruktivni odabiri, definisan gustina struje kroz bakar, nacin motanja(bifilarno, sendvich, raspored slojeva, sild..), sprega...opsta mehanicka ucvrscenost..da se bakar ne greje posto ima pozitivni temperaturni koeficijent...itd..
P.S.
Procep sluzi da se smanji mogucnost zasicenja, ali mi do nje nismo ni dosli, inace bi bio splajen primar.. crva nije ni bilo..  
Problem je u nelinearnosti krive magnecenja jezgra, trecem harmoniku struje, a to se ne moze izbeci, ali se efekti mogu upotrebljivo smanjiti.  

Dobro je da se priča širi oko celokupnog problema mreže. Sutra  ću da pregledam svoju instalaciju, ima indicija mog nekog pametovanja za predhodni pojačivač a koje  bi sada moglo da utiču na cevaša. Kako god, isprobaću pozajmljeni diy Lampizator:
 

Wolande odaberi neki od ovih slow-blow ako krenu da opominju
 

E taj nema na vinilu. 1996 god. i ima ga samo na CD-u.
Nego, ja pustih ovaj :
 


Cu ga ponesem pod mishku kada bude prezentacija kod tebe.

Btw, ovaj Hedges-ov vinil je bio u mozda najboljem unutrasnjem omotu. 
Znam da ce da ovo interesuje @Woland-a
Mozda napravimo i neki GB ?

@Lemić
Ponesem i ovaj album sto ide trenutno takodje.
 

Da ne beše prekjučerašnjeg randevua ne bi palio sistem, a prođe više od pola godine gluvoće. Jesam se uželeo al školska elektronika, sada "vintage", ma zvuči ne za sve pare već za bedža, nema cenu, to mora da se napravi, skocka,...ne može da se ode u samoposlugu i potrpa u korpu ma kog nivoa bilo. Do večeras će i moja vrteška da se provrti nadam se. 

Postojala je i prva varijanta, većih gabarita, pa onda MK 1, a ta MK 2 je nazvana Mocart jer je postojao projekat izrade svih komponenti u sistemu pod tim imenom, pojačivača, gramofona, zvučnika. Ivan je bio izuzetno veliki um,  moralan i obrazovan, znajući šta je plagijat, u startu je napravio drugojačiju ručicu a kopiran je princip a na kraju je poslednja, treća, varijanta dosta drugojačija mada suštinski ista sa prve dve. U smislu klona, Orlandićeva izrada je znatno bliža WTA. Sav materijal je naručivan iz Austrije jer ovde nije bilo tih legura, mislim da je i dan danas problem da se nađe  za samu cevku, sve delove je svojeručno izrađivao Jeličić a završni izgled crne eloksaže mislim da  danas može jedino jedna firma u Engleskoj da uradi, a rađeno je na Zvezdari u Beogradu i te radionice više nema.