Woland

ima u NS laboratorija koja ih razvija i na kanvasu.. u stvari - štampa fotografije na kanvasu

.

poslednji snimljen koncert Vilhelma Furtvanglera - Lucern 1954.. al' se nekad dobro jelo baš

@ninja ma ja sam uporan, ću da sredim kupusište, pre ili kasnije

ix, woland vadi trafo iz kutije da bi slušao Slagle preamp, to je bre poduhvat - uzmeš stoličicu, staviš preamp na nju, odšarafiš, izvadiš trafo i turiš pored kutije, upališ, kažeš: odabi od stolice i voila

...

..

..

28.10.2017. SNP, Vilijam Šekspir - Bogojavljenska Noć, režija Egon Savin SNP na žalost tokom svih godina postojanja nije uspelo da iznedri svoj potpis, brojni su razlozi za to, najčešća je ipak provincijalna surevnjivost, zbog koje su smenjivani uspešni Upravnici i Direktori Drame, oterani uspešni reditelji čije su predstave ostavljale značajan trag.. bilo je perioda u kojima je SNP bivalo na vrhu naše scene, ali na žalost nisu potrajali - dolazili divlji, isterivali pitome, skidali dobre predstave sa repertoara i postavljali svoje nazovi radove.. Bogojavljenska Noć Egona Savina je nekako preživela, mada je čitava sinoć ispunjena sala čula Radosava Milenkovića koji se dosetio da "skine mantiju i uđe u partiju".. biće to dojavljeno na nadležno mesto, pa će se Mirko pronaći konsterniranim.. sram da ga bude Rašu, nije mu dosta što vodi negativnu kampanju protiv Vođe, sad je našao i Šekspira da dopunjuje i Mirka da proziva.. e, baš ta minimalna dopuna koju je Savin oprezno učinio, je ključ šarma ove predstave - Sobara (u nekim izvedbama Nastojnika), je pretvorio u Sveštenika (Ispovednika), i na taj način dao veću specifičnu težinu predstavi i učinio je malo grotesknijom.. vidljivo je Savinovo duboko promišljanje u ovoj predstavi, i naravno isplatilo se ' predstava je osavremljena baš koliko i treba a sačuvan je ne samo duh već i suština teksta.. osim spomenutog Raše, istakli su se i Sanja Ristić Krajnov, Minja Peković, Novak Bilbija, dok je Nenad Pećinar u nekim momentima bio nešto manje ubedljiv..

22.10.2017. Atelje 212, Olga Dimitrijević - Moja Ti, režija Aleksandra Milavić Dejvis tri pozorišta u Beogradu imaju, svako za sebe, karakterističan stil, potpis ispod svake predstave, fizionomiju.. nekako se dogodi da bilo ko, ko dođe odnekud, u ovom slučaju iz Britanije, veoma brzo prepozna tu fizionomiju i uklopi se u nju, dajući svoj doprinos.. dakle, predstava je Ateljejevska, osim što je ženska, topla i veoma tečna originalna drama ima naslov Kako je dobro videti te opet, koprodukcija je Serijinog pozorja i Ateljea, drama je 2014 dobila otkupnu nagradu Pozorja i ove godine postavljena na scenu kao predstava nagrađenim na Pozorju.. nagrađenih, ove godine, nije bilo, ali na sreću je bilo ove predstave. pre prvog izvođenja predstave, iz Zagreba je stigla zabrana, glede autorskih prava Novih Fosila, zbog korišćenja naslova, pa je isti promenjen u sadašnji.. kakav kolosalni promašaj Novih Fosila, pogotovu posle uspešne premijere u Zagrebu.. propustili su da im Gorica, zajedno sa publikom otpeva njihov song (koji je naravno izbačen iz predstave).. tako im i treba.. tekst je savremen, bajkolik, ali nenametljivo prikazuje sve protivrečnosti današnjeg trenutka: bedu, korupciju, osionost, obest i gramzivost novobogataša.. i ljubav, čast i poštenje koji se nekako ipak iz prošlih vremena probijaju na scenu.. postoji, kao začetak radnje, isterivanje posle 50 godina iz stana žene, posle smrti njene partnerke.. dovoljno da gay aktivisti, iako nezainteresovani za predstavu, napune salu.. ali, to je neka druga stvar.. rediteljka, veoma znalački postavlja radnju na scenu, ima tu i pesme, sasvim klasične upotrebe Hora koji povremeno usmerava ili objašnjava radnju, adekvatnog scenskog pokreta, scene se brzo smenjuju i predstava je veoma gledljiva i tečna.. tekst je veoma utemeljen, izrečen bez patosa, na momente blago melodramatski.. u Tarantinovom stilu (Inglorious Basterds), Dimitrijevićeva oživi umrlu partnerku i tako nekako dođemo do pravičnog hepienda.. petoro glumaca i pijanistkinja, originalna muzika i nekoliko songova, Gorica peva i glumi kao u najboljim vremenima, oko Svetlane se sve dešava, kapira ona to i znalački isijava prefinjenost, Tanja je sasvim netipična, ušla u kožu autoritarne žene, ni malo ženstvene - sjajno joj to ide.. gledajte, dobra predstava

svaka čast, super je urađeno [emoji106]

mislio sam na onaj fini rad u metalu na kutiji.. ko je to radio?

ManicP super je [emoji106]da li je možda BB malo umešao prste?

https://nextconf.eu/2017/01/hamburgs-elbphilharmonie-birthing-acoustic-joy-from-digital-algorithms/

muzičari su okrenuti na istu stranu, prema dirigentu, publika se nalazi okolo, a najviše publike je iza dirigenta.. oblik sale ne bi trebalo da te zbunjuje.. ako govoriš o ozbiljnosti onda barem formuliši konsterniranost kako valja - kako si postavio stvari takvu si i reakciju dobio [emoji14]

neko pušta stereo sistem u toj sali?

sledećeg puta uzimam one polukružne - lakše su za manipulaciju.. a tih što si slikao ima u prodaji?

za zvučnike ne znam, ali u Kranju ima neki lik što valja nekakve gramofone.. ima i slušaonicu.

@black coffe nešto kao preslikač, ima na youtube kako se aplicira Decal.. lakira se kada se osuši, malo obrusi finom vodenom šmirglom, ponovi lakiranje i onda bude trajno.. stvar je u tome što je ovaj moj decal očigledno bio star pa se raspao u vodi odmah..

Bjorn Meyer - Provenance

izgleda je bio blizak godištu gramofona

xe, moj mladunac (mulac - metalika) za UB40 kaže da su bastard Šade i Marlija

decal se raspao posle 5 sekundi u vodi [emoji23]

18.10.2017. JDP, Alen Lajtmen - Ajnštajnovi Snovi, režija Slobodan Unkovski Beograd nas je dočekao postavljenom Novogodišnjom rasvetom u Miloševoj ulici, identični ukrasi, ne svetle još, razapeti između bandera sa dominantnim časovnikom čije su kazaljke pokazivale 12:05 - tako se videlo iz pravca Gazele prema Nemanjinoj.. u holu kupujem program predstave, na prednjoj strani naopako postavljen, inverzan analogni sat, pomalo razmrljan, od naziva predstave načinjene kazaljke, ulazimo - vreme je.. scena romboidna, jedno teme ulazi međ gledalište, na sceni i u publici razapeti tanki konopci kojim se prostor scene i gledališta deli na jednake kocke (kvadre možda, ne mogu da procenim dubinu), i baš ničega više nema.. vreme sporo protiče dok poslednji gledaoci zauzimaju mesta.. vreme.. axa.. nisam čuo za Alena Lajtmena do ove predstave, ja sam kriv pošto imam animozitet prema Američkoj književnosti, pa sam propustio njegov roman bestseler objavljen 1993 (kod nas 1996), po kom je nastala ova predstava.. post festum sam saznao da je veoma interesantna osoba, istovremeno predaje Fiziku i Kreativno Pisanje na Univerzitetu u USA, ne priznaje veštačku podelu na prirodne i društvene nauke već pliva rekom od obale do obale mireći ta dva sveta.. Ajnštajnovi Snovi su naravno fikcija, roman i predstava su naravno o Vremenu.. a o njemu bi Ajnštajn imao šta da kaže.. predstava se ne bavi objašnjenjem Teorije Relativiteta, već pojmom vremena, njegovim implikacijama na ljude i u njoj je Ajnštajn objekat, a likovi iz njegovih snova zarobljenici nekog vremena.. jedan je na primer ceo svoj život proveo u 5 minuta tokom kojih su mu se rugali, nazivajući ga upišankom.. to ga je obeležilo i zarobilo, i nije se pomakao nikud.. priče o vremenu su magično predstavljene, ima tu ponavljanja, usporenih radnji, paralelnih i simultanih poteza.. i to tako traje.. oskudnu, a tako dobro pripadajuću scenografiju je postavila grupa iz Hrvatske NUMEN/FOR USE, radili su u JDP scenografiju za Hamleta odličnu muziku je komponovao Makedonac Zlatko Oriđanski, član mistične Anastasije (Pre Kiše) roman pretočio u dramski tekst Rusomir Bogdanovski, takođe Makedonac a scenski pokret radio Dimitris Sotiriu iz Grčke Slobodan Unkovski je napravio odličnu predstavu, a ansambl JDP (http://jdp.rs/predstave/ajnstajnovi-snovi/) je odigrao kao da ih Bojan Stupica gleda iza scene.. ova predstava je bolja od tri predstave što sam ih pogledao na Bitefu, ma ni do kolena joj nije ni jedna.. ovo je klasično, pravo pozorište u kom postoji dijalog, pokret igra, a ne tek nasumična instalacija koja je obeležila ovaj Bitef, ali to je neka druga priča.. glumci.. Branko Cvejić je konačno izašao iz cipela Baneta Bumbara, Branka Petrić je na sreću još uvek u svojim cipelama (živa bila, zaustavi vreme kad izađe na scenu), Anita Mančić je nosila nekakve bele gumene čizme, igrala babu, prababu, majku i suprugu - gonila kazaljke da idu brže.. Dragan Mićanović je na početku skinuo čarape i bosim nogama ušao u svoje cipele - prevelike su one za većinu glumaca danas.. svi ostali su svakako vredni spomena, a svi ukupno daju onaj karakterističan potpis - fizionomiju Jugoslovenskog Dramskog koje je ovom predstavom ponovo potvrdilo svoje mesto.. i vreme.. na povratku, satovi koji su se sa ukrasa nizali Miloševom, su pokazivali pet do dvanaest.. ćutali smo, vreme je teklo i bili smo spokojni..