Pretraži DiyAudio.rs

Od kulture nasleđa do kulture sefa i roletni Ovaj tekst je nastao slučajno. U tri ujutro, lutajući kroz stare stranice Wikipedije o Beogradu, naišao sam na ime Perside Milenković. Iskreno, očekivao sam još jednu zaboravljenu biografiju iz stare Srbije koju danas niko više ne čita. Umesto toga, nekoliko minuta sam samo sedeo i gledao spisak stvari koje je jedna žena ostavila iza sebe: škole, fondove, crkve, pomoć sirotinji, zgrade Univerziteta, pomoć đacima, dobrotvorne organizacije. I onda dolazi neprijatni deo. Shvatiš da danas u Srbiji postoje hiljade ljudi neuporedivo bogatijih od cele tadašnje građanske klase zajedno a iza ogromnog dela tog bogatstva neće ostati ništa. Ni škola. Ni biblioteka. Ni stipendija. Ni fondacija. Ni dom kulture. Samo kvadrati. Samo zatvorene roletne. Samo garaže. I odmah posle toga dolazi drugo pitanje, možda još neprijatnije: Kako je moguće da o ovome gotovo niko ne govori? Jer kada jednom vidiš razliku između stare kulture zadužbinarstva i današnje kulture potrošnje, više je nemoguće ne primećivati je po gradu. Beograd je pun novih bogataša. Ali sve manje liči na grad koji iza sebe ostavlja civilizacijski trag. Postoji stari Beograd koji se više ne vidi golim okom. Ne nalazi se u novim kulama od stakla, ni u garažama punim SUV vozila, ni u reklamama za luksuzne komplekse sa engleskim imenima. Taj Beograd živi u fasadama gimnazija, u zgradama univerziteta, u bolničkim fondovima, čitaonicama i zadužbinama koje su podizali ljudi koji su bogatstvo doživljavali kao dug, a ne kao plen. Jedna od njih bila je Persida Milenković. Žena iz Šapca podigla je dve gimnazije u Beogradu, među njima i zgradu današnje Matematička gimnazija, osnovnu školu, crkvu na Torlaku, manastir Vavedenje, pomagala sirotinju, Kolo srpskih sestara, Crveni krst Srbije, zaveštala zgrade Univerzitetu i osnovala fondove za obrazovanje. Njena kuća u Knez Mihailovoj sravnjena je u bombardovanju 1941. godine. Ali njene zadužbine stoje i danas. Tu počinje neprijatno poređenje sa savremenom Srbijom. Danas Srbija broji desetine hiljada milionera a prema nekim procenama i navodima (Forbes Srbija)i preko 30.000 ljudi sa imovinom koja prelazi milone eura. Nikada više privatnog kapitala, luksuznih nekretnina, kvadrata, automobila, satova i apartmana. Nikada više ljudi koji „imaju“. A ipak, iza ogromnog dela tog bogatstva neće ostati ni biblioteka, ni fondacija, ni stipendija, ni dom kulture, ni studentski fond. Ostaće parking mesto u podzemnoj garaži, ugašen Instagram nalog naslednika i sef čiju će šifru porodica zaboraviti posle druge generacije. Ovo nije sentimentalna priča o tome kako je „nekad bilo bolje“. Ovo je priča o civilizacijskoj promeni: kako je Srbija od društva u kome je bogatstvo podrazumevalo obavezu prema zajednici postala društvo u kome bogatstvo služi kao bunker od zajednice. Zadužbinarstvo kao filozofija Danas se često pogrešno misli da su zadužbine bile neka vrsta ranog marketinga za bogate trgovce. Kao: davali su da bi ostali upamćeni. Istina je mnogo dublja. Zadužbinarstvo je bilo filozofija života. Čovek je sebe video kao prolaznu kariku u dugom lancu. Bogatstvo nije bilo apsolutno privatna stvar, nego nešto što nosi odgovornost. Smatralo se prirodnim da deo stečenog mora biti vraćen narodu, gradu, veri ili obrazovanju. Zato su nastajali ljudi poput Ilija Kolarac, Nikola Spasić, Luka Ćelović, Kapetan Miša Anastasijević ili Mihajlo Pupin. Ti ljudi nisu ostavljali „višak“. Oni su kroz davanje oblikovali sopstveni identitet. Stari trgovac nije želeo samo da bude bogat. Želeo je da njegovo ime traje. Ne na haubi automobila, nego na fasadi škole. Ne kroz luksuz, nego kroz trag. To je ogromna razlika. Jer čovek koji podigne gimnaziju zapravo govori: „Verujem da će ovaj narod postojati i posle mene.“ Psihologija novog bogatstva Moderni bogataš često ne živi sa tim osećajem kontinuiteta. Naprotiv, on živi sa osećajem privremenosti. Veliki deo novog kapitala u Srbiji nastao je u vremenu: sankcija, ratova, privatizacionog haosa, političkih (re)kombinacija, sive ekonomije, korupcije, kocke i špekulacije...... Takvo bogatstvo retko proizvodi unutrašnju sigurnost. Ono proizvodi strah od gubitka. Zato novi bogataš ne gradi instituciju on gradi tvrđavu. Kupuje stanove, gomila kvadrate, sklanja novac, zatvara se iza kapija i kamera. Ne veruje državi, ne veruje institucijama, ne veruje budućnosti, često ni sopstvenoj deci. I zato ne razmišlja o tome šta će ostaviti društvu, nego šta će sačuvati od društva. To nije samo pitanje pohlepe. To je pitanje psihologije civilizacije. Samo čovek koji veruje da svet ima budućnost želi da gradi nešto što će ga nadživeti. Društva koja veruju u sutra podižu zadužbine. Društva koja očekuju pljačku podižu sefove. Od ugleda do demonstracije Nekada je ugled bio povezan sa karakterom i doprinosom zajednici. Bio si „gospodin“ ako si pomagao školovanje siromašnih đaka, finansirao biblioteku ili podigao bolnicu. Danas je status sve više postao vizuelna demonstracija uspeha. Auto mora da bude glasan. Sat prepoznatljiv. Ručak fotografisan. Putovanje javno prikazano. Savremeni status ne traži poštovanje on traži pažnju. Stari bogataš želeo je da ga grad pamti. Novi često želi samo da mu grad zavidi. To je prelaz iz kulture stvaranja u kulturu prikazivanja. Nekada si postajao neko kroz delo. Danas se često postaje „neko“ kroz projekciju životnog stila. I zato danas imamo više luksuza nego ikada, a manje civilizacijskog traga nego u mnogo siromašnijim epohama. Kapitalizam bez građanske klase Tu dolazimo do možda najvažnije tačke. Srbija posle komunizma nije obnovila staru građansku klasu. Ona je dobila novu klasu bogatih ljudi, ali bez tradicije građanske odgovornosti. Komunizam je sistematski razarao privatno vlasništvo, porodične tradicije i kontinuitet građanskog sloja. Posle toga su došli ratovi, kriminal, sankcije i divlja tranzicija. U takvom sistemu nisu opstajali najodgovorniji, nego najagresivniji i najprilagodljiviji. Rezultat je društvo koje ima kapital, ali nema mecenstvo. Ima investitore, ali nema ktitore. Ima luksuzne komplekse, ali nema zadužbine. Drugim rečima: dobili smo bogate ljude, ali ne i elitu. Jer elita nije količina novca. Elita je osećaj odgovornosti prema zajednici iz koje si izrastao. Grad bez tragova Zato danas kroz Beograd niču kule od stakla i betona, ali retko niču institucije koje će postojati za sto godina. Kvadrati rastu brže od škola. Fasade su skuplje od biblioteka. Nikada više luksuza po glavi stanovnika, a nikada manje osećaja da neko gradi nešto što nadilazi njegov privatni interes. Nisu podignute nove velike zadužbine. Nema fondova za talentovanu decu iz provincije. Nema ozbiljnih stipendijskih sistema. Nema nove kulture davanja. Samo kvadrati i spuštene roletne. Stari zadužbinari ostavljali su narodu škole i fondove. Novi često ostavljaju naslednicima šifre za sef. I možda je upravo to najtačnija slika našeg vremena. Ne propada društvo onda kada nema bogate ljude. Propada onda kada bogati ljudi više ne osećaju nikakvu obavezu prema društvu iz kog su nastali. Pitanje zato nije samo: „Gde su novi zadužbinari?“ Pitanje je mnogo neprijatnije: Kakav tip čoveka proizvodi današnji sistem i može li takav čovek uopšte ostaviti iza sebe nešto trajnije od betona, potrošnje i zatvorenih roletni? Tada grad prestaje da bude civilizacija. Postaje parking između investicionih kvadrata. I možda najbolji simbol našeg vremena nije moderni biznismen sa Instagrama, nego deda Pantelija iz Maratonci trče počasni krug. Cela porodica živi oko novca koji trune zajedno sa njim. Niko ništa ne stvara, niko ništa ne gradi, niko nema ideju šta bi uradio korisno sa bogatstvom. Svi samo čekaju da mrtva ruka konačno pusti sef. Maratonci trče počasni krug zapravo jeste gotovo metafizička slika balkanskog odnosa prema bogatstvu: gomilanje bez svrhe, paranoja oko nasledstva, porodica koja postoji samo oko plena, novac koji nikome ne služi osim da bude zaključan. Zato je masakr na kraju Maratonaca zapravo tragedija, a ne samo crni humor. Onog trenutka kada sef konačno ostane bez čuvara, porodica se raspada u nasilju. Ne nastaje sloboda, ne nastaje novi početak, ne nastaje stvaranje. Nastaje haos. To je potpuni moralni i civilizacijski slom.