Jump to content
Woland

Kazalište Pozorište Gledališče Teatar

Recommended Posts

18.10.2017. JDP, Alen Lajtmen - Ajnštajnovi Snovi, režija Slobodan Unkovski 

Beograd nas je dočekao postavljenom Novogodišnjom rasvetom u Miloševoj ulici, identični ukrasi, ne svetle još, razapeti između bandera sa dominantnim časovnikom čije su kazaljke pokazivale 12:05 - tako se videlo iz pravca Gazele prema Nemanjinoj.. u holu kupujem program predstave, na prednjoj strani naopako postavljen, inverzan analogni sat, pomalo razmrljan, od naziva predstave načinjene kazaljke, ulazimo - vreme je..

scena romboidna, jedno teme ulazi međ gledalište, na sceni i u publici razapeti tanki konopci kojim se prostor scene i gledališta deli na jednake kocke (kvadre možda, ne mogu da procenim dubinu), i baš ničega više nema.. vreme sporo protiče dok poslednji gledaoci zauzimaju mesta..

vreme.. axa..

nisam čuo za Alena Lajtmena do ove predstave, ja sam kriv pošto imam animozitet prema Američkoj književnosti, pa sam propustio njegov roman bestseler objavljen 1993 (kod nas 1996), po kom je nastala ova predstava.. post festum sam saznao da je veoma interesantna osoba, istovremeno predaje Fiziku i Kreativno Pisanje na Univerzitetu u USA, ne priznaje veštačku podelu na prirodne i društvene nauke već pliva rekom od obale do obale mireći ta dva sveta.. Ajnštajnovi Snovi su naravno fikcija, roman i predstava su naravno o Vremenu.. a o njemu bi Ajnštajn imao šta da kaže..

predstava se ne bavi objašnjenjem Teorije Relativiteta, već pojmom vremena, njegovim implikacijama na ljude i u njoj je Ajnštajn objekat, a likovi iz njegovih snova zarobljenici nekog vremena.. jedan je na primer ceo svoj život proveo u 5 minuta tokom kojih su mu se rugali, nazivajući ga upišankom.. to ga je obeležilo i zarobilo, i nije se pomakao nikud.. priče o vremenu su magično predstavljene, ima tu ponavljanja, usporenih radnji, paralelnih i simultanih poteza.. i to tako traje.. 

SUG-ajnstajn2.jpg

oskudnu, a tako dobro pripadajuću scenografiju je postavila grupa iz Hrvatske NUMEN/FOR USE, radili su u JDP scenografiju za Hamleta

odličnu muziku je komponovao Makedonac Zlatko Oriđanski, član mistične Anastasije (Pre Kiše)

roman pretočio u dramski tekst Rusomir Bogdanovski, takođe Makedonac a scenski pokret radio Dimitris Sotiriu iz Grčke

Slobodan Unkovski je napravio odličnu predstavu, a ansambl JDP (http://jdp.rs/predstave/ajnstajnovi-snovi/) je odigrao kao da ih Bojan Stupica gleda iza scene.. ova predstava je bolja od tri predstave što sam ih pogledao na Bitefu, ma ni do kolena joj nije ni jedna.. ovo je klasično, pravo pozorište u kom postoji dijalog, pokret igra, a ne tek nasumična instalacija koja je obeležila ovaj Bitef, ali to je neka druga priča..

ajnstajnovi-snovi-jdp.jpg

glumci.. Branko Cvejić je konačno izašao iz cipela Baneta Bumbara, Branka Petrić je na sreću još uvek u svojim cipelama (živa bila, zaustavi vreme kad izađe na scenu), Anita Mančić je nosila nekakve bele gumene čizme, igrala babu, prababu, majku i suprugu - gonila kazaljke da idu brže.. Dragan Mićanović je na početku skinuo čarape i bosim nogama ušao u svoje cipele - prevelike su one za većinu glumaca danas.. svi ostali su svakako vredni spomena, a svi ukupno daju onaj karakterističan potpis - fizionomiju Jugoslovenskog Dramskog koje je ovom predstavom ponovo potvrdilo svoje mesto.. i vreme..

na povratku, satovi koji su se sa ukrasa nizali Miloševom, su pokazivali pet do dvanaest.. ćutali smo, vreme je teklo i bili smo spokojni..

Share this post


Link to post
Share on other sites

22.10.2017. Atelje 212, Olga Dimitrijević - Moja Ti, režija Aleksandra Milavić Dejvis

tri pozorišta u Beogradu imaju, svako za sebe, karakterističan stil, potpis ispod svake predstave, fizionomiju.. nekako se dogodi da bilo ko, ko dođe odnekud, u ovom slučaju iz Britanije, veoma brzo prepozna tu fizionomiju i uklopi se u nju, dajući svoj doprinos.. dakle, predstava je Ateljejevska, osim što je ženska, topla i veoma tečna

originalna drama ima naslov Kako je dobro videti te opet, koprodukcija je Serijinog pozorja i Ateljea, drama je 2014 dobila otkupnu nagradu Pozorja i ove godine postavljena na scenu kao predstava nagrađenim na Pozorju.. nagrađenih, ove godine, nije bilo, ali na sreću je bilo ove predstave.

20170601_0518.jpg

pre prvog izvođenja predstave, iz Zagreba je stigla zabrana, glede autorskih prava Novih Fosila, zbog korišćenja naslova, pa je isti promenjen u sadašnji.. kakav kolosalni promašaj Novih Fosila, pogotovu posle uspešne premijere u Zagrebu.. propustili su da im Gorica, zajedno sa publikom otpeva njihov song (koji je naravno izbačen iz predstave).. tako im i treba..

tekst je savremen, bajkolik, ali nenametljivo prikazuje sve protivrečnosti današnjeg trenutka: bedu, korupciju, osionost, obest i gramzivost novobogataša.. i ljubav, čast i poštenje koji se nekako ipak iz prošlih vremena probijaju na scenu.. postoji, kao začetak radnje, isterivanje posle 50 godina iz stana žene, posle smrti njene partnerke.. dovoljno da gay aktivisti, iako nezainteresovani za predstavu, napune salu.. ali, to je neka druga stvar..

rediteljka, veoma znalački postavlja radnju na scenu, ima tu i pesme, sasvim klasične upotrebe Hora koji povremeno usmerava ili objašnjava radnju, adekvatnog scenskog pokreta, scene se brzo smenjuju i predstava je veoma gledljiva i tečna.. tekst je veoma utemeljen, izrečen bez patosa, na momente blago melodramatski.. u Tarantinovom stilu (Inglorious Basterds), Dimitrijevićeva oživi umrlu partnerku i tako nekako dođemo do pravičnog hepienda..

petoro glumaca i pijanistkinja, originalna muzika i nekoliko songova, Gorica peva i glumi kao u najboljim vremenima, oko Svetlane se sve dešava, kapira ona to i znalački isijava prefinjenost, Tanja je sasvim netipična, ušla u kožu autoritarne žene, ni malo ženstvene - sjajno joj to ide.. gledajte, dobra predstava

Share this post


Link to post
Share on other sites

28.10.2017. SNP, Vilijam Šekspir - Bogojavljenska Noć, režija Egon Savin

SNP na žalost tokom svih godina postojanja nije uspelo da iznedri svoj potpis, brojni su razlozi za to, najčešća je ipak provincijalna surevnjivost, zbog koje su smenjivani uspešni Upravnici i Direktori Drame, oterani uspešni reditelji čije su predstave ostavljale značajan trag.. bilo je perioda u kojima je SNP bivalo na vrhu naše scene, ali na žalost nisu potrajali - dolazili divlji, isterivali pitome, skidali dobre predstave sa repertoara i postavljali svoje nazovi radove.. Bogojavljenska Noć Egona Savina je nekako preživela, mada  je čitava sinoć ispunjena sala čula Radosava Milenkovića koji se dosetio da "skine mantiju i uđe u partiju".. biće to dojavljeno na nadležno mesto, pa će se Mirko pronaći konsterniranim.. sram da ga bude Rašu, nije mu dosta što vodi negativnu kampanju protiv Vođe, sad je našao i Šekspira da dopunjuje i Mirka da proziva..

e, baš ta minimalna dopuna koju je Savin oprezno učinio, je ključ šarma ove predstave - Sobara (u nekim izvedbama Nastojnika), je pretvorio u Sveštenika (Ispovednika), i na taj način dao veću specifičnu težinu predstavi i učinio je malo grotesknijom..

bogojavljenska-noc-header3.jpg

vidljivo je Savinovo duboko promišljanje u ovoj predstavi, i naravno isplatilo se ' predstava je osavremljena baš koliko i treba a sačuvan je ne samo duh već i suština teksta..

osim spomenutog Raše, istakli su se i Sanja Ristić Krajnov, Minja Peković, Novak Bilbija, dok je Nenad Pećinar u nekim momentima bio nešto manje ubedljiv.. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

12.11.2017. Atelje 212, Dušan Kovačević - Urnebesna Tragedija, režija Marko Manojlović 

Ko sam ja? zapitao se nekoliko puta Kovačevićev Neven, na kraju Urnebesne Tragedije.. isto to se pitao i pre 27 godina, u predvečerje još dva rata koja nismo vodili ali smo u njima ginuli mi i komšije nam, kada je bila praizvedba.. jasno je da Neven tada, a ni danas nije saznao odgovor, i da na žalost nije uspeo da navede gledaoce da svako u sebi potraži taj odgovor.. možda delom i jeste, ali pozorišna publika tada, kao ni danas, se nije ama baš ni malo pitala u vezi svoje budućnosti..

prebrojao je Kovačević u jednom intervjuu ratove koje smo vodili u dvadesetom veku - brojao je do šest.. mnogo.. previše.. nose oni svoje posledice, ne samo po teritoriju i infrastrukturu, već utiču i na mentalno stanje nacije i svakog od nas ponaosob.. žalosno je da je to stanje danas gore nego što je bilo pre 27 godina.. ne smem da zamislim koliko bi tragičnija bila Urnebesna Tragedija da je Kovačević danas piše..

dok se čekalo da ljudi koji iz samo njima znanih razloga, podupiru bočne zidove pozorišta sednu na mesto, do ušiju mi doprla "kritika" Velike drame - gospođa kaže da je predstava bila "lepa", ali da se neki veliki čovek ispred nje stalno vrpoljio, na šta je gospodin prosvetlio da je Ljiljana Blagojević rođena žena Siniše Kovačevića.. prateću sekvencu o potomstvu (nečijem) sam propustio tražeći u sebi paralelu između Velike Drame i Urnebesne Tragedije, da bih popunio eventualnu rupu u poznavanju prirode i pozorišta, al' je jbg ne pronađoh.. počelo je Disciplinom Kičme.. jesvala, Koja iz tog perioda.. pripada, i logično je..

03.jpg

scena je soba devedesetih, prepoznatljivi simboli vremena, meblo luster, jatov kalendar, slika antikomuniste na zidu, mlađi Trifunović (dobar), Sonja Kolačarić (malo manje nužne histerije bi bilo bolje) i sin im Neven, i svima poznata priča iz istoimenog filma (za one srećnije i iz praizvedbe 1990).. beše urnebesno, ali i tragično, tragiku je publika terala smehom, ali čak ni najuporniji nisu uspeli da je sasvim razgrnu.. tužna, teška, tamna priča o nama, našim sukobima i ličnom propadanju.. trunčica karaktera barem nekog od likova je sadržana u svima nama, pa je tekst još i teži, a glumci suočavanje ni malo ne olakšavaju..

13.jpg

Anica je pevala Šuberta na Nemačkom, Brstina je na sebi svojstven način bio sudija i komunista i ludak i muž, otac, deda.. Zeremski je bio Doktor, iako je u filmu bio Tasa Tica (blisko je to).. Katarina Žutić je u Julki bila baš ono što i treba da bude..

10.jpg

Nebojša Ilić - maestralni brat pijanica, ide mu to kao i sve ostalo što je poslednjih godina radio u pozorištu..režija je bila pitka i tečna, reditelj je uspeo da u skučenom prostoru kaže baš sve što je rečeno onomad u filmu, a to baš i nije lako..

ćutalo se posle, nije više bilo smešno.. ipak gospodin iza mene dade dijagnozu: nije ga dotaklo, reče to dovoljno glasno da ga nas nekolicina počastismo prezirom u pogledu.. jbg.. valjda je ga pogodio onaj deo Nacionalnog Romantizma u kojem se gubi ono što je oružjem stečeno.. mene je jbg dotaklo i to baš.. gledajte, ali na sopstvenu odgovornost..

Share this post


Link to post
Share on other sites

@sir Oliver budi spokojan i slobodno, ako ti se ukaže prilika idi i pogledaj predstavu - Ana Tasić je govorila o tome kakva bi predstava trebalo da bude a malo o tome kakva ona jeste.. rekla je i da Dušan Kovačević i nije neki reditelj, i o tome kako je Andraš Urban poželjno odstupio od teksta režirajući Sabirni Centar (kada je to isto učinio u Rodoljupcima napadala ga je), kad se zna da je Tasićka neuspešan pozorišni reditelj, tada je i razumljiv taj njen nazovi rediteljski pogled na kritiku, da ne govorim o gafu kada je u Politici napisala kritiku Uobraženog Bolesnika, pa je umesto peska videla sneg na sceni.. režija je svakako mogla biti i drugačija, ali ovakva kakva je, nije me ostavila uskraćenim niti za jedan detalj i to kada je upoređujem sa filmom koji je prirodom stvari komotniji za prezentaciju..

pročitaj, kada se desi, pozorišnu kritiku Zlatka Pakovića, pa ćeš videti šta je (ako je) loša kritika.. ova je onaaako, u jabihtoboljeuradila varijanti

Share this post


Link to post
Share on other sites

u Subotici sutra počinje Desire Central Station pozorišni festival.. http://desirefestival.eu/?langswitch_lang=sr

 

23131660_978713825603670_162437774703412

nisam Kokanov fan, ali jedini se setio da obeleži sto godina Oktobra, Oblakom u Pantalonama Majakovskog.. ako predstava bude na tragu najave, biće interesantna:

Godine 1909. pesnik Vladimir Majakovski je bacio u lice svojim sugrađanima – DESET PORUKA O REVOLUCIJI i zbog toga proveo deset meseci na robiji. Godine 1917. revolucija je, tokom deset dana oktobra, dala deset odgovora na Deset poruka – deset odgovora koji su promenili svet. Od tada je proteklo deset puta po deset godina. Imate li vi kakvu poruku za revoluciju, građani? Ili vam je udobno na robiji? Ili vam je udobno dok slušate Deset poruka o revoluciji? Ili imate samo Oblak u pantalonama?

1. REVOLUCIJA POČINJE – kada ljudi više ne prihvataju nezadovoljstvo kao normalno stanje, a vi ćutite, građani!

2. REVOLUCIJA POČINJE – kad se bes gladnih ne može kupiti novcem sitih, a vi ste gladni, građani!
3. REVOLUCIJA POČINJE – kad radnici odbiju da budu robovi i otmu ono što im pripada, a vi ćutite, građani!
4. REVOLUCIJA POČINJE – kad moralni zakon ne postoji, a pisani zakoni se  primenjuju samo na sirotinji, a vi ste sirotinja, građani!
5. REVOLUCIJA POČINJE – kad država ponižava stare, a hapsi ili proteruje mlade, a vi ćutite, građani!
6. REVOLUCIJA POČINJE – kad narod služi vlastima, a ne vlast narodu, a vi služite, građani!
7. REVOLUCIJA POČINJE – kad umetnici prestanu da budu kukavice i progovore na sav glas, dok vi ćutite, građani!
8. REVOLUCIJA POČINJE – kad su zabranjeni slobodna reč i slobodna misao, a vi ste zabranjeni, građani!
9. REVOLUCIJA POČINJE – kada posla i hleba ima samo za one koji cara slave i hvale, a vi ćutite, građani!
10. REVOLUCIJA POČINJE – kad policija, vojska i službe bezbednosti nisu čuvari slobode, već okupatori sopstvenog naroda, a vi ste okupirani građani!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

nači, Festival Desire Central Station.. deveti.. ima Subotica tradiciju organizovanja pozorišnih festivala, bio nekada Šekspir Fest, bilo tamo i jedno od najboljih Evropskih pozorišta osamdesetih.. očigledno je da se Andraš Urban pozorištem inficirao na tom mestu.. i ja sam :)

za sada samo jedan citat, kasnije će da bude više teksta:

Statistika kaže da manje od dva odsto ljudi u Srbiji, a nije mnogo bolje ni u regionu, ima kulturne potrebe. U kulturne potrebe se ubraja i koncert popularnog pevača, odlazak u bioskop, široko tretirane kulturne potrebe, pa nas je samo dva odsto. To nije ni grupa koja prelazi cenzus na bilo kojim izborima. Meni je zaprepašćujuće kad paranoja vlasti siđe do teatra i da nam na značaju jer mi realno, da svi ljudi koji prate kulturna dešavanja u društvu, izađu i glasaju za jednu ličnost, ona ne može da pređe cenzus. Mi smo azil za istomišljenike. Ovu predstavu sigurno neće gledati oni ljudi koji treba da je gledaju, oni koji poslušno glasaju za ove nakarade na vlasti, a oni koji su deo te vlasti, veliki vernici naše crkve, čiji partijarh pre dva dana kaže da je presuda Ratku Mladiću đavolja rabota, i tako dalje. Taj polusvet uništen rijaliti programima, ispranih mozgova Pinkom, Informerima… sigurno neće gledati. Tako da je ona osuđena da bude azil za istomišljenike kojima će onda biti lakše kada pogledaju nešto ovako.

Share this post


Link to post
Share on other sites

25.11.2017. 19:00 Narodno Pozorište Subotica, danilo Kiš - Čas Anatomije, režija Andraš Urban  

drugo gledanje, ali od premijere je bilo tek desetak prikazivanja, nekoliko ih je otkazano - zbog bolesti glumca, razume se, danas čovek mora da bude hitar i koncentrisan, da na prvom gledanju pohvata sve, pošto su glumci krhka zdravlja, razboljevaju se pojedinačno i u grupama, epidemija međ glumcima, neka profesionalna boleština, učestala međ glumcima u takozvanim angažovanim predstavama .. za one druge neangažovane predstave i glumce, nema frke - zdravi ko dren.. alli, pošto sam ja osim što sam čovek domaćin u Srbijici međ šljivama, dapače i oprezan glede dugovečnosti stanovitih igrokaza o stanovitim temama (u Srbijici međ šljivama), postarao sam se da priuštim sebi i drugo gledanje, da uobličim sliku..

iii.. opasna je to predstava, veoma subverzivna, nema Urban nikakvog pijeteta u odnosu na naše i vaše zločine, nekako mu to sve isto - zamisli, neće da čita imena pogubljenih Srebreničana, ali tačno zna koliko vremena bi čitanje trajalo i koliko bi trajala njihova egzekucija, pa potom opisuje razloge zastoja kolone pripremljene za bacanje pod led onomad u Novom Sadu, i tako to sve on đuture, potpuno politički nekorektno ne opravdava ama baš ničim.. ccc.. zamisli kao naše i njihove žrtve su isto - to kao behu sve ljudi, štono im bez suda i postupka po kratkom presudiše.. jednako.. teško je to za gledanje, još i teže bez relativizacije, u pogledu nekažnjenih zločina onih drugih.. ufff, lako je žrtvama - nisu ovo morali da gledaju..

ajd sad slika.. da ne pobegnete :)

cas-anatomije-131.jpg

jeste - Šanjika Čik je udarao u bubanj, Aleksandra Lazin svirala violončelo, a Milena Milovanović za klavirom.. uživo, razume se, tako je to u dobrim predstavama, muziku (odličnu) komponovala Irena Popović

bio je i verski intermeco, msm valja se jbg, toliko licemerja i krvi, nemož to bez svešenika, treba neko na put da ih opravi, da se ne zagube uzgred, da ne zabasaju na pogrešno mesto.. a, ko bi to umeo bolje od Palkovnika Radovića?! niko bre - jedini on može da kaže da Kišu po njegovoj želji neće držati posmrtni govor, ali ipak moora da nešto pripomene.. naaajbolje on ume da se žrtvuje pa da umesto Patrijarha, koji eto nije 'teo, agituje na sahrani ubijenog Predsednika Vlade.. Crkva, dakle standardna - na nivou..

zafalilo je možda otelotvorenje u liku jednog glumca (ceo ansambl je bivao otelotvoren njime) legende Srpskog Novinarstva Dragoljuba Golubovića Pižona koji se osim proganjanjem Danila Kiša, istakao i autorstvom Kremanskog Proročanstva, velika je šteta što je Kremna ostala nezabeležena u ovom Urbanovom poduhvatu, jbg kad me nije na vreme pitao..

i na kraju Kišova pesma Đubrište, nešto manje dramatike nego u SNP - scena je manja pa je put do đubrišta, na koje glumica sa mukom odvlači lešinu konja kraći, nižu se reči u kojima je to naše svagdanje đubrište, glumica plače.. kraj..

ne baš kraj, bila je još jedna predstava te večeri :) o njoj nešto kasnije..

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

25.11.2017. 21:30 Pozorište Deže Kostolanji Subotica, Vladimir Majakovski - Oblak u Pantalonama, režija Kokan Mladenović

posle poslednjeg unisonog skandiranja sa scene (Szabadság!), publika je odmah skočila na noge i dugo, zaista dugo aplaudirala.. mogao bih baš dugo da pišem, da bih objasnio zbog čega ne volim Kokana.. najviše mi se zamerio, uhh mrtva se vodi trka između njegovih Kosa i Na Drini Ćuprija, na obe sam poprilično osetljiv, oba naslova su mi obeležila mladost, a on to čerečio.. ma.. mnogo puta sam izlazio iz pozorišta poluglasno psujući reditelje koji nemaju hrabrosti da se bave današnjim vremenom, da budu aktuelni.. ali ovog puta je Kokan napravio odličnu i veoma hrabru predstavu, rekao nam je SVE i spasao dušu, zavredeo da mu turim i sličku :)

504z300_kokan-mladenovic.jpg

Oblak u Pantalonama je furiozna, urnebesno smešna predstava kojoj je Vladimir Majakovski tek polazište, dok se radnja odvija u današnjem vremenu, reflektujući Deset Principa Revolucije Majakovskog, na današnje veoma konkretne događaje, i isto tako konkretne ljude koji su im protagonisti..

Kokan voli furiozne početke, pa je započelo Revolucijom, onom Oktobarskom, koja je navršila sto godina.. potom su se scene nizale, standardni ansambl Kostolanjija, je stvar odigrao, na svoj način - Urbanovski, ali Mladenović je ipak čvrsto vodio radnju, ubrzavao je i tekstom i igrom, gestom, pantomimom učinio urnebesno smešnom.. do te mere je ogolio stvarne događaje, da smo ih videli u celokupnoj apsurdnosti - onakve kakvi oni i jesu, i smejali smo se od muke, svojoj muci..

B0832054-4573-4BB9-B54D-F77AF11170CD-e15

jedna od sekvenci nosi naziv: Jadi Mladog Pinkera - to je svojevrstan CSI Szabatka, u kom se vrši rekonstrukcija zločina koji je Mladi Pinker počinio vozilom na pešačkom prelazu u Beogradu, pa potom i zločina koji je počinio Pinker Stariji u Beogradskom Hayatu.. otpevana je i ona salva psovki koje je Subotički Gradonačelnik izrekao partijskom kolegi.. prerađena Internacionala, je u čast pregalaca iz Jure, ponela naziv Pampersnacionala.. sabirala se cena poklona u avionima i izračunalo se koliko porodilišta, obdaništa, škola, pozorišta može da se napravi tim novcem.. i još mnogo toga, što nam je poznato i od čega okrećemo glavu i bespomoćno odmahujemo rukom, ono kao - šta mi tu možemo.. e, pa sve to što vidimo i od čega bežimo nam je Kokan sasuo u lice, a mi se odbranili urnebesnim smehom..

felho-a-nadragban.jpg

ova predstava je jedino slobodno ostrvo na našim prostorima, bilo je moguće da se ostvari, samo u Subotici i samo na Mađarskom jeziku, ali - bitno je da se da se ostvarila, Subotica nije preko sveta, a Mađarski tekst ima prevod.. i košta celih 400 dinara, poslednji voz za BG je oko ponoći, ako se dobro sećam :)

nači - Szabadság! :)

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
29.11.2017. 19:00 Narodno Pozorište Subotica, Bitef Dance Company - Dunjaluk, koreografija Miloš Isailović
pretenciozan naslov (Dunjaluk na Turskom - Ovaj Svet), ni malo maštovita koreografija, veoma loš i nesinhronizovan ples, potpuno odsustvo prepoznatljive ideje.. gubljenje, na svu sreću manje od 60 minuta vremena.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

29.11.2017. 21:00 Deže Kostolanji Subotica, Blick Theatre - HULLU, kolektivno autorstvo

brhmmm.. veoma je teško rečima opisati ovu predstavu, osim sa super, fenomenalno, odlično, neponovljivo, ostado bez teksta :) .. reč je o scenskom pokretu sa elementima pantomime, svetlosnih efekata i muzike, koji četvoro glumaca uz pomoć lutaka pretvaraju u bajkovitu iluziju za veliku decu.. ovako piše u najavi:

Pomalo neobična devojka i dva momka sede na klupi usred nedođije. Devojka se ponaša nedolično, momci pokušavaju da je kontrolišu. Devojka ih ne razume, guši je spoljašnji svet. Spas traži u svojoj ćudljivoj mašti u kojoj žive neobična bića. Zajedno sa ova dva momka upadamo u devojčin bizaran, autističan svet u kojem žive čudni, imaginarni prijatelji niskog rasta. Na kraju svi tonu u dubine gde ih čeka poezija i prava magija. Predstava je nastala na osnovu studija o mentalnim bolestima i smetnjama u razvoju, sa akcentom na autizam. Uz pomoć modernog cirkusa, lutaka i klovnova trudi se da dočara pogled na svet osoba sa autizmom.

131213_ab_2065_photoby_arthur_bramao.jpg

Blick Theatre (http://blicktheatre.fr/9/) mi liči na neko od putujućih pozorišta iz Šekspirovog doba - malo rekvizita, većinom kartonske kutije, tri stolice, nekoliko lutaka, traka sa muzikom, šestoro u ekipi i još nekoliko komada sitne dece, putuju svetom i rade ono što najbolje znaju: stvaraju magiju :) 

šteta je što su naši vrli kritičari, reditelji, koreografi i glumci, ostali u centrima moći, uljuljkani lažnom veličinom institucija u kojima se čaure, pa nisu videli eto barem tri od četiri predstave sa ovogodišnjeg Desire festivala.. osim sjajnih predstava, videli bi entuzijazam ansambla Deže Kostolanjija, videli bi kako glumci na ulazu bez blama cepaju karte, poslužuju kafom i pićem, kako lokalna publika prepoznavši pridošlice, nalazi banalan razlog (baš su vam lepe čizme gospođo), da bi započela razgovor, vidno ponosna na svoje pozorište a pride i zdravo radoznala (iz Beograda ste?) i ljubopitljiva u vezi umetničkog dojma pridošlica (u Novom Sadu ovako nešto, na žalost nije moguće).. narednog puta ista lica sa konstatacijom - nije vas bilo sinoć (išli gledali Gekića, sjajno, kako je bilo?).. azil, sloboda (Szabadság!), spokoj.. ee..

srećom pa postoji trejler predstave:

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

×