Woland

^ ono gore je DuPontov Corian, nema kamenčića, izliva se i kod nas na nekoliko mesta, najčešće se koristi za lavaboe ili sudopere:

ličilo bi, meni barem, na plastičnu igračku - ideja je da se plint napravi od drveta i da izgleda tako.. nema nekog smisla kombinovati različito drvo ako ga oblačiš na kraju.. postoje drugi, veštački materijali za izradu plinta koji navodno nisu loši, a liče na kamen npr: ovo se koristi za sudopere, izliva se..

videće se najviše gornja površina a ona će da bude od javora, koji je jednoličan.. ideja i jeste bila da se napravi dobra a jeftina gramofonska baza.. videćemo koliko će biti dobra

neće se desiti potiskivanje već još jedan gramofon na tezgi Kuzma će da zadrži svoje mesto, samo dodajem nešto što se potpuno razlikuje od njega - promiskuitetan sam, priznajem, a i vernost mi ne ide od ruke, za pokloništvo brendu sam pogrešna osoba ali Kuzma će u meni uvek imati poštovaoca, i mesto na tezgi

biće nešto prizemnije - hrast, jasen ili orah, ne isplati se klati vola za kilo mesa

počelo.. plinth 8 slojeva, 4 sorte drveta 15 mm (40 mm širine) debljine, znači 120 mm debljine, sa 450 × 550 mm.. biće slojevito a ukršteno.. ručka SME M2-12R, na okrugloj inox podlošci (4mm) koja se šrafi u plinth - prvobitno planirao valjak od inoxa koji prolazi kroz plinth, ali je to za metalostrugare velik i "za ništa" posao pa su me otresli za Lenca nabavljen Reindersov ležaj, idler je OK, barem ga ja takvim procenjujem nabavljene i spajk nogice od aluminijuma koje mogu da se podešavaju.. sve to bi trebalo da bude na nekakvoj podlozi, granit, a možda i teraco u zavisnosti od cene, dobavljivosti i trenutnog raspoloženja možda i poklopac od plexija, ako dobavim adekvatne inox(oidne) šarke, sposobne da nose ipak veliku težinu.. srećom pa imam nekakav gramofon, pa nema žurbe nači, polako i opušteno za sad slike javorovih, trešnjevih i kruškinih letvica, četvrta fela je još u razmatranju..

^ Profesor / Selektor je (barem) profesorski deo odradio dobro - priče imaju dobru strukturu, dramaturški su perfektno urađene, nema praznog hoda, dakle zanatski su dobro obrađene.. ali ono što profesor ne može (i ne treba) da ih nauči je kompetencija vezana za temu, njeno dublje sagledavanje i ulazak u suštinu.. međutim, autorke su ostale na opštim mestima, tek zagrebale po površini.. msm, kapiram nedostatak iskustva, ne zameram, steći će ga (ili neće), ali selektovati jednu ipak površnu predstavu, koliko god ona bila u momentima i atraktivna, kao jednu od osam najboljih u konkurenciji za najveću pozorišnu nagradu, baš i nije nepristrasno - ja sam gledao barem 3 neselektovane koje su bile bolje od ove.. jasno mi je da u selektorskom poslu ima i politike, pa mu ništa ne zameram, ali primetih, ispostavilo se ispravno

29.05.2017. Sterijino Pozorje, Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković, Maša Radić ...I Ostali, koprodukcija Ustanova Kulture Vuk Karadžić, Festival Merlinka, režija Stevan Bodroža kolektivno autorstvo 4 studentkinje dramaturgije, dva glumca, dve glumice, 4 priče, jedan klavir.. predstava je o manjinskim grupama i njihovom odnosu prema društvu.. i obratno ne verujem u kolektivno autorstvo nad tekstom, ne sviđa mi se tekst koji kolektivni autor piše bez barem malo ličnog, proživljenog iskustva, izbegavam komade postavljene da se uklope u postojeći trend, ali OK su mi oni koji lansiraju trendove, kakvi god oni bili.. znam i zašto - naprosto: nema elementarne iskrenosti i poštenja.. četiri "manjinske" priče, prva LGBT, druga vezana za osnovnoškolski milje i dete Romske nacionalnosti, njegovu majku, četvrta o alkoholizmu (kolosalan iskorak iz teme, koji potvrđuje da kolektivne autorke o temi pojma ne znaju) i naposletku se dotaklo i invalida u priči sa melodramatskim zapletom (ili raspletom bemliga) dostojnog Holivudske tradicije.. menšćini (po cenu da me se svrsta međ matore teoretičare zavere) da se ova predstava našla u konkurenciji kako zbog teme tako i zbog pokroviteljskog odnosa Selektora prema kolektivnim autorkama.. premijera beše negde krajem januara ove godine, još se pošteno ni razgazila nije a evo je ekspresno u konkurenciji.. možda i osvoji nešto, ne bih se čudio.. međutim, predstava nije bila loša Bojana Zečević je svojom maestralnom glumom i transformacijama, uz čvrstu i logičnu režiju učinila gledljivom, na momente čak odličnom.. dvojica glumaca su bili na dovoljnom nivou, dok je Anđela Jovanović ostala tek dete poznatih glumaca.. valja zapamtiti ime Bojane Zečević, u četrdesetim je, do sada (a nije ni ovo) joj nije data prava šansa, a zavredela ju je.. ovo je bila prva sinoćna, druga je bila - Ljudi od Voska.. biser.. kad (ako) uhvatim vremena..

^ jess, ali bez dimljenja, kao Patanegra pršut ima interesantnih cena za Harašijeviča, od: https://www.discogs.com/sell/item/563087049 do: https://www.discogs.com/sell/item/481815652

mint izdanje (propao je samo unutrašnji sunđer, počeo da se osipa) od 14 LP za 13€ + poštarina je simbolika dogovorili smo usovanje, ali budi oprezan sa ostavljanjem kutije na suncu - može da se iskrivi, probaj u hladovini

nije trenutno, ali biće sigurno na gramofonu, kad sam pomislio da je izgubljena konačno je stigla.. stanje perfektno.. po doktorovoj preporuci

uff, već sam i zaboravio na to

ma jok, @Kuršum mi deluje kao čovek koji troši Pripadajuće kablove

Pa može, tapatalk ga šrinkuje

@Kuršum ixx, to tako govore tanojonematelji [emoji4] 4311 imao daaavno, L36 skorije.. lepo je bilo uz njih [emoji106]

^ brahhmmm! prvo Jami Distrikt pa Oblak u Pantalonama: najstrašnije ih je isprozivao, karikirao i ponizio.. obe predstave bi trebalo naizmenično puštati na Pinku umesto Nacionalnog Dnevnika barem godinu dana, verujem da bi porodile kritičnu masu za proteste ispred Skupštine (Sabora, Vijećnice)

@Srecko "Ako kuća pretenduje da bude okarakterisana kao bolja mora imati par JBL 4311 [emoji3]." bez barem 2 para Tanoja kuća je nekako prazna

28.05.2017. Sterijino Pozorje, Milena Bogavac Jami Distrikt, koprodukcija Bitef Teatar, Centar za Kulturu Tivat, Think Tank Studio, Festival Maszk, režija Kokan Mladenović Fantom Slobode, ali ne onaj nadrealistički Bunjuelov, već onaj Džonijev, što nas vodi Ravno do Dna, protutnjao je sinoć Pozorjem.. tri glumice, dva muzičara, narator(ka), video bim su bili dovoljni za urenebesnu, žestoku, grotesknu, ironičnu ali i iskrenu i poštenu predstavu.. brojevi dovoljno govore: za nešto više od godinu dana - 38 izvođenja u 8 zemalja i 12 nagrada.. kupiše me na mah, čim zakoračih na pozornicu (na njoj je bilo gledalište), njih tri dočekuju publiku u kostimima majmuna, naćulih uši ne bi li čuo Zaratustrinu besedu (nema), osvrnuh se ne bi li video Monument, ili barem Stećak (nema), bina prazna tu i tamo neka stolica, basista okida kvinte, nešto se malo dobošari, i poče, pričaju majmuni o poslovima što ih obavljaju u Jameni, i o onom što su bile pre.. dok ih nisu ubedili da nismo isto.. čist, nepatvoreni rokenrol bato, i to ne iz vremena kada je Rock Bio Mlad, već od onomad kada je bio Revolucija i Pobuna nači imamo Srpski, Hrvatski i Bošnjački Element, nema imena, a i za koji će nam - bitno je da smo Srbi, Hrvati i Bošnjaci i da štagod ko o tome mislio Mi Nismo fuckin' Isto, mmcu nam krvavu, da nam.. a, krvi je bilo onako baš (plaho, uistinu) domaćinski: em se brojala krvna zrnca, pa se i donirala (iz nacionalnih pobuda), pa se posle i prolivala (ma ima je pa preliva), jebeš krv ako nije etnički čista - ma neću ni da je primim, tu četničku, balijsku i ustašku pa je onda usledila prozivka: ma nema koga se Milena Bogavac nije setila, i spomenula ga poimence.. auu i psovki je bilo, jedno pešes minuta citiranih sa internet portala.. ružne behu, zgrozio se publikum, vilice im se ukočile, valunzi obuzeli.. užast.. ma nije to baš tako.. jok i nije - gore je: Milenijumski Đikani, Kozojebi i Šokci po internetima odavno vode ratove, na klik daleko od njihovih roditelja, baba i deda, koji se zaludno nadaju da će u pozorištu ponovo videti scenu u kojoj su se dvoje upoznali pa posle uzeli.. axa, Prohujalo je to Sa Vihorom, još onomad kad su Sounsi objavili Endži i tako je to bilo do kraja, okrenuo se točak evolucije nazad, pa je od onih koje su bile Majka, Učiteljica i Studentkinja, nastali Majmuni, koji rade 18 sati u pelenama za 300€ (600 konvertibilnih maraka ej) u Parku Jamena, koji je odlukom Saveta Bezbednosti UN na 99 godina dat na upravljanje multinacionalnoj kompaniji.. Milena Bogavac je sve ovo (a još i mnogo više) odlično primetila, a Kokan Mladenović fenomenalno sproveo u delo, ali bez Jelene Graovac (Hrvatska ona tisućletna), Isidore Simijonović (Srbija, šta drugo nego Majka) i Nine Nešković (Bosna, gizdava ba), koje su po sistemu - štazna dete šta je sto kila, uzme i nosi, ova predstava ne bi bila moguća.. msm, ovo je barem za orden Narodnog Heroja, kamo li za Steriju, ali možda trenutak u kojem smo i nije pogodan za umirenje nacionalnih strasti - u toku je medijski rat između Branitelja, Gubitnika (u miru) i Žrtava, pa su šanse Carstva Nebeskog u porastu

ko bre spava na moru

^ da znaš da je i meni Kosmos intrigantan

27.05.2017. Sterijino Pozorje, Carstvo Nebesko, koprodukcija Narodnog pozorišta i Bitef teatra, režija Jernej Lorenci drugi put, prvi je bio na Bitefu, tada se desila premijera..ima onaj o Fati i Dvaput, poučan je ali nije primenjiv - Fata je zakon i ne bi je trebalo menjati za neku tamo igrajuću Mečku, pa se zvala ona i Božana Mečka se u našem slučaju ili rađa, ili igra - nema trećeg, a sinoć je (u našem slučaju) zaigrala i izmamila ispod kamena raznorazne gamižuće spodobe u toaletama (vazda se pitam imali taj termin nekakve veze sa zahodom ) opremljene poslednjim modelima Iphonea, sa sve cirkonima i pripadajućim veštačkim noktima zavidne dužine, u društvu sa (barem) dvostruko starijim lister likom od sebe.. sede To pored mene - koja li me nebeska sila posadi pored imbecila.. razmenismo poglede pune mržnje (oboje predatori, ali različite vrste), napeti kao strune i spremni za akciju.. koja je usledila čim je To podiglo telefon visoko i ispružilo prste (od kandži ne može ni da dodirne ekran) - zarežah poluglasno ali odlučno, na šta se ona baci u naručje sponzora i mazno procvrkuta: Kucoo, ovaj čika se ljuti na meenee, posle čega je Kuca istrpeo podsmešljive poglede iz okoline, a od mene dobio jedno kratko - av ništa novo, a ne bi bilo vredno spomena da se nije desilo na predstavi u kojoj je veoma izražena iteracija između glumaca i gledalaca.. jasno je da se sa festivalskom (ipak ovo nije pozorišna) publikom iteracija nije uspostavila, pa je uprkos sjajnim izdanjem glumaca potencijal nije ispunjen - daleko bolje je bilo na premijeri, iako je predstava do danas sazrela, uhodala se, nešto (i to baš ono što je trebalo) se izmenilo, pa je tok bio tečniji i lakši za praćenje.. ali, kad sam ušao u ignore audience mod užitak je bio vrhunski.. dakle reč je o našoj narodnoj epici, o Boju na Kosovu.. o Mitu, Legendi, Časti, Izdaji, Žrtvi.. učilo se to na pamet još u osnovnoj školi, i baš to je bio moj problem sa narodnim epskim pesmama, to što sam morao, a nisam bio dovoljno sposoban da ih razumem.. danas, četres i kusur godina stariji je uz pomoć ove predstave nanovo otkrivam.. ne postoji brižnija Majke Jugovića od Olge Odanović, niti bezazlenija Kosovka Devojka od Nade Šargin, snažniji Obilić od Nikole Vujovića, mudriji Knez Lazar od Bojana Žirovića, a i ostali u svojim ulogama i u besedi o ličnom susretu sa Mitom.. pomislio sam da će Carstvo Nebesko sigurno poneti Sterijinu nagradu (sasvim bi to bilo zasluženo), ali možda trenutak u kojem smo nije pogodan za oživljavanje Mita - u toku je konkurs za novog Brankovića anonimusi iz žirija (sa izuzetkom Novaka Bilbije, zapitanog otkud se našao u tom društvu ) će sprovesti svaku odluku koja im se bude sugerisala.. neće biti iznenađenja kao prošle godine.. i da - gledajte predstavu, super je

@vladd nači, ako sam dobro razumeo, USB veza je ku...n, i treba ići na drugo rešenje koje je (ako se hoće hires) I2S? ima li tu nekih ograničenja u dužini kabla?

nije crno, moglo se gledati.. nije lako pronaći, a tek stvoriti biser ..

@Zen Mod pa nema ga - kolektivizam zavladao pozorištem: kolektivno glume ili režiraju, ako glumcima ograničiš kretanje i svedeš ih samo na deklamovanje, a pri tom nemaš krupni kadar (da ne pominjem onaj duuugački koji je Tarkovski tako rado upotrebljavao i koji te čini ako ne učesnikom, ono barem svedokom), tada ti ga je sve džaba, čak i ako si Maks Fon Sidov

26.05.2018. Sterijino Pozorje, Narodno Pozorište Banja Luka, Petar Mihajlović - Švajcarska, režija - Milan Nešković Pozorje je počelo, postaviše crveni tepih na stepenište Srpskog Narodnog, sa sve stubićima povezanih ukrasnim kanapom, na platou sa desne strane ulaza smešten gudački kvartet, okolo štandovi - NIS, Erste, Šveps... pružaju mi nekakvu papirnu kesu, piše NIS na njoj, odmahujem rukom (šta da radim sa cegerom u pozorištu?!).. i tepih sam iskulirao (poput većine), mnogo sam mator da bih pravio selfi na tepihu, ali i dalje dovoljno mlad da bih bio aktivan učesnik u zasenjivanju prostote banalnom publikumu.. gudački kvartet je pomirio Pijacolu i Pink Pantera praćen suznim očima sredovečnih gospođa, ponosnih do ushićenja što su prepoznale (jel to iz Mirisa Žene?) muzičku temu (Libertango beše poznat, ali ne i prepoznat), i konačno se dočepah sedišta.. uff Nebojša Bradić je otvorio Pozorje, pričom o Institucionalnom i Industrijskom pozorištu, pričao je u stvari o liberalnom kapitalizmu i globalizaciji, iz svog ugla.. dobar je bio, evo isečaka besede u prvom biltenu Pozorja: http://www.pozorje.org.rs/wp/wp-content/uploads/2018/05/BILTEN1_sajt.pdf i konačno poče Švajcarska (sa sve Kazablankom u njoj ).. scena podeljena na 5 segmenata - liči na ogroman ekran podeljen na pet delova koji se pojedinačno otvaraju i na koje se projektuje video slika.. svaki segment ima svoju scenu koju priča (ukupno ih je 18), sve su povezane i brzo se smenjuju, kadriranje podseća na TV spot.. ovo će biti prepoznato, verovatno i pohvaljeno kao nov pozorišni izraz, kao efektna upotreba videa i muzike u pozorištu, rediteljsko - scenografski podvig, i to će biti istina.. primetna je i Neškovićeva veština kojom preklapa scene, za pohvalu je i njegova pretpostavka u kojoj će publika dovršiti priču i sklopiti je u celinu (istine radi, to i nije teško, dodatna razrada teme bi banalizovala stvar).. ali istina je i da ovaj i ovakav tekst - univerzalno postavljen ali i neiskren, predvidiv i dosadan, ni ne može da se postavi bez efektnih ali ipak samo instant scenografsko - rediteljskih akrobacija - bilo bi to isuviše prosto i sporo.. dakle, problem je u libretu, Mihajlović nam pripoveda davno ispričanu priču, i to čini bez emocija pa nas ostavlja ravnodušnim.. i ta ravnodušnost je ostala kao osnovni utisak, efekti nisu izazvali emocije.. džaba ga bilo strukture i filmičnog izraza kada nema pokreta i poetike.. ali, tek smo počeli, večeras je Kingdom of Heaven, Epica Balcanica, u toj predstavi scenografije nema