sinoć (29.03) u JDP na programu bio Molijerov Tartif
klasična (tragi)komedija o licemerju, dugo se daje (2008), Boris Isaković (Ogdon), Dragan Mićanović (Tartif), Branka Petrić (Ogdonova majka), Anita Mančić (služavka) itd.. reditelj je Egon Savin.. predstava je dobra, sigurnom rukom vođena i veoma kvalitetno izvedena.. zabavna je povremeno, istina ne baš adekvatno reakcijama publike.. opet ću o publici, al drugačije: neverovatno je kako većini promakne poenta, čini mi se da to nije samo u pozorištu.. evo ključnog momenta:
Ogdon biva izbačen iz svoje kuće (izbacio ga Tartif, koji mu je, koristeći Ogdonovu naivnost uzeo kuću i izbacio ga na ulicu).. Ogdon kuka, žali se majci, govori kako je svojim očima video kako mu Tartif zavodi ženu, očekuje razumevanje od svoje majke koja mu, još uvek zaslepljena Tartifovim lažima i licemerjem kaže: ne treba verovati svojim očima, umeju da prevare... Ogdon ne veruje ušima, ali publika ništa ne primećuje, jerbo msm - postalo je ozbiljno, a to je smor..
pitam se (pitam) koliko će se danas (u stvari u nedelju) majki (i očeva, ujaka, stričeva, tetaka, strini, šurnjaja, zaova, deda i baba) u Srbiji, diviti Carevom Novom Odelu, ne primećujući golotinju (ni malo prijatnu) šizofrenog Cara?! pitam se (pitam) naivno i kako je moguće da ne vide da je Car go (i odvratan u svojoj mlohavosti), šta im to zaklanja vidik.. ne bih znao kasti, al nit je snijeg, nit su labudovi već je cirkuska šatra šizofrenog Cara.. jbg
evo slička iz predstave, nije ona kriva što ljudi neće da vide očigledno