RoRa

Potpuno ste u pravu. Mnogo vremena je utrošeno u nadi da će se problemi EI Niš rešiti sami od sebe. Nije izostao ni trud da se "državna" koska glođe što je duže moguće. Fabrika elektronskih cevi je radila, sa smanjenim brojem radnika i malom proizvodnjom, i tokom neopravdanih i ničim izazvanih sankcija UN. Proizvodili su, pod firmom "no name", određene cevi iz serija PL i KT. Po ukidanju sankcija pojavio se američki investitor sa predlogom da se napravi ugovor o proizvodnji cevi. Ugovor nije potpisan jer je izbila svađa između fabrike i famoznog Holdinga EI. Kao i uvek, mnogo je onih koji žele samo da glođu.

EI Niš je propala, kao i mnoga druga velika preduzeća, kada je propao tadašnji sistem ekonomskog razvoja. Taj sistem je počivao na tri stuba: zatvoreno tržište, lak pristup novcu za finansiranje razvoja i potrebna devizna sredstva obezbeđuje država (umesto izvoz). Najbolji primer je bila izgradnja ( nikad završene ) fabrike kolor katodnih cevi. Nišlije su planirale izgradnju mini fabrike ( za nekih 300.000 komada godišnje) jer je katodna cev bila NAJSKUPLJI deo televizora. Nisu vredela upozorenja da je licenca zastarela i da ostatak sveta kolor cevima snabdeva samo pola tuceta fabrika. Identičan je slučaj i izgradnja fabrike poluprovodnika ( IC kola serije 4000 ) po (zastareloj ) licenci firme RCA a za potrebe tadašnje JNA. Na kraju, nestala je jedna RCA, bez traga i bez jasnog objašnjenja za njenu propast.

EI limovi se na jedan način slažu za mrežni transformator ( naizmenično E i I limovi)) a na drugi način za prigušnice sa predmagnetizacijom ( na jednu stranu E limovi na drugu stranu I limovi) Procep se pravi tako da se između paketa E limova i paketa I limova stavi izolacija, obično prešpan ( ili deblja hartija). Zbog geometrije, debljina ove umetnute izolacije je jednaka JEDNOJ POLOVINI potrebne veličine procepa. Dakle, po završenom motanju kalema( na kalemskom telu) možete menjati dužinu procepa po volji jednostavnim menjanjem debljine izolacije. Doduše, pribor za držanje E i I limova zajedno mora dozvoliti ovo "disanje" dimenzije prigušnice.

Nažalost jedini korektan proračun prigušnice na feromagnetnom jezgru svojevremeno, pre gotovo pola veka, našao sam u udžbeniku " Elementi telekomunikacionih uređaja" prof. Tjapkina na ETF-u u Beogradu. Sticajem okolnosti, tokom godina ostao sam bez te knjige ali verujem da se ista može naći u Univerzitetskoj biblioteci. Inače u proračun se ulazi sa zahtevanom induktivnošću (zavisi od dozvoljenog napona talasanja na izlazu iz filtra) i zahtevanom jednosmernom strujom potrošača. Da sam na vašem mestu izbegao bih izvođenje izvora napona napajanja sa prigušnicama jer je danas stabilizacija i filtriranje napona jeftina rabota uz pomoć integrisanih stabilizatora i (eventualno) visoko-naponskih tranzistora. Ako baš želite da imate izvor napona sa prigušnicom kao filtrirajućim elementom onda možete ići praktičnim putem: što veće EI jezgro ( ne torus) samerljivo sa presekom jezgra mrežnog transformatora, procep od 0.3 do 0.5 milimetra a žice (navoja) koliko stane u prozor izabranog jezgra. Prečnik žice se računa za gustinu struje od 2 do 3 Ampera po kvadratnom milimetru.

Proračun induktivnosti na feromagnetnom jezgru zavisi od namene te induktivnosti. Ako postoji predmagnetizacija jezgra jednosmernom strujom onda je to prigušnica loja se primenjuje, majčešće, za filtriranje u izvorima DC napona. U ovom slučaju proračun je prilično zametan jer je potrebno poznavati karakteristiku jezgra pod uticajem predmagnetizacije. Ako nema predmagnetizacije jednostavnije je namotati na probno jezgro, naprimer, nekoliko desetina navojaka žice i izmeriti induktivnost takvog kalema. Na osnovu ovoga merenja moguće je odrediti tzv sačinilac induktivnosti a zatim koristiti činjenicu da je induktivnost nekog kalema jednaka proizvodu sačinioca induktivnosti i KVADRATA broja navojaka.

Struja curenja kondenzatora najlakše se meri tako što se kondenzator priključi na izabrani napon, najviše do nominalnog radnog napona, a preko otpornika od par kilooma radi ograničavanja struje punjenja i eventualno FORMIRANJA. Posle desetak minuta na mesto otpornika ubaciti, ručno ili preklopnikom, instrument za merenje struje postavljen na neko miliampersko područje. U zavisnosti od pokazivanja miliampermetra izabrati odgovarajuće, obično, mikroampersko područje merenja. Struja curenja je srazmerna kapacitetu kondenzatora i naponu izvora koji kondenzator održava napunjenim tokom merenja. Bledo se sećam specifikacija Iskrinih elko-a kapaciteta nekoliko desetina mikrofarada i radnog napona 350V koji su imali struju curenje reda desetina mikroampera, ako se dobro sećam.

Predlog za razmišljanje. Programski, izlaz iz tajmera 10 sek. "vezan" je za neki od pinova PIC-a. Ako je to jedna od malobrojnih naredbi tipa OUT na port pin ili SET port pin onda je moguće idući "natraške" relativno lako doći do tražene tajmerske rutine. Ako se u ovome uspe onda je problem praktično rešen. Dakle, koji port pin program koristi kao izlaz tajmera 10 sek.?

U linearnim regulatorima maksimalnu struju kroz serijski tranzistor (2N3055) određuju: - veličina hladnjaka na koji je tranzistor montiran - optimalna struja kroz tranzistor, strujno pojačanje tranzistora zavisi od kolektorske struje U rezultatu, za tranzistor 2N3055 na hladnjaku 100x100 mm struja je reda par ampera, uz pad napona reda 3-5 volta.

Superkondenzatori, kapacitet 1.5 Farada/5.5 V mogu se kupiti kod KELCO-a i koriste se kao izvori napona napajanja ali za male struje pražnjenja. Napredak tehnologije ( nano tehnologije) sigurno će podići kapacitet ovih kondenzatora.

Između primara i sekundara svakog transformatora pa i mrežnog postoji kapacitivna sprega. Kapacitivni otpor, na 50 Hz, kondenzatora od 10pF iznosi oko 300 megaoma. Ako je ulazni otpror DVM-a 10 megaoma onda za 220 V na jednom kraju kondenzatora i sa DVM-om spojenim između između drugog kraja kondenzatora i nule ( ili uzemljenja) izmerićemo oko 7V. Znači, tih 7V potiče od izvora velike ( 300 megaoma) unutrašnje otpornosti. Naravno za veću parazitnu kapacitivnost ovaj "fantomski" napon je veći.

Kolega Banat Licno mi je poznat doprinos Mirka Voznjaka na njegovom profesionalnom planu ( radio je u JAT-u i VTI-u) i radioamaterskom planu, bio je vrhunski operator i konstruktor. Iznositi misljenje da je Mirko gresio u takvoj stvari kao sto je plan motanja NF transformatora je, najblaze receno, slabo utemeljeno. Da ovo nije odeljak foruma koji se bavi cevnim NF pojacavacima, pored ostalog, moj komentar bi ovde bio zavrsen. Medjutim, bilo bi mi drago da na ovom autotransformatoru, jednom zauvek, budu razjasnjeni neki osnovni principi motanja transformatora. Verujem da nije sporno nekoliko narednih postavki: - autotrafo je korektno spojen ako i samo ako su pojedinacni namotaji (svi motani u istom smeru) spajani tako da se kraj jednog pojedinacnog namotaja spaja sa pocetkom drugog pojedinacnog namotaja. Na planu motanja pocetak je oznacen sa slovom "p" a kraj sa slovom "k". - ako se pogleda ranije prilozeni plan motanja vidi se da je ovo OBAVEZNO pravilo postovano samo u okviru svake polovine namota autotransformatora. Medjutim, katode su spojene sa pocetkom "p" pojedinih namotaja a srednja tacka (uzemljena) je izvedena spajanjem krajeva "k" drugih pojedinih namotaja. - Prividno, ovo je pogresno. Ovde je potrebno imati na umu da je u tekstu naglaseno da je pre pocetku motanja druge polovine namota autotransformatora NEOPHODNO okrenuti kalemsko telo za 180 stepeni i nastaviti motati, rukom ili motalicom, kao da se nista nije desilo. Obelezavanje pocetaka i krajeva pojedinih namotaja radi se na isti nacin kako je to radjeno i sa prvom polovinom namota. Jasno je da je druga polovina namota motana u SUPROTNOM smeru u odnosu na prvu polovinu namota. - sa stanovista teorije transformatora , spajanje namotaja prema datom planu motanja je, zbog promenjenog smera motanja, nastavak obavezne prakse da se kraj ( u elektricnom smislu) jednog pojedinacnog namotaja spaja sa pocetkom (u elektricnom smislu) drugog pojedinacnog namotaja. Zato je cist privid da je dati plan motanja i spajanja pojedinacnih namotaja pogresan, imajuci u vidu tekstualno uputstvo za motanje. Razlog za primenu ovoga postupka je prost. Pojedinacne polovine namota su (super)simetricne cak su i prikljucne tacke katoda i srednja tacka autotransformatora i fizicki simetricno izvedene. Ovakva simetrija znaci da su vrlo priblizno jednake induktivnosti, omske otpornosti, rasipne induktivnosti i parazitne kapacitivnosti obe polovine namota autotransformatora Nadam se da ime Mirka Voznjaka vise nikada nece biti dovodjeno u vezu sa tvrdnjom o pogresnom uputstvu za motanje NF transformatora. Podrazumeva se da sve napred izneto ne dovodi u sumnju vasa licna iskustva u gradnji cevnih NF pojacavaca. Licno, bio sam svojevremeno odusevljen sa NF pojacavacima izvedenim sa dve EL86 i zvucnicima od 800 (osam stotina) oma i ,naravno, bez NF izlaznog transformatora

Verovatno je lapsus, u namotajima svakog transformatora indukuju se elektroMOTORNE sile a ne elektromagnetne sile. Originalno uputstvo je potpuno ispravno jer okretanjem tela namotaja za 180 stepeni i nastavljanjem motanja u istom smeru postižu se dva efekta: - početak jednog "okrenutog" namotaja je ustvari, u električnom pogledu, kraj toga namotaja - ovakvo motanje obezbeđuje maksimalnu simetriju primara autotransformatora

U časopisu "RADIOAMATER" izdanje 1962, broj 6, na stranicama 179 do 181 objavljen je članak Mirka Vožnjaka sa naslovom: PPP Hi-Fi pojačavač. U pojačavaču su korišćene dve cevi EL34 u vezi nazvanoj puš-pul-paralel. Šema jeste ispravna ( bez grešaka) i data su detaljna ( i korektna) uputstva za motanje izlaznog transformatora. Na ovom forumu sličan pojačavač je razmatran u temi Cirklotron..

Uputstvo za motanje puš-pul transformatora NIJE pogrešno. Ako drugu polovinu primara namotamo u suprotnom smeru a zatim srednju tačku primara ostvarimo spajanjem KRAJEVA dva namotaja onda dobijamo vrlo simetričan primar. U suštini, poštovano je pravilo da je srednja tačka dobijena spajanjem KRAJA jedne polovine primara sa POČETKOM druge polovine primara a oba namotaja su motana u ISTOM smeru.

Mirko Vožnjak je svojevremeno objavio članak, u časopisu "Radioamater" br,10 iz 1965 god, str 335-337,pod naslovom "PL500 - odlična NF izlazna cev",Znanju i iskustvu pokojnog Mirka valja verovati.