Woland

02.06.2018. Sterijino Pozorje, Stevan Vraneš Svedobro, Narodno Pozorište Užice, režija Nemanja Ranković o ovoj predstavi izveštavaju portali Story i Svet.. za to je zaslužna tema - ženska priča sa plakanjem i pevanjem, onako kako je muškarac zamišlja.. ili čak onako kako muškarac misli da bi se dopala ženama.. a dopala se, doduše ne onoj koja je bila pored mene, ali ona je izuzetak koji potvrđuje pravilo, uostalom sedeti pored mene i nije neko dostignuće, osim što dosta govori o ukusu i karakteru bilo je tu (osim plakanja i pevanja) svega, dvojica muškaraca, jedan grub, bivši borac, balkanski mačo, i jedan baš po ženskom ukusu - nem i priča, koja seže u mladost dve junakinje, koja je naravno melodramski tragična.. malo veganstva i rialitija, taman koliko je potrebno za Story, Svet i Stil, poneku suzicu i bezbednu pomisao kako postoje one kojima je gore.. nemam baš ništa protiv Provincije, živim u njoj nekako već, nekada je Provincija imala prefiks Kulturna.. to je bilo manje ili više zasluženo.. međutim protivim se Provincijalizmu, koji u liku Marine, veoma uspešno demonstrira Tanja Jovanović, koliko svojim pretencioznim glumatanjem, toliko i (bez)brojnim hirurško-kozmetičkim intervencijama, kojima je od sebe napravila grotesku ženstvenosti.. nekako mi veganstvo i joga ne idu uz botoks.. ili baš idu bemliga

meni je veći utisak što mi hoćemo kod njih posle svega

^ meni je Frljić super - iskoristio je svoje srpskohrvatsko (hrvatskosrpsko ) poreklo da poliva na obe strane prošle jeseni je gostovao u Subotici sa pozorištem iz Manhajma, pa videh da poliva i Švabe.. Poljaci, pa evo sad i Česi mu prekidaju predstave (protestvuju jbt) zgroženi slikom o sebi koju im Frljić emituje da ga nema valjalo bi ga izmisliti

ma jednom ćemo porobiti Evropu i naplatiti im se za sva viševekovna sranja koja su nam činili

yess ali možeš čuti (pogledati) čak dva bisera u Zagrebu - Črna Mati Zemla i Ljudi od Voska, nemaš pojma koliko ti zavidim na toj mogućnosti

01.06.2018. Sterijino Pozorje, Kristian Novak / Tomislav Zajec Črna Mati Zemla, Zagrebačko Kazalište Mladih, režija Dora Ruždjak Podolski Preveć čuda sega je okoli mene i bojim se ka bum se zgubijo v našoj hiži ali v našemo vrto jer su stvari i namještaj i drejva i životinje več nej takše kakše su predi bile. Ve mi saka stvar oče naka reči. Stalno samo povejdajo, vmes. Negda nemrem tau več poslušati, ponorjo bom. roman Kristiana Novaka - Črna Mati Zemla je pre nekoliko godina u Hrvatskoj, podigao veliku prašinu koja se brzo prenela i na teritorije bivše zajedničke države.. pronašao je roman put do čitalaca, koji naravno nisu (i nikada neće ni biti) isti i uzburkao emocije, pročitao se bez daha, namah i našte srca a završetak čitanja je bio propraćen (osim žalom što ga nema još za čitanje) tihom psovkom divljenja ubačenom sebi u brk.. roman ima tri celine, prve dve su smeštene u savremeno doba, a u trećoj se autor vraća u detinjstvo, u Međimurje (malo kak si lepo ravno..), u jezik i u traume.. roman je po strukturi pomalo hermetičan, malo je dijaloga većinom je piščev unutrašnji dijalog, pa ga je zbog toga teško pretočiti u dramski tekst.. mnogi sjajni romani su "pali" na dramatizaciji u pozorištu.. najsvežiji primer je Andrićev Na Drini Ćuprija, u kom se tek povremeno nazire duh romana.. ima i pozitivnih primera, to je Andrićeva Gospođica, čiju dramatizaciju je uz piščevu superviziju uradio Marko Fotez.. srećom, dramaturg (teksta i predstave) Tomislav Zajec je svoj posao uradio vrhunski, u nečemu skratio (čak i malo dodao) tekst i učinio ga pevljivim u pozorištu, uspevši pri tom da sačuva atmosferu i ideju romana.. više nego ikad do sad Zajec mi je pokazao koliko je značajan posao dramaturga.. predstava je o (da uprostim) traumama iz detinjstva, o tome kako se one reflektuju kroz život, kako sputavaju, ograničavaju.. o tome kako u određenim stresnim okolnostima u glavi malog deteta odjekne Bakino nateravanje kokoši u kokošinjac uzvikivanjem imena demona: Ha, Hešto, Pujto! o Međimurju, legendama o Svečarima i dobrom blagom Bogu, o odrastanju, fudbalu, majci, ocu, sestri, nemilosrdnim drugovima iz škole, demokraciji i socijalizmu, Yassa i onim drugim šuškavim trenerkama, o izopštenju.. i o samoubistvima kojim je glavni junak prisustvovao.. pored osnovnih preduslova oličenih u tekstu, dramaturgiji i režiji, za dobru pozorišnu predstavu je krucijalna strast i posvećenog glumaca, i upravo je ona glavni imenitelj predstave.. događa se to retko da se sve kockice sklope, i tada.. pa, dogodi se čudo dogodilo se, dobrim delom zahvaljujući i savršenoj režiji Dore Ruždjak Podolski, koja je manirom velikog majstora, preklapala scene i vremena, ponekada čak istovremeno na različinim mestima na pozornici.. teklo je to sve nekako prirodno, bez štucanja, a sa bezbroj ulazaka i izlazaka sa scene, koju je pohodio veliki broj glumaca.. neki od njih su imali više uloga.. predstava je izrodila lidera, to je Adrian Pezdirc, kao Matija, istakli su se baš SVI, ali Urša Raukar je kao baka dala izvanrednu ulogu predstava je sa pauzom trajala skoro 3 sata.. proletelo je.. kad se završila, publika je odmah skočila na noge, kupljeni smo mi bili od petog minuta, mogli su da nam rade šta su poželeli.. bilo je suza u publici, sve smo razumeli, Međimurski akcenat nije stvorio nikakav problem.. učinilo mi se da su glumci (koje smo vraćali mnogo puta) bili pomalo iznenađeni prijemom, verovatno zabrinuti potencijalnim nerazumevanjem.. ali razumeli smo se odlično, barem 10 minuta je trajao aplauz.. zapravo - to su bile ovacije, poslednji put zabeležene na sceni SNP posle Janežičevog Galeba pre skoro 5 godina.. hvala, od ovoga zapravo može da se rikne sinoć je zasedao žiri, podeljene su nagrade.. Črna Mati Zemla, nije bila u takmičarskoj konkurenciji, ali je dobila Nagradu Publike

ništa od pisanja za danas, biće.. ali - Črna Mati Zemla je predstava koja se dogodi jednom u 5 do 10 godina.. uprkos težem razumevanju Međimurskog akcenta, publika (svi, ali zaista SVI) su po završetku skočili na noge lagane i aplaudirali barem 10 minuta

01.06.2018. Sterijino Pozorje, Branislav Nušić Ožalošćena Porodica, Teatar Fjodor Volkov - Rusija, režija Milan Nešković došli Rusi u Novi Sad, ovoga puta bez tenkova, a Neoplanta ih dočekala ljubopitljivo i uz obavezno prisustvo čelnika stranke na vlasti.. doveo ih Milan Nešković, ovo mu je druga režija na ovogodišnjem Pozorju, mora biti da je to nečim i zaslužio.. ja u to nisam uspeo da proniknem, ali štaznamja o Zaslugama i njihovoj Valorizaciji, ja sam samo običan gledalac, kojeg bi valjalo impresionirati jeftinim trikovima, za bolje i nisam - jer glavna stvar se desila, uspelo je - došli Rusi sine, malo li je? a, da je bilo atraktivno - jesvala, odmah iznesoše kovčeg, i pošto je raka bila mala (ko će to još i kopati), uz muziku No Smoking Orkestra, ga prilježno, motornom testerom (Husqvarna, benzinska) isekoše i ubaciše u raku.. da sam tada izašao, a išlo mi se, jedva sam uspeo da ne bacim peglu, na globalističko (sa neostvarenim prefiksom - anti) Pušenje, koje je eto postalo prepoznato kao deo naše kulture (valjda je osim toga, još nešto ostalo od nje), koju bi Ruska publika trebalo da popuši.. međutim, tada bih ostao uskraćen za jedno beskrajno dosadno iskustvo, povremeno na granici groteske, koju su nam pripremili Nešković i dramaturškinja Maja Todorović.. kulminiralo je tako što je advokat Petrović silovao Danicu (naslednicu).. ja sam od onih koji podržava potragu za Novim Formama iskazanu još u Čehovljevom Galebu, baš ni malo nisam gadljiv na intervenciju u klasičnim tekstovima, sve dok ona ima smisla i ostavlja neokrnjenom piščevu ideju.. ali Neškovićeve intervencije nisu imale smisla.. svaku scenu je doradio do samog kraja, ne upošljavajući imaginaciju gledalaca, i na taj način učinio predstavu beznadežno dosadnom i previše dugom.. uvredljivo je to prema publikumu, moram da primetim.. a glumci.. pa, nije bilo realno očekivati da će oni proniknuti u karaktere tipične za naš milje - bilo bi normalno, da su uneli nešto svoje, ali čini se da je Nešković to suzbijao, tako da, paradoksalno je to, najbolju ulogu ostvarila Aljona Tertova, koja je bez reči glumila dete, učinivši ga bezazlenim umesto osionim i bahatim kakvo je u tekstu, hvala joj za to.. dobiće ovo neku nagradu, siguran sam.. druga predstava je bila termonuklearna bomba - Črna Mati Zemla.. danas, ako stignem.. radi me još

30.05.2018. Sterijino Pozorje, Aleksandar Jugović Utopljena Duša, BDP, režija Boban Skerlić koincidiralo je da se na dan prikazivanja predstave navršila 101 godina od kada je torpedovan parobrod Italija, u koji se u Galipolju (Gallipoli - Italija, Apulija - peta čizme) ukrcao naš pesnik Vladislav Petković Dis, da bi stigao na Krf. Parobrod, iako krcat civilima, bio je prerađen za transport vojske, i prema tome legitimna meta.. u 06:00 46 milja od rta Santa Maria de Leuca, Austrougarska podmornica U4, je sa daljine od 600 metara ispalila torpedo na parobrod, koji je pogođen potonuo za manje od 4 minuta.. kapetan podmornice je bio Rudolf Singule, Nemac rođen u Puli.. ova je predstava o tome, o Disovim poslednjim satima.. scenografija je - paluba broda, mala, predstava je izvedena sa publikom na pozornici velike sale (Jovan Đorđević) SNP, publika je bila frontalno okrenuta maloj sceni.. započela je ukrcavanjem, dok su gledaoci zauzimali mesta.. Trifunovićev Dis, je smeten, nespretan, zamišljen i zagledan u more.. gotovo očajan od nostalgije prema porodici.. nižu se fragmenti iz njegovog života, sukobi sa Skerlićem, Beogradska boemija sa Pandurovićem, venčanje za koje je pozajmio prsten, koji je zaboravio.. predstava je na momente bila atraktivna, međutim tek samo svojom formom i povremenim javljanjem glumaca koji su išli kroz publiku, ali celokupan utisak je ostao bled.. Slobodan Skerlić (Do Koske, Otvorena Vrata, Top je bio vreo...) je ipak prvenstveno filmski reditelj.. Sergej Trifunović, čak ni u poslednjoj sceni, monologu večne Disove Možda Spava, nije uspeo da se izdigne iznad Serhija, pa je zagledan samo u sebe i svoju sujetu, ostao neubedljiv, nedorečen i slab..

^ oo daa ali do Rubinštajna bi trebalo da se "dođe" da bi se shvatila njegova genijalnost

^ jess.. msm ko bi da počne sa Šopenom, mogao bi i od njega baš sa Nokturnima, bez problema

opasan lik ovaj Vašari

jos jedna prinova.. još bolje nego sa Tidala.. ko ju je voleo neće prestati, ko nije, nisam siguran da će je zavoleti (nema ničeg novog - stara dobra Ona ) snimak, rezanje, kvalitet na Nonesuch nivou - odličan

prijehao još jedan Rekvijem.. dakle: Coro Canticum Novum i Accademia Hermans (period instruments), dirigent Fabio Ciofini snimljeno u crkvi Svetog Bartolomea, Solmeo Peruđa.. La Botega Discantica - obratiti pažnju na izdavača [emoji106] odličan snimak i izvođenje, jedno od onih nepretencioznih koja ne kupuju odmah već odloženo ali zauvek

mislim da je veoma važno što se predstava uopšte dogodila, glumci je izvode sa neskrivenom strašću, što znači da veruju u tekst poput barem polovine gledalaca.. ni druga polovina nije ravnodušna i evo prostora za razmenu mišljenja a to je danas retkost..

ma neće na žalost, i ova dva izvođenja su ravna čudu

nije slučajnost, već godinama kada HNK nastupa na Pozorju, odigra tu predstavu i u JDP, ali karata nije bilo još pre 20 dana, interesovanje je veliko a gostovanja retka..

i lično proveren - radi

30.05.2017. Sterijino Pozorje, Ognjen Obradović Hajka na Vuka, Šabačko Pozorište režija Nataša Radulović predstava je odigrana u Pozorištu Mladih, bez klima uređaja jerbo ih tamo nema.. muka je to, em usko, nema mesta za noge, pa se oznojiš, ohladiš potom trčeći na drugu predstavu u sali gde ima klima uređaja, i ujutru ni makac - bole leđa.. jbg u pravu su današnji klinci, posle pedesete nismo ni za.. šta ova je predstava o gubitnicima - luzerima koji ni vuka ne umeju da roknu već ga alkoholisani kupe i provezu na haubi kroz selo, a potom i prepariraju i stave u kafanu i sve to i još mnogo toga uz više puta ponovljenu pesmu - Hej živote lutalico.. ima tu i nekakvog zapleta, pokušaja da udaju majku za lovarnog gastarbajtera, povremenih repeticija kojim se obraća pažnja, ali na kraju svi ostaju tamo gde su bili, nesposobni da bilo šta promene..

pass i tannoy mu dođu kao kafa i kisela voda, sve drugo su uljezi a, vidiš da lenca guram u to društvo, on će nam biti nova forumska mantra može i tako - brezon, ali dobri su današnji lekovi u kombinaciji sa presom..

^ predlažem ekskurziju u Zagreb, jedno ili dva noćenja, HNK karte prodaje online, nisu skupe, a moće da se pronađe i jeftin smeštaj, eto prilike da se vidi kako Zagreb izranja iz sna a, nije za esej, samo (uz program) koristi da se podsetim šta sam gledao

^ može da se pronađe lepak koji lepi drvo i metal, a inače je planirano dase oformi 8 ploča pa da se pojedinačno useku, tako je lakše.. isto to može i sa inoksom (laser, waterjet..) ili aluminijumom.. planirao sam drvo kao završni sloj, jedino će podloška za ručku biti od inoksa, i moći će da se menja - napraviću dve, jednu za SME a drugu bez proreza..

29.05.2017. Sterijino Pozorje, Mate Matišić Ljudi od Voska, HNK Zagreb, režija Janusz Kica poslednjih godina HNK na Pozorju gostuje sa svojim najboljim predstavama, eminentnim glumcima i rediteljima, i najčešće te predstave budu najbolje na Pozorju.. pre tri godine je izveden Krležin Vučjak, prošle Tri Zime Tene Štivčić, a ove Ljudi od Voska Mate Matišića.. sve tri su bile vrhunske, svaka na svoj način a zajednički imenitelj su im bile hrabrost i iskrenost.. predstava ima dva dela i tri priče, sve tri su (dobrim) delom autobiografske, treća je prava bomba koja odloženo eksplodira potičući na razmišljanje i iziskujući nužnost ličnog određenja i zauzimanje pozicije.. Matišić je bio prijatelj, pisac muzike i konsultant u vezi scenarija režisera Krsta Papića i posle njegove, a kasnije i smrti Krstove žene, usvojenik njihove dve devojčice.. treća priča je o tome, iznesena je, kako se čini faktografski, utemeljena je u činjenicama i sobom nosi neprijatnu istinu o drugoj Krstovoj ženi, kojoj deca ništa nisu značila, do prostog povoda da se ostvari publicitet i prisutnost u medijima obezbeđen tim što je postala majka u svojoj 57 godini.. još je i gore: Majka je Matišića izabrala za usvojenka, samo zbog toga što je bila uverena da će on napisati dramu o njoj, i tako je i posle njene smrti vratiti na naslovne strane tabloida.. napisao je dramu, ne baš onakvu kaku bi ona želela, ali tabloidima je to bilo svejedno - na naslovnicama je.. Matišić u tekstu nije štedeo ni sebe, nikoga nije štedeo, ali nisam siguran da je čak i on naposletku bio ubeđen u ispravnost ogoljavanja dostojnog nekog rialiti programa.. i upravo je ogoljavanje tema o kojoj se valja odrediti, sa moralnog, humanističkog i svakakvog drugog aspekta.. čini se da je baš taj poziv na određenje pozadinska misija cele predstave.. a predstava je zaista vrhunska, prve dve priče neopravdano ostaju u senci treće - da je ostalo na prve dve, gledaoci bi bili sasvim zadovoljni.. scenografiju je radila grupa Numen (i kod nas prisutni u Ajnštajnovim Snovima, Glogovčevom Hamletu..), Viktora iz sve tri priče je odigrao sjajni Goran Grgić, istakle se Ksenija Marinković i Ana Begić, muzikom Tamara Obrovac, dok je gostujući režiser iz Poljske savršeno otpratio neke sasvim osobene događaje razumljive samo nama na Balkanu.. jaka, velika predstava..

8 slojeva drveta debljine 15 mm, svaki sloj iste debljine, moguće je da će se pojaviti i inoks (alu) u 3 do 7 slojeva, to be announced eno ga gore isplazio se doći će Lenco i do njega na štimung i odvajanje idlera u stanju mirovanja, to mi je objašnjavao kako, ali nesam zapamtio

@Srecko odavno mi je dijagnostikovan nedostatak ambicije - moj odbrambeni sistem tu manu racionalizuje kao vrlinu, jedino tako mogu da dosegnem nirvanu, odžavanje u njoj je sasvim druga stvar [emoji3] dakle, ambicije postavljam u skladu sa mogućnostima, i nekom svojom vizijom (do koje dođem razgovarajući sa ljudima pametnijim od mene) a finalni rezultat bude (trebalo bi) nagrada, ali put kojim se dolazi do rezultata je neprocenjiv [emoji4] biće drvo, možda sa ponekim lažnim slojem od inoksa ili aluminijuma između, ukoliko sa SV dođem do mogućnosti da se to dobro uradi.. e, sad - šta nekom deluje jeftino, čak i ukoliko to nije, je individualna stvar.. Corian, mediapan ili nekakav drugi pločasti materijal presvučen furnirom, folijom (bila ona i karbonska), ili ofarbano u piano finiš, je nešto što bi SV odradio bez muke, frke i roptanja.. radi on to svakog dana, putem koji sam izabrao se ređe ide [emoji4]