Mikorist

Žozefina Bejker… Vučićeva baba?! «Moi je n'ai fait que ce qui était normal» : Joséphine Baker, la résistante qui chantait WWW.LEFIGARO.FR Naturalisée française en 1937, l'artiste a profité des réceptions auxquelles elle était conviée dans les ambassades pour recueillir du renseignement pour le contre-espionnage. Kunem vam se, kad sam prvi put naleteo na fotografiju bio sam u fazonu ma nema šanse da ovo nije neka AI montaža. Ali što duže gledaš, sličnost stvarno udara u oči. Internet nas je definitivno spržio kolektivno, jer sad više ne možeš da vidiš istorijsku fotografiju a da ti mozak odmah ne krene da pravi meme teorije i poređenja. Naravno, nije poenta da stvarno liče 1/1, nego taj izraz lica, pogled, facijalna struktura na toj konkretnoj slici… jezivo poznato. Bukvalno izgleda kao da je neko uradio “gender swap ”

Brate, isto tako i ja osećam da ću da postanem astronaut, samo još da završim trening i odem u svemir.......

Oglas je s početka 20. veka.

Razumem šta hoćeš da kažeš, ali iz ličnog okruženja ne može se izvući zaključak o celoj slici. Ljudi koji upadnu u kocku često se povuku, kriju problem ili promene krug ljudi, pa nisu baš “vidljivi”. Znam i ja nekoliko ljudi koji su se izvukli iz toga i danas vode normalan život, neki i uz crkvu i podršku zajednice, ali to ne znači da problem nije bio ozbiljan. U medicini i psihologiji kockanje se tretira kao oblik zavisnosti, sličan alkoholu ili drogama po mehanizmu, ne po supstanci. Gambling disorder nije stvar “slabog karaktera”, nego kombinacije psihologije, navike i sistema nagrađivanja. A što se tiče “kockarnice uvek dobijaju” to je tačno u smislu matematike i dugoročnog profita sistema, upravo zato i postoje. To ne znači da svi stalno gube, nego da je sistem tako podešen da većina dugoročno izgubi.

evo i prateči blog

Šta ima Tatatatirci? Jeste li legli da nunate? Niste još? Ajde mlekce pa u krevetac. Nego, šta ste lepo radili danas? Jeste li ručkali kelerabu i spanać da porastu veliki mišići? Ili makar jedan mišić. Čisto da imate čime da otvorite tiket. Jer, deco moja, ko je sa Kockicom odrastao. . .taj se kocki(ci) vraća. Nekad nas učili da brojimo jabuke i kruške, danas brojimo kvote, prelaze i “sigurice” iz Mozzarta koje padaju u 93. minutu jer golman iz Surdulice odlučio da postane Nejmar. Ima nešto poetski jezivo u tome što je cela država odrasla uz Branka Kockicu, a završila uz aparat koji svetli ko novogodišnja rasveta u kineskom tržnom centru. A onda izađe ona mapa Srbije sa kladionicama. I ljudi krenu da se sprdaju: “HAHA vidi brate više kladionica nego apoteka.” “HAHA više slotova nego drveća.” “HAHAHAHA brat otvorio kladžu između dve kladže.” Ali problem je što posle nekog vremena prestane da bude smešno. Jer taj kontrast ljudima bode oči: sa jedne strane svetleći izlozi, bonus dobrodošlice, “uzmi 500 dinara free beta”, džinglovi, poznati glumci i fudbaleri; a sa druge strane raspale škole, bolnice koje se raspadaju, ljudi koji kradu po Maksiju paštetu i pavlaku da preguraju nedelju. Danas sam bio u običnom Maksiju srednje veličine. Za petnaest minuta ono na izlazu pišti četiri puta. Ne kradu više samo klinci i narkomani kako ljudi vole da zamišljaju. Video sam i penzionere. I to je možda najjeziviji deo cele priče: što smo se na sve navikli. Zvanično, prema podacima Uprave za igre na sreću, početkom 2026. godine u Srbiji postoji 2.836 aktivnih kladionica i kockarnica. I to je samo ono što je prijavljeno i legalno. Slika koja kruži internetom možda jeste AI, ali osećaj nije. Kad bi ih ravnomerno rasporedio po teritoriji Srbije, praktično bi na svakih nekoliko kilometara imao mesto gde možeš da popiješ kafu, odigraš “siguricu”, izgubiš platu i usput uzmeš hemoroide od sedenja na slotu. Zašto je kocka savršena za siromašna društva Problem sa kladionicama nije samo broj lokala. Nije čak ni to što ih ima više nego prodavnica obuće, knjižara i kulturnih centara zajedno. Problem je što je kocka savršeno dizajnirana za društva koja su izgubila veru da se normalnim radom može normalno živeti. Jer siromašan čovek ne sanja jahtu i privatni avion. On sanja da vrati dugove. Da zameni veš mašinu. Da ne kasni rata kredita. Da dete ode na ekskurziju bez pozajmljivanja. A kladionica mu nudi upravo to. Ne milijarde. Nego “dovoljno”. I zato je priča o sportu samo maska. Kladionice ne prodaju sportsko znanje. Prodaju prečicu. Prodaju osećaj da možda baš večeras život može da se resetuje. U zemlji gde pola ljudi nema osećaj da će ikada imati normalnu platu ili sigurnu budućnost, ideja o brzoj zaradi ne zvuči kao pohlepa nego kao plan razvoja. Zato je kod nas klađenje postalo skoro folklor. Ne ide se u kladionicu samo zbog tiketa. Ide se na kafu. Da se sedi. Da se ubije vreme. Da se pogleda utakmica. Da se pobegne od kuće, problema, računa i života koji izgleda kao beskonačni loading screen. I onda usput odigraš “siguricu”. Osam godina iza pulta Kad sam kao raseljeno lice stigao u prestoNicu, moralo je nešto da se radi za ‘leba. A kako to već ide kod nas, ako nema fabrike, ima kladionice. Tako sam završio u jednoj od tada najjačih kladionica i ostao punih osam godina. Osam godina je sasvim dovoljno da čovek vidi kako izgleda kad se nada pretvori u naviku, a navika u bolest. Tu sam video sve: ljude koji kriju tikete od žene kao švalerku, likove koji ulaze sa poslednjih 500 dinara i ponašaju se kao investitori sa Volstrita, penzionere koji računaju kvote ozbiljnije nego terapiju za pritisak. Najgore je što većina njih nisu bili “propalice”. To su bili sasvim obični ljudi. Vozači. Majstori. Konobari. Profesori. Likovi koji rade dva posla. Ljudi koji samo pokušavaju da preskoče nekoliko stepenika života. I svaki od njih je imao istu priču: “Ma znam ja sport.” “Ne mogu mene da prevare.” “Danas samo uzimam svoje.” A kuća uvek uzme svoje. Ponedeljak pre podne Najupečatljiviji su bili ponedeljci pre podne. Tad dolaze “igrači”. I zanimljivo je kako niko nikad nije izgubio 200 dinara. Svi su izgubili minimum hiljadu evra. Neko pet hiljada. Neko deset. Neko “siguran stan na Voždovcu”. A onda pogledaš tiket: uplata 50 dinara. To je možda i najtačniji opis kocke. Čim uplati tiket, čovek više ne računa da je to moguć dobitak nego njegov novac koji mu je sudbina privremeno ukrala. I onda kad padne jedan “fiks”, kuka više nego što bi se radovao da je stvarno dobio. Jer kockanje nije matematika. Kockanje je emocionalni kredit koji mozak sam sebi odobri unapred. Zato kladionice ne prodaju tikete. Prodaju maštanje. Onaj trenutak kad čovek sa platom od 50 hiljada pogleda potencijalni dobitak od 12 miliona i pomisli: “Pa realno… što ne bih bio ja?” Reklame, svetla i poznata lica Najjezivije je što se sve to reklamira kao da je sok od narandže. Nasmejana lica. Poznati glumci. Vesela muzika. Sve deluje kao bezazlena zabava. Kockarnice i kladionice reklamiraju Andrija Milošević, Miloš Biković, Rade Šerbedžija, Branko Đurić, Vuk Kostić i Nikola Pejaković. Sve izgleda opušteno. Kao da je klađenje isto što i basket iza zgrade ili partija tablića na moru. A realnost izgleda malo drugačije. Jedan refinansirao kredit pa pravo iz banke došao na aparat “samo malo da okrene sreću”. Do kraja večeri spucao dve hiljade evra. Drugi pozajmio novac da “izvadi minus”. Treći počeo da duguje zelenašima. Četvrti nestao na nekoliko dana dok porodica misli da je mrtav. I najgore je što sve te priče zvuče kao urbana legenda dok ne shvatiš koliko ih zapravo ima. Glasovi prolaznika Jedan čovek izgubio menjačnicu i lokal na ilegalnom pokeru. Lečio se više puta. Porodica plaćala terapije. Na kraju mu rekli: “Ne možemo više.” I šta čovek onda uradi? Ono što zna. Vrati se kocki. Drugi refinansirao kredit i za jedno veče prokockao skoro celu sumu. Treći pozajmljivao od zelenaša dok nisu počeli da ga traže po gradu. Jedna porodica prodala vikendicu i auto da vrati dugove sina koji se navukao na klađenje. Jedan klinac u kladionici priča drugarima kako nema para i nada se da će “aparat da ga pogura”. I tako obično počinje. Ne velikim ulozima. Ne spektakularno. Nego iz dosade. Iz navike. Iz očaja. Iz ideje da možda postoji lakši način. A možda je najbolji opis dao čovek koji je rekao da kocka ne uzima samo novac nego i emocionalnu energiju. Jer čovek vremenom više ne sanja posao, biznis, putovanje ili bolji život. Sve mentalne resurse prebaci na kombinacije, kvote i “osećaj da danas mora da dođe”. Kocka čoveku proda uspeh bez procesa. Instant verziju nade. Zaključak I sad naravno dolazi ono standardno pitanje: “Dobro, šta je rešenje? Da zabranimo sve?” Verovatno nije. Jer bi pola toga samo otišlo u ilegalu, kao i sve ostalo kod nas. Ali možda bi za početak moglo da ne bude normalno da dete do škole prođe pored dve kladionice, tri apoteke i pet menjačnica. Možda bi moglo da se kockanje ne reklamira između crtanog filma i utakmice reprezentacije. Možda bi moglo da ne bude više slot aparata nego klupa u parku. A možda smo samo zakasnili. Jer kad društvo masovno počne da veruje u prečice, to obično znači da je izgubilo veru u normalan put. I zato ljudi ne ulaze u kladionicu zato što vole sport. Nego zato što više ne veruju da će ih bilo šta drugo izvući. A sve počne bezazleno. Jedan tiket. Jedna kafa. Jedan “ma samo da pogledam utakmicu”. I onda mic po mic, ode mast u propast. Zato deco, kad sledeći put vidite svetleći natpis: BONUS FREE SPIN 1000 DINARA DOBRODOŠLICE setite se da niko nikad nije napravio imperiju tako što je delio džabe pare nepoznatim ljudima. Jer kuća ne gubi. Kuća samo povremeno dozvoli da ti pomisliš da možeš da pobediš. A sad pravac krevetac. Mlekce. Piškenje. Zubići. I nemoj da vas uhvatim sutra kako igrate korejsku drugu ligu u tri ujutru. Tatatatira. . .

Evo i ja sam ostatak Stanovništvo (≈ 2025) Srbija ~6.5–6.7 mil Maađarska ~9.5–9.7 mil nacionalni zavodi Površina 88.000 km² 93.000 km² vrlo uporedivo Mađarska (uporedivo u istom stilu) oko 2.400–2.800 osnovnih škola oko 1.000–1.200 srednjih škola (ako se gleda širi sistem obrazovanja) oko 4.000–4.500 vrtića / predškolskih ustanova oko 60–70 visokoškolskih ustanova (fakulteti + univerziteti zajedno) oko 30–35 univerziteta (u užem smislu) Zdravstvo (Mađarska) oko 100–120 bolnica (opšte + specijalne) oko 1.500–2.000 domova zdravlja / ambulantnih centara (zavisi kako se definiše “primary care unit”) oko 6.000+ lekara opšte prakse ordinacija (GP praxis)

Brate taj kontrast ljudima bode oči: sa jedne strane mnogo mesta za klađenje, a sa druge osećaj da su zdravstvo, škole ili socijalna sigurnost pod pritiskom. Zato se ta mapa toliko deli po internetu. Nije samo zbog broja tačkica nego zbog simbolike. Ljudi se sprdaju sa mapom kladionica, ali stanje po ulicama je ozbiljno. Danas sam bio u običnom Maksiju srednje veličine . Za 15 minuta ono na izlazu zvoni 4 puta. Bukvalno ljudi kradu pred svima. I nisu samo narkomani kako ljudi vole da misle, video sam i penzionere. To je možda i najtužniji deo cele priče.

Uprava objavljuje gotov ukupan broj u statističkim podacima..... Direktan link za statistiku: https://www.uis.gov.rs/rsl/statisticki_podaci Tamo svakog meseca piše tačan broj aktivnih kladionica i kockarnica za prethodni mesec. Trenutni zvanični podaci (početak 2026): 2.836 Slika je možda AI ali su cifre približno tačne.

Ama oklopno nešto. Ili nešto veče. MEGALO....Onaj kran na kopovima uglja Bagger 293

Rumunija - Da. Ovde jok...... Pa pogledaj ruska mafija drži sve taksije u BG

Postoji jedna tiha zabluda koja se vraća kao bumerang svaki put kad stvari krenu lako: Ako nešto izgleda jednostavno, onda jeste jednostavno. U toj rečenici krije se čitava istorija javnih projekata. Sat nije problem. Sat je samo posledica. Problem počinje onog trenutka kada neko pogleda Tender i samouvereno kaže: „Ovo možemo mi da napravimo.“ Tu inženjering završava, a počinje urbana metafizika samopouzdanja. Disciplina koja ne proverava realnost, nego pretpostavlja da će se ona prilagoditi. Tri scene koje obično ne izgledaju kao početak problema Prva. Soba puna tendera koji blistaju. „Ovo je jednostavan projekat.“ Na ekranu sat izgleda kao nešto što je već završeno, samo još nije preneto u svet u kojem vetar i vreme postoje kao fizičke sile. Niko ne otvara tehničku dokumentaciju. Niko ne pita za zamor materijala, opterećenja ili ponašanje konstrukcije kroz vreme. Umesto toga se kaže: „Ovo je više urbana instalacija nego tehnički sistem.“ Prevod je jednostavan: ako nastane problem, biće tumačen, ne rešen. Druga. Sastanak, telefon, kratka tišina. „Isti ovakav sat na Alibabi, 9000 dolara.“ Tu se ne sudaraju mišljenja, nego dve logike stvarnosti. Jedna vidi projekat kao simbol. Druga vidi predmet kao funkciju. I obe postoje paralelno, bez mogućnosti da se pomire. Posle toga ide rečenica koja zatvara diskusiju: „Naš kvalitet.“ Ne kao opis, nego kao odbrana od poređenja koje se ne želi otvoriti. Glas sa ulice „Nisam ni znao da je novi sat dok nisam video ljude da gledaju gore. Podignem pogled, nema kazaljki. Prvo sam mislio da je neki moderni dizajn. Onda shvatim da nije dizajn nego stanje. I svi prolaze kao da je to potpuno normalno. Kao da sat postoji, ali je izgubio razlog zbog kojeg postoji.“ Treća. Trenutak kada funkcija nestane, ali objekat ostane. Kazaljke su nakon postavljanja otpale. Ne kao metafora, nego kao jednostavna fizička činjenica, brza i bez ceremonije. Sat i dalje stoji. Ali ne funkcioniše kao sat. Postao je stub sa namerom koja više nema mehanizam. Neko kaže: „Samo ga dotegnemo.“ Ali nema šta da se dotegne. Jer ono što je trebalo da pokazuje vreme više nije deo sistema. Glas radnika sa montaže „Tri dana smo ga dizali. Kažu: ‘ovo je reprezentativno, stoji u samom centru.’ I stoji, tu gde svi prolaze, nema gde dalje. Kazaljke su bile teške već na montaži. Rekao sam: ‘ovo neće držati’. Kažu: ‘to je rešeno u projektu’. Posle nekoliko dana otpale. Ne odmah, nego kao da je materijal sam odlučio da prekine saradnju. I onda zovu nas da ‘rešimo’. A ja ne znam šta da rešim kad je sve urađeno tačno po crtežu. To nije kvar. To je ishod.“ Pauza. „I još nešto… Kažu mi da niko nije umeo da namesti kazaljke na ovome. Niko. I onda vidim da su majstori pre mene već menjali neke delove. Paketi, nešto sa Temua, ne znam ni ja. Kažu: ‘ovo je stiglo kao sat’. A izgleda kao svetionik.“ „Ja gledam gore i ne pitam više ništa.“ „Samo radim šta mi kažu.“ „I posle mi donesu drugu sliku, kažu: ‘ovako treba da izgleda kad se završi’. Na slici... sat. Ali kao Kvisko..... Ja sam tad prestao da komentarišem dizajn.“ „Jer ako je ovo Kvisko, a ono svetionik, ja sam onda verovatno došao da popravljam vreme koje je već pobeglo iz projekta.“ Sistem bez kazaljki Ono što se obično opisuje kao Dunning–Kruger u praksi izgleda mnogo jednostavnije: ako se kompleksnost ne vidi, ona ne ulazi u odluku. Ako ne ulazi u odluku, sistem ostaje uredan. Dok se ne sudari sa realnošću. Internet kao paralelna činjenica Internet uvek ima loš tajming. Negde postoji isti takav sat koji radi, meri vreme i ne zahteva dodatna objašnjenja, a košta manje nego ceo sloj narativa oko njega. Ali to nije argument. To je samo paralelna činjenica koja se ignoriše bez rasprave. Sat kao stabilna praznina funkcije Na trgu stoji objekat koji nije pao, nije se raspao i nije se promenio. Sve je ostalo na mestu, osim funkcije. Čelik drži konstrukciju. Mesing drži formu. Ideja drži priču. Kazaljke ne postoje. I tu nastaje čudan obrt: nešto može biti potpuno stabilno kao objekat, a potpuno prazno kao sistem. U nekom naivnom klasičnom svetu, to bi bio kvar. U stvarnosti koja se pravi da je jednostavna, to je samo “stanje”. A ako bi ga posmatrao neko sa strane kvantne fizike, rekao bi da problem nije u materijalu, nego u posmatranju. Kao da sat postoji u superpoziciji: istovremeno je i sat i nije sat, sve dok neko ne pokuša da iz njega pročita vreme. Tada se stanje urušava, ali ne u merenje, nego u prazninu. Ne postoji kazaljka koja je stala. Postoji samo verovatnoća da je ikada bila na svom mestu. I što je posmatrač uporniji, sistem je manje definisan. Na kraju ostaje paradoks koji ne pripada fizici, nego administraciji: objekat je realan, funkcija nije. Završna misao Ako je vreme objektivno, meri se. Ako je vreme subjektivno, tumači se. Ako je sistem previše siguran u sebe, ostaje. A ako u prvim danima nestane ono što je trebalo da ga čini satom, ne ostaje drama. Samo predmet koji stoji. I ljudi koji ga više ne gledaju kao pitanje.

Beograd. Ovo nije nevreme. Ovo je kazna. Braćo i sestre, vreme je da priznamo: nećemo preživeti. Nema spasavanja. Nema skloništa. Nema „malo će da duva pa će proći“. Došao je kraj, jer smo grešni. Svi. I to duboko. Apokalipsa, ako-ko-lipsa. Prema rečima brata meteorologa iz RHMZ-a, nad Srbiju se spušta „Superćelijska oluja – Božja metla“, koja će počistiti sve što smo zgrešili. Neki krive klimu na 16 stepeni, neki bacanje hleba, neki što su flaše vraćali tek kad je kaucija poskupela. Jedno je sigurno: atmosfera je odlučila da nam uzvrati. Lično. „Ovo nije obična oluja“, poručio je meteorolog dok je klečao ispred mape u šoku. „Ovo je superćelijska neman koja jede druge oluje, gutač svih oluja koja planira da proguta pola Srbije. A uz nju idu i komarci sa puškomitraljezima , da dovrše posao ako vetar malo zakaže.“ Vetar će čupati drveće iz korena kao čačkalice. Bandere na Novom Beogradu savijaće kao slamčice iz Next soka, jer smo zaboravili post i bližnjega svoga. Na Dorćolu će kontejneri leteti jer smo se predali materijalnom. Na Vračaru će se veš sam skidati sa konopca jer ni on više nije bez greha. Simulacije pokazuju da centar oluje neće proći „blizu“. Proći će tačno preko nas. Jer zaslužujemo. A komarci sa puškomitraljezima će, naravno, patrolirati dok traje vanredno stanje da niko ne propusti zabavu. Šta nas čeka, grešnici: Temperatura će skakati kao naša savest. Čas nas čas pakao, čas ledeni pakao. . . Kiša će padati horizontalno, kao prst Božji koji pokazuje direktno u svakoga od nas. Vetar će ulaziti u kosti, pritiskati sva zvona i izvikivati naše grehe naglas. Frižideri će se sami pomerati. Ne od vetra. Od stida. Mobilni signal će nestati, da ne stignemo ni da se poslednji put posvađamo u grupnom četu Građani već osećaju dolazak: „Lift mi je jutros sam otišao u minus prvi i tamo stajao deset minuta. Kao da razmišlja o životu“, kaže stanar iz Bloka 70. Sa Zvezdare javljaju da su golubovi krenuli peške. Sa Karaburme poručuju: „Zamrzivač se pomerio. Polako. Kao da ide na ispovest.“ FATALISTIČKI PROTOKOL (ALI PARADOKSALNO) Telefon ostavi na 10% – neka umre dostojanstveno Ne zatvaraj prozore. Neka uđe. Zaslužili smo. Ako vetar počne da zviždi „Bože pravde“ – klekni Ne beži. Kud ćeš? Svuda je isto. Poslednju poruku pošalji majci ili bivšoj. Biraj po savesti. I onda dolazi onaj najbolniji, najsarkastičniji deo ovoga BLJUC-a. Dok nas plaše apokalipsom, isti meteorolog na kraju dana mirno saopštava: „U subotu pretežno sunčano, maksimalna temperatura 24 stepena.“ Dakle, ili će nas komarci sa puškomitraljezima dokrajčiti do petka uveče… ili ćemo u subotu izaći napolje, naručiti ćevape i reći: „Ma nije bilo ništa, što ste se uspaničili.“ PARADOKSALNI RASPLET I naravno, nije ni jedno ni drugo. U petak uveče oluja dolazi, ali se u poslednjem trenutku ispostavlja da je to samo “lokalni vetar pojačanog karaktera” koji se izvinjava i skreće ka Rumuniji jer “nije imao dozvolu za ulazak”. Komarci sa puškomitraljezima se povlače jer im je nestala municija. Superćelijska neman, umesto da proguta Srbiju, završava u atmosferi kao običan oblak koji se zbunio i zaboravio šta je hteo. A mi? Mi u subotu ipak ne izlazimo da jedemo ćevape. Jer je subota sunčana – ali samo u prognozi za četvrtak. U stvarnosti, pada sitna kiša koja “nije vredna pominjanja”, ali traje tri dana. I na kraju – niko nije pogrešio. Samo su svi bili… istovremeno u pravu i potpuno u krivu. Neka nam je Bog u pomoći. Ili bar aplikacija za prognozu – ako preživi update.

šta će kad im je dosadno. . .

Pišem ovo dok mi je portal otvoren u drugom tabu. Ne prvi put. Ne ni stoti. I više ne verujem da je reč o slučajnosti. Ovo je sistem. Ne haos, ne pad standarda, niti „loš dan u redakciji“. Sistem koji funkcioniše tačno onako kako je zamišljen , da proizvodi reakciju, a ne istinu. Fabrika hiperdrame Otvorite bilo koji domaći portal u bilo koje doba dana. Naslovi ne informišu = oni napadaju. CAPS LOCK, uskličnici, reči koje ne ostavljaju prostor za razmišljanje, već traže uslovni refleks: „ŠOK!“ „HOROR!“ „DRVENI PREDMET MUŽU ZARILA U SRCE!“ „PRONAĐENO TELO U LOKVI KRVII!“ To više nije jezik novinarstva. To je jezik alarmnog sistema. Svaki naslov deluje kao lažna sirena za požar, a kad sirene neprestano zavijaju, prestajete da verujete da negde stvarno gori. Struktura tekstova je uvek ista: eksplozivan naslov nedorečen, senzacionalistički uvod „duhovni“ ili patetični citati bez konteksta generičke rečenice o sudbini, veri, čudu ili paklu „filmski“ dijalozi koje niko u realnom životu ne izgovara tako precizno To nije slučajnost. To je šablon. Emocionalni tempo je potpuno fabrički. Svaka priča prati isti dramski luk: šokantna najava → nejasni „duboki“ citati → generičke fraze o sudbini → lažno filmski dijalozi. Čitaš deset članaka i stičeš utisak da čitaš varijacije istog teksta, samo sa drugim imenima. Ubaci emociju → ubaci patnju → ubaci misterioznost → završi polu-moralom. Posle nekog vremena više ne čitaš vesti. Čitaš ponavljanje iste priče. Iluzija spontanosti Najopasnije nije to što je sadržaj loš, već što deluje spontano. Kao da se nešto „desilo“, pa je neko to samo zabeležio. U stvarnosti, to je industrijski proizvod. Isto kao reklama. Samo što se ovde prodaje emocija — strah, tuga, bes, voajerizam. Nekada je urednik pitao: „Da li je ovo tačno?“ Danas pita: „Da li ovo klikće?“ Pravi poraz: broj lajkova Najgori trenutak nastupa kada pogledate reakcije. Pažljivo napisan tekst sa merom, ironijom i analizom, dvadesetak lajkova. A onda: „ZAPALIO JE ŽIVU…“ „KRVAVI PIR…“ „HOROR NA SAHRANI…“ Hiljade reakcija. Tu prestaje priča o „krivim medijima“. Algoritam ne radi sam. Publika ga trenira. nisu to „oni“. To smo mi. Kolektivna anestezija Izbliza sam video kako to izgleda. Ljudi u redakcijama nisu naivni. Tačno znaju šta „kida“. Google Analytics im je stalno otvoren. Kada vest „razbije“, u grupnim ćaskanjima vlada euforija — ne zbog važnosti događaja, već zbog metrike. Vest više nije vest. Postala je roba. Većina sebe ne doživljava kao štetočine. „Samo radimo svoj posao.“ „Ljudi to vole.“ „Tržište je takvo.“ Klasična profesionalna anestezija. Nekrofilija prerušena u „slobodu izražavanja“ i „odgovornost prema čitaocima“. Vreme je da prestanemo sa eufemizmima. Ovo nije „žuta štampa“. Ovo je nasilje, sistematsko, profitabilno i svakodnevno. Nasilje nad javnim mnjenjem, nad empatijom, nad decom koja slučajno vide telefon roditelja, nad porodicama žrtava koje ponovo proživljavaju traumu. Setite se samo naslova posle ubistva u Ribnikaru. Umesto suzdržanosti i poštovanja tuge — dobili smo cirkus. To nije greška. To je poslovna strategija. Marketinški trik. . . Nasilje koje ne prepoznajemo kao nasilje Ovo je nasilje. Ne fizičko, ali duboko psihološko, kulturno i moralno: nasilje nad porodicama žrtava nasilje nad decom nasilje nad jezikom nasilje nad empatijom Kad tragedija postane sadržaj, a bol roba, društvo počinje da trune iznutra. Tiho. Kao rđa. Granica koja je nestala Nekada su postojale granice. Nije se sve objavljivalo, sve govorilo, sve prikazivalo. To nije bila cenzura. To je bila kultura. Danas je granica pomerena toliko daleko da više ne znamo ni gde je nekada bila. A kad nema granice sve je dozvoljeno. A kad je sve dozvoljeno, ništa više nema težinu. Danas je crveni alarm za nevreme. Naslov glasi: „Spasavanje će možda biti nemoguće!“ Spasavanje će možda biti nemoguće, vele — grešni smo! Dnevna doza kortizola i adrenalina za omamljenu naciju. Rešenja koja niko ne želi da čuje Porez na šund. Kao akciza na cigarete i alkohol, treba uvesti ozbiljan porez na medijski kič i rijaliti pornografiju nasilja. Neka finansijski boli ono što truje društvo. Odgovornost oglašivača. Telekom, Telenor, Coca-Cola, Imlek, Bambi, pivare… Dok njihove reklame stoje pored tekstova u kojima se „krv sliva niz bradu“, oni su saučesnici. Prestajte da finansirate otrov. Primena postojećih zakona. Član 343 Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda nije mrtvo slovo na papiru. Svesno i ponavljano izazivanje histerije mora imati posledice. Zašto zakon nije dovoljan Jer naslov može biti tehnički tačan, a emocionalno izvitoperen do neprepoznatljivosti. Zakon tu često nema zube. Jedino što ovaj sistem zaista razume jeste novac. Zato je ključ kod oglašivača. Kada velike kompanije povuku reklame sa takvih portala, promena će biti brza, ne iz morala, već iz računice. Šta zapravo gubimo Ovo nije samo priča o lošem novinarstvu. Ovo je priča o poverenju. Kad mediji izgube meru, ljudi gube poverenje. Kad ljudi izgube poverenje, počinju da veruju bilo čemu. I tu se otvara prostor za mnogo opasnije stvari od klikbejta. Tišina kao saučesništvo Najlakše je reći: „Takvo je vreme.“ Nije. Vreme ne nastaje samo od sebe. . .prave ga ljudi. Svaki klik je glas. Svaki share je podrška. Svaki ignorisan kvalitetan tekst je poruka. Završna misao Danas je crveni alarm za nevreme. Sutra će biti crveni alarm za društvo. Ali taj alarm nećemo videti na naslovnoj strani.

Dnevna doza kortizola i adrenalina, za omamljenu naciju.

Spasavanje ċe možda biti nemoguċе, vele grešni smo!

Pa za potpunu bezbednost o kojoj priča Srećko samo NOKIA!3210 pije vodu.

Još samo da mu uradiš DAC kršten a onaj da baci

Evo kako priča slična onoj iznad moće da dovede do kraha potpunoga........ Ovo je Veritasium video o XZ Utils backdoor-u (CVE-2024-3094) jednom od najozbiljnijih napada na Linux ikada. Brzi sažetak jer dave 30 minuta dok ne dođu na konkretnu stvar. Poenta je ova: gomila ključnih Linux stvari (tipa xz / liblzma za kompresiju) održavaju likovi volonteri. Znači nema plata, nema firma iza, nego dobra volja i entuzijazam. Sistem je bukvalno verujemo ti jer si tu dugo. Bitno je da si dobar magarac i da te jašu (ovo znam iz ličnoga iskustva) I tu kreće zajeb. Šta se desilo (2021–2024): Pojavi se neki lik ........Jia Tan....pitanje je ko je on..... možda država iza(Kina ili Rusija) možda ne ........ali nije ni bitno. Krene polako......... prvo sitni fixovi......... pa bug reportovi......... pa sve korisniji.......... pa svima gotivan......... I mic po mic.........postane nezamenljiv. Originalni maintainer? Pregoreo, nema vremena, zatrpan. Plus nije imao kinte od ovoga..... I na kraju ................ajde ti brate preuzmi. I ovaj preuzme. I ubaci backdoor u xz 5.6.0 i 5.6.1. Kako je backdoor radio (tehnički deo): Ciljao OpenSSH............ znači ulaz u server, srce sistema. Iskoristio systemd da ubaci liblzma u sshd proces (tiho, bez buke). Najluđe: malicious kod NIJE bio u git-u nego sakriven u tarball-u kao “test fajlovi” Znači ako gledaš source..........sve čisto........ ako builduješ release .....upao si u septičku jamu punu govana............ xz je SVUDA svaki distro skoro Da ovo nije provaljeno imali bi milione servera otvorenih ko trafika Špijunaža, ransomware, gašenje infrastrukture… sve moguće. Kako je otkriven (srećom)...........Andres Freund (Microsoft inženjer) primetio je da SSH login traje ~500ms duže nego inače. Počeo da debuguje............našao čudno ponašanje u liblzma i digao uzbunu. Backdoor je imao bug (segfault u ranijim buildovima), što je pomoglo otkrivanju. Ovo nije hakovanje u fazonu “upao sam kroz firewall”. Ovo je ljudska psihologija...........strpljenje.....sistem bez kontrole..... Projekat održava 1–2 čoveka (burnout zona) Niko ne plaća........nema odgovornosti....samo dobra volja. Lično sam učestvovao u sličnim stvarima. Pregoriš kao licna.... Pojavi se “super koristan lik” Postaje nezamenljiv Ostali počnu da zavise od njega Preuzme kontrolu To nije hakovanje. To je ljudska priroda + sistemska slabost. Napadač ne mora da bude genije mora da bude strpljiv i socijalno inteligentan.............. Elem.........Linux ne sme da zavisi od dobrote. Mora da zavisi od procesa i verifikacije. kompanije koje koriste (cloud, infra) moraju da plaćaju održavanje = infrastruktura, ne hobi