Mikorist

Postoji jedna tiha zabluda koja se vraća kao bumerang svaki put kad stvari krenu lako: Ako nešto izgleda jednostavno, onda jeste jednostavno. U toj rečenici krije se čitava istorija javnih projekata. Sat nije problem. Sat je samo posledica. Problem počinje onog trenutka kada neko pogleda Tender i samouvereno kaže: „Ovo možemo mi da napravimo.“ Tu inženjering završava, a počinje urbana metafizika samopouzdanja. Disciplina koja ne proverava realnost, nego pretpostavlja da će se ona prilagoditi. Tri scene koje obično ne izgledaju kao početak problema Prva. Soba puna tendera koji blistaju. „Ovo je jednostavan projekat.“ Na ekranu sat izgleda kao nešto što je već završeno, samo još nije preneto u svet u kojem vetar i vreme postoje kao fizičke sile. Niko ne otvara tehničku dokumentaciju. Niko ne pita za zamor materijala, opterećenja ili ponašanje konstrukcije kroz vreme. Umesto toga se kaže: „Ovo je više urbana instalacija nego tehnički sistem.“ Prevod je jednostavan: ako nastane problem, biće tumačen, ne rešen. Druga. Sastanak, telefon, kratka tišina. „Isti ovakav sat na Alibabi, 9000 dolara.“ Tu se ne sudaraju mišljenja, nego dve logike stvarnosti. Jedna vidi projekat kao simbol. Druga vidi predmet kao funkciju. I obe postoje paralelno, bez mogućnosti da se pomire. Posle toga ide rečenica koja zatvara diskusiju: „Naš kvalitet.“ Ne kao opis, nego kao odbrana od poređenja koje se ne želi otvoriti. Glas sa ulice „Nisam ni znao da je novi sat dok nisam video ljude da gledaju gore. Podignem pogled, nema kazaljki. Prvo sam mislio da je neki moderni dizajn. Onda shvatim da nije dizajn nego stanje. I svi prolaze kao da je to potpuno normalno. Kao da sat postoji, ali je izgubio razlog zbog kojeg postoji.“ Treća. Trenutak kada funkcija nestane, ali objekat ostane. Kazaljke su nakon postavljanja otpale. Ne kao metafora, nego kao jednostavna fizička činjenica, brza i bez ceremonije. Sat i dalje stoji. Ali ne funkcioniše kao sat. Postao je stub sa namerom koja više nema mehanizam. Neko kaže: „Samo ga dotegnemo.“ Ali nema šta da se dotegne. Jer ono što je trebalo da pokazuje vreme više nije deo sistema. Glas radnika sa montaže „Tri dana smo ga dizali. Kažu: ‘ovo je reprezentativno, stoji u samom centru.’ I stoji, tu gde svi prolaze, nema gde dalje. Kazaljke su bile teške već na montaži. Rekao sam: ‘ovo neće držati’. Kažu: ‘to je rešeno u projektu’. Posle nekoliko dana otpale. Ne odmah, nego kao da je materijal sam odlučio da prekine saradnju. I onda zovu nas da ‘rešimo’. A ja ne znam šta da rešim kad je sve urađeno tačno po crtežu. To nije kvar. To je ishod.“ Pauza. „I još nešto… Kažu mi da niko nije umeo da namesti kazaljke na ovome. Niko. I onda vidim da su majstori pre mene već menjali neke delove. Paketi, nešto sa Temua, ne znam ni ja. Kažu: ‘ovo je stiglo kao sat’. A izgleda kao svetionik.“ „Ja gledam gore i ne pitam više ništa.“ „Samo radim šta mi kažu.“ „I posle mi donesu drugu sliku, kažu: ‘ovako treba da izgleda kad se završi’. Na slici... sat. Ali kao Kvisko..... Ja sam tad prestao da komentarišem dizajn.“ „Jer ako je ovo Kvisko, a ono svetionik, ja sam onda verovatno došao da popravljam vreme koje je već pobeglo iz projekta.“ Sistem bez kazaljki Ono što se obično opisuje kao Dunning–Kruger u praksi izgleda mnogo jednostavnije: ako se kompleksnost ne vidi, ona ne ulazi u odluku. Ako ne ulazi u odluku, sistem ostaje uredan. Dok se ne sudari sa realnošću. Internet kao paralelna činjenica Internet uvek ima loš tajming. Negde postoji isti takav sat koji radi, meri vreme i ne zahteva dodatna objašnjenja, a košta manje nego ceo sloj narativa oko njega. Ali to nije argument. To je samo paralelna činjenica koja se ignoriše bez rasprave. Sat kao stabilna praznina funkcije Na trgu stoji objekat koji nije pao, nije se raspao i nije se promenio. Sve je ostalo na mestu, osim funkcije. Čelik drži konstrukciju. Mesing drži formu. Ideja drži priču. Kazaljke ne postoje. I tu nastaje čudan obrt: nešto može biti potpuno stabilno kao objekat, a potpuno prazno kao sistem. U nekom naivnom klasičnom svetu, to bi bio kvar. U stvarnosti koja se pravi da je jednostavna, to je samo “stanje”. A ako bi ga posmatrao neko sa strane kvantne fizike, rekao bi da problem nije u materijalu, nego u posmatranju. Kao da sat postoji u superpoziciji: istovremeno je i sat i nije sat, sve dok neko ne pokuša da iz njega pročita vreme. Tada se stanje urušava, ali ne u merenje, nego u prazninu. Ne postoji kazaljka koja je stala. Postoji samo verovatnoća da je ikada bila na svom mestu. I što je posmatrač uporniji, sistem je manje definisan. Na kraju ostaje paradoks koji ne pripada fizici, nego administraciji: objekat je realan, funkcija nije. Završna misao Ako je vreme objektivno, meri se. Ako je vreme subjektivno, tumači se. Ako je sistem previše siguran u sebe, ostaje. A ako u prvim danima nestane ono što je trebalo da ga čini satom, ne ostaje drama. Samo predmet koji stoji. I ljudi koji ga više ne gledaju kao pitanje.

Beograd. Ovo nije nevreme. Ovo je kazna. Braćo i sestre, vreme je da priznamo: nećemo preživeti. Nema spasavanja. Nema skloništa. Nema „malo će da duva pa će proći“. Došao je kraj, jer smo grešni. Svi. I to duboko. Apokalipsa, ako-ko-lipsa. Prema rečima brata meteorologa iz RHMZ-a, nad Srbiju se spušta „Superćelijska oluja – Božja metla“, koja će počistiti sve što smo zgrešili. Neki krive klimu na 16 stepeni, neki bacanje hleba, neki što su flaše vraćali tek kad je kaucija poskupela. Jedno je sigurno: atmosfera je odlučila da nam uzvrati. Lično. „Ovo nije obična oluja“, poručio je meteorolog dok je klečao ispred mape u šoku. „Ovo je superćelijska neman koja jede druge oluje, gutač svih oluja koja planira da proguta pola Srbije. A uz nju idu i komarci sa puškomitraljezima , da dovrše posao ako vetar malo zakaže.“ Vetar će čupati drveće iz korena kao čačkalice. Bandere na Novom Beogradu savijaće kao slamčice iz Next soka, jer smo zaboravili post i bližnjega svoga. Na Dorćolu će kontejneri leteti jer smo se predali materijalnom. Na Vračaru će se veš sam skidati sa konopca jer ni on više nije bez greha. Simulacije pokazuju da centar oluje neće proći „blizu“. Proći će tačno preko nas. Jer zaslužujemo. A komarci sa puškomitraljezima će, naravno, patrolirati dok traje vanredno stanje da niko ne propusti zabavu. Šta nas čeka, grešnici: Temperatura će skakati kao naša savest. Čas nas čas pakao, čas ledeni pakao. . . Kiša će padati horizontalno, kao prst Božji koji pokazuje direktno u svakoga od nas. Vetar će ulaziti u kosti, pritiskati sva zvona i izvikivati naše grehe naglas. Frižideri će se sami pomerati. Ne od vetra. Od stida. Mobilni signal će nestati, da ne stignemo ni da se poslednji put posvađamo u grupnom četu Građani već osećaju dolazak: „Lift mi je jutros sam otišao u minus prvi i tamo stajao deset minuta. Kao da razmišlja o životu“, kaže stanar iz Bloka 70. Sa Zvezdare javljaju da su golubovi krenuli peške. Sa Karaburme poručuju: „Zamrzivač se pomerio. Polako. Kao da ide na ispovest.“ FATALISTIČKI PROTOKOL (ALI PARADOKSALNO) Telefon ostavi na 10% – neka umre dostojanstveno Ne zatvaraj prozore. Neka uđe. Zaslužili smo. Ako vetar počne da zviždi „Bože pravde“ – klekni Ne beži. Kud ćeš? Svuda je isto. Poslednju poruku pošalji majci ili bivšoj. Biraj po savesti. I onda dolazi onaj najbolniji, najsarkastičniji deo ovoga BLJUC-a. Dok nas plaše apokalipsom, isti meteorolog na kraju dana mirno saopštava: „U subotu pretežno sunčano, maksimalna temperatura 24 stepena.“ Dakle, ili će nas komarci sa puškomitraljezima dokrajčiti do petka uveče… ili ćemo u subotu izaći napolje, naručiti ćevape i reći: „Ma nije bilo ništa, što ste se uspaničili.“ PARADOKSALNI RASPLET I naravno, nije ni jedno ni drugo. U petak uveče oluja dolazi, ali se u poslednjem trenutku ispostavlja da je to samo “lokalni vetar pojačanog karaktera” koji se izvinjava i skreće ka Rumuniji jer “nije imao dozvolu za ulazak”. Komarci sa puškomitraljezima se povlače jer im je nestala municija. Superćelijska neman, umesto da proguta Srbiju, završava u atmosferi kao običan oblak koji se zbunio i zaboravio šta je hteo. A mi? Mi u subotu ipak ne izlazimo da jedemo ćevape. Jer je subota sunčana – ali samo u prognozi za četvrtak. U stvarnosti, pada sitna kiša koja “nije vredna pominjanja”, ali traje tri dana. I na kraju – niko nije pogrešio. Samo su svi bili… istovremeno u pravu i potpuno u krivu. Neka nam je Bog u pomoći. Ili bar aplikacija za prognozu – ako preživi update.

šta će kad im je dosadno. . .

Pišem ovo dok mi je portal otvoren u drugom tabu. Ne prvi put. Ne ni stoti. I više ne verujem da je reč o slučajnosti. Ovo je sistem. Ne haos, ne pad standarda, niti „loš dan u redakciji“. Sistem koji funkcioniše tačno onako kako je zamišljen , da proizvodi reakciju, a ne istinu. Fabrika hiperdrame Otvorite bilo koji domaći portal u bilo koje doba dana. Naslovi ne informišu = oni napadaju. CAPS LOCK, uskličnici, reči koje ne ostavljaju prostor za razmišljanje, već traže uslovni refleks: „ŠOK!“ „HOROR!“ „DRVENI PREDMET MUŽU ZARILA U SRCE!“ „PRONAĐENO TELO U LOKVI KRVII!“ To više nije jezik novinarstva. To je jezik alarmnog sistema. Svaki naslov deluje kao lažna sirena za požar, a kad sirene neprestano zavijaju, prestajete da verujete da negde stvarno gori. Struktura tekstova je uvek ista: eksplozivan naslov nedorečen, senzacionalistički uvod „duhovni“ ili patetični citati bez konteksta generičke rečenice o sudbini, veri, čudu ili paklu „filmski“ dijalozi koje niko u realnom životu ne izgovara tako precizno To nije slučajnost. To je šablon. Emocionalni tempo je potpuno fabrički. Svaka priča prati isti dramski luk: šokantna najava → nejasni „duboki“ citati → generičke fraze o sudbini → lažno filmski dijalozi. Čitaš deset članaka i stičeš utisak da čitaš varijacije istog teksta, samo sa drugim imenima. Ubaci emociju → ubaci patnju → ubaci misterioznost → završi polu-moralom. Posle nekog vremena više ne čitaš vesti. Čitaš ponavljanje iste priče. Iluzija spontanosti Najopasnije nije to što je sadržaj loš, već što deluje spontano. Kao da se nešto „desilo“, pa je neko to samo zabeležio. U stvarnosti, to je industrijski proizvod. Isto kao reklama. Samo što se ovde prodaje emocija — strah, tuga, bes, voajerizam. Nekada je urednik pitao: „Da li je ovo tačno?“ Danas pita: „Da li ovo klikće?“ Pravi poraz: broj lajkova Najgori trenutak nastupa kada pogledate reakcije. Pažljivo napisan tekst sa merom, ironijom i analizom, dvadesetak lajkova. A onda: „ZAPALIO JE ŽIVU…“ „KRVAVI PIR…“ „HOROR NA SAHRANI…“ Hiljade reakcija. Tu prestaje priča o „krivim medijima“. Algoritam ne radi sam. Publika ga trenira. nisu to „oni“. To smo mi. Kolektivna anestezija Izbliza sam video kako to izgleda. Ljudi u redakcijama nisu naivni. Tačno znaju šta „kida“. Google Analytics im je stalno otvoren. Kada vest „razbije“, u grupnim ćaskanjima vlada euforija — ne zbog važnosti događaja, već zbog metrike. Vest više nije vest. Postala je roba. Većina sebe ne doživljava kao štetočine. „Samo radimo svoj posao.“ „Ljudi to vole.“ „Tržište je takvo.“ Klasična profesionalna anestezija. Nekrofilija prerušena u „slobodu izražavanja“ i „odgovornost prema čitaocima“. Vreme je da prestanemo sa eufemizmima. Ovo nije „žuta štampa“. Ovo je nasilje, sistematsko, profitabilno i svakodnevno. Nasilje nad javnim mnjenjem, nad empatijom, nad decom koja slučajno vide telefon roditelja, nad porodicama žrtava koje ponovo proživljavaju traumu. Setite se samo naslova posle ubistva u Ribnikaru. Umesto suzdržanosti i poštovanja tuge — dobili smo cirkus. To nije greška. To je poslovna strategija. Marketinški trik. . . Nasilje koje ne prepoznajemo kao nasilje Ovo je nasilje. Ne fizičko, ali duboko psihološko, kulturno i moralno: nasilje nad porodicama žrtava nasilje nad decom nasilje nad jezikom nasilje nad empatijom Kad tragedija postane sadržaj, a bol roba, društvo počinje da trune iznutra. Tiho. Kao rđa. Granica koja je nestala Nekada su postojale granice. Nije se sve objavljivalo, sve govorilo, sve prikazivalo. To nije bila cenzura. To je bila kultura. Danas je granica pomerena toliko daleko da više ne znamo ni gde je nekada bila. A kad nema granice sve je dozvoljeno. A kad je sve dozvoljeno, ništa više nema težinu. Danas je crveni alarm za nevreme. Naslov glasi: „Spasavanje će možda biti nemoguće!“ Spasavanje će možda biti nemoguće, vele — grešni smo! Dnevna doza kortizola i adrenalina za omamljenu naciju. Rešenja koja niko ne želi da čuje Porez na šund. Kao akciza na cigarete i alkohol, treba uvesti ozbiljan porez na medijski kič i rijaliti pornografiju nasilja. Neka finansijski boli ono što truje društvo. Odgovornost oglašivača. Telekom, Telenor, Coca-Cola, Imlek, Bambi, pivare… Dok njihove reklame stoje pored tekstova u kojima se „krv sliva niz bradu“, oni su saučesnici. Prestajte da finansirate otrov. Primena postojećih zakona. Član 343 Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda nije mrtvo slovo na papiru. Svesno i ponavljano izazivanje histerije mora imati posledice. Zašto zakon nije dovoljan Jer naslov može biti tehnički tačan, a emocionalno izvitoperen do neprepoznatljivosti. Zakon tu često nema zube. Jedino što ovaj sistem zaista razume jeste novac. Zato je ključ kod oglašivača. Kada velike kompanije povuku reklame sa takvih portala, promena će biti brza, ne iz morala, već iz računice. Šta zapravo gubimo Ovo nije samo priča o lošem novinarstvu. Ovo je priča o poverenju. Kad mediji izgube meru, ljudi gube poverenje. Kad ljudi izgube poverenje, počinju da veruju bilo čemu. I tu se otvara prostor za mnogo opasnije stvari od klikbejta. Tišina kao saučesništvo Najlakše je reći: „Takvo je vreme.“ Nije. Vreme ne nastaje samo od sebe. . .prave ga ljudi. Svaki klik je glas. Svaki share je podrška. Svaki ignorisan kvalitetan tekst je poruka. Završna misao Danas je crveni alarm za nevreme. Sutra će biti crveni alarm za društvo. Ali taj alarm nećemo videti na naslovnoj strani.

Dnevna doza kortizola i adrenalina, za omamljenu naciju.

Spasavanje ċe možda biti nemoguċе, vele grešni smo!

Pa za potpunu bezbednost o kojoj priča Srećko samo NOKIA!3210 pije vodu.

Još samo da mu uradiš DAC kršten a onaj da baci

Evo kako priča slična onoj iznad moće da dovede do kraha potpunoga........ Ovo je Veritasium video o XZ Utils backdoor-u (CVE-2024-3094) jednom od najozbiljnijih napada na Linux ikada. Brzi sažetak jer dave 30 minuta dok ne dođu na konkretnu stvar. Poenta je ova: gomila ključnih Linux stvari (tipa xz / liblzma za kompresiju) održavaju likovi volonteri. Znači nema plata, nema firma iza, nego dobra volja i entuzijazam. Sistem je bukvalno verujemo ti jer si tu dugo. Bitno je da si dobar magarac i da te jašu (ovo znam iz ličnoga iskustva) I tu kreće zajeb. Šta se desilo (2021–2024): Pojavi se neki lik ........Jia Tan....pitanje je ko je on..... možda država iza(Kina ili Rusija) možda ne ........ali nije ni bitno. Krene polako......... prvo sitni fixovi......... pa bug reportovi......... pa sve korisniji.......... pa svima gotivan......... I mic po mic.........postane nezamenljiv. Originalni maintainer? Pregoreo, nema vremena, zatrpan. Plus nije imao kinte od ovoga..... I na kraju ................ajde ti brate preuzmi. I ovaj preuzme. I ubaci backdoor u xz 5.6.0 i 5.6.1. Kako je backdoor radio (tehnički deo): Ciljao OpenSSH............ znači ulaz u server, srce sistema. Iskoristio systemd da ubaci liblzma u sshd proces (tiho, bez buke). Najluđe: malicious kod NIJE bio u git-u nego sakriven u tarball-u kao “test fajlovi” Znači ako gledaš source..........sve čisto........ ako builduješ release .....upao si u septičku jamu punu govana............ xz je SVUDA svaki distro skoro Da ovo nije provaljeno imali bi milione servera otvorenih ko trafika Špijunaža, ransomware, gašenje infrastrukture… sve moguće. Kako je otkriven (srećom)...........Andres Freund (Microsoft inženjer) primetio je da SSH login traje ~500ms duže nego inače. Počeo da debuguje............našao čudno ponašanje u liblzma i digao uzbunu. Backdoor je imao bug (segfault u ranijim buildovima), što je pomoglo otkrivanju. Ovo nije hakovanje u fazonu “upao sam kroz firewall”. Ovo je ljudska psihologija...........strpljenje.....sistem bez kontrole..... Projekat održava 1–2 čoveka (burnout zona) Niko ne plaća........nema odgovornosti....samo dobra volja. Lično sam učestvovao u sličnim stvarima. Pregoriš kao licna.... Pojavi se “super koristan lik” Postaje nezamenljiv Ostali počnu da zavise od njega Preuzme kontrolu To nije hakovanje. To je ljudska priroda + sistemska slabost. Napadač ne mora da bude genije mora da bude strpljiv i socijalno inteligentan.............. Elem.........Linux ne sme da zavisi od dobrote. Mora da zavisi od procesa i verifikacije. kompanije koje koriste (cloud, infra) moraju da plaćaju održavanje = infrastruktura, ne hobi

Da.....Ovaj pregledač navodni Chromium klon sa pričom sve u jednom. Blokada reklama, preuzimanje videa i dodaci na mobilnom. Na papiru deluje kao da su rešili sve probleme mobilnog interneta, u praksi si samo ubacio još jedan sloj između sebe i mreže. Problem nije u funkcijama nego u modelu poverenja. Firma registrovana u UK je samo na papiru, zajednica puna pitanja, transparentnost slaba. To ne znači da je zlonamerni softver, ali znači da ne znaš jasno gde idu tvoji podaci i kako se obrađuju. Zatvoren kod (closed-source)....... Nema javnog GitHub repo-a niti verifikovanog FOSS projekta I to je suština koju ljudi preskaču.....nije pitanje da li radi, nego da li mu puštaš banku, mejl i logovanja kroz zatvoren sistem bez reputacije. Za svakodnevno testiranje i YouTube.....može. Za bilo šta ozbiljno Brave / Mullvad(oklopno vozilo) ili provereni Chromium fork .

zanimljivo...ko ima vremena da se bakće danima sa ovim

"grobarni trend"

Imam. Ekran 4.3 inča HDMI LCD (B), 800x480, IPS, osetljiv na dodir....

Zavisno od debljine kože: Ako imaš žuljeve ili veoma suvu kožu, možeš izdržati više.Rudari, zavarivači, kovači, drvoseče i slična teška zanimanja imaju viši prag tolerancije na toplotu na rukama

Brate, to je J4105 ........taj procesor je bio penzioner još dok je COVID-19 tek počinjao. Staviš “Mikin Linux” i vozi i… ali kao Yugo uzbrdo u petoj, uz otvoren prozor da mu pomogneš vazduhom. Ono što ja imam je Dell OptiPlex 3050 Micro https://www.kupujemprodajem.com/kompjuteri-desktop/polovni-kompjuteri/dell-optiplex-3050-mikro-intel-i5-8gb-256gb/oglas/192004683 90€ To je već druga priča. i5 unutra, pravi x86, otključaš BIOS, digneš Linux kako treba Kad mu još središ napajanje (čist ispravljač za audio) i malo ga “otvoriš” to više nije kancelarijska kanta, nego hi-end transport za DAC.

Od kulture nasleđa do kulture sefa i roletni Ovaj tekst je nastao slučajno. U tri ujutro, lutajući kroz stare stranice Wikipedije o Beogradu, naišao sam na ime Perside Milenković. Iskreno, očekivao sam još jednu zaboravljenu biografiju iz stare Srbije koju danas niko više ne čita. Umesto toga, nekoliko minuta sam samo sedeo i gledao spisak stvari koje je jedna žena ostavila iza sebe: škole, fondove, crkve, pomoć sirotinji, zgrade Univerziteta, pomoć đacima, dobrotvorne organizacije. I onda dolazi neprijatni deo. Shvatiš da danas u Srbiji postoje hiljade ljudi neuporedivo bogatijih od cele tadašnje građanske klase zajedno a iza ogromnog dela tog bogatstva neće ostati ništa. Ni škola. Ni biblioteka. Ni bolnica. Ni stipendija. Ni fondacija. Ni dom kulture. Samo kvadrati. Samo zatvorene roletne. Samo garaže. I odmah posle toga dolazi drugo pitanje, možda još neprijatnije: Kako je moguće da o ovome gotovo niko ne govori? Jer kada jednom vidiš razliku između stare kulture zadužbinarstva i današnje kulture potrošnje, više je nemoguće ne primećivati je po gradu. Beograd je pun novih bogataša. Ali sve manje liči na grad koji iza sebe ostavlja civilizacijski trag. Postoji stari Beograd koji se više ne vidi golim okom. Ne nalazi se u novim kulama od stakla, ni u garažama punim SUV vozila, ni u reklamama za luksuzne komplekse sa engleskim imenima. Taj Beograd živi u fasadama gimnazija, u zgradama univerziteta, u bolničkim fondovima, čitaonicama i zadužbinama koje su podizali ljudi koji su bogatstvo doživljavali kao dug, a ne kao plen. Jedna od njih bila je Persida Milenković. Žena iz Šapca podigla je dve gimnazije u Beogradu, među njima i zgradu današnje Matematičke gimnazije, osnovnu školu, crkvu na Torlaku, manastir Vavedenje, pomagala sirotinju, Kolo srpskih sestara, Crveni krst Srbije, zaveštala zgrade Univerzitetu i osnovala fondove za obrazovanje. Njena kuća u Knez Mihailovoj sravnjena je u bombardovanju 1941. godine. Ali njene zadužbine stoje i danas. Tu počinje neprijatno poređenje sa savremenom Srbijom. Danas Srbija broji desetine hiljada milionera a prema nekim procenama i navodima (Forbes Srbija)i preko 30.000 ljudi sa imovinom koja prelazi milone eura. Nikada više privatnog kapitala, luksuznih nekretnina, kvadrata, automobila, satova i apartmana. Nikada više ljudi koji „imaju“. A ipak, iza ogromnog dela tog bogatstva neće ostati ni biblioteka, ni fondacija, ni stipendija, ni dom kulture, ni studentski fond. Ostaće parking mesto u podzemnoj garaži, ugašen Instagram nalog naslednika i sef čiju će šifru porodica zaboraviti posle druge generacije. Ovo nije sentimentalna priča o tome kako je „nekad bilo bolje“. Ovo je priča o civilizacijskoj promeni: kako je Srbija od društva u kome je bogatstvo podrazumevalo obavezu prema zajednici postala društvo u kome bogatstvo služi kao bunker od zajednice. Zadužbinarstvo kao filozofija Danas se često pogrešno misli da su zadužbine bile neka vrsta ranog marketinga za bogate trgovce. Kao: davali su da bi ostali upamćeni. Istina je mnogo dublja. Zadužbinarstvo je bilo filozofija života. Čovek je sebe video kao prolaznu kariku u dugom lancu. Bogatstvo nije bilo apsolutno privatna stvar, nego nešto što nosi odgovornost. Smatralo se prirodnim da deo stečenog mora biti vraćen narodu, gradu, veri ili obrazovanju. Zato su nastajali ljudi poput Ilija Kolarac, Nikola Spasić, Luka Ćelović, Kapetan Miša Anastasijević ili Mihajlo Pupin. Ti ljudi nisu ostavljali „višak“. Oni su kroz davanje oblikovali sopstveni identitet. Stari trgovac nije želeo samo da bude bogat. Želeo je da njegovo ime traje. Ne na haubi automobila, nego na fasadi škole. Ne kroz luksuz, nego kroz trag. To je ogromna razlika. Jer čovek koji podigne gimnaziju zapravo govori: „Verujem da će ovaj narod postojati i posle mene.“ Psihologija novog bogatstva Moderni bogataš često ne živi sa tim osećajem kontinuiteta. Naprotiv, on živi sa osećajem privremenosti. Veliki deo novog kapitala u Srbiji nastao je u vremenu: sankcija, ratova, privatizacionog haosa, političkih (re)kombinacija, sive ekonomije, korupcije, kocke i špekulacije...... Takvo bogatstvo retko proizvodi unutrašnju sigurnost. Ono proizvodi strah od gubitka. Zato novi bogataš ne gradi instituciju on gradi tvrđavu. Kupuje stanove, gomila kvadrate, sklanja novac, zatvara se iza kapija i kamera. Ne veruje državi, ne veruje institucijama, ne veruje budućnosti, često ni sopstvenoj deci. I zato ne razmišlja o tome šta će ostaviti društvu, nego šta će sačuvati od društva. To nije samo pitanje pohlepe. To je pitanje psihologije civilizacije. Samo čovek koji veruje da svet ima budućnost želi da gradi nešto što će ga nadživeti. Društva koja veruju u sutra podižu zadužbine. Društva koja očekuju pljačku podižu sefove. Od ugleda do demonstracije Nekada je ugled bio povezan sa karakterom i doprinosom zajednici. Bio si „gospodin“ ako si pomagao školovanje siromašnih đaka, finansirao biblioteku ili podigao bolnicu. Danas je status sve više postao vizuelna demonstracija uspeha. Auto mora da bude glasan. Sat prepoznatljiv. Ručak fotografisan. Putovanje javno prikazano. Savremeni status ne traži poštovanje on traži pažnju. Stari bogataš želeo je da ga grad pamti. Novi često želi samo da mu grad zavidi. To je prelaz iz kulture stvaranja u kulturu prikazivanja. Nekada si postajao neko kroz delo. Danas se često postaje „neko“ kroz projekciju životnog stila. I zato danas imamo više luksuza nego ikada, a manje civilizacijskog traga nego u mnogo siromašnijim epohama. Kapitalizam bez građanske klase Tu dolazimo do možda najvažnije tačke. Srbija posle komunizma nije obnovila staru građansku klasu. Ona je dobila novu klasu bogatih ljudi, ali bez tradicije građanske odgovornosti. Komunizam je sistematski razarao privatno vlasništvo, porodične tradicije i kontinuitet građanskog sloja. Posle toga su došli ratovi, kriminal, sankcije i divlja tranzicija. U takvom sistemu nisu opstajali najodgovorniji, nego najagresivniji i najprilagodljiviji. Rezultat je društvo koje ima kapital, ali nema mecenstvo. Ima investitore, ali nema ktitore. Ima luksuzne komplekse, ali nema zadužbine. Drugim rečima: dobili smo bogate ljude, ali ne i elitu. Jer elita nije količina novca. Elita je osećaj odgovornosti prema zajednici iz koje si izrastao. I upravo tu dolazimo do najteže slike savremene Srbije. Dok roditelji prodaju jedini stan da bi lečili dete, a dobri ljudi šalju SMS poruke, mediji sa nacionalnom frekvencijom često ćute ili okreću glavu od takvih tema, kao da je nečiji život sporedna vest. Izgubili smo i poslednje dostojanstvo: lečimo decu SMS-om, dok oni koji bi mogli da pokrenu društvo biraju da proizvode buku umesto smisla. Dok su se nekada bogataši takmičili ko će podići veću zadužbinu, danas se mnogi takmiče ko će uspešnije prikriti pukotine sistema u kome živimo. To je možda i najtačnija slika naše „elite“: ne samo da ne grade ništa za zajednicu, nego često ne uspevaju ni da podrže ono što zajednica sama pokušava da izgradi. Grad bez tragova Zato danas kroz Beograd niču kule od stakla i betona, ali retko niču institucije koje će postojati za sto godina. Kvadrati rastu brže od škola. Fasade su skuplje od biblioteka. Nikada više luksuza po glavi stanovnika, a nikada manje osećaja da neko gradi nešto što nadilazi njegov privatni interes. Nisu podignute nove velike zadužbine. Nema fondova za talentovanu decu iz provincije. Nema ozbiljnih stipendijskih sistema. Nema nove kulture davanja. Samo kvadrati i spuštene roletne. Stari zadužbinari ostavljali su narodu škole i fondove. Novi često ostavljaju naslednicima šifre za sef. I možda je upravo to najtačnija slika našeg vremena. Ne propada društvo onda kada nema bogate ljude. Propada onda kada bogati ljudi više ne osećaju nikakvu obavezu prema društvu iz kog su nastali. Pitanje zato nije samo: „Gde su novi zadužbinari?“ Pitanje je mnogo neprijatnije: Kakav tip čoveka proizvodi današnji sistem i može li takav čovek uopšte ostaviti iza sebe nešto trajnije od betona, potrošnje i zatvorenih roletni? Tada grad prestaje da bude civilizacija. Postaje parking između investicionih kvadrata. I možda najbolji simbol našeg vremena nije moderni biznismen sa Instagrama, nego deda Pantelija iz Maratonci trče počasni krug. Cela porodica živi oko novca koji trune zajedno sa njim. Niko ništa ne stvara, niko ništa ne gradi, niko nema ideju šta bi uradio korisno sa bogatstvom. Svi samo čekaju da mrtva ruka konačno pusti sef. Maratonci trče počasni krug zapravo jeste gotovo metafizička slika balkanskog odnosa prema bogatstvu: gomilanje bez svrhe, paranoja oko nasledstva, porodica koja postoji samo oko plena, novac koji nikome ne služi osim da bude zaključan. Zato je masakr na kraju Maratonaca zapravo tragedija, a ne samo crni humor. Onog trenutka kada sef konačno ostane bez čuvara, porodica se raspada u nasilju. Ne nastaje sloboda, ne nastaje novi početak, ne nastaje stvaranje. Nastaje haos. To je potpuni moralni i civilizacijski slom.