Arduino је, по мене, компромис. Додатна процесна обрада која је потребна да би се користио неки језик вишег нивоа (преко њиховог IDE-a) у ствари ограничава ствари за критичне апликације.
Рецимо, два приступа овом проблему дају различите резултате (разлика вредности од ~0.25%). Први приступ (приступачнији и лакши) пати од вишка процесирања interrupt-a, и тиме даје понекад нетачне резултате. Други приступ (преко директног приступа Atmega timer-а) је тачнији, али је мало комплициранији.
У сваком случају, за критичне апликације, чини ми се да је директно програмирање PIC-a ултимативно боље решење.
Али Arduino је јефтин, програмира се преко USB порта, и ради.
Цела ова скаламерија је:
1. Магнет (6x3mm) = ~$2.
2. 3144EUA-S Hall Effect сензор = ~$3.
3. Arduino Nano = ~$15.
4. I2C OLED 0.91" = ~$3.
И нешто уложеног времена.
Зашто веома мало "high-end" грамофона имају овакав feature, још ми није јасно.