Jump to content

Stein's Blog

  • unosa
    14
  • komentara
    43
  • pregledâ
    37208

Još materijala za radio...


stein

1629 pregledâ

SAJENS FIKŠONSVEMIR, LETO GOSPODNJE 1999. Konačno se desilo ono čega se čovečanstvo plašilo od dana kada je neko od proroka izrekao istinu koja je bila toliko čista i uzvišena da se ne može izvrnuti, promeniti ili prilagoditi ukusu moćnika. Desilo se ono čega su se neki pribojavali, ono u čega mnogi nisu verovali, ono što je bilo neizbežno, došao je kraj, smak sveta, APOKALIPSA. Ipak nešto nije u redu. Jeste da je svetu došao kraj, ali ne takav kako su ga videli proroci. Desilo nam se ono čega sam se bojao. Konačno nam se desio onaj savršeni, nezamislivi apsurd, nestajemo zajedno sa majkom Zemljom koja nam je sve pružila, a kako smo joj uzvratili? Apsurd leži u činjenici, da su svi znali da se ovo može desiti, ali su svi govorili, kakve su šanse, da se tako nešto dogodi? Tri, četiri milijarde naprema jedan? Ipak, desilo se…Znali smo da je svemir beskonačan, sumnjali smo i u to da je glupost ljudska, takođe beskonačna. Sada, posle svega spojile su se dve beskonačnosti u jedinstvenu celinu, beskonačno glupi svemir. Praznina beskonačno praznog prostora, konačno se ispunila. Tolika je bila naša glupost… Strahovanja za sudbinu čovečanstva oduvek su bila prisutna. Još od dana, kada je prvi čovek legao na svoj počinak i gledao u nebo pokriveno zvezdama, postojao je neki duboko usađeni strah od ogromnog svoda koji je svoje kaprice ispoljavao nenadano u raznim oblicima. U noćima kada je nebo bilo vedro, ljudi su gledali u zvezde i pitali se zašto sve to izgleda baš tako, zašto su te tačke koje svetle tamo? Kroz hiljade i hiljade godina razvoja ljudske civilizacije, stvorena su razna tumačenja, kalendari, horoskopi i proročanstva…Jedno od proročanstava proreklo je kraj sveta. Neki su verovali u to, neki nisu. Nauka koju su ljudi stvorili da bi objasnili zašto se i kako nešto dešava, imala je svoje granice, bilo je stvari koje nauka jednostavno nije mogla racionalno objasniti i dokazati. Nauka nam je ukazala na to da nisu bogovi gnevni kada grmi, ali nam je i objasnila da ništa ne možemo učiniti protiv meteora koji bi se uputili prema našoj planeti, ili suludih diktatora koji se uhvate za crveno dugme kojim se kao igračkom, u jednom, jedinom trenutku aktivira dovoljno atomskog arsenala, da ovu planetu razduva do najdaljih krajeva galaksije…Šta se na kraju desilo? Ništa od toga. Nakon što smo sredili sve probleme koje su nas sprečavali da postanemo ravnopravni član svetske zajednice, svet sezainteresovao za naše običaje, književnost, muziku i kulinarstvo. Sve što je nekad bilo samo naše, postalo je trend u svetu, i nije se mogao više zamisliti ni jedan grad u svetu, koji ne bi imao pored kineskog i francuskog i jedan Jugo-restoran sa specijalitetima, koji su tipični za naše podneblje. Čevapi, pljeskavice i burek, postali su nova brza hrana sveta, a u restoranima koji su držali do neke reputacije, nije moglo da se desi da na jelovniku nema pasulja ili kupusa u nekoj od stotina varijanti koje su nastale zahvaljujući mašti domaćica osuđenih na izbor između jednog ili drugog. Tako je sve počelo, tako je počeo kraj. I da smo to znali, možda bi nešto i učinili da sprečimo katastrofu, koja nam se iz dana u dan sve više bližila. Sada, dok lebdim u svojoj spasilačkoj kapsuli, negde u svemiru, gde se nekad nalazila planeta zemlja, preneraženo shvatam šta se desilo. Pre svega nekoliko sati, sve je još bilo na svom mestu, a onda su kupus i pasulj učinili svoje. Celokupno čovečanstvo, osetilo je neodoljivu potrebu da se olakša. Sve se desilo u istom trenutku. Ogromna eksplozija otrovnog gasa, pod pritiskom neviđenih razmera, dovela je do kataklizme, koja je razorila planetu… Sada shvatam kolike rezerve energije smo imali na dohvat ruke, a nismo nikad ni pomislili da je pametno iskoristimo… Srećom, na Marsu su već sagrađene kupole i tople leje, koje će preživelima obezbediti hranu i opstanak. Ima nade za čovečanstvo, osim ako se i tamo ne gaji samo pasulj…Ovo je bila moja prva i najverovatnije, poslednja naučnofantastična priča. Tu počinje i tu se i završava, a samo sam hteo da vam kažem da treba gledati u nebo, ali život ne čine samo velike stvari. Život čine sitnice koje su tu, oko nas, a koje smo skloni, tek tako, bez razmišljanja zanemariti i gurnuti u stranu, radi nekih stvari koje samo mislimo da su važnije…Razmislite malo o tome, pa mi javite… Laku noć i nemojte preterivati… Posebno ne sa teškom večerom…...ZAPOVEST BOŽIJA, XIDOBRO VEČE, dragi moji. Danas sam se lepo proveo, pa sam razmišljao o stvarima koje su se desile pre nekog vremena, štaviše, desilo mi se više puta, a sumnjam u to da se vama tako nešto nije desilo. Ono što se s vremena na vreme dešava po našim ulicama, su šetači obučeni u lepa odela, znate ono, kravate, haljine, a sve u zavisnosti od polarne pripadnosti šetača. Ipak, za razliku od onih klasičnih samo-šetača, ovi obično zastanu pred svakom kućom, nameste se, zauzmu stav, ponizno se nasmeše, i nakon što veoma bojažljivo zazvone na vrata, strpljivo čekaju da se dovučete i otvorite im kapiju, vrata, ili šta god da vas deli od surovog sveta, da ne kažem ulice ili hodnika zgrade.Onda počinje ritualno i meni već veoma poznato predstavljanje, na čega se odmah nadovezuje pitanje: DA LI VERUJETE U BOGA? U nekim prvim susretima sa ovom vrstom ljudi, odnosio sam se sa dužnom pažnjom prema onome što imaju da mi kažu, ali sam bio dovoljno pametan da ih ne zovem u kuću. Tako mi se jednom prilikom desilo da celih sat i po stojim pred kapijom i slušam sve što imaju da mi kažu. Naravno, to im nikad nisam oprostio, ali ni ne možeš ljudima koji se tako fino postave prema tebi, tek tako zalupiti vrata pred nosom, posebno ne ako imaš srca. Osim toga, lepo su mi par puta dopunili zalihu papira za propalu, pa se nisam ni ljutio. Sve u svemu, ovih nekoliko meseci unazad, desila mi se priča po prethodno navedenom scenariju, ali posle početka, odnosno njihovog pitanja o tome da li Ja verujem u boga, ja ih načisto zbunim kontrapitanjem koje glasi: DA LI VI VERUJETE U BOGA? Oni me posle toga tako zbunjeno pogledaju, kao malo dete kome ste bez ikakvog razloga udarili čvrgu. Pre negoli se osveste od ovakvog obrta, dodam im sledeću enigmu, pitanje vezano za prvo, DA LI ZNATE JEDANAEST BOŽIJIH ZAPOVESTI? Oni tek tu ostanu bez teksta i sa nevericom gledaju u mene, kao da sam rekao ne znam šta, ali im ne dam da odahnu i da se saberu, pa ih lepo zamolim da mi izdeklamuju zapovesti koje je onaj od gore, poslao nama dole. Oni svakako znaju napamet prvih deset, ali kod jedanaeste zastanu i razmišljaju. Da im olakšam, kažem im koja je. Ona glasi: NE ZVONI LJUDIMA NA VRATA KAD POPODNE ŽELE DA SE ODMORE. Njima posle ovoga više ništa nije jasno, pa samo gledaju u mene kao da nisam normalan, a ja im se lepo zahvalim i posavetujem ih da odu kod svog sveštenika, da provere da li je to zapisano. Tu, oni sada već katastrofalno zbunjeni, zahvaljuju na pažnji i uz nekoliko učtivih izvinjenja, konačno odlaze…Za onu drugu vrstu koja zvoni, pa posle priča o KRIŠNI, imam jednostavniji recept. Samo ih pitam gde se šišaju, pa ih time zbunim i nastavim: MOLIM VAS RECITE MU DA JE LOŠE URADIO POSAO, PROMAŠIO JE ONAJ ÈUPERAK NA TEMENU, ALI AKO ŽELITE, ODMAH ÆU DONETI MAŠINICU DA TO POPRAVIMO. Oni se na ove reči trgnu, i daju u trk da se sve praši, pa sam tako već stekao dva para indijskih sandala, i celu biblioteku knjiga koje se bave religijom dalekog nam istoka…To bi bilo to o raznim ubeđivačima, a ja sam lično ubeđen u neke sasvim druge stvari, i da ne ispadne da vam ja sad nešto solim pamet i pričam priče o nekim drugim životima, pričam vam samo o svom životu, a nekad se tu upletu i neki drugi, pa to eto tako ispadne. Ako i pored svega osećate potrebu da u nešto verujete, verujte u sebe, jer ako tako uradite, imate najveće šanse da uspete u životu i da ostvarite ono što biste želeli da ostvarite.Sve to važi pod uslovom da niste odabrali put gde svi ostali stoje postrance i podmeću vam noge. Danas je bio lep dan, tako će biti i sutra, ja idem da spavam, da bih ustao na vreme, jer ko rano rani ceo dan zeva, posebno ako ne legne na vreme.P.S. Jedan moj poznanik ima sasvim drugačiji pristup prodavcima božije milosti. On ima običaj da ih uvede i nakon sat, dva razgovora sa njima ubedi ih u to da su obmanuti, i da su oni zavedeni od strane SAMOG SOTONE, što moram priznati, deluje kao stvar koju vredi probati… ...KOŽEDOBRO VEČE, mada nisam siguran kako će biti dobro nakon ovakvog dana. Opet ja sa svojim lošim danima. Ne baš. Samo se osećam malo izigran, prevaren i… Sigurno da postoji neka gadna reč koju bih sada voleo da viknem, da me svako čuje, pa da mi bude lakše. Znam da to neće promeniti ništa, a ja bih se samo iskompromitovao time, pa nisam ništa postigao. Još manje sam nešto promenio, jedino bi se neko razočarao u moju inteligenciju, tako da mi ostaje da sve sočne psovke koje mi malo po malo padaju na pamet, gužvam sebi u bradu i da nastavim dalje, pa kako god mi bude.To me setilo na neku staru domaću TV seriju, koje se većina mlađih od trideset neće setiti, a u mestu dešavanja priče je bio jedan večito nezadovoljan prosjak, koji je neprestano išao ulicama i glasno ponavljao istu rečenicu: “…A ja i narod samo vičemo…” Koliko mi te reči danas drugačije zvuče. Nekad mi je to bilo smešno, jer nisam shvatao smisao. Danas mi to nije smešno, jer nekako osećam da sam ja taj koji ide ulicom i ponavlja u sebi večito istu frazu: A JA I NAROD SAMO VIČEMO. Ponavljam u sebi, jer ne smem da vičem, ali ne čujem ni narod da viče. Zašto mi se ovo onda stalno mota po glavi? Da li sam možda došao do onoga što bi bio početak nekog tihog i nespokojnog ludila koje podlo razara um i dušu, sve dok jednog dana ne ostane ništa dobro u čoveku?U nekim trenucima uhvatim samog sebe u maštanjima kako bi bilo bolje da sam se rodio negde u srednjem veku, pa da sam lepo našao sebi posao gradske, ili još bolje, dvorske lude. Iz razgovora sa ljudima, primetio sam da većina ljudi misli da su dvorske lude bili samo obični lakrdijaši, koji su pričali gluposti i zasmejavali svog gospodara. U zabludi su takvi ljudi, moram to odmah da kažem. Lakrdijaši su bili putujući zabavljači, a dvorske lude su živele uvek pored kneževa, kraljeva, i raznih velikodostojnika. Način, na koji su ljudi zvani dvorskim ludama, zbijali šale, morao je biti krajnje profinjen, jer, ako bi gospodar osetio da je nešto izrečeno na njegov račun, a nije mu po ukusu, šaljivdžija je mogao očekivati sve, samo ne dobar ishod po sebe. Za sad, uspevam da zadržim svoj status dvorske lude, jer ne zbijam neukusne šale na račun svog gospodara, pa ako ovako nastavim, mogu da se nadam dubokoj i lepoj starosti. Jedno od pitanja koje su mi postavili, čak više puta, bilo je zašto ne iskoristim ovih pet minuta, koji su mi na raspolaganju, pa da se malo bavim kritikom ljudi koji su na vlasti, jer neki smatraju da su baš oni krivi za one ne baš lepe stvari koje nam se dešavaju. Izuzetno dugo sam razmišljao o toj temi, pa sam shvatio, da iako nisam politički niti orijentisan, niti angažovan, shvatam da nisu osobe koje se zovu predsednicima, podpredsednicima, ministrima, i šta ti ja znam kako ne, sve do direktora, krivi. Znači, NISU ONI KRIVI. KRIVI SMO MI. Odmah ću vam i reći zašto sam došao do takvog zaključka. Postavite se u situaciju da neko u vašoj okolini smatra da ste baš vi pravi čovek za posao koji treba obaviti, pa još pored toga, u to ubedi i vas, i još stotinjak ljudi. Onda geometrijskom progresijom, cela stvar izmiče iz ruku, ljudi iz dana u dan prepričavaju priču o vama kao idealnoj osobi koja je stvorena za taj posao, i vas više niko ni ne pita za mišljenje. Naravno, vi ni ne smete da se bunite, da ne biste pokazali svoje slabosti, i jednog dana shvatite da ste se našli na odgovornom poslu, gde osim svojih problema imate još milion malih problema koje morate rešiti. Naravno, to su oni problemi, koje su vam na teret dodali oni koji su vas odabrali, i to samo zato da odgovornost skinu sa sebe. Ujedno, time su rešili svoje brige oko opravdanja za svoje neuspehe. Bilo šta da im pođe naopako, na tapetu si ti, jer ti si taj koji je trebao da misli na to. E, da nije bilo tebe koji si nas u ovo uvalio, bilo bi nam mnogo bolje. Što ste me onda tu postavili. Mi smo ti verovali. Ne, niste vi meni verovali, već ste mene odabrali za žrtvenog jarca, a sada posle svega, ispao sam magarac, jer sam na to pristao, verujući vam… Ovo što sam vam rekao, desilo se MENI, u neko drugo vreme, kada se u našoj mesnoj zajednici birao predsednik omladine, saveza omladine, kako li se zvaše… Nesposoban da se nosim i sa tuđim problemima, odustao sam na vreme, pa mi se sada obraz nosi po gradu bez bojazni da će ga neko pljunuti u prolazu… Toliko od vaše dvorske lude za večeras. Spavajte mi snom pravednika i manite se politiziranja, nije to za vas…...ŠEĆERU MOJPozdravljam sve prisutne, kako one koji su ostali namerno, tako i one koji su zaboravili da je ovo vreme kada dolazim JA, megazvezda komšiluka, pa nisu uspeli da se evakuišu.Pre nekih nedelju dana pričao sam vam o tome kako bog ima i nema veze sa mojim životom, pa su mi neki nakon toga aplaudirali, a neki su hteli iznova načiniti ateistu od mene, znate već kako, ubijanjem boga u meni. Iz ovih i nekih meni ne baš jasnih razloga, ovaj put ću zaobići teme vezane za te nadzemaljske stvari, i ispričaću vam nešto mnogo prizemnije.U ovo vreme, kada mnogi očekuju pomoć sa neba, da li u vidu nadprirodnih događaja, ili u vidu paketa koji se spuštaju sa ili bez padobrana, sasvim sam načisto da pomoći sa neba definitivno neće biti, ne za mene. Jedino na čega se ja danas oslanjam, su moje dve tanke nožice, i ono malo samopouzdanja koje mi je nakon svega ostalo. Iako sam do pre nekog vremena i ja bio jedan od onih sa glavom u oblacima, zahvaljujući nekim ljudima koji su uradili sve da me spuste na zemlju, često ne birajući način, spustio sam se na zemlju, pa sada i ja gledam stvari mnogo realnije. Da ne kažem, prizemnije. Baš pre neki dan, odem ja tako do prodavnice da kupim malo šećera, ono belo što zasladi kafu, a nije mleko, i sretnem tamo jednog čoveka koji mi je delovao nepoznat na prvi pogled, a nakon drugog i trećeg pogleda sam već bio sasvim siguran da ga ne poznajem. No, uglavnom, pitam ja da li imaju šećera, prodavačica kaže, ima. Ja je zamolim da mi da kilo, na što ovaj meni nepoznati čovek upita prodavačicu kako je to moguće da sad ima šećera, a kad je on ujutru hteo da kupi, nije ga bilo, onda mu ona odgovori da su tek pre pola sata dobili, i da ne dužim, nekako se na kraju gospodin i ja upoznamo, i on mi ispriča jednu kratku priču o tome, šta mu se desilo pre par godina u kafani koja se nalazi na jednom od ćoškova u okolini. Kao, sedi on tako i cedi svoje pićence, kad vidi vraga, za njegov sto sedaju dvojica Beograđana i nakon upoznavanja i razmene zdravica koje ne bih sada nabrajao, raspričaju se oni lepo, kao što je to i red. Nakon raznih tema, stignu oni i do pitanja granice i olakšavajućih okolnosti, koje pruža blizina iste. Tu moj sagovornik zastane, dobro me odmeri, da se uveri da ne nosim neki od znakova raspoznavanja neke od državnih službi, pa nastavi. Eto baš ti njegovi novi prijatelji sa zavidnim tonom u glasu konstatovali su kako je nama, koji smo tu, na samoj državnoj granici, lako, mi samo tako odemo preko i sve nam je rešeno. Moj novopečeni sagovornik se na to nadovezao svojom idejom za koju se već godinama zalaže, da se Beograđanima pomogne, da im se olakša, i to tako da se lepo granica pomeri sve do Beograda, pa bi onda njima bilo tako lepo kao i nama sada. Posle ovog sam se zahvalio svom sagovorniku, i sa prvim izgovorom koji mi je u trenutku pao na pamet, brzinom munje napustio sam prodavnicu. Ovaj događaj me je posle proganjao i terao na razmišljanje, i shvatio sam da se JA ne slažem sa ovakvim rešenjem, jer to i nije rešenje, zar ne? Ja lično, još uvek u sebi nalazim priličnu dozu onoga što se zove patriotizam, i ne bih mogao da živim u zemlji koja se potpuno prodala trulom zapadu, Valjda je to tako, kad naši severni susedi danas, koliko je meni poznato, nemaju čak ni svoje kokice ili čips, već i to proizvode po stranoj licenci… Ako je istina, ono što se u poslednje vreme priča i piše po novinama, a bogami, ima i indicija u informativnim emisijama na televiziji, velikim koracima krećemo u rasprodaju onoga što imamo. To je možda dobro, možda i nije, ali ako već želimo nešto prodati, bolje da to uradimo dok potencijalni kupci ne shvate da su izigrani. Ne znam šta oni dobijaju, ali mi ćemo sigurno biti na dobitku, jer do sada smo uvek bili na gubitku, pa će se sada stvari okrenuti nama u korist. Živi bili pa videli…Toliko danas od mene, a ako ste čuli neki novi trač, javite mi, pa da to lepo prosledimo dalje… MARFI I OSTALI Da li čitate knjige? Da? To je lepo od vas, a u krajnjem slučaju i dobro za mentalno zdravlje. Čitanje knjiga vam oduzima vreme koje bi ste najverovatnije izgubili gledajući neku od morbidno glupih serija iz Južne Amerike; mada kad bolje pogledamo stvari, ni njihovi severni susedi nisu imuni od snimanja debilnih trakalica od nekoliko hiljada nastavaka, koji na kraju nemaju nikakvog smisla. Da se vratimo knjigama. Pre nekog vremena i ja sam se prihvatio čitanja nekih knjiga, ali ne onih koje pišu nadobudni i uobraženi kvazipisci kao što sam ja, već nešto malo ozbiljnije. Pošto takvih bezveznjakovića ima u svakom gradu, ja neću nikoga prozivati, nego ću ih ostaviti da sami istrunu u svojoj iluziji o samobitnosti. Srećom, ja sam na vreme shvatio koliko sam sitan i nevažan, pa se više i ne trudim da nekome dokažem suprotno. Baš iz tog razloga sam se i odlučio da više ne pišem ljubavne ili kriminalne romane, već da svoje vreme iskoristim čitajući dela ljudi koji to dobro rade. Jedna od knjiga koju sam pročitao je i Markesova priča o STO GODINA SAMOĆE, ali ima i druge literature, koju vredi pročitati. Upravo sam se bacio na studiranje jedne od takvih. Ko bi rekao da ću se ikad zainteresovati za pravo i pravne nauke. U suštini, to i nije pravna literatura u pravom smislu te reči, već knjižica sa zakonima i zakonitostima koje vladaju u životu. Genije koji je bez potrebe da dokazuje sve ono o čemu piše, zove se Marfi, a prezime mu ne znam. Prvi član u Marfijevom zakonu glasi: AKO NEŠTO MOŽE POĆI NAOPAKO, POĆI ĆE NAOPAKO. Da ne bih sada redom citirao tuđu knjigu, spomenuću samo neke od stavki u ovoj zanimljivoj knjizi. AKO NEŠTO POČNE DOBRO, ZAVRŠIĆE LOŠE, A AKO NEŠTO POČNE LOŠE, ZAVRŠIĆE JOŠ GORE, ili recimo AKO JE NEŠTO POKVARENO, SVAKIM POKUŠAJEM DA TO POPRAVITE, JOŠ VIŠE ĆETE GA POKVARITI, A ŠTETA KOJA NA TAJ NAČIN NASTANE, UPRAVO JE PROPORCIONALNA VREDNOSTI PREMETA. Ovo deluje veoma pesimistično, ali ako malo razmislite, shvatićete da se ovaj zakon kod nas primenjuje sam od sebe, nema uopšte potrebe da neko bdi nad nama i kontroliše sprovođenje ovog zakona. E, kad bi naši zakonodavci bili u stanju da naprave ovakav zakon koji se sprovodi sam od sebe…Ne treba živeti u takvim iluzijama, jer nema te zemlje na svetu koja ima savršene zakone, jer ni ljudi na čije se postupke zakoni odnose, nisu savršeni, a istovremeno ni ljudi koji zakone pišu, nisu savršeni. Niko na svetu nije savršen, svakom nešto fali. Recimo, meni fale zubi…Možda i malo skromnosti i samokritike, ali i ja sam čovek. Možda ima nekoga ko se sa ovom izjavom i neće složiti, ali baš me i nije briga. Ja sam savršeno nesavršen.Ova moja izjava je najbliža onome što je rekao moj stari prijatelj, a tako je davno bilo, da ja sad jednostavno ne mogu da se setim kako se čovek zvao, ali još uvek pamtim njegove reči: znam da ništa ne znam… Možda on to i nije rekao baš ovim rečima, ali smisao je tu. Velik mudrac je bio taj moj prijatelj. Kad bih ja bio tako mudar, najverovatnije da se ne bih pravio pametan, ali ovako mi je samo to ostalo. Ipak, ako poživim, možda i dočekam da jednog dana postanem mudar, jer gde ste vi videli da se čovek rodi naučen? To se dešava samo u Indiji*, gde se s vremena na vreme duh vrhovne lame preseli u novo telo, pa bude novi DALAJ -LAMA, koji bude isto tako pametan kao i onaj stari, ali u mlađem telu, pa se to tako ponavlja iz generacije u generaciju, do beskonačnosti…Naravno da ni svi Indijci nisu tako prosvetljeni i mudri, jer da jesu, da li bi se igrali sa atomskim bombama?**Mislim da je tu u stvari nešto sasvim drugo u pitanju, pošto je Indija jedna od onih prenaseljenih zemalja, pa ovako kontrolišu broj stanovnika, mi smo srećom na vreme saznali za onu jednostavniju varijantu kontracepcije, koja nas ama baš ništa ne košta.To se u svetu zove APSTINENCIJA, a kod nas se pre upotrebe ovog sredstva uvek počinje ritualnom bajalicom koja počinje sa magičnim rečima, nemoj danas, boli me glava. Ako i vas sada već boli glava od mojih gluposti, siguran sam da ćete večeras doprineti održanju istog broja stanovnika na planeti…Idem da spavam, a vi kako hoćete. Laku noć i pazite šta radite i s kim to radite, jer svrbeće boleštine vrebaju na skoro svakom ćošku, upakovane u primamljivu ambalažu, kratke suknje i tako dalje i tako dalje… *Indija nije pravo mesto zbivanja, ali je navedena, u cilju stvaranja napetosti radnje ** Indija jeste mesto zbivanja, a napeto je samo po sebi (p.aut.) ...PETOMINUTNI GOVOR NA PRAZNOM TRGU TEMA: PISMO (izmišljeno)DOBRO VEČE, cenjeni i poštovani prijatelji pretponoćnih priča na svakojake teme. Ovo je mojih pet minuta. Imam puno lepog da vam večeras ispričam, ali ne smem baš sve, tako da ću vam reći samo ono što smem. Nije da mi neko brani da kažem ono što mi padne na pamet, već jednostavno nema smisla da vas opterećujem stvarima koje čak ni ja ovako lep i pametan ne razumem. Jedna od stvari koje ne razumem, desila mi se pre nekog vremena, koje je veoma brzo prošlo. Dobio sam pismo čudne sadržine, koje čak nije ni adresirano na moje pravo ime, već na jedno od imena kojima se predstavljam ljudima koje ne želim posle prvog susreta da sretnem i po drugi put. Pa, evo da vam i pročitam jedan deo tog čudnog pisma koje je napisano na nekom čudnom jeziku, koji uopšte ne razumem, pa ću vam ga simultano i sasvim spontano prevesti. Kaže ovako: “Dragi prijatelju, Javljam ti se iz moje lepe domovine, KVAZILENDA, nakon što sam tvoju adresu našao zakačenu tik pored kazne za pogrešno parkiranje. Pošto nemam para da kaznu platim u gotovini, ovaj dan u kavezu ću provesti pišući pismo. Ja se zovem po imenu, a pošto mi je ime jako dugačko, svi me radije zovu Mališa. Svoj život provodim radeći budzašto, a to i nije loše s obzirom da za to nemam završenu školu. Slobodno vreme provodim noseći džakove i kopajući na njivi što mi pričinjava izuzetno zadovoljstvo, a od svega najviše uživam u šibanju koje mi s vremena na vreme priušti gazda kada je dobro raspoložen. Kod nas u Kvazilendu je veoma lepo, jer je uvek leto, pa je uvek sezona, i turista uvek ima napretek, a zanimljivo je što se uvek isto oblače, u zeleno-smeđu odeću i nose neke čudne aparate za slikanje, i svaka životinja koju uslikaju, padne u nesvest posle bljeska blica koji se nalazi na samom kraju cevi. Desi se ponekad da uslikaju i nekoga od meštana, ali ne tako često. Eto, baš sad dolazi jedan turista, možda će konačno i mene uslikati, tako izgleda…”Tu je pismo potpuno zabrljano crvenom bojom, a i rukopis je prilično nečitak, pa vam neću dalje prevoditi. Poštanski žig mi liči na one koje udaraju u Africi, ali se ne bih smeo zakleti. Nema veze, ionako mu neću odgovoriti, jer baš i nisam nešto lud za dopisivanjem, kome je to još potrebno? Čini mi se, samo onima koji nisu u stanju da iskoriste prednosti koje im pruža najbliža okolina i prijatelji koje u svojoj neposrednoj blizini mogu naći. Uvek su mi bili stupidni oni oglasi koji su pisani po istom šablonu: navijam za taj i taj tim, slušam narodnjake i volim sve što vole mladi... Molim vas lepo, šta to znači? Šta je to sve što vole mladi? Recimo, ja sam oduvek voleo lepe devojke, dobru knjigu i slatku kafu. Da li to znači da to vole svi mladi, i ko se može računati kao mlad? Ja se još uvek osećam mladim, osim kad treba da izdržim mesec dana sa stotinjak dinara, e, onda se osećam kao penzioner, jer nisam siguran da li ću dočekati sledeći deseti, dvadeseti ili pedeseti u mesecu.Da li vas nekad obuzme takvo osećanje da je dan previše dug, i kao da nikad neće proći? Da? Nemojte se zbog toga nervirati, svakako vam neće biti bolje, pa vam nerviranje neće skratiti čekanje na bolje dane, ali ja zato znam šta da radim u takvim momentima. Ja lepo uzmem neku dobru knjigu, pa čitam. Poslednje što sam pročitao, u stvari nisam do kraja, je jedna sasvim fina knjiga, a zove se AUTSAJDER, i moram vam reći da nije u pitanju domaća literatura, mada na prvi pogled može neupućenom tako delovati. Ukratko, reč je o crncu koji je sticajem okolnosti postao član komunističke partije usred Amerike, i to u vreme najveće hajke na crvene, negde pedesetih godina… Nakon što iz njegovog ugla pogledam na život, sve mi se više čini da mi je sasvim dobro. Tako, da ako mislite da vam je loše, setite se samo one lepe devedeset treće kada nam je bilo sve, samo ne bolje nego danas, danas nam je ipak manje loše, skoro da nam je dobro, ili da ne kažem LEPŠE. Da li će nam biti bolje, ne bih znao, ali znam da će biti bolje ako ja sad lepo odem kući i prespavam noć koja bi mogla biti duga ako ostanem budan, a kažu da se čuda dešavaju noću kad sav normalan svet spava. Ko zna, možda je baš sutra ono bolje sutra…....12.02.2010: ajd, uzdravlje... :lol:

6 Comments


Preporučeni Komentari

Ne znam, treba? Čita ovo neko uopšte? :confused1:

Nadje se poneka budala...

Mali prilog prici o prodavcima verovanja:

Jednom prilikom ja dignem auto na dizalicu i zalegnem ispod prednjeg trapa, kad nailaze niz ulicu dva propovednika, pridju, jedan gurne ruku u torbu, pocinje nesto da vadi i kaze

"Mi imamo nesto sto vama treba!"

Pomislio sam da ustanem i da ih posteno napsujem, ali se predomislim. Onako lezeci, slozim srecnu facu i odusevljeno odvratim

"Imas u torbi JABUCICU za Audija?!?! Ne mogu da verujem!"

Nestali su u delicu sekunde...

Link to comment

Ne znam, treba? Čita ovo neko uopšte? :confused1:

Još ne...možda jednog dana, kao lektiru u školi... :D

Šteta što su ovi moji štakori uspjeli ugasiti "Feral tribune", možda si mogao pisati zajedno sa Perom.**

**"Feral" je kroz cijele devedesete imao kolumnu koju je pisao njihov Beogradski dopisnik. Naslov kolumne je bio "Pero s onoga svijeta".

Link to comment

Jedan eho na " XI zapovest "

Čovek kome sam kumovao na venčanju, inače divan i nadasve duhovit čovek, imao je sledeću anegdotu.

Jednom prilikom u vreme nedavne epidemije tajanstvenog gripa, pozvone mu na vrata "vrli misionari".

On stavi na lice onu malu zelenkastu maskicu, preporučivanu preko medija od strane medicinara i otvori vrata stana.

Kulturno se izvini misionarima i obavesti ih da izgleda ima " ovaj novi grip ".

Koliko sam informisan, prestali su da pohode dotičnu adresu, što su ranije redovno i revnosno ponavljali.

Link to comment

Kreiraj nalog ili se prijavi da daš komentar

Potrebno je da budeš član DiyAudio.rs-a da bi ostavio komentar

Kreiraj nalog

Prijavite se za novi nalog na DiyAudio.rs zajednici. Jednostavno je!

Registruj novi nalog

Prijavi se

Već imaš nalog? Prijavi se ovde

Prijavi se odmah
  • Članovi koji sada čitaju   0 članova

    • Nema registrovanih članova koji gledaju ovu stranicu
×
×
  • Kreiraj novo...