Jump to content

mmilovan

Član
  • Content count

    73
  • Joined

  • Last visited

2 Followers

About mmilovan

  • Rank
    mmilovan
  • Birthday 02/19/71

Profile Information

  • Pol:
    Muško
  • Lokacija:
    Beograd
  • Interesovanja:
    Sve i svašta...
  • Zemlja:
    Serbia
  1. Sakura RS-A1

    Ako smem da se umešam u diskusiju: ProJect aluminijumska ručica (iz jednog komada) je jedan od najvećih užasa koje su moje oči ikada videle i uši čule po pitanju rezonansi. Svaki, pa čak i malo jači tranzijent obojen je najčistijom mogućom zvonjavom aluminijumske cevi. Uvijanja trakom (plastiku koju bi navukao na cev, zagrejao i ohladio nisam probao) su jedva za tek neku sitnicu umrtvili stvar.Nažalost, ovaj problem sa ProJect ručicama je uočen tek na ponekom forumu i ljudi su tamo silne muke imali da bi ovu katastrofu koliko toliko rešili. Čak je i sam proizvođač odustao od aluminijumske cevi i prešao na karbonfiber varijante. Meni se čini da su oni poprilični dunsteri. ProJect gramofon, poprilično skupocen (RPM4) bio je jedan od mojih većih promašaja u životu. Napamet iskopirana stvar (a la RegLa), bez ikakve inženjerske provere, a sve onda provučeno kroz odlične marketinške vode i - voila. Nadam se da ovim mojim razmišljanjem nisam pobedio zagovornike istog proizvođača. Moje dve lepte.
  2. Patkometrija

    Ja počeo sa temom, pa je red da malo dolijem ulje na vatru:Svi ljudi na svetu imaju "zlatne uši" => sve, štagod da uradite na uređajima direktno se reflektuje kao neviđen "pomak" u zvuku koji su svi sposobni da čuju
  3. Patkometrija

    I nos je digitalan:
  4. Patkometrija

    Pa, da, u avionu pri sletanju se to može osetiti. Pritiska, pa to ti je...
  5. Patkometrija

    U ovo je mnogo jako!
  6. Cika-Saxov i Cika-Vuletov projekat - 2. deo

    Kod čove koji je konstruisao pomenute. Profi. I super lik.Što se merenja tiče, ne znam gde ih je konkretno "terao" na merenje, ali sam gledao tušta i tma proračuna.
  7. Cika-Saxov i Cika-Vuletov projekat - 2. deo

    Sve što si ovde napisao je debelo tačno. Video sam i ja. Veoma ozbiljna stvar.
  8. Patkometrija

    E to je već veštački materijal, pa će da zvuči manje "utegnuto"
  9. Patkometrija

    Mislim da ovde ima duboke istine. Čim se ušrafe čamove daske sa strane, elektroni se osećaju nekako prirodnije.
  10. Patkometrija

    Možda ovo i nije baš za offtopic (najradije bih stavio u rubriku "teorija"), ali pošto započesmo ovo na solid state forumu, nisam odoleo da stavim sve na jedno mesto.Ko želi neka doda.Cev je topla, greje se i svetli => zvuk joj je obavezno topao;Cevi su od stakla => imaju gladak i oštar zvuk;Metalfilm otpornici imaju u sebi neki metal => imaju metalni zvuk;Metalfilm otpornici imaju unutra film => zvuk prenose filmskom brzinom;Bakar je mekan metal => bakarni kablovi imaju mekši zvuk od srebrnih;Bakar nije plemenit metal => srebro zvuči plemenitije (o zlatu i pozlati da ne pričamo);Riboni imaju membranu od metala => riboni zvuče metalno;Riboni imaju kutijasti oblik => riboni zvuče suviše kutijasto;Membrane od veštačkih materijala na drajverima prave veštački zvuk => samo drvo, derivati i papir su pogodni za konstrukciju membrana;Kod CDova se reprodukcija odvija uspomoć tumačenja nekakvih brojki => reprodukcija će biti matematička interpretacija zapisa i neće imati dušu;Kod CDova se reprodukcija odvija uspomoć tumačenja nekakvih brojki => uvek postoji mogućnost greške i muzika će biti izobličena;U digitalnom strimu reprodukcija se odvija uspomoć brojki => opet matematička reprodukcija, pa nikako ne valja;Kada padne prašina na ploču to joj daje izgled blatnjave površine => bolje svira jer joj dušu daje prljavština i sve moguće smetnje koje iz tih prljavština proizilaze;Količina duše na pločama izražava se kroz njihovu izgrebanost => više duše imaju pohabane ploče;Ploča ima dušu, jer je prošla kroz nečije ruke prilikom štampanja i pakovanja => ploče imaju dušu;Ploča ima nalepnicu koja se može gledati => ploče imaju dušu, a CDovi je nemaju jer se odštampana informacija ne može videti pri reprodukciji;Ploča ima dušu, jer kad je izvadiš iz omota oseti se smrad štampe => CDovi nemaju dušu jer su zapakovani u sterilne plastične kutije (a plastika nema dušu);Ploča ima dušu jer je sve baš kako je u prirodi ("nema digitalnog snimanja, filtera, ničega... aha, zamalo") => svi CDovi su prošli kroz teške nizove najraznovrsnijih filtera da bi dobro zvučali;Analogno je uvek bolje nego digitalno => matematika je matematika i ona nema duše;Germanijumski tranzistori imaju dušu => silicijumski je imaju manje, a OP i integrisana kola ponajmanje, skoro da je i nemaju - najveću dušu imaju lampe, jer je duša uvek topla i greje se;Elektroni kroz kablove prolaze teže ako se naptisi na kablovima okrenu u kontra smeru => kablovi mnogo bolje sviraju ako su natpisi na kablovima okrenuti u pravom smeru;Da bi uživao u muzici moraš da se mučiš kao pas => lagano upravljanje uređajima ili izostanak višednevnih podešavanja uklanjaju dušu iz uređaja (pravoslavna teorija)
  11. Cika-Saxov i Cika-Vuletov projekat - 2. deo

    Predivna tema (podesna, možda čak i za poseban topic).Evo i moje dve pare:Kod CDova se reprodukcija odvija uspomoć tumačenja nekakvih brojki => reprodukcija će biti matematička interpretacija zapisa i neće imati dušu;Kod CDova se reprodukcija odvija uspomoć tumačenja nekakvih brojki => uvek postoji mogućnost greške i muzika neće imati dušu;U digitalnom strimu reprodukcija se odvija uspomoć brojki => opet matematička reprodukcija pa nikako ne valja;Kada padne prašina na ploču to joj daje izgled blatnjave površine => bolje svira jer joj dušu daje prljavština i sve moguće smetnje koje iz tih prljavština proizilaze;Količina duše na pločama izražava se kroz njenu izgrebanost => više duše imaju pohabane ploče;Ploča ima dušu jer je prošla kroz nečije ruke prilikom štampanja i pakovanja => ploče imaju dušu;Ploča ima nalepnicu koja se može gledati => ploče imaju dušu, a CDovi je nemaju jer se odštampana informacija ne može videti pri reprodukciji;Ploča ima dušu jer kad je izvadiš iz omota oseti se smrad štampe => CDovi nemaju dušu jer su zapakovani u sterilne plastične kutije (a plastika nema dušu);Ploča ima dušu jer je sve baš kako je u prirodi ("nema digitalnog snimanja, filtera, ničega... aha, zamalo") => svi CDovi su prošli kroz teške nizove najraznovrsnijih filtera da bi dobro zvučali;Analogno je uvek bolje nego digitalno => matematika je matematika i ona nema duše;Germanijumski tranzistori imaju dušu => silicijumski je imaju manje, a OP i integrisana kola ponajmanje, skoro da je i nemaju. Najveću dušu imaju lampe jer je duša uvek topla i greje se;Elektroni kroz kablove prolaze teže ako se naptisi na kablovima okrenu u kontra smeru => kablovi mnogo bolje sviraju ako su natpisi na kablovima okrenuti u pravom smeru;Da bi uživao u muzici moraš da se mučiš kao pas => lagano upravljanje uređajima ili izostanak višednevnih podešavanja uklanjaju dušu iz uređaja;Membrane od veštačkih materijala na drajverima prave čist veštački (često metalni) zvuk => samo drvo, derivati i papir su pogodni za konstrukciju membrana...
  12. DIY gramofon II

    "Sa nestrpljenje" očekujemo fotkice...
  13. I ja bik?!

    Mislim da je na tvoje pitanje svojevremeno neki lik potrošio gomilu testova, prikaza, objašnjenja... napravivši veoma jednostavno mikrofonsko pretpojačalo (ako se dobro sećam bilo je univerzalno i za dinamičke i za kondenzatorske mikrofone sa fantom napajanjem) sa jednim OP i još par delova. Pokušaću da pronađem taj članak (mada, dođavola, ko zna kud sam ja to sejvirao), možda bi ti to bila najjednostavnija varijanta...Nisam siguran da ćeš moći ribonac da priključiš na njega.
  14. DIY gramofon II

    Nego Steine,što se zgodilo sa projektom (puu, kud izgovorih ovu reč)? Kako je prošlo izlivanje, premeštanje, malterisanje?
  15. (prenešen tekst)Vladimir PavlovićKOJU MUZIKU SLUŠAŠ?Jeste li pokušali nekad da čitate tekst (namerno ne kažem stihove!) neke pesme koju rado pevušite ili koja vam razbija mozak tako što iz MP3 plejera direktno napumpava decibelima vašu lobanju? Probajte jednom. Videćete: tanko, ne može biti tanje… Probajte jednom obrnuto, ako negde nađete, da slušate zvučnu matricu, „soundtrack“ te iste pesme: tanko, tanko…Da li ste se ikad zapitali kako pevači i pevaljke zapamte sve one silne pesme iz repertoara turbofolka koje pevaju po svadbama, ispraćajima, koncertima i ostalim „projektima“? Pa… neki imaju sveščicu sa tekstovima. Ne, nisu tekstovi problem. Upoznao sam jednom prilikom jednog pevača iz nekadašnjeg hora i revijskog ansambla JNA koji je tezgario po kafanama i tvrdio da zna oko hilljadu (da, 1000) pesama napamet. Upoznao sam jednog kapetana francuske vojske, vojnog lekara, koji je znao napamet sve, ali sve! – tekstove (i melodije, naravno, i harmonije) pesama Žorža Brasensa (ne Brasansa, čovek je sa Juga gde se njegovo prezime izgovara kao što se izgovaralo pre mnogo vekova, dakle: Brasens) oko 300 komada, i pevao ih da se smrzneš. Nije problem zapamtiti tekstove, već melodije. Zašto? Zato što njihova melodija nije bitna, ona je samo varijacija prethodne, a najavljuje sledecu, baš kao „melodije“ guslarskih pesama – improvizovana rudimentarna melodija je samo način da se izbegne recitovanje tekstova koji su stereotipne autobiografske poruke ili pretenduju da ih slušalac (nisam siguran da nije bolje reći: učesnik) doživi kao sopstvenu stvarnu ili željenu biografsku poruku. Nedavno sam posmatrao jednu mladu ženu u društvu svog…prijatelja na jednoj od onih sindikalnih proslava sa viškom decibela. Kad je iz razglasa grunula jedna od potencijalno „autobiografskih“ pesama, ona je ustala i počela da „učestvuje“, koristeći pasaže bez teksta da bi munula u rebra svog prijatelja: „Pevaj, bre!“ (odnosno: identifikuj se, vidiš da je pesma O NAMA!).Uvek sam se pitao kako je rokenrol postao više od jednog od mnoštva ritmova koji su posle II svetskog rata očarali svet? Kako se od živahnih pesmuljaka za đusku, sa debilnim tekstićima namenjenim napaljenim klincima puritanske kvekerske Amerike (koji bubuljičavi klinac i napupela klinka nisu prepoznali sebe u „O bejbi, bejbi, bi majn tunajt“?), došlo do revlucionarnih, angažovanih numera sa političkim porukama tipa: „Ja neću da puuuuzim, ja hoću da guuuuzim“? Politički angažovano, antiratno… Čikam vas da reprodukujete melodiju te pesmice. Šta se od nje pamti? Uvodno prženje električnim gitarama i ritam sekcijom, a onda ono što se nekad u operi zvalo „rečitativ“: tekstualna poruka bez melodije, doduše uz poštovanje intonacije koju harfistkinja (ili ritam gitara) razloženim akordima daje kao „foršpil“. Zapravo, sve se to svodi na guslanje: jauk instrumenta vam pomaže da se zaplačete na jakom mestu, bilo da je u pitanju sirotinja raja koja zulum trpeti ne može, ili neka bejbi, bejbi – koja se prenemaže i ne da, dok me pred vratima čeka vojni policajac da me odvede na ratište da puuuzim po konfiguraciji terena…Apsolutna muzika (ona bez teksta), rezervisana uglavnom za ono što zovemo „klasikom“, ali i moderni cool džez, koji komponuju i sviraju blazirani belci gadljivi na emocije osim na depresiju, ne može da šalje konkretne poruke. Ne možete čisto muzičkim sredstvima (melodijom, ritmom, dinamikom) da objavite vaskolikom čovečanstvu da je vaš švaler ku-kavicaaaa! - zato što okleva da se razvede i oženi se vama, ili da objasnite devojkama da ste vi urbani luzer kome treba samo malo seksa pre nego što ga odvedu na ratište s kojim on nema ništa… A šta može ta apsolutna muzika? Može da isprovocira samo opšte, apstraktne emocije: radost, bes, tugu, divljenje… ponekad toliko žestoko da vam natera suze na oči ili ugura knedlu u grlo, samo ako joj se prepustite bez predrasuda. Za to je potreban i određen ambijent: koncertna sala, ili intima sopstvenog doma ali u odsustvu štektanja pneumatskog čekića pod prozorom, komšije koji danas buši jubilarnu milionitu rupu u zidu od armiranog betona i – odsustvo straha od emocija. Nije to baš svakom dato, a moglo bi. Reč je o iskrenosti prema samom sebi. Za uživanje u apsolutnoj muzici potrebna je otvorenost duha, razigrana mašta, spremnost na mali grč u stomaku, na eventualnu suzu, na osećanje moći ili skrušenosti, bez samooptuživanja.Dakle, klasika.Hm, da, ali bez mistifikacija. Klasika će biti i mnoga “numera“ savremene muzike kad bude prošla kroz filter generacija i vekova. Od prosečno nikakvog mnoštva uvek mora ostati nešto vredno. U svim žanovima. One melodije koje su nam drage kao „autentična“ narodna muzika i same su pripadale svojevremeno korpusu kafanskih drndanja, ali su imale skriven kvalitet koji ih je održao dok su ostale nestale u zaboravu. Ne treba verovati da je tridesetak operskih naslova koji se vrte na pozornicama od Metropolitena do predstave za muzičku omladinu u Zaječaru sve što je stvoreno u tom prestižnom žanru. To je opstalo od desetina hiljada drugih koje su s pravom zaboravljene jer nisu vredele pamćenja. Kad je krajem Srednjeg veka digla glavu nova, građanska klasa zanatlija, trgovaca, bankara, klasa „ima-se-može-se“ kakva se javlja kao pratilac svih velikih društvenih potresa (od Renesanse do pada berlinskog zida), osetila je potrebu da se identifikuje sa aristokratijom u svemu, pa i u uživanju u umetnosti, u muzici. Ali ko da izdrži više od jednog sata neke simfonije, ko da prati vrtoglava jurcanja tema neke fuge („Bahova je fuga pregolemaaaa…“), daj mi, bre, priču! Hoću da znam ko je to nevoljen, kako se zove preljubnica, zašto Mario trune u zatvoru i tako tužno peva u četvrtom činu, hoću operu! Tako je apstraktna instrumentalna muzika dobila svoje fusnote zvane libreto. I pevače i pevačice. Ove potonje su u prvo vreme zamenjivali dečaci i kastrati (da se razumemo, ništa mi nismo izmislili, i za njih je i tada bilo meraklija), ali je Renesansa oslobodila ženu dovoljno da bi se ubrzo pojavile operske dive sa fascinantnim sopanima na ivici ultrazvuka i ogromnim sisama, lomni tenorčići od čijih glasova pucaju kristalne čaše, rmpalije basovi… Dakle, opera – muzika za „ima-se-može-se“ novu klasu: i za uši i za oči, a možda i miris i ukus, kao ona kafa… Dakle, nižerazredna muzika, tako daleko od aristokratskih apstrakcija apsolutne muzike. Za publiku koja traži konkretno! Kao ona seljanka koju su naterali u nedelju popodne u dom kulture na izložbu apstraktnog slikarstva. Pa je pita bradati slikar: „Kako ti se, snajka, sviđa moje platno?“ Ona opipa sliku, pa kaže: „Nije loše, samo šteta što si ga tol’ko umaz’o, kuj će to d’opere…?“Veliki čovek pozorišne umetnosti Bojan Stupica nikako nije voleo operu: „Znate gospon, u biti, sve vam je to isti drek: uvjek tenor hoće tucati soprana, ali mu ne dozvoljava bas, i to stalno tako puna tri sata u pet činova, pa prosim vas, nema tu ni glazbe ni pravoga kazališta …?“ Pa ipak, od svih tih “uglazbljenih“ frustracija ostalo je par desetina sjajnih operskih predstava i velikih muzičkih ostvarenja.Je li svaka apsolutna muzika velika? Ima li i u onom što je prošlo kroz filtar vremena ono što bi moj sin nazvao „produkcijski savršeno đubre“? Možda ne baš đubreta, ali „lake“ muzike svakako. Danas bi to zvali „ambijentalna“ muzika, ona koja svira po samoposlugama, liftovima, a bogami i po toaletima u boljim firmama. Kad 1. januara u podne upalite televizor, obavezno neki slikoviti dirigent (nepotrebno) vodi neki ogroman simfonijski orkestar koji svira Štrausove valcere, „muziku za noge“, kako su je okvalifikovali još autorovi savremenici. Muzika koju se hvale da slušaju neki pastoralni poslanici srpskog parlamenta (čuveni Raka), obavezno, svakog 1. januara uz raso i šumeće aspirine. Ali i ta muzika ima svoju svrhu: da bude opravdanje za prisno dodirivanje muškinja i ženskinja iz finih malograđanskih bečkih i inih austrougarskih kuća. „U biti“, kako bi rekao Stupica, između „Priča iz bečke šume“, „Lepog, plavog Dunava“, „Moravca“, „Stare Vlajne“ i „Žikinog kola“ nema suštinske razlike, cilj im je isti, efekat isti, samo što, idući na igranku, Milutin i Živana paze da ne ukaljaju opanke gazeći po blatu, dok tamo u carskoj Vijeni, Herr Johan und Fräulein Hedwig moraju da paze da ne ugaze u neku – Mocart kuglu.
×