Jump to content

Stein's Blog

  • unosa
    14
  • komentara
    43
  • pregledâ
    37207

Materijal za radio...


stein

1273 pregledâ

Ovo što sledi je materijal za radio emisiju koja je po proceni GLODUR-a (Glavni Odgovorni Urednik) trebala radio stanici, bila dobro osmišljena, ali na žalost, sticajem tadašnjih okolnosti, khm, nije bila "najsrećnije" pogođena za vreme, mesto i situaciju u kojoj smo se nalazili. Kasnije se ovo sastavilo sa ostatkom i nastala je neka kupusara od svega i svačega. Sve su priče prenesene u izvornom obliku, dakle, bez dorade......UPUTSTVO ZA UPOTREBU:Ono što sledi, konzumirati u malim količinama, priču po priču, sa bar pola sata pauze između dve.UPOZORENJE: Svako nepridržavanje datog uputstva može dovesti do ozbiljnih mentalnih smetnji u raznim i nepredvidivim formama!POSLEDNJE UPOZORENJE: Posle ovog, nema više upozorenja, pa ako ste se stvarno nameračili na ostatak žvrljotina, sami ste krivi…AnteScriptumSvaka od kratkih priča, ovde zatečenih, plod je nekog samo sebi svojstvenog trenutka iz nečijeg života, nekad mojeg, nekad tuđeg. Sve u svemu, ovo je po rečima mog psihoanalitičara, idealan scenario za autobiografski film koji bi se mogao nazvati “Blesav od batina” (Norman Mailer, Američki San)...PISMO PRVOKao što je jednom prilikom rekao gospodin Andy Warhall, svako će za života dočekati svojih pet minuta. Ovo je mojih pet. Nešto sam razmišljao, što inače baš i nije dobar znak u mom horoskopu, ali kao da se upravo nalazim u periodu života kada razmišljanje jeste jedina alternativa koju dosad nisam isprobao. Moja žena je uvek govorila: MISLI, MISLI MALO, ali izgleda da sam zapamtio samo ono MALO, razmišljanje je već bilo puno za mene.Ti se sada sigurno pitaš o čemu sam ja tako razmišljao. Možda te to uopšte i ne zanima, ali ću ti reći, svakako. Nedavno mi je u ruke dospela jedna knjiga o igrama. Pomislićeš, verujem, isto što je i meni prvo palo na pamet; to je priručnik za dokone, knjiga recepata na temu kako ubiti vreme, a za to ne snositi posledice u nekoj od kazneno - popravnih ustanova. Naravno, kao i uvek do sada, prevario sam se. Usput da kažem i to da sam knjigu dobio od jedne plavuše, a po njenom mišljenju, tačnije ukusu, knjiga je previše intelektualna. Dušo moja, pa za tebe je i recept za omlet previše intelektualna literatura. Ovim naravno, ne želim reći da su plavuše glupe. Jednostavno, ova devojka malo sporije razmišlja. Na tvoje pitanje zašto tako mislim, odgovor je jako prost. Ispričaj joj neki vic, i ona će se već u roku od dan - dva sigurno nasmejati. No, da se ja vratim na priču o igrama. Po autoru, svi se mi kroz ceo život igramo raznih igara, sa manje ili više uspeha. O nekim igrama koje se najradije igraju, pisaću ti u nekom od sledećih pisama. Koje su igre tebi najomiljenije? Javi mi pismom, telefon nemam… Kad smo već kod telefona, šta kažeš za ove nove telefone? Moćna sprava taj mobilni telefon. Baš pre neki dan izlazimo iz bioskopa i krenemo ka lokalnoj ugostiteljskoj radnji, od milja nazvanoj kafić, pa kad se tamo usvinjiš i ne zvuči tako strašno kao da si se recimo ošljokao u nekoj kafani, ili ne daj bože, bircuzu ili prčvarnici. Kafić zvuči mnogo dostojanstvenije, zar ne? Idemo mi tako ka kafiću i hteli, ne hteli, čujemo deo razgovora koji je usledio nakon nekoliko tipičnih pozivnih zvukova. Vlasnik pozvanog aparata, spretnošću revolveraša sa divljeg zapada, brzinom munje vadi svoju spravicu, mislim na telefon, zavapi OJ, nakon toga napravi veoma psihološku pauzu i postavi sagovorniku zanimljivo pitanje: EJ, ĐE ME NAĐE... A KAKO ZNAŠ DA SAM U GRADU? Mislim da je svaki komentar izlišan. Mobilni telefon je stvarno fenomenalna sprava. Ono malo radioaktivnosti koju proizvodi, što još nije ni dokazano, ovakvim korisnicima sigurno ne može nauditi. Sada se sigurno pitaš, šta smo to gledali u bioskopu. Pa... nisam baš siguran šta je bila poenta filma, pošto sam veći deo vremena pokušavao da iz obuće istresem otpatke zaostale od prethodne predstave, a usput sam umesto glasova glumaca konstantno morao slušati komentare i smeh okruženja, koje su kao i uvek, činili tipični predstavnici generacije koja bi u nekoj budućnosti mojoj generaciji trebalo da obezbedi penzije. Današnji penzioneri pojma nemaju koliko su sretni. Jedan klinac, ima veoma zanimljivo viđenje statusa penzionera. On, naime smatra, da pored toga što ništa ne rade, imaju izuzetnu sreću da išta i dobijaju, jer on mora da zaradi svaki dinar svog džeparca koji po nekim merilima i nije mali.Strašno su strogi ti njegovi roditelji. Zamisli: dečko svaki dan mora da namesti svoj krevet, a ako na kraju školske godine upadne u onu nesretnu kategoriju učenika koji moraju na popravnom ispitu dokazivati svoje poznavanje neke od materija koje su trebali savladati između raznih neradnih praznika i štrajkova prosvetnih radnika, može slobodno da se oprosti od novog motocikla, za koji već ima dozvolu.Srećom, nisu svi klinci takvi. Poznajem nekoliko njih, koji se iz petnih žila trude i daju sve od sebe da mi obezbede pristojnu penziju, što meni, kao već deset godina stalno nezaposlenom radniku, stvarno mnogo znači...Ipak, život ide dalje. Ja sam manje-više zadovoljan sobom i svojim životom, a i da nisam, kakve koristi od toga? Završiću svoje pismo mišlju jednog velikog čoveka, mog oca. Svaki put, kada bi me snašlo neko razočarenje u životu, otac me je znao utešiti rečima: SINE, NEMOJ DA BRINEŠ, TI SI SVAKAKO ROÐENI GUBITNIK......PISMO DRUGODragi prijatelju, nadam se da si razumeo moje pismo, i da ti nije trebala pomoć… Meni je pre nekoliko dana strašno zatrebala nečija pomoć. Nisam ni znao koliko je velik problem sa parking prostorom u gradu, sve do trenutka kada sam hteo da se provučem između dva vozila obimnih gabarita, propisno naparkirana na trotoaru; što je nekad značilo da je to prostor za kretanje pešaka, a danas očigledno prevod za reč trotoar glasi: besplatan parking. Tu je pauk, ali šta se dešava ako tamo nije parkirana muva ili komarac? Šta ako je na trotoaru neka mečka, ili kakva slična zver od dve i po tone? Polomiće se jadnom pauku svih osam tananih hidrauličnih nožica, naravno praćeno besomučnim zapomaganjem i vrištanjem ugrađenog alarma za uznemiravanje u okolini zatečenih lica, a o stanarima u okolini da i ne pričam. Kad bolje razmislim, ni stanari nisu cvećke. To se naravno najviše odnosi na podstanare. Ja to dobro znam, i ja sam podstanar. I to jedan od one najgore vrste. Podstanari su veoma veliko zlo. Trebalo bi se boriti protiv podstanara na svim frontovima. Recimo, svima im obezbediti kredite, pa da vide kako je to kad imaš stan i obavezu. Ovako, podstanari nemaju brige. Plate tričavih dvesta-trista maraka mesečno, godinu dana unapred i baš ih briga; ostaje im samo da ostatak novca ulažu u nešto po svom izboru. Kad smo već kod izbora, to je jedna od tema o kojima ti neću ništa reći, jer što bi tebe bilo briga za koga sam ja glasao kada smo birali predsednika… razreda u osnovnoj školi. Naš predsednik, je u stvari bio ona, odnosno predsednica, valjda se to tako kaže i o njoj nemam baš ništa loše da ti kažem. Nije ovo Amerika, pa da radiš šta ti padne na pamet. Recimo, u Americi svako može da postane predsednik, i onda može malim zemljama, po svom izboru da uvodi sankcije kako god mu padne napamet, a kao utešna nagrada svima koji nisu izabrani za američkog predsednika, ostaje da se svom predsedniku smeju i rugaju do mile volje samo zato što je mangup, pa vara ženu kako i gde stigne. Ako lažem, pa nisam ovo ja izmislio. Javilo mi se nekoliko ljudi da mi kažu kako im se dopao fazon sa plavušom. Moraću da ih razočaram, jer to uopšte nije bio fazon. Veruj mi, ja nisam tu da ti pričam viceve, a ti da se smeješ. Ne ide to meni. Možda si ti sretnije ruke nego ja. Lično smatram da se ljudi smeju radije meni, nego mojim vicevima, ali meni je i to sasvim u redu, takav sam po celom telu. SMEŠAN.Ne možeš ni zamisliti kako je bilo mojoj ženi kada me je prvi put ugledala, jadnica, toliko se smejala da smo morali da je polivamo vodom, da se na kraju skoro udavila. Srećom, znala je plivati pa se na kraju sve dobro završilo. Eto tako je nastalo Palićko jezero. Sada se već definitivno ne slažeš sa mnom, jer ti je neko napričao neku priču o ledenom dobu i dinosaurusima i sve je to iskonstruisano na bazi nekih kostiju, koje je nečiji pas iskopao u bašti, i to najverovatnije baš tamo gde su rasle muškatle. Zašto baš muškatle, tako lepo cveće... Pa tako.Jedna moja drugarica baš ovih godina studira arheologiju. Nije ona jedna od onih kojima trebaju godine i godine da studiraju. Njoj će verujem, biti dovoljne dve ili koliko god traje faks sa svim ispitima, osim, ako neko u međuvremenu ne ukine fakultet. Apropo ispita, ona prošli put spomenuta, plavuša pala je na vozačkom svega 11 puta, istina živa. Ali ne zato što nije znala, štaviše, znala je bolje od komisije, samo što joj nisu poverovali. Verujem da sada više ništa ne veruješ od onoga što si pročitao. Načisto bi me time obeshrabrio, jer ako ne mogu tebe da ubedim da je sve ovo istina, kako ću tek objasniti svojoj gospođi gde se smucam dok sedim i razmišljam o svom i tvom životu i to sve u tehnikoloru......PISMO TREĆEZamisli šta mi se desilo. Ponudili su mi stalan posao, i to ne bilo gde. Ali pošto nisu voljni da plate reklamu, ja neću da ih reklamiram. No, da pređem na suštinu. Jedna od mnogobrojnih sokara, iliti fabrika osvežavajućih pića, predložila mi je da se angažujem kod njih. Objasnili su mi kakvo je vreme došlo; da imaju problema sa uvozom osnovnih sirovina, a posebno sa uvozom baze grejpfruta; pa su oni iskalkulisali da bih ja sa svom gorčinom, koju nosim u sebi, mogao održavati visok nivo proizvodnje u sledećih desetak godina. Ono što su mi ispričali o počecima firme, stvarno je fascinantno. Sve je počeo deda sadašnjeg vlasnika, a za proizvodnju limunade, na raspolaganju je imao samo babine stare flaše od paradajza, drveno korito, vodu u kolenu, kiselinu u želucu i šećer u krvi. Tako je sve počelo. Nakon blagog kolebanja, odlučio sam da ljubaznim rečima odbijem njihovu ponudu, neću ja da ispadnem sirovina, pa čak ni za sokove.Znači, ni Ti me se nećeš tek tako otarasiti. Uostalom, ko bi hteo kupiti sok koji za osnovni sastojak ima Kokaina. Koliko sam ja upućen, to je zabranjena supstanca. To me upravo podsetilo na razgovor koji sam onomad čuo na talasima jednog lokalnog radija. Jedan slušalac je negodovao da se radio ponaša dvolično, kao propagira se borba protiv narkomanije, a reklamira se pivo. Kao prvo, taj čovek meša pojmove. Veliki deo razvijenog sveta pivo smatra za prehrambeni proizvod, a ako je nekom gram piva dovoljan da se otkine, pa blago njemu...Ja znam da meni nije. Nije to da sad ja ne znam koliko pijem, ne pijem, ali gram je gram. Ako stvarno želim da se otkinem, ja jednostavno odem kod zubara, on me ubode injekcijom, ja se oduzmem i to je to. Jeste da već davno nisam bio kod zubara, a razlog je jednostavan. Smislio sam novi način kako da mi zubi budu kao biseri i to bez paste ili sličnih stvari. Šta? Nemoj mi reći da nisi čuo za crne bisere... Ipak, moraš biti izrazito strpljiv ako želiš odgajiti takve dragocenosti u svojoj vilici...Strpljenje je zanimljiva karakterna osobina. Ja bih to radije opisao kao sposobnost da se proguta sve što ti se servira bez negodovanja, sve dok ti se ne napuni do nozdrva koje, osim ako nisi kamila, jednostavno ne možeš zatvoriti. Ipak, ljudi ne čekaju da im se nakupi do nosa, osim ako ne žive tu, u okolini. Onda im se obično sve tako lepo nagomila da im svega bude preko glave - pa pošto nismo puževi da nam oči štrče na rukohvat iznad glave, ni ne vidimo šta nam sve rade... Strpljenje je stvarno zanimljiva stvar. Za neke ljude kažu da imaju bezgranično strpljenje, to je najverovatnije kako su zamislili evropsku uniju, bez granica, osim sa nama. Da li zbog toga što nas smatraju ograničenima, ili šta...A i ti razvijeni delovi sveta. Podignu svoj životni standard do nebesa, zagoje osamdeset posto populacije, pa im prodaju razna sredstva za mršavljenje, samo da bi mogli izgledati kao mi... Koje licemerje. Jedna korpulentna jadnica, koja se poslednjih godina radije kotrlja, nego što hoda, žali se domaćici emisije kako joj je jako teško da obavlja svakodnevne poslove. Domaćica dovodi razne stručnjake, oni pomno proučavaju subjekt, značajno klimaju glavama, i na kraju joj svi preporučuju zdravu ishranu. Nisu normalni. Mog baću je upravo zdrava ishrana dovela do infarkta. Kako? Pa baš tako. Moj baćo je uvek jeo zdravo slano, zdravo masno i zdravo puno, na kraju je čovek hteo umreti od puno zdravog. Mislim da mu je mnogo bolje ovako....PISMO ČETVRTO Zatvori oči i opusti se, sledi pet minuta relaksirajućeg, pulsirajućeg i neobavezno dosadnog joga programa. Prekrsti laktove u opušten položaj i obrati pažnju na ono što sledi.Ljudi su veoma čudna stvorenja. Pomisli na nešto tužno, toliko tužno da te to rasplače, sa suzama u očima siđi do prvog prometnog mesta, i čim te ljudi ugledaju, imaćeš društvo. Oko tebe će se stvoriti na hiljade krokodila suznih očiju, spremnih da plaču s tobom do kraja sveta i veka. S druge strane pomisli na nešto što će te nasmejati, toliko smešno da se zagrcneš od smeha, i to pokušaj podeliti sa nekim strancem, ili slučajnim prolaznikom. Veoma je verovatno da ćeš završiti u ustanovi za mentalno obolele. Neki ljudi, za čudo, slušali su moje priče, i stekli su utisak da se ja šalim na svačiji račun. Međutim, ja se ne šalim, šale idu samo na moj račun, sve ostalo je istina…Oni koji bi da se smeju na sve što ja kažem, najverovatnije da će pre ili kasnije proći, znaš već kako. Seti se šta sam ti rekao na početku.Moj savet je i pored svega: smej se što više, ali samo u dobrom društvu, a znaš da je dobro društvo ono koje se smeje tvojim vicevima, a ne tebi.Ipak, ja nisam tu da izigravam psihologa, mada ti moram priznati da bi mi prijao takav honorar. Na žalost, za to bi mi trebala i odgovarajuća diploma.Sve što imam je puno dobre volje, nešto slobodnog vremena i beskrajno strpljenje. Neki kažu da imam dugačak jezik, ali to je već stvar moje anatomije. Znaš li da se ljudi od majmuna razlikuju samo po jednom genu? To je onaj gen koji sprečava ljude da se penju po drveću i puštaju razne krikove. Niko još nije rekao za koliko se gena razlikujemo od ostalih životinja. Eto na primer, kada sam bio mali, otac mi je stalno govorio kako sam već velik magarac, a to me je strašno zbunjivalo, jer smo u školi učili da smo nastali od majmuna. Još se uvek sećam izraza lica svog oca kada sam ga pitao da li je njegov tata bio majmun. Njegov odgovor mi nije bio jasan, ali se još uvek sećam da me je taj šamar boleo sve do uveče.Nadam se da sad nećeš misliti da moj otac nije imao razumevanja za mene. Štaviše, imao ga je napretek... Svaki put pre nego što me je napucao, rekao bi kako razume on mene, ali da sam ovaj put preterao. Čini mi se da sam celo detinjstvo proveo preterujući u svemu.Danas, mnogo godina kasnije, bolje razumem njegovu generaciju, onu prvu posleratnu, kada je sve bilo drugačije. Nije bilo svega, kao danas, nije se svake godine išlo na more, i šta ti ja znam.Na primer, nije bilo banana. Danas banana ima na svakom ćošku, a asortiman egzotičnih plodova južnih područja dopunjen je našim, domaćim specijalitetom, semenkama suncokreta. Iako je to naš proizvod, prioritet u proizvodnji i distribuciji drže gastarbajteri. To je i logično, naša zemlja treba velikim koracima da uđe u razvijeni svet, a sve razvijene zemlje sveta svoju proizvodnju zasnivaju na radu stranaca. Da sve to ne funkcioniše tako, kada bi ti mogao kupiti jeftin televizor, telefon, računar ili kesicu semenki bez kojih ni najbolji film u bioskopu nema onu draž… Što se mene lično tiče, ja već godinama izbegavam semenke. To je moj način da kažem NE odlivanju važnih sredstava iz naše zemlje. Na žalost, nisu svi kao ja… Recimo, hemijska industrija uopšte ne razmišlja o tome. Oni lepo odvrnu svoje slavine, ispuste dragocene hemikalije u reke i onda to sve ode do Crnog mora, pa strane države iskoriste naš potencijal za svoj prosperitet… A možda je to deo razmene po nekom ugovoru između balkanskih zemalja... Srećom po naše reke, uveli su nam sankcije, pa hemijska industrija ne funkcioniše. Kako je to lepo kada se ceo svet brine o nama i čini sve da nam bude bolje. Danke Dojčland! Ali, jednoga dana...Pre nego što pogrešim u nekoj konstataciji, moraću da se raspitam o tim stvarima, neću da se mešam u ono što me se ne tiče. Toliko za sada, a čim proverim kako stoje stvari, javiću ti se opet. Do tada, budi mi dobar i proveri šta ti pliva u vodi pre nego što otpiješ gutljaj… ...GLUPOST PO MENI, PEVANJE PRVOKao što je red, ja sam tu, a ti imaš dve mogućnosti. Možeš ostati ili pobeći glavom bez obzira. To ti definitivno ne preporučujem, jer ja sam jednom prilikom pobegao, pa još uvek ne znam kojim putem bi trebalo da se vratim.. Pretpostavljam da sada već znaš da sam ja Kokain, a tebi neka nebo pomogne. Večeras ću ti ispričati istoriju svoje gluposti. Kratka je, a ako budeš dovoljno pametan nešto ćeš i naučiti. Ono čemu su me od malih nogu učili da je život kratak, a glupost beskonačna, ispostavilo se netačnim. Glupost jeste beskonačna, a život je strašno dug.Zašto to kažem? Seti se samo koliko puta si poželeo da prođe dan, ili nešto drugo. Ako si jedan od sretnika koji se voze po gradu svojim automobilom, onda znaš koliko su česte situacije u kojima pomisliš nešto u stilu: hajde više, prođi, kreni, miči mi se s puta! Ima i takvih kojima to nije nikakav problem. Jednostavno izvrte motor na maksimum obrtaja, puste kvačilo i udri po putu, praćeno vrištanjem guma koje poručuju svima da se sklone, inače postoji velika verovatnoća da će im zauvek uzeti pasoše, i naravno njihove fotografije objaviti u lokalnim novinama, znaš već, onaj deo što je rezervisan za čitulje... Zar život nije dug?Ali da se ja vratim na temu. Rođen sam u složnoj porodici, oba moja roditelja su se veoma brzo složila oko razvoda i veoma su se složno razišli na razne strane. Da bi sloga bila veća, i sva ostala rodbina se složila oko toga. Sledeća stvar oko koje su se složili, bio sam ja. Svi su bili jedinstveni oko starateljstva: niko nije hteo da stvar uzme u svoje ruke. U ovom slučaju, ta stvar sam bio ja. Pa dobro, nije da ih ne razumem. Sa devetnaest godina života, ni ja nisam bio voljan da se vežem za kuću i gomilu punih pelena. Ne zato što bih ja svoje dete tek tako ostavio…Ali sada nije reč o mom detetu, reč je o detetu mojih roditelja.Prva sećanja me vežu za jednu divnu frazu, koju su moji roditelji neprestano i veoma neumereno ponavljali, svaki put kada je bilo reči o meni. To je otprilike bilo: SINE, TI SI BOLJI I PAMETNIJI OD SVIH, TI SI INTELIGENTAN, I DOVOLJNO JE DA SAMO MALO POGLEDAŠ GRADIVO I SVE JE REŠENO. Ja sam bio dovoljno glup da u sve to poverujem, i da živim s tim kao stvarnom činjenicom. Moje verovanje u ovakvu glupost, bilo je odraz moje gluposti, što mi se svetilo na svakom koraku, sve dok jednog dana nisam shvatio da su me time tako fenomenalno izradili da prosto čovek ne poveruje. Ovaj moj životni fazon, kako sam najpametniji, palio je u osnovnoj školi, jer je iluzija bila tako maestralna, da su čak i nastavnici poverovali u to. Prvi veliki šamar, život mi je opalio kada sam došao u srednju školu, gde profesori nisu bili upućeni u moju superiornost nad ostalom decom. Njih je jedino zanimalo da li sam savladao gradivo koje predaju. Da su znali za moju genijalnost, možda bih i prošao iz prvog. Iz čiste neupućenosti, oborili su me na godinu… Šta ti je život?Moj savet svima koji jednog dana žele svoje potomstvo, a još nije kasno da ga nauče nečemu u životu: objasnite svom detetu da nije glupo, ali da se mora učiti i raditi, jer uspeh i ostvarenje svih životnih planova najviše zavise od toga koliko će rada uložiti u svoje ideje… Ja za danas nemam više ideja. Ako ti imaš neku ideju, javi mi…...KRATAK TRAKTAT O GLUPOSTI , ODLOMAKDOBRO veče, Bar se tako kaže u ovo doba dana, predvečerja ili zone sumraka. Nazovite to kako god vam prija. Ja znam da mi je danas jedan od onih dana kada ne mogu reći da je bogzna kako prijatno. Kao da su mi se na leđa svalili svi problemi ovoga sveta.Siguran sam da svako od vas ponekad ima takav dan. Pitate se šta je to tako strašno što me muči. Možda vas i nije briga, ali kada sam već tu, reći ću vam… Imam stvaralačku krizu.Sve je počelo još davno, kada je sve bilo mnogo jednostavnije. Ako i nije bilo baš tako, bar je tako izgledalo. Jedno je sigurno. Bilo je manje neradnih dana, odnosno, bilo je više radnih dana između praznika, koje smo ko zna zbog čega uveli. Koji smo mi licemeri… Pod stalnom pretnjom sankcija i raznoraznih stranih pritisaka na našu, već i ovako izmoždenu privredu, mi umesto da zapnemo i uradimo nešto da sami sebi pomognemo, šta radimo? Ništa. Mislim stvarno ništa ne radimo. Na primer, uzmite u ruke jedan kalendar i olovku i obeležite sebi sve dane kada nismo ništa radili, nego smo nešto slavili. Primećujete li šta se dešava? Još bolje, ako ste obeležili sve dane kada niste bili OBAVEZNI da se pojavite na radnom mestu: BOŽIĆ, NOVA GODINA, BOŽIĆ, opet NOVA GODINA, i onda preko cele godine, sve do nove NOVE godine, praznik do praznika.Nekima, ipak sve ovo odgovara. Ne bih mogao da kažem ko su oni, ali siguran sam da se kriju među nama… To su oni koji zarađuju na tome što mi ne radimo. Reći ćete da to nije logično, ali setite se da mi živimo u zemlji gde za razliku od ostatka sveta, pojava konkurencije znači povećanje cena, ali istovremeno i nepostojanje iste dovodi do istog rezultata. Nema logike.Pošto spadam među one koji pogledaju nešto od bioskopskog repertoara, mislim da sam našao osobu koja bi mogla konačno da nam kaže kako stvarno stoje stvari, pošto čak i ja, sa malo škole, znam da sabiranjem svakodnevnih postotaka inflacije od 0.3%, nikako na kraju meseca, a kamoli na kraju godine ne možemo završiti bez inflacije. Upravo to neko pokušava da nas ubedi.Mladić pod imenom Will Hunting je matematički genije, koji za svega nekoliko minuta rešava matematičke probleme oko kojih se drugi muče godinama. Mislio sam da bi ga trebalo pozvati, pa bi možda čovek za godinu ili dve, uspeo da razmrsi ovo naše klupko, i da nam konačno kaže koliko smo stvarno nisko pali, pošto ja lično ne verujem u to da mi je bolje.U stvari, sada kada sam već skinuo teret sa duše, osećam da mi je bolje… To vam je kao muzika, tačnije kao bluz. Znate li šta je suština bluza? Ako mislite da se bluz svira zato da vama bude lakše, varate se. Poenta nije u tome da vama bude bolje, već da i publiku naterate da se oseća isto tako jadno. Pored bluza kod nas je omiljen i džez. Znate, to vam je muzika gde se skupe muzičari, ljudi sa raznim pogledima na stvari, pa svako svira svoju varijantu, odnosno radi šta mu padne na pamet. I bez obzira što to mnogima deluje kao haotično sviranje, ova vrsta muzike je veoma prihvaćena kod nas. Da ne kažem… odomaćena… Ima takvih koji kažu da mi sviramo samo jednoj stvari, koju neću, iz čiste pristojnosti, da imenujem. Ipak, najomiljenija vrsta zabave nije niti bluz, ni džez, već, ne čujem vas, ajde glasnije… Tačno, kako ste vi pametni. E, kad tako dobro znate, šta da vam pričam o narodnjacima?Sad ću lepo da vas ostavim na miru, da uživate u svakodnevnim sitnicama, znate ona maštanja o plažama u suton; svuda oko vas mir i tišina koju remeti jedino šum talasa mora u nekoj zabačenoj uvali, u mestu koje će vam do kraja života ostati u najlepšoj uspomeni.Ako ste se opustili, meni preostaje samo da vam poželim laku noć, a ako me posle ovog govora, napolju ne sačeka plavi taksi, biću tu sa vama i sledeće nedelje…...BRAĆA ( dobar i glup) DOBRO VEČE, ovo je specijalno izdanje emisije kako ćete kupovati danas, IZ KREVETA. Ovo je KOKI SHOP. Večeras smo za vas pripremili izuzetnu ponudu, nešto što nećete naći u vašoj prodavnici, samo u Koki shopu. Nudimo vam proizvod koji je našao svoje mesto u mnogim domovima, i širom sveta oduševio milione ljudi. Revolucionarni izum, patentiran i zaštićen od raznih strana, može biti vaš. Večeras samo za vas izuzetna ponuda, INSTANT MLAKA VODA.Ne treba više da se mučite, naručite kod nas, i zauvek ćete rešiti sve svoje probleme. Setite se samo koliko puta ste se našli u situaciji da vam na slavini poteče hladna voda ili još gore topla voda. Toga više nema, ako kod nas odmah naručite instant mlaku vodu. Kako je to moguće? Naši stručnjaci za vas su specijalnim postupkom proizveli prašak koji će vam u bilo kojoj situaciji omogućiti da dođete do toliko željene mlake vode. Kao što vidite, upotreba je veoma jednostavna. Treba vam samo malo tople vode, i isto toliko hladne vode. Sipajte toplu i hladnu vodu u istu posudu, dodajte naš specijalni prašak, i eto vam mlaka voda. Ali to nije sve. Šta ako vam se ne dopadne ukus? Ništa, mi smo mislili i na to. Prašak možete naručiti u više raznih ukusa, naprimer, sa ukusom šećera ili ukusom soli. Ako naručite odmah, uz kesicu instant mlake vode koja košta samo 1999 dinara, dobićete i specijalni poklon, set tupih brijača i doživotnu zalihu jednom korištenog toalet papira. Nazovite odmah. Naš broj je 99 55 99 i par puta tako. Zapamtite ovo ime -Koki shop. *Nadam se da niste naseli na još jednu od silnih prevara, jer ovo nije bilo ozbiljno, ne toliko kao ovo što sledi. Kažu da sam neozbiljan, ali nisam. Ja samo želim da se obogatim na račun ljudske dobrote. Kao što vidite, ne ide mi baš od ruke, ili ja nisam dovoljno pametan, ili vi niste dovoljno glupi. Mislim da je ovo kao i mlaka voda, kombinacija i jednog i drugog. Jednostavno ovo je deo života, takvog kakav je, svidelo se to nama ili ne. Uglavnom, ljudi nisu zadovoljni svojom svakodnevicom, ali se sticajem raznih okolnosti, ponašaju kao da je to u redu i da ako drugi ćute i trpe, nema potrebe da se baš oni bune i žale. Eto, ja na primer, kada mi neko postavi ono svakodnevno besmisleno i glupo pitanje KAKO SI?, odgovorim sa dobro ili odlično, trudeći se da u odgovor unesem što više entuzijazma, pa nek se onaj ždere kako meni može biti bolje nego njemu. Naravno, ako im odgovorim sa loše ili ne baš dobro, oni će saosećajno pogledati prema meni, i jedva čekati da odem dalje, da bi mogli trijumfalno likovati nad mojim jadom. Ovako im jednostavno ne dajem šansu da se osećaju superiorno. Ovo se naravno, ne odnosi na moje prijatelje, kojima je stvarno drago ako mi nešto pođe za rukom. Toga je, nažalost, stvarno tako malo da ponekad zapadnem u krizu, pa odem da švrljam po gradu u nadi da ću sresti nekoga koga ću upitati kako mu je, pa ako mi odgovori sa BOLJE NE PITAJ, mogu da se potajno radujem i da budem sretan zbog činjenice što nije samo meni tako... Znam i to, da ima i takvih kojima je neuporedivo lošije, i verujte mi, stvarno mi nije drago zbog toga. Pre nekog vremena, pronađena je veća količina nemarno odbačenih špriceva u kontejneru koji se nalazi u samom centru grada, tačnije u dvorištu ulice, koju zovemo po imenu prodavnice obuće koja se nalazi tamo od pamtiveka. Koliko smo dugo živeli u iluziji da se to nama nikada ne može i neće desiti, da je to samo deo trulog zapada. Možda nikada nećemo postati deo tog sveta, a ako je ovo cena koju moramo platiti, onda sam potpuno siguran da ćete se svi složiti sa mnom da nam je bolje biti nerazvijeni istok ... ...POVRATAK U BLISKU BUDUĆNOST Došao je i taj dan, kada sam konačno dočekao svojih pet minuta. Moram vam iskreno priznati da je veoma teško živeti s bremenom popularnosti, posebno kada imate tako slabašna ramena kao ja. Čak i neki od vas smatraju da je teško biti u mom društvu, zamislite onda koliko je tek meni nezgodno. Ceo život provodim sa sobom, od jutra do mraka, jedino sam noću malo mirniji, kada spavam. Ni onda ne mogu da pobegnem od sebe, što je grozno, kada se uzme u obzir da hrčem i slinim po jastuku. Ipak, stoički podnosim svoje prisustvo, gde god se zateknem.Kada sam bio mlađi, izuzetno mnogo vremena sam provodio čitajući romane naučne fantastike, i to ne samo od poznatih i priznatih autora, već bukvalno sve što mi je dopalo u ruke. Najviše od svega, voleo sam kratke priče, gde nije bilo previše komplikovanja. Na stranici ili dve, postavljen je scenario, likovi i naravno, radnja.Ne tako davno, sasvim slučajno sam pravio reda po sobi. Tu sam ugledao nekoliko knjiga koje nisam nikome pozajmio, pa su mi ostale u vlasništvu. Čudo što mi je nešto i ostalo. Dobro, nakon što sam završio sa spremanjem, prihvatio sam se selekcije po sistemu, treba mi, ne treba mi. Krenuo sam redom. Nezahvalan posao, ali neko i to mora da uradi. Počeo sam sa prelistavanjem, i podsećanjem na fenomenalne stvari koje sam nekada davno, toliko voleo čitati. Jedna od priča, toliko mi se dopada, da mi uopšte nije jasno kako mi se desilo da je zaboravim. Mi smo takvi, brzo zaboravljamo.Ali da podelim sa vama i ono zbog čega sam tu. Večeras ću vam ispričati jednu kratku naučnofantastičnu priču, koju je smislio neko drugi, a liči na moje izmišljotine.Vreme u kojem se sve dešava je bliska budućnost, a konkretno reč je o godini 1984-toj, priča ima puno likova , a jedan od njih se ističe, mada nije pozitivac. Ta 84-ta godina, bila je presudna, zato što je tada na vlast došao veliki brat, koji vidi, čuje i zna sve što se okolo dešava. To se mnogima ne sviđa, pa se u isto vreme stvara pokret otpora koji traži načine kako da se izbore za slobodu mišljenja i delanja. Veliki brat, naravno ima oči i uši na sve strane, pa mu ni to nije promaklo. Onda je on smislio genijalan plan kako da se izbori sa pokretom otpora, ali se u isto vreme i pokret otpora već bio pripremio za presudnu bitku protiv velikog brata. Pošto je knjiga jako dugačka, reći ću vam šta se desilo na kraju. Posle silnih prepucavanja, oni su se lepo dogovorili da podele vlast i posle su živeli dugo i srećno, a kada će umreti, to još niko ne zna. Nije to ni bitno, pošto veliki brat ima i malog brata koji će ovu priču da produži do kraja. Ako vas je ovo zaintrigiralo, pa želite da saznate šta je stvarno bilo, potražite knjigu koju je napisao Džordž Orvel, a zove se 1984.Nešto slično se i meni dešava, posebno u ono vreme kada dođe momenat za neku veliku odluku. Krenem da savesno sa svima vama odlučujem, a gde god se okreneš, samo oči koje te posmatraju. Jedino nisam siguran da li me neko od tih lica i čuje. Bolje da ćutim, jer kako narod kaže, ovde i zidovi imaju uši. Sve ovo je u potpunoj suprotnosti sa, takođe narodnom izrekom koja kaže: “Tebi pričati, je isto kao pričati zidu”. Dok vi razmišljate ko je u pravu, ja idem da se naspavam, treba mi odmor posle ovoliko razmišljanja... Spavajte mi lepo i vi, i ako možete da ne pričate u snu, još bolje. ...JEZIK Zdravo dragi prijatelji, moje ime je Kokain, i kao što je to već i red, danas sledi još jedna od mojih kratkih priča na temu po slobodnom izboru. Iako to zvuči jednostavno, nije baš tako prosto opredeliti se za neku određenu temu. Ipak, neke stvari se čoveku nametnu same od sebe. Baš jutros, nisam se ni bio redovno probudio, a žena mi, još onako bunovnom, kaže: “Ti si stvarno medicinski fenomen.” Nakon mog zbunjenog pogleda, ona nastavi: “Medicina je dokazala da ljudi koriste svega pet posto moždane mase za sve potrebe, razmišljanje i pamćenje, a ti dušo moja, koristiš bar sedamdeset posto svog mozga za smišljanje gluposti.”I pored toga, neću vam pričati o mozgovima. Ono o čemu sam hteo da vam kažem reč- dve su jezici. Jezika, kao što i sami znate, ima raznih. Lično, najviše volim svinjski jezik u aspiku, ali volim i razne govorne jezike.Jedan od jezika koji me oduševljava je španski. Obično da dokažete takvu tvrdnju, treba navesti tri dobra razloga. Moja tri razloga su stvarno dobra. FIESTA, SIESTA I MANJANA su tri reči koje rešavaju sve probleme. Za one koji ne poznaju ovaj prelepi jezik, prevešću. Prvo ide fiesta što u slobodnom prevodu znači: veseli se i slavi kad god možeš, a kad se umoriš, sledi siesta, što znači da treba i da se odmorimo nakon tolikog slavlja. Kao logičan sled, manjana, divna reč, koja je mnogo više od puke reči, a znači: sve što ne moraš da uradiš danas, ostavi za sutra, a u našem jeziku, najbliža varijanta bila bi: kakoćemolakoćemo… Toliko o španskom jeziku. Naš jezik nije toliko jednostavan. Štaviše, stranci ga jako teško uče, a još teže kapiraju. Razlog je naravno, veoma jednostavan. Naprimer, eskimi imaju dvadeset i jednu reč kojom mogu reći sneg, ali zato nemaju nijednu reč koja označava sukob, svađu, nesporazum ili rat. Kod nas ove reči u suštini znače isto, samo u raznim gradacijama. Još jedan od razloga zbog čega stranci teško uče naš jezik, leži u činjenici da svi uvek prvo nauče one reči koje se najčešće koriste, a vezane su za opštenje sa ženskim članovima porodice sagovornika, osim u slučaju da se nađe u južnijim delovima naše domovine, gde tu ulogu automatski preuzima glava porodice, otac. Postoje i neke reči koje nisu tako bezobrazne, ali su teške za izgovor. Recimo, koliko puta ste se slatko nasmejali pokušajima stranog turiste da izgovori reči kao što su ŠLJIVOVICA , ČEVAPČIĆI ili BUREKDŽINICA. To obično liči na sve, samo na ono što treba ne.Obzirom na činjenicu da je u poslednje vreme stranih turista nešto manje nego prethodnih godina, oni i nisu tako zanimljivi. Mnogo je interesantnije kako smo uspeli jednoj jedinoj reči dati toliko značaja, odnosno značenja. U zavisnosti od konteksta, jezik može biti domaći, strani, lep, pesnički, maternji, književni, zao, dugačak, pogan, i da ne nabrajam dalje.Jedna od stvari koju niko na svetu nema, osim nas, su jezička odeljenja. Kome nije jasno, objasniću. Pretpostavimo da je reč o jednoj ispostavi, recimo PTT-a. Tamo se iz određenih razloga, naprimer blizine velikog tržnog centra i veoma velikog broja stranih putnika-namernika, formiralo jezičko odeljenje. Neko bi pomislio da tamo zaposleni svi odreda odlično barataju stranim jezicima. Nije baš tako. Sudeći po onome što su voljni potvrditi i mnogi svedoci, reč je o onima koji su tamo postavljeni zbog dugačkog jezika.Ja sam lično ubeđen da bi takvi imali dobre šanse u Francuskoj. Francuzi su razvili umetnost baratanja jezikom do neslućenih granica. Šteta što se niko nije setio da to i patentira. Zamislite kako bi dobro prošao vlasnik autorskog prava na poljubac. Srećom, to se nije desilo, pa danas, ako ste zaljubljeni, i pored toga imate i nekoga ko je isto tako zaljubljen u vas, možete koristiti svoj jezik i za nešto tako lepo kao što je poljubac. Toliko o jezicima za danas. Ja ću da skratim svoj, a vi ne zaboravite ono što sam vam rekao za poljupce. Ako imate nekoga ko vas voli toliko koliko i vi njega ili nju, ne zaboravite da s vremena na vreme poljupcem i pokažete to....GLUPOST, OPET (lament)Dobro veče, već kome je dobro. Meni je dobro, a kome nije, ostaje mu samo da mi zavidi. Ja sam Kokain, a zavist nije stvar koja me opterećuje. Moja žena kaže da sam veoma komotan, da prolazim kroz život u bade mantilu, komotno, bez briga. Mislim da je to najbolji odgovor na pitanje koje mi često postavljaju. Kako uspevaš da pored svih problema uvek budeš tako raspoložen i vedar? Sada ću vama, koji se nervirate, postaviti jedno pitanje. Ne morate mi odgovoriti, samo razmislite o tome, šta rešavate time što se nervirate. Odgovor već znam i zato se više ne nerviram, nemojte ni vi. Eto, ima ljudi koji su strašno zabrinuti za sudbinu zemlje, mislim na našu zemlju, tačnije, planetu Zemlju. Globalno zagrevanje, ugrožene životinjske vrste, mogućnost da na zemlju padne neki meteor koji bi zbrisao sve živo, nikada me nisu previše brinule. Ako se nešto od toga i desi, šta ću ja rešiti time što se žderem? Uzmimo na primer, da jedan običan samonavođeni projektil košta oko 30 hiljada dolara, a čuveni američki Tomahavk, košta i pet puta više. Sada ćemo malo da se bavimo matematikom, pa da saberemo koliko košta kada takav projektil slučajno sretne jedan aviončić od 20 ili 30 miliona dolara. Nemojte računati. Reći ću vam odmah. Godišnje se na taj način po svetu proigra dovoljno novca da se sve pustinje sveta pošume ili pretvore u plodne njive. I koga je briga? Nikoga. Što bih se onda baš ja nervirao, bezveze…Ipak, da se vratimo na zemlju, i ono zbog čega sam večeras tu, sa vama. Došao sam da vam kažem nešto u poverenju. Odlučio sam da iz korena promenim neke stvari. Korenite promene su, po meni, jedini način da se stvari zaista promene. Narodna poslovica kaže da prvo treba u svom dvorištu praviti reda. Ove godine ću praviti reda u svom dvorištu. Da bi promene bile stvarno korenite, moraću neko vreme da provedem čupajući korov, i to onako s korenom, jer ako ga samo posečem, sledeće godine će biti još veći, pa onda ništa nisam postigao. Još nisam odlučio šta da posadim na mesto korova. Kad bolje razmislim, što bih uopšte i čupao korov? Dok ne donesem pravu odluku čime da zamenim korov, nema smisla da se bez potrebe zamaram, a još manje, da vas time opterećujem.Znači, ove godine ništa od promena. Sunce će i dalje da izlazi na dalekom ili bliskom istoku, zalaziće, kao i do sada, na trulom zapadu, a ja ću, sa svima vama, onako lepo, strpljivo, čekati da se nešto promeni samo od sebe…Jedino što ću da promenim, to je tema, jer mi se čini da se vrtim u krug, a to lako dovodi do vrtoglavice. Jednom mi se tako zavrtelo u glavi, da sam skoro pao. Okolni posmatrači su mislili da sam pijan, a nakon što sam se oslobodio tereta polusvarenog ručka, niko nije hteo ni da mi priđe, a kamoli da me pita kako mi je. Istina je da jednostavno ne mogu da podnesem ono što mi ringišpil uradi posle par krugova. Između ostalog, to je jedan od razloga zašto nisam postao pilot. Dobro, priznajem da to nije glavni razlog, ne morate mi lomiti ruku… Da li zbog toga što sam glup, ili zbog nedostatka ambicioznosti, kao dete, na pitanje odraslih, šta ću biti kad odrastem, odgovarao bih sa DIMNJAČAR, ili VATROGASAC. Kako se kasnije ispostavilo, nijedno od ova dva plemenita zanimanja nisu bila konačno rešenje.Ja sam se opredelio za jednu podvarijantu stalno nezaposlenog radnika bez zanimanja. Ja sam trenutačno između dva posla, i tako već desetak godina… Verujte mi da to nije ono što sam hteo, ali pošto tako dugo živim s tim, skoro sam se i navikao na to. Jedino na čega ne mogu nikako da se naviknem, je osećaj besparice koji se javlja svaki put kada se nađem u nekoj prodavnici, pa moram da izbrojim koliko novca imam kod sebe, i koliko će me koštati privilegija da osim hleba i mleka kupim i deset deka kafe za goste koji će sigurno doći ako je ne kupim. Dođu gosti i kad ima kafe u kući, ali mi onda bar nije tako neprijatno, jer ne moram da im objašnjavam kako mi je žao što nemam baš ništa čime bih ih ponudio…Neka, biće bolje. Nadam se, a vi ne zaboravite da se prebrojite pre nego što stanete u red kada se nađete u prodavnici… ...HUDINI I BARBIKADOBRO VEČE. Još jedan radni dan je za nama, i polako se možemo pripremiti za počinak, a neko će možda i proslaviti svoje radne pobede. Ja baš i nemam razloga da se upuštam u neko veliko slavlje, pošto danas i nisam uradio ništa značajno. To još ne znači da ću se odmah baciti u krevet i otići u LALALEND. Najverovatnije da neću moći odmah zaspati, jer ima stvari koje moram podeliti sa vama. Na kraju krajeva, to je jedan od razloga, zašto sam se uopšte i upuštao u tako nezahvalan poduhvat, kao što je razmišljanje o svemu i svačemu.Uostalom, koji biste posao danas mogli opisati kao zahvalan? To sam i mislio, niko od vas ne diže ručice kada treba da se glasa za bilo šta vezano za posao. To se meni čini sasvim normalnim za današnje vreme. Ko bi od vas voleo da se nađe u koži nekog lekara kada se nađe u situaciji da nagluvom pacijentu treba veoma glasno da tri puta ponovi da nije u pitanju ni žaba, ni riba, već RAK. Ili recimo, hirurga koji se usred operacije seti da u zamrzivaču nema više mesa… A bogami, ni pacijenti više ne dolaze sa punim korpama svežih namirnica, jajima, pilićima i domaćom rakijom… Svako od nas, kako narod kaže, nosi svoj krst. `Ajd`, u redu, ali nije mi jasno zašto je meni zapao ovako velik i težak komad…Možda zato što sam oduvek hteo da budem u centru pažnje. Sada, mnogo godina kasnije, sve mi se to lepo vraća, i to s kamatom. Tako mi i treba kad sam nezasit. Trebao bih se naučiti skromnosti, što možda i neće biti tako jednostavno, ali je bar vrlina. Baš me to podsetilo na razgovor sa jednom mladom majkom, koja muku muči sa odgojem svoje devetogodišnje ćerke. Devojčica, naime ima sreću da joj je otac relativno uspešan u poslu kojim se bavi. Uspeva da utera dugove od svojih dužnika, a istovremeno je pravi HUDINI kada je reč o eskiviranju svojih poverilaca, pa se uvek nekako nađe dovoljno novca po kući, da može svojoj maloj princezi kupiti BARBIKU ili kakvu sličnu igračku koja je u modi. Problem ove mlade žene nije to što on voli svoje dete, već u strahu da to neće trajati večno. Jednog dana, i Hudini je imao svoju poslednju tačku…Iako nisam baš od onih sujevernih, a nisam ni religiozan, verujem u neke stvari. Recimo, verujem u leteće tanjire. Ne samo da verujem, već sam ih video i uživo, časna reč. Siguran sam da je cela garnitura tanjira letela po komšijinoj kuhinji, kada se pre neko veče opet pijan vratio kući. Strašno… Mislim da bi bilo mnogo pametnije da su kupili limene tanjire. Bar ne bi bilo toliko lomljave u sitne sate. Mnogi me pitaju, odakle ja znam sve te stvari. Ljudi moji, vi pojma nemate šta sve čovek vidi i čuje, kada se noću šunja ispod komšijskih prozora.Nisam baš oduvek bio nezaposlen. Radio sam na raznim mestima, razne stvari, ali uvek za malu platu. Zapravo, jednom sam imao sasvim lepu platu. Na tom radnom mestu sam proveo nekih osam meseci, i nije da se žalim, plata je bila sasvim lepa, a moram priznati, ni bakšiš nije bio loš. Tamo sam imao jedinstvenu priliku da upoznam razne ljude. Vi pojma nemate šta se sve dešava u takvim lokalima. Čudo jedno… Gostiju ima raznih. Neko dođe da popije kafu, neko na vinjačić s nogu, a ima ih i takvih koji zasednu, pa malo po malo, isprazne flašu najskupljeg viskija. Ipak, najčudniji od svih su kockari. Čudno je to, što čak i oni koji najverovatnije imaju para za samo jednu kutiju duvana, dođu u nadi da će im se sreća konačno osmehnuti, ulože sve, do zadnjeg dinara, i kao hipnotisani prate okretanje bubnja koji će ih još jednom, naravno, ostaviti na cedilu. Ako se kojem igraču, konačno i posreći da ostvari dobitak, zamislite šta se dešava. On ustaje od aparata, trijumfalno likujući dolazi do kase, i tako da svi vide, naplaćuje svoj dobitak.Ako mislite da posle toga sa osmehom izlazi da svojoj ženi kupi buket cveća, grdno se varate. On se vraća do aparata, razgleda, i na kraju odlučuje da okuša sreću na drugom aparatu, koji mu teoretski može doneti još veći dobitak. Naravno, ubrzo ostaje bez prebijene pare, pokušava da iskamči kredit od osoblja, i nakon ljubaznog odbijanja, konačno shvata da je za to veče igra završena. Ovim i ja završavam, a vas preklinjem, nemojte se nikad srozati tako nisko… Pokušajte sreću naći u nekim lepšim stvarima, recimo u ljubavi… ...SANDOBRO VEČE, ili dobar dan, ako vam se još nije smrklo pred očima. Možda ste se već navikli na moje prisustvo, a ako niste, treba da znate i sledeće: moje ime je Kokain, od milja me zovu Koki, ali to i nije bitno. Ja sam samo jedan od onih malih ljudi koje svaki dan srećete u prolazu, i koji vam u životu ne znače ništa…Kad malo bolje pogledamo na stvari koje su tu, oko nas, tek onda shvatamo da nam sve manje znače stvari koje čine svakodnevnicu. Zašto je to tako, ne bih znao reći, ali mislim da je to prilično tužno. Ako je svaki dan po jedan kamenčić u mozaiku života, sve mi se više čini da će slika na kraju biti veoma bleda i beživotna. Ne treba očajavati. Ubeđen sam da će nam sigurno biti bolje. Iako nisam kompetentan da dajem savete o tome kako da živite svoj život, možda izvučete neku pouku iz onoga što se meni dešava, pa kada dođete u sličnu situaciju, znate kako da neke stvari izbegnete… Eto, baš noćas sam sanjao krajnje čudan i nesvakidašnji san. Nisam sasvim siguran šta mi se sve prikazalo u snu, ali se nekih stvari tako jasno sećam, da mi se na trenutke učinilo da je sve bilo stvarno. Ni sam ne znam kako, ali sam se odjednom našao u samom centru grada. Zapravo, i nisam bio tamo, jer me niko nije primećivao, a meni se činilo kao da nisam u svom telu, već da lebdim u nekoj vrsti ogromnog mehura od sapunice. Ono što sam video, lebdeći po ulicama ovog grada, potpuno me je iznenadilo. Ljudi su prolazili pored mene ne obraćajući pažnju na to što ih pozdravljam, ali su se zato javljali jedno drugom. Gospoda su učtivo skidala svoje šešire damama u prolazu, ljubazno ih pozdravljajući, sa učtivim naklonom. Gospođe i gospođice su profinjenim manirima, kako i dolikuje pravim damama uzvraćale pozdrav i sa osmehom na licu nastavljale svoj špacirung po gradskom šetalištu. To mi je još i bilo nekako u redu, ali me je strašno uznemirilo ono što sam posle ugledao. Iz prodavnica, sa divno uređenim izlozima, izlazili su ljudi nasmešeni i vedri, a za njima su ljubazni prodavci iznosili tek kupljenu robu, i pomagali da se sve to lepo aranžira u prtljažniku vozila na parkingu koji se prostirao tačno ispred tržnog centra. Đavo mi nije dao mira, pa sam nestrpljivo se koprcajući u svom mehuru, požurio da uđem kroz jedna od vrata koja su se otvorila da propuste još jednu sretnu porodicu koja je obavila svoju kupovinu. Čim sam ušao, prijatan talas svežeg vazduha prošao mi je kroz pluća, ali već sledećeg trenutka, kad su mi se oči privikle na unutrašnje osvetljenje, ostao sam bez daha. Polica do police, sve puno prvoklasne robe. Roditelji su bez vidnog uzbuđenja stavljali u svoje ogromne korpe sve igračke koje su deca izabrala, na gomile razne druge robe koju su odlučili da kupe. Još čudnije od svega je bilo to što nije bilo gužve niti galame, a ni redova. Svi su plaćali nekim čudnim novcem. Štaviše, to i nije bio novac, već neke, čini mi se plastične kartice…Onda sam tek shvatio da je to što vidim, u stvari samo ružan san, i da se takve stvari ne dešavaju u stvarnosti. Moj veliki mehur od sapunice se rasprsnuo, a ja sam, svom svojom težinom dotakao stvarnost poda pored kreveta.Vraćanje u stvarnost je bilo prilično bolno, posebno kad uzmemo u obzir da u kuhinji nije bilo ni zrnceta kafe, a ja se teško budim bez tog škodljivog napitka. Tako mi i treba kad večeram, pomislio sam u sebi i otišao do posluge da kupim kafu i već kako sam i navikao, krenem u još jedan običan, monotoni i sivi dan…Koliko je san bio čudan, toliko je ovaj dan bio običan, a to znam, zato što sam pročitao novine, a tamo sam saznao isto što sam saznao i juče. Jednom će i nama biti bolje, kažu u novinama, a to kažu svaki dan, jer u našim novinama se drže principa da ne možeš govoriti čas jedno, čas drugo… Ja verujem u to da će nam biti bolje, uostalom, može li nam biti gore? Ovo je retoričko pitanje i nemojte tražiti odgovor, a posebno ne u snu… ...BOLJI ŽIVOT, GENIJALNE PLAVUŠE (govor) Lepo, bogami, tako vi meni iza leđa. Nemojte se sad praviti nevešti i naivni. Kakvo je to bilo hrkanje kada sam vam poslednji put pričao o svemu i svačemu u svega pet minuta koji su mi na raspolaganju? Da promenimo temu i konačno kažem ono DOBRO VEČE, pa da pređem na stvar. Dobro veče, prelazim na stvar. Ovo što ću vam večeras ispričati, mora ostati samo među nama, tako da vas lepo molim da ne pričate okolo o onome što ćete večeras čuti samo ovde i nigde više. Znači, jasno vam je, ovo je javna tajna… Uveli su nam sankcije… Šta, nemojte mi reći da već i to znate? Nema veze, imam i ja keca u rukavu. Štaviše, imam ja ceo špil kečeva u rukavu, pošto sam ih marljivo skupljao u školi, pa mi je ostalo još ohohoo, dovoljno za svaku priliku i nepriliku u kojoj se zateknem.Danas ću vam otkriti rezultat jednog istraživanja koje sam sproveo na svoju ruku, a o razočarenju da vam i ne pričam. Najčešće korištena reč kod nas nije ni “mater”, a bogami ni “dabogda”. Nije ni “devize”, ako ste na to mislili. Reč je o stranoj reči, koja ima odgovarajući izraz na našem jeziku. KONTRADIKTORNOST. Eto, uspeo sam da izgovorim. Za one kojima još nije jasno šta to znači, reći ću vam odmah da nema veze sa kontrašima, niti sa diktatorima. Naša reč, koja se umesto ove, skoro nikad i ne koristi, je PROTIVUREČNOST. To sad, opet, ne znači da tu ima nekog protivnika ili nekih uroka. Ovo znači da se kod nas najčešće tako govori, odnosno veoma smo kontradiktorni. Prost narod bi rekao LAŽ, ali to baš i nije tako, ne mogu reći da smo lažovi… Zar ne? Kontradiktornost u stvari znači da kad nešto kažemo, to jednostavno ne ide jedno s drugim. Daću vam par primera, pa će vam biti jasno o čemu je reč. Naprimer: velika plata, to, naravno jedno s drugim ne ide. Ako i primate platu, sigurno da nije velika, ili recimo, bolji život. To je tako kao da sam rekao plava banana, ili genijalna plavuša, što je čak lakše ostvariti s obzirom na to kako se nauka i genetika razvijaju… Naravno, u svetu…I naši naučnici rade na razvoju raznih stvari, ali kako se meni čini, ne za nas, pošto ovde definitivno niko nije zainteresovan za tako nešto, pa su se oni uglavnom lepo pokupili i otišli u neke druge krajeve sveta, a mi idemo iz krajnosti u krajnost, čisto onako, da ne bi izostali, da ne kažem ZAOSTALI… Znam ja i to ko je kriv, a da znate i to da ću vam reći. Glavni krivac je Nikola Tesla koji je otišao u Ameriku, pa je tamo strancima napravio svakojaka čuda i džidžabidže što idu na struju, a nama su ostali samo havarije, remonti, restrikcije i računi, bar što se tiče onoga što je Tesla uradio… Jaka stvar, to smo mogli i bez njega.Nije da kod nas nema novih izmišljotina, samo mi nije jasno zašto to niko drugi u svetu neće da proba. Eto, uzmimo za primer, jedinstveno rešenje koje je samo naš izum. (Rumune ovaj put ne računam, oni su shvatili svu besmislenost ovakvog izuma…) Izlazne takse, umesto ulaznih viza… Ali mudrost naroda je i za ovu boljku našla lek. Zapad je izmislio RENT-A-CAR, a mi smo smislili RENT- A- BABE… Fazon je krajnje jednostavan. Iznajmite jednu rent-a-babu, sednete u kola, odete do granice, i naravno, pošto baba ima potvrdu da se mora lečiti u inostranstvu od nekih samo ženskih bolesti, treba joj i pratilac u formi ženske osobe. Ta ženska osoba, naravno nema vozačku, vi vozite, pa za skroman iznos idete preko vas troje, plus auto. Babu, naravno, istovarite kod free shopa, i onda se ona posle free shopinga, i naravno, posle smene na granici, lepo prešeta na našu stranu. Ima još mnogo narodnih lekova za boljku zvanu besparica, ali o tom nekom drugom prilikom…Mi nismo tako bogati kao neki malo južnije, pa da možemo da se hvalimo kako imamo dve stotine automobila na svom imenu… Uostalom, šta bih ja radio sa 200 automobila kad ni vozačku dozvolu nemam… Dok ne položim, idem biciklom, i to pravo kući da vidim šta ima novo kod komšija. Konačno, leto je, a njihov prozor je sigurno širom otvoren… ...MORE Šta ste danas lepog radili? Džaba vičete, i onako vas ništa ne čujem, a da vam pravo kažem, otkud vama da me zanima šta ste vi radili, kad vas nije briga šta sam ja radio. Ja danas nisam ništa radio, tako da ne morate da brinete za moje zdravlje, osim možda za mentalno… Primetio sam da mi se dešavaju čudne stvari. Malo po malo, pa sam iz zasede uspeo da uhvatim samog sebe kako pevušim neke besmislice, znate one glupe tralalajke što ih prave na kilo-tone… Otišao mi mozak na letovanje, definitivno, i to ne bilo gde, već na ono što je ostalo od domaćeg primorja, gde više ništa nije normalno. Tamo, sada od “silnog repertoara” morskih specijaliteta možete birati između raznih varijacija na temu čevapa, ražnjića, i naravno bureka, sve jedno do drugog, onako PRAVI MORSKI specijaliteti. Mislite šta hoćete, ali verujte, burek je zaista jedan od morskih plodova. Ko ne veruje, neka ode lepo na more, i prošeta obalom u rano jutro, pa će naći dokaz za moju tvrdnju. Po površini lepo plutaju kože od bureka, jer to su naučnici i dokazali da se burek presvlači u sitnim satima, da ne kažem linja, a ako želite i lično da prisustvujete ovom prirodnom fenomenu, trebalo bi da zauzmete busiju u blizini plaže i ako budete strpljivi, negde u pola noći, kada diskoteke polako počnu da se zahvaljuju posetiocima za potrošen novac i vreme, naići će grupice ljubitelja prirode, da uživo prisustvuju ovoj jedinstvenoj igri plitkosti protiv prirode.Jedino što mi u svemu ovome nije jasno, je činjenica da se to ponekad desi i kod nas, a mi niti imamo more u blizini, a bogumi nijesmo ni ekološka država. Zato imamo ljude koji se brinu da svako jutro grad dočeka čist i okupan. Verujte, srećan sam što živim u gradu o kojem se neko brine. Svako veče, bez obzira na vreme, na ulice našeg grada izlaze čete boraca za čistoću naoružani metlama, lopatama i beskonačnim strpljenjem da iznova očiste grad od nemarno bačenog đubreta.Zahvaljujući njima, naše pijace ne izgledaju kao karantini za leprozne, mada se naši već odomaćeni gastarbajteri iz Indije uporno trude da sebi stvore ambijent koji bi ih podsećao na rodnu grudu…Toliko o bureku, pijacama, moru i ostalim stvarčicama. More je ipak zanimljiva stvar za razmišljanje. Na kraju krajeva, i mi na neki način živimo vezani za more. I sami znate, ako niste bežali sa časova, da je ovde nekad bilo more. I to ne bilo kakvo, već Panonsko. U našem morskom poreklu se možda krije i razlog zašto nam je tako kako nam je. Znate i sami kako nam je, pa da vam o tome ne pričam, ali moram da vam kažem, da znam ZAŠTO nam je tako…Lepo, ako razmislite, ovo gde smo mi sada, nekad je bilo more, je li tako? Tako je. Ali, pazi sad, ovo je veoma važno. Koji je ovo deo mora bio? DNO…I onda se čudimo kako smo dospeli na dno. Pa ljudi moji, oduvek smo bili tu, na dnu. Nije nas niko vukao dole, tu smo se rodili, a čini mi se da ćemo tu i ostati, na dnu…Panonskog mora…Neću vas više deprimirati i terati u depresiju, sigurno vam je već dosta ovih reči što počinju na DE, DE-valvacija, DE-nominacija, DE-mokracija i šta ti ja znam…Ja sam ovih dana nešto DE-kintiran, pardon, pa neću večeras okolo, nego pravo kući na spavanje, a vi, ako već volite da gricnete burek posle diskaća, papir bacite u za to namenjene korpe, kojih ako i nema na svakom koraku, ali ih ima na svakih stotinjak metara… ...ZLATO MOJE ( æutanje )Navikli ste da vam moja izlaganja budu predmet smeha, ali večeras vas molim da se suzdržite od takvih reakcija. Večeras stvarno nisam raspoložen da vas zasmejavam.Današnji dan mi je bio prilično težak, pa sam prilično deprimiran, osećam se kao prazna guma na ogromnom kamionu. Vama je, verujem već sama pomisao na kamion koji mi svom težinom leži na leđima smešna. Kako bih sada voleo da budem mali supermen, pa da tek tako, bez ikakve muke mogu da teret zbacim sa pleća. Ovo više nije ono što bih nazvao nošenjem krsta. Apropo krsta, najslađe mi je bilo u osnovnoj školi, kada sam nešto naradio, učiteljica me je uvek pitala: Pobogu, dete, pa jesi li ti kršten?, a ja bih uvek istim zlobnim tonom, odgovorio da nisam. U tome je bilo uvek nekog skrivenog zadovoljstva, jer sam znao da to nije tek odgovor. To, NISAM, bilo je mnogo više od pukog odgovora na pitanje. Čini mi se da sam tom jednostavnom reči istovremeno opravdao svoj postupak, i sebi obezbedio prostor za nove prestupe. Na uvek isto pitanje, uvek isti odgovor, i uvek isti epilog. (osim u slučajevima, kada je otac saznao za moje subverzivno delovanje na časovima.)U takvim situacijama, pre kazne, koja se s početka svodila na goli fizički obračun, a vremenom postala sofisticirani način obračunavanja s delikventom, u formi višečasovnih razgovora, otac bi mi održao kratak uvodni govor na temu: Da li ti znaš zašto smo mi sad tu, i zašto će se desiti ono što će se desiti? Naravno da sam znao odgovor na ova pitanja, ali sam ga uvek prećutao, gledajući sumorno u pod. Valjda sam verovao u onu narodnu da je ćutanje zlato. Danas više ne verujem u to. Godinama ćutim, i ništa od onog što sam prećutao, nije mi se pozlatilo. To me čini ravnopravnim članom ove zajednice koja sve manje veruje u ovu narodnu, ali zahvaljujući zakonima fizike, tačnije, zakonu inercije, jednostavno, nije u stanju da se odupre zaletu koji je postignut kroz sve ove godine….Narod je smislio i jednu zanimljivu uzrečicu, koja je dugo vredela skoro isto toliko kao i druga sredstva plaćanja. To je ona poznata, BOG ĆE TI PLATITI. Ja sam već odavno postao ateista, i ne zato što su nas tako učili u školi, da boga nema, već iz sasvim ličnih razloga. Puno puta sam imao susrete sa vrhovnim na nebu… Mislim da jesam, pošto je moj otac često govorio da ću sada videti svog boga. I video sam. Mnogo puta, sve do jednog dana, kada sam shvatio da je ćale ubio boga u meni, eto od tog dana sam ateista… Hvala bogu…Gledao sam i jedan veoma zanimljiv film u bioskopu, gde jedan od glavnih glumaca pred sam kraj filma iznosi svoje viđenje o bogu. On tvrdi da je bog šaljivdžija sa čudnim smislom za humor i da je ljudima dao stvari u kojima bi trebalo da uživaju, pa je to odmah i zabranio. Koja su mu to pravila: Izvoli, gledaj, ali ne diraj. Dotakni, ali ne okusi. Probaj, ali ne gutaj, dobar štos. Ova pravila i danas važe. Potvrda stiže iz našeg svakodnevnog života, sve je manje pravih kupaca u prodavnicama. Sve smo bliži onome, što je jedna prodavačica lepo i primetila. Po njoj, posetioci prodavnica se mogu podeliti na ŠETAČE, GLEDAČE, PIPAČE I PITAČE. Pravih kupaca više i nema. Pitajte koga god hoćete osim pekara i mlekara… Kamo lepe sreće, da osim dinara i onih drugih novaca možemo plaćati sa računa onog od gore. Ali sami smo krivi što mi ne verujemo u njegovo postojanje, pa nema više one lepe izreke, bog će ti platiti…Dok ne smislimo nešto novo, bolje da ne radimo ništa što treba platiti, jer ja ne verujem da će onaj od gore plaćati umesto nas, jer ja bogami ne bih…...

1 Comment


Preporučeni Komentari

Kreiraj nalog ili se prijavi da daš komentar

Potrebno je da budeš član DiyAudio.rs-a da bi ostavio komentar

Kreiraj nalog

Prijavite se za novi nalog na DiyAudio.rs zajednici. Jednostavno je!

Registruj novi nalog

Prijavi se

Već imaš nalog? Prijavi se ovde

Prijavi se odmah
  • Članovi koji sada čitaju   0 članova

    • Nema registrovanih članova koji gledaju ovu stranicu
×
×
  • Kreiraj novo...