Samo čovek. Kauč. Televizor. I beskrajna tišina Atlantika koja šušti kao stari CRT kad izgubi signal.

Možda je prvo nestao internet.

Pa struja.

Pa država.

I nekako. . . ima dostojanstva u tome.

Jer realno, ceo život su nas spremali za ovo.

Sedi.

Gledaj ekran.

Ćuti.

Ne talasaj.

Konzumiraj sadržaj dok svet polako tone.

Samo niko nije očekivao da će metafora jednog dana postati dokumentarac.

Najjezivije je što scena deluje mirno.

Kao da čovek nije stradao nego se konačno uklopio u sistem.

Kao da je evolucija rekla:

“E to. Sad više ne pravi probleme. Sad je optimalan korisnik.”

I televizor ćuti.

Nema signala.

Nema reklama.

Nema izbora između 400 kanala gde je svuda isti čovek u sakou koji objašnjava da dolaze bolja vremena.

Samo mulj.

Tišina.

I ona večna ljudska poza:

“Još samo ovo da odgledam pa ću da krenem da živim.”

A gore negde, kilometrima iznad vode, možda još uvek traje rasprava ko je kriv.

Levi. Desni. AI. NATO. Rusi. Vegani. 5G.

A dole brat sedi ko Buda tranzicije i gleda u ugašen ekran kao da je konačno razumeo sve.

Čovek postao fosil pre nego što je promenio kanal. . .