Ovo nema veze ni sa čim, a najmanje sa samogradnjom. Sve što sledi je samo kopirano iz beleški nastalih u periodu od 1998 do 2000...Dakle, kome se dopada, neka uživa. Nije obavezno štivo. Nekome se ipak, ponešto i dopadne. Nastavci će slediti ako komentari budu upućivali na želju da se pojavi još ponešto... Za početak, potpuno nasumično, kratak pasaž.......SUPER ŽENA I GREŠNIK ( super muškarac)Iako sam potpuno svestan nezrelosti ovakvog naslova, nisam se mogao setiti boljeg za imenovanje drame jednočinke u svega nekoliko potpunih i savršenih scena. Uloge: SUPER ŽENA, GREŠNIK, SAVEST GREŠNIKOVA i MISLI GREŠNIKOVEPrva scena: Odvija se na početku novog dana, kada žena polazi na posao i ostavlja svog muža da još malo odrema i da se odmori od prethodno prespavane noći.S.Ž.- Maco, ja sad idem na posao, moram malo ranije, dolaze mi važne stranke, a ti ne zaboravi da opereš barem sudove, molim te.Kroz polusan, on kao da je otvorio oči na trenutak i potvrdno mrmlja. Nekoliko sati kasnije on se budi, sunce je već visoko na horizontu, sat pokazuje skoro podne.G: (sebi u bradu) Joj što sam loše spavao, zašto se uvek budim umorniji nego što ležem?S.G. - To ti je zato kretenu, što si sinoć opet gledao one proklete novitete u svetu naoružanja, osim toga pojeo si pola kile hleba, sedam pečenih jaja, i još ostatke od dva ručka, što ti je ukupno kao dva banket ručka na prazan i uvežban želudac. M.G. - Bolje da skuvam sebi kafu i da se razbudim, čeka me toliko posla da ni sam ne znam gde bih mogao početi…S.G. - Sigurno ćeš već naći načina da negde počneš, vucibatino jedna.M.G. - Daj, već okani me se jednom, zar ne vidiš da pokušavam da se sredim?S.G. - Da, da. To nekom drugom uvaljuj, kao da te ja ne znam. Mogu se kladiti da pojma nemaš šta bi trebao danas da uradiš!M.G. - Da, znam šta treba danas da uradim, samo me ostavi da sebi napravim neki red, raspored, ne mogu stvari raditi navrat - nanos…Tu oboje zaćute, a grešnik praznim pogledom istražuje dno šolje, kao da radi nešto važno…Scena druga: Časovnik pokazuje tri sata. Grešnik cedi poslednje ostatke svoje pete kafe, još uvek pomalo mamurnog izgleda, progovara, kao da će ga neko čuti.G: - Zašto mi se čini da danas nije dan dobar za započinjanje velikih poslova?S.G. - Tebi, kretenu baš ne vredi pričati, zar ne?M.G. - Šta si se tako naduvala, ti ne znaš za malo pristojnije izraze?S.G. - Ne, jer niste zavredeli, obojica ste mi sad već odvratni…Grešnik, pod ovakvim pritiskom ustaje, oblači patike i napušta sobu, uzima svoj bicikl i odlazi da se oslobodi kako svojih misli, tako i svoje savesti, jer, konačno ne može se razmišljati u takvom ambijentu. Scena treća: Grešnik ulazi u stan i ugleda svoju ženu kako pegla, dok se na stolu nalazi hrana, sveže pripremljena. On skida sa sebe jaknu i patike, prilazi ženi i nakon poljupca, seda na krevet, kao da se strašno naradio tog dana.G. - Maco, jesi mi se umorila?S.Ž.- Pa, mogu ti priznati da jesam, ali ću sada već ovo ispeglati.G. - Joj, sad sam se setio, nisam oprao sudove…S.Ž. - Neka, sada sam ih već ja oprala, jedi, pripremila sam ti ono što najviše voliš. Jesi li jeo danas nešto?G.- Nisam, znaš da ne mogu da jedem kad nisi tu.Na te reči, ona se blago nasmeši, i pogledom koji sve oprašta, seda pored njega da mu izmasira leđa nakon još jednog napornog dana koji je sada već prešao u noć. Konačno, oni ustaju od stola i bez reči nameštaju krevet, gase svetlo u sobi i ležu.S.Ž. - Jesi li našao neki posao?G. - Ne, danas nije bilo ništaPosle ovoga, zavladala je tišina, koju će tek sutradan narušiti zvono na satu koji javlja da je vreme da SUPER ŽENA ustane, i krene u još jedan novi dan, u susret novim poslovima koje treba privesti kraju, a grešnik , njen SUPER MUŠKARAC, možda će konačno pokušati da nađe neki posao koji će im pomoći da izguraju teške dane, možda će konačno uskladiti svoju savest sa svojim mislima, ona veruje u to, jer samo joj je to ostalo. On to zna, on je razume, ali tako je prokleto teško promeniti svakodnevicu… Obeshrabrena, savest grešnikova, seda na samu ivicu pozornice i počinje gorko da plače… Spušta se zavesa. KRAJ (Predstava se igra svaki dan).....AUTOBIOGRAFIJA (kratak osvrt na život)Jedna od tema koja zaokupljaju pažnju javnosti, su autobiografije. Životne priče sportista, od alkoholizma sveže izlečenih glumaca, sa trona svrgnutih diktatora i svih ostalih javnih ličnosti koje misle da ljudima nije bilo dovoljno to što su morali da ih trpe kroz silne godine koje su protekle, pa na ovaj način, još jednom stupaju na scenu. Ujedno, autobiografija je dobar način da svi koji ih napišu i objave, daju svoja obrazloženja i opravdanja za svoje greške, ignorišući istinu. Ovo je prilika da i ja napišem svoju:“Rođen sam, odrastao sam, sam sam… Ljudi me mrze, znači, postojim…”....Napomena (11.02.2010. - naredne tri priče idu zajedno)....Triptih:BeethovenMesečeva SonataFûr EliseRomansaMesečeva SonataNamrštenog izraza lica, Ostropov je kao i svih ovih godina, ušao u svoju kancelariju, pedantnim i kratkim potezima obrisao cipele na otiraču koji je uz ime hotela Moskva, svakoj pridošlici poželeo dobrodošlicu i već rutinski uvežbanim potezom za sobom zatvorio vrata nabrekla od silnih godina otvaranja, zatvaranja i vlage. Kao u američkim filmovima, na vratima je dao da se napravi otvor kroz koji je poštar svakodnevno mogao ubacivati pošiljke koje bi mu neko poslao. S početka, pisama je još i bilo, ali vremenom, pisma su postepeno prestala stizati na ovu adresu, a zamenjena su računima koje je revnosno skupljao i sortirao po datumima i ustanovama koje su bile pošiljaoci. Ostropov je kao i svakog jutra, prošao pogledom po prostoriji koju je on voleo da zove bastionom pravde. Vređalo ga je strašno kada bi neko njegov bastion nazvao advokatskom kancelarijom na periferiji. Takvih ljudi se uopšteno rečeno, gnušao. Zapravo, gnušao se svih ljudi, jer ljudi su prljava, iskvarena stvorenja, koja zemljom hodaju samo da bi se njemu napakostilo. Obuzet svojim razmišljanjima, skoro je propustio da vidi pošiljku koja je stigla tog jutra, a ležala je na ručno čvorovanom persijskom tepihu, već izlizanom od svakodnevnog ulaženja, izlaženja i njegovih šetnji gore dole, koje su mu pomagale da razbistri um i da se skoncentriše na neki slučaj koji bi mu bio poveren… Dok je sitnim i tačno odmerenim koracima počeo obilaziti od orahovine izrađen pisaći sto, spustio je pogled na pošiljku koja mu je tog dana stigla. Njegovo ime i adresa, bili su veoma pedantno i čitko ispisani na izuzetno kvalitetnom papiru od kojeg je omotnica pisma bila načinjena. Prsti su mu na trenutak zadrhtali i on skoro ispusti to malo, skoro umetnički oblikovano parče papira ukrašeno filigranskim rukopisom koji je već odavno bio deo istorije. Krasnopis više niko nije koristio. Oni koji su ovakvom načinu pisanja nekad bili vični, ili su već odavno na onom svetu, ili im se ruke već toliko ponašaju u skladu sa umornim telom i umom, da je van svake pameti očekivati da se ovakav prizor ugleda u današnje vreme.Sergej, Ostropovo ime, napisano je tako divno, da mu se učinilo da nikada nije mislio o svom imenu tako lepo, kao kada ga je ugledao na prednjoj strani ovog sve intrigantnijeg pisma. Slomljenim pokretom čoveka u svojim sedamdesetim, svali se u bogato ukrašenu fotelju obloženu kožom, koja je već počela da puca na ćoškovima od česte upotrebe, a bila je idealan par rezbarenom stolu, na koji je napokon spustio tajnovito pismo. Sve u svemu, on i njegova kancelarija, bili su idealan par; skoro vršnjaci, jer njegov otac, baš je ovako opremio te godine kada se mali Sergej pridružio svojoj porodici.Silno vreme je od tada prošlo. Prohujale su mnoge godine, ratovi, revolucije, kontrarevolucije i perestrojke. Menjali su se vladari, gospodari, predsednici, vremena, a ova prostorija je konzervirala vreme, sačuvala je svaki detalj, i kada biste ušli, vratili biste se u prošlost, u dane kada je sve bilo drugačije. Ovo pismo je upravo probudilo te uspomene, i Ostropova na trenutak odnelo mnogo godina unazad, kada ga je otac prvi put doveo u ovu prostoriju. Iako ga je crv znatiželje nagrizao silinom kojom je Lenjin poveo narod u novo vreme, stari advokat, naučen strpljenju, nije podlegao iskušenju da pismo ishitreno pocepa i konačno sazna ko stoji iza ove toliko enigmatične pošiljke. Polako, izvežbanim pokretom, povukao je do blistanja izglačanu mesinganu ušicu fioke, koja bi svakom drugom pružila otpor, osim svom pravom vlasniku, i ot-vorio je tek toliko, da bez napora dohvati srebrni nož za otvaranje pisama, koji je kao i sve u ovoj prostoriji bilo malo umetničko delo. Prihvativši ga sa tri prsta, elegantno je uskladio vrh noža sa jedva vidljivim otvorom na zadnjoj strani, na kojoj je očekivao neki znak, nešto što bi navelo na pošiljaoca, ali na zadnjoj strani pisma nije bilo ničega. Tada, kao da se setio nečega, odložio je nož, okrenuo pismo prednjom stranom pre-ma sebi. Da, nije mu se pričinjavalo, pismo je neko lično dostavio. Mora da je tako, jer pošta nikada ne bi dostavila pošiljku bez markice, ne u današnje vreme, kada ljudi gaze preko leševa da bi došli do novca… Konačno, radoznalost je pobedila staračko strpljenje. Ostropov zgrabi nož, i brzim, ali ne i nestrpljivim pokretom prevuče po ravnoj ivici koverte.Kao da je u istom trenutku nestalo onog silnog iščekivanja i nestrpljenja koje je osećao, a gušio u sebi ovaj veteran sudnice, kao da mu je sada bilo lakše, kao da je načinio neku veliku odluku i sproveo je u delo…Na trenutak, nakon što je pismo konačno otvoreno, učini mu se da oseća neki čudan miris, čudan, a ipak poznat. Ne verujući više samom sebi, prineo ga je nozdrvama i polako i duboko udahnuo. Nemoguće, pomisli u sebi, nije moguće, ponovi mu se ova misao, kao da prvi put nije čuo samog sebe i na trenutak, zatvorenih očiju, vrati ga miris u neko drugo vreme, vreme koje je ostalo daleko iza svega što doživeo je kroz sve ove godine od velikog rata… Kroz izmaglicu sećanja, još uvek u grču stegnutih kapaka, pred sobom ugleda predivno lice, i sasvim nenadano i tiho, sa usana odvoji mu se ime. Sanja, Sanjočka. Uplašio se sopstvenog glasa i u tom strahu, otvori oči i rukama koje su se sada nervozno i neposlušno počele tresti, nekontrolisano poče batrgati, očajnički pokušavajući da izvuče pismo iz koverte. Iz omotača izroni kratka poruka. Preleteo je očima preko sadržine pisma i istog trenutka, shvati da nije čitao, samo jednim pogledom pokušava shvatiti sve, progutati svako slovo koje je krasilo ovo parče mirisne hartije… Ipak, uspeo se pribrati, barem toliko da shvati poruku koja mu je bila upućena. Ona je živa. Ja sam je sahranio, preboleo, zaboravio, ostavio u prošlosti, izbrisao iz sećanja, a ona je živa… Ostropova su saletele misli, haotične, nesređene i optužujuće. Osećao se sada krivim, beskrajno krivim za sve što se desilo. Odjednom, stvorilo mu se pred očima hiljade lica koja su mu se smejala, lica onih koje je poslao na vešala, pred streljačke strojeve, u mračne vlažne tamnice, Sibir… Sva ta lica, u isti glas, ponavljala su isto, svi su pokazivali na njega, on je krivac, niko samo ON… Oduvek je verovao u pravdu kada je tražio kažnjavanje nekoga od krivaca koga su doveli pred lice pravde, verovao je da čini pravu stvar, ono što bi učinio svako, sve u ime naroda… Konačno je shvatio. To je bila samo njegova osveta, osveta za sve njegove patnje, osveta zbog izgubljene ljubavi. Osveta, koja se sada vraća kao strašni sud, vraća mu se osećajem krivice i griže savesti, jer oduvek je znao, samo je lagao sebe da nije bilo drugog izlaza, nije bilo moguće ništa učiniti tog crnog dana, kada su neki ljudi došli po nju, tog prokletog jutra kada su ih neki nepoznati ljudi izvukli iz postelje, njihovog gnezda, njihovog ostrva sreće. Njegov otac, učinio je sve da svog sina spase, ali za nju, za nju nije bilo pomoći… Verovao je sve ove godine u reči svog oca koji ga je ubedio da je samo tako moglo, da je tako moralo biti… Pedeset godina kasnije sedi u svom bastionu pravde, seća se svojih studentskih dana u Varšavi i shvata koliku je grešku i nepravdu načinio misleći samo na sebe. Ipak, teškom mukom, progutao je pljuvačku, i pokušao da se pribere. Još jednom je pokušao da shvati sadržaj poruke. Sada već malo smireniji, svestan da je prošlo previše vremena da bi stvari mogao vratiti na svoje mesto, polako je čitao reč po reč. Pismo je napisao njen sin, možda njihov sin, dete njihove ljubavi, pomislio je, a ona je sve ove godine provela tražeći ga. Verovala je da je ljubav večna. Verovala je u to da on mora negde postojati, nije se predavala nijednog trenutka, ni onda kada su je odneli u kocentracioni logor. Ni onda kad su joj rekli da će joj u istom tom logoru ubiti dete. Ni onda kad su je tukli, udarali i do besvesti terali da radi, verovala je da mora izdržati, mora, jer on je tamo negde, i sve će učiniti da je spase, jer ljubav je večna… On je voli i spasiće je… U večnu ljubav je verovala i kada su je smestili na brod koji ih je odneo u novu, obećanu zemlju, Izrael. Veruje i danas, posle rata, Hitlera i Staljina, veruje da je on živ i da je traži… Nikada je nije tražio. Pomirio se sa sudbinom i jednostavno, nije je tražio. Voleo ju je, strašno je voleo, ali je nikada je nije tražio. Nikada mu u životu nije palo na pamet da se ponovo zaljubi, pokuša svoju Sanjočku naći u nekoj drugoj, nije ništa učinio povodom toga i nije je tražio. UOPŠTE. Sada ga je sramota, sada mu je krivo, sada oseća kako ga obliva bujica svih mogućih ružnih misli o samome sebi, ali istina je, od dana kada su ih rastavili, nije ništa STVARNO učinio da je nađe. Sada je počeo sumnjati u iskrenost svoje ljubavi prema njoj, shvatio je koliko je bio sebičan, samo zato što je sebe postavio na prvo mesto, samo zato što je bilo lakše misliti prvo, i jedino na sebe. Život mu se osvetio, proveo ga je sam, a u ovom trenutku shvata da mu se sudbina, život i bog upravo sada svete zbog toga. Ne samo da mu se svete, sada mu jasno daju do znanja da je ovo njihova osveta i kazna za njegov zločin. Poruka je bila kratka i jasna. Sanja se nalazi u hotelu s druge strane reke. Čekaće ga. Svako veče, počevši od dana kada je poruka napisana, petak… Sergej je pogledao na kalendar da se uveri da je stvarno ponedeljak, da, ne može biti ništa drugo, ponedeljak je. Ona je tu već tri dana, na dohvat ruke, a on to nije znao. Mogli su biti zajedno cela tri dana, a ovako…Seti se kako je nekad bilo sasvim drugačije, dolazio je u kancelariju svakoga dana, i nije bilo niti praznika, radnih i neradnih dana. Svaki dan je bio važan, svaki dan je bilo nešto zbog čega bi ušao u svoj bastion, ako ništa drugo, da proveri da li je sve na svom mestu, da zalije cveće. Cveće se odavno osušilo, i on nije imao volje da počinje sve iznova, postalo mu je svejedno. Prestao je izmišljati razloge i opravdanja da dođe u svoju kancelariju, posla je bilo sve manje, a tvrdoglavo je odbijao da zastupa ljude koje je pratila reputacija kriminalaca. To sigurno nije mogao sebi dopustiti. Ceo radni vek je proveo zastupajući istinu, radeći u državnom tužilaštvu, progoneći iste te kriminalce, radeći za narod i u njegovo ime.Iz tih razmišljanja, trže ga je pomisao na Sanju. Kako da ode? Kako da se postavi? Milion pitanja mu je prošlo kroz glavu. Godinama je sebi postavljao zamišljene situacije u kojima bi se njih dvoje ponovo našli. Milion situacija, jer negde duboko u sebi, znao je. Ona mora da je živa, osetio bi da nije, ali tu se ništa ne može, pa bi tako počeo razmišljati o drugim stvarima, samo da smetne s uma pomisao na nešto tako nerealno kao mogući susret sa svojom jedinom ljubavi…Pridigao se iz svoje fotelje i počeo nervozno hodati gore dole, kao životinja u kavezu. Sve mu se odjednom zbrkalo u glavi, i osetio se na trenutak bespomoćan kao mali dečak, koji treba da odrecituje neku pesmicu koju je danima učio i pripremao, a kao uz inat, sada, kada ga deli tek trenutak od nastupa, ne može da se seti reči kojima počinje. Posle nekoliko kao večnost, dugih minuta, odluka je pala. Skupio je svu hrabrost koju je još uspeo naći negde u sebi, i odlučno pošao ka vratima. Sad ili nikad, pomislio je, zgrabio kaput i istovremeno uvlačeći jednu ruku u rukav, drugom uhvatio kvaku. Niko ne bi više rekao da se ovaj čovek nosi sa sedamdeset godina, izgledao je kao mladić, pun energije i okretnosti, spreman na sve, spreman da se nosi i sa najtežom i najvećom preprekom koja bi mu se isprečila na putu. On je takav, kada se odluči da nešto uradi, niko ga ne može zaustaviti. Da li je to zato što je jednom, kada je to trebao uraditi poklekao, pa pokušava to nadomestiti? Duh čoveka je čudna stvar, a najbolje gorivo za pogon duha je griža savesti…Posle pedeset godina, njegova griža savesti, najela se, razgrizla mu dušu, da su samo mrvice ostale, ipak, ono što je ostalo, skupio je na gomilicu, čvrsto stegao u sebi, rešen da ide do kraja. Spustio se do prizemlja, izašao na ulicu koja je već vrvela od ljudi. Pokretom ruke, dozvao je taksi i nakon što je seo u prvo vozilo koje je naišlo, dao uputstvo vozaču gde i kojim putem. Dvadeset minuta kasnije, najdužih dvadeset minuta u životu starog advokata, taksi je sa svojim putnikom bio na cilju, tačno ispred velelepnog ulaza u najbolji hotel u gradu. Nikada mu vreme nije sporije proticalo. U sebi je tokom vožnje slagao reči, prave reči koje treba da ga opravdaju. Ne, u stvari, nisu to bila opravdanja, čak ni izgovori. Sve mu se sada činilo potpuno besmislenim, ni-je bilo reči kojima bi se mogao lišiti krivice… Srce mu je ubrzano lupalo. Osetio se kao i one, prve večeri kada ju je ugledao, ustreptao i znojavih dlanova, potpuno bespomoćan. Namestio je kravatu skrivenu ispod gustog vunenog šala i odlučnim koracima još uvek vitalnog starca kročio u hol Grand hotela. Ime je priličilo ovoj velelepnoj zgradi, hotel je bio stvarno grandiozan. U svojoj karijeri uspešnog javnog tužioca, bivao je često odlikovan raznim ordenjem za zasluge za narod, državu i partiju, dok je bio član partije, a sve svečane ceremonije, odvijale su se upravo ovde, na ovom predivnom mestu, čiju lepotu je tek sad, posle toliko godina, po prvi put primetio.Prišao je stolu recepcionera i sačekavši da recepcioner završi sa izdavanjem uputstava gde i kako smestiti tek pristiglu grupu zapadnih turista, tihim glasom, skoro cvileći zapita za gošću pod tim i tim imenom. Samo jedan trenutak je bio dovoljan da se recepcioner shvati postavljeno mu pitanje, i kao da nije mogao progovoriti, kao da mu se jezik izvrnuo i zaglavio u grlu, iskolačenim očima kao u čoveka koga su tek obesili, otvori usta, ali iz njegovih usana nije bilo nikakve reči, ni glasa nije uspeo pustiti. Prošao je još jedan beskonačan trenutak, sada već očigledno pobledelog lica, recepcioner se zakašlje i veoma tihim glasom, sažaljivo pogledavši Ostropova, upita ga:“Rod, gospodine?” “Ne, prijatelj”, odgovori mu starac, predosećajući da se nešto čudno dešava, ali još uvek suzdržavajući se od toga da komentariše. Recepcioner sagnu glavu, kao da traži nešto, neki putokaz, pomoć, reč koja bi bila prava, ali shvativši da nikada neće biti pravih reči za ono što sada treba da saopšti, shvati da je najjednostavije biti kratak i direktan i nakon kratke pauze, nastavi: “Žao mi je gospodine, gospođa je jutros preminula…Primite moje saučešće…” Ostropova je udario brzi voz, punom snagom i silinom. U trenutku, srušio mu se svet i poslednje reči recepcionera, zapravo nije čuo, samo je promrmljao neko nerazumljivo hvala, sasvim automatski… Nije bio siguran da je ovo stvarno, nije hteo da veruje. Ne, nije istina, ovo mu se ne može desiti baš sad. Mogao bi se pomiriti sa činjenicom da je nema više, da se desilo negde, na nekom drugom mestu, u neko drugo vre-me, ali ne sad, ne baš sad i ne baš tu… “Mogu li vam pomoći, gospodine, želite li čašu vode, bilo šta?” Pitanje ga je trglo iz haosa misli koje su ga poplavile i Ostropov okrene glavu ka čoveku koji mu je pitanje postavio. Ono što je ugledao, uplašilo ga je. Video je sebe, video je Nju, njene oči koje su ga posmatrale sa sažaljivim pogledom. Kao krivac, sakrio je pogled i zahvalio se neznancu, gostu, koji je konačno odlučio da više nema razloga da čeka, čoveku, koji u ovom starcu nije prepoznao svog oca. Sledećeg trenutka, starac podiže pogled i shvati da je neznanac nestao. “Gde je?”, zausti nehotično Ostropov pitanje koje nije bilo unapred zamišljeno kao pitanje, više je bilo izraz njegovog čuđenja. “Ko, gospodine? Ovaj čovek? On je Sin nesretno preminule gospođe… Upravo se odjavio iz hotela i otišao na aerodrom… Gospodine, da li je sve u redu?”“Da, u redu je…” odgovori slomljeni starac i laganim koracima krene ka izlazu… “Gospodine, da vam pozovem taksi?”, začu iza sebe glas, ali nije odgovorio. Samo je laganim pokretima izašao na ulicu, raskopčanog kaputa i krenuo negde, bez određenog cilja, bez misli, pitanja ili odgovora. Tog trenutka kada je umrla ona, umrlo je i ono lepo i veliko u njemu. Krenuo je negde ne razmišljajući, negde, bilo gde; više ništa nije bilo važno. U daljini, začuo je tihe zvuke mesečeve sonate. Ona je tako lepo svirala klavir…Sledećeg jutra, milicioneri su pronašli starog gospodina kako sedi na klupi, na obali reke; kako sedi i u ruci steže komadić hartije, pismo natopljeno parfemom i suzama koje su se pretvorile u inje; u jednoj od najhladnijih noći u poslednjih pedeset godina. Ne znajući da je njemu srce prepuklo od tuge, njegovim imenom su dopunili spisak od stotinjak jadnika koji su se smrzli te noći…Bog i Đavo, udobno zavaljeni u svoje ogromne naslonjače, posmatrali su scene na jednom od hiljada ekrana i trenutačno aktuelnih programa. “Lepo sam ti ja rekao da se sa mnom ne vredi kladiti, opet si izgubio. Duša ovog jadnika je moja, nije uspeo popraviti stvari, a ti si svakako dobio nju. Ne gubiš baš sve” Na te đavolove reči, bog se neugodno promeškolji u svojoj ogromnoj fotelji i zapita: “Hoćemo još jednu? Ovaj put stvarno sve ili ništa?”Đavo se samo cinično nasmeši i klimne glavom, znajući da boljeg partnera za ovu igru nikada neće naći...**** Fûr Elise…Gospođa Imgrund umrla je godinu dana pre nego što bi doživela radost da ugleda svog prvog praunuka. Tačno hiljadudevetsto i još šezdeset i četiri Zemljina ciklusa oko Sunca od rođenja Spasitelja, koji je prvo uzeo na pleća sve grehe ljudske, a posle poneo konačan teret, težinu istog tog krsta na koji su ga razapeli…Gospodin Imgrund, poživeo je dovoljno dugo posle nje da sretne svog praunuka, dovoljno dugo da ga isti taj praunuk zapamti i da priča priče o njemu, sasvim dovoljno da se konačno razočara u život. Preživeo je prvi veliki rat, duge godine zarobljeništva u nekom selu u Rusiji, na samoj granici Sibira, na skoro samom kraju sveta, kako je običavao reći svojim potomcima. Tamo je u slobodno vreme, od crnog i belog drveta, koje samo tamo raste, malo po malo, izrezbario jednak broj crnih i belih figura. Crnu damu i belog kralja, koji su posle, u godinama koje su usledile, hiljade puta odigrali svoj ritualni ples saterivanja u ćošak i one magične reči koja je značila da su beli ponovo učinili pogrešan korak, doneli pogrešnu odluku i završili u MAT poziciji…Preživeo je i drugo veliko svetsko ludilo, o kojem nikada i nikome nije hteo pričati. Međuratne godine, proveo je kao knjigovođa u fabrici četaka. Imao je predivan rukopis, kakav se danas može sresti samo u štampanom obliku na predivnim pozivnicama koje dragim osobama šalju budući mladi bračni parovi…Poslednje godine života, proveo je sam, okružen uspomenama, starim nameštajem, slikama i bezbrojnim rukotvorinama koje je stvarao u časovima samoće. Mali ringišpil od kartona, sa svim detaljima, konjićima i malim lađama, koji su se tiho i polako okretale na plamenu sveće u sredini, praćeno muzikom iz male muzičke kutije, koja je, kada bi se navila, uvek svirala istu, staru melodiju… Für Elise….Slobodno vreme, a kao starac, imao ga je neznano mnogo, provodio je stvarajući mala umetnička dela, koja nije niko primećivao, osim možda njegovog praunuka. Svi ostali, čini se, bili su previše obuzeti svojim životima da bi primetili da se ovaj čovek još uvek nalazi tu, kraj njih, a iz nekih samo njima znanih razloga, držali su ga van svega, a posebno svojih života. Smatrali su ga čudakom… Nije za čuđenje. Osoba koja svoje vreme provodi stvarajući beskorisne, lepe, ali ipak beskorisne predmete, čovek koji skuplja upotrebljene žilete i uredno ih obeležava datumom početka i prestanka upotrebe, taj koji stvara kolekcije saobraćajnih znakova, cveća i životinja koje se nalaze na kutijama šibica, takav čovek ne može biti ništa drugo do čudak .Malo dete, neopterećeno brigama svakodnevnice, surovog života kojeg još nije ni svesno, sveta koji ga okružuje, bez svesti i savesti, jedino je u njemu videlo svog heroja, svoju zvezdu vodilju, svog jedinog i neprikosnovenog idola. Dečak je u onim malobrojnim trenucima, kada je starcu neka od retkih poseta uskratila privilegiju samovanja, bio presretan što može biti u pradedinoj sobi, sasvim sam, sa svim onim divnim stvarima izloženim po zidovima, na ormarima, policama. Iako je soba bila relativno mala i mračna, okrenuta severu; pa se sunce samo stidljivo nagoveštavalo u kratkim popodnevnim časovima, u vidu prigušenog blještavila koje se odbijalo sa belog zida susedne kuće. Za dečaka, a verovatno i za starca, taj sobičak je značio nešto posebno i veliko. Starac je u tom malenom prostoru smestio ceo svoj život, sve što je imao, sve što mu je od života ostalo. Slike gospođe Imgrund, prevučene patinom i umorno žutim slojem vremena i prašine, imale su svoje počasno mesto na crvljivom Bidermajeru, ali bilo je njenih divnih, nezgrapno retuširanih duboko zelenih očiju i predivnih, tankih, skoro božanski oblikovanih usana na predivnom, pravilno oblikovanom licu, uokvirenom blago zakovrdžanom kosom i na zidovima, nepravilno ispucanim od tereta trulih greda i slamnatog krova dokrpljenog zarđanim limenim pločama… Pored njenih slika, bilo je knjiga, zapravo, svi zidovi koji nisu bili zauzeti jednim od dva šifonjera, bili su zamaskirani policama koje je on svojeručno napravio, izrezbario i konačno, jednom po jednom knjigom napunio do vrha prostora koji je dopuštala tavanica koja se godinama toliko iskrivila i spustila pod sopstvenim teretom blata, trske i bezbrojnih premaza kreča, da je više ličila na mlohavo, razvučeno platno. Soba je bila prepuna mirisa nagomilanih godina neprovetravanja i isto tako nagomilanog i slegnutog, lepljivog i memljivog duvanskog dima iz rukom izrezbarene lule za koju je starac u šali govorio da mudrac lulu koristi da razmisli, a budala da nešto strpa u usta….Koliko je istine bilo u tome, dete je shvatilo tek onda kada ga više nije bilo. Ni starca, ni deteta…Iako bi svako drugi odustao od pokušaja da sve stvari koje su se nalazile u starčevom sobičku uopšte i teoretski strpa u tako malo prostora, sve je imalo svoje mesto, i nije ni delovalo pretrpano, štaviše, svaka, čak i najmanja sitnica, bila je na svom, idealno odabranom mestu, u perfektnom matematičkom skladu. Ipak, stari gospodin nije bio bolesno pedantan. Prašina koja je nekako uvek bila prisutna u tačno određeno debelom sloju. Kao da se nije skupilo ni zrno više nego što je to bilo potrebno da sve izgleda baš tako, i samo tako, nikada bez, i nikada sa previše traga o proteklom vremenu. To je na neki način bilo čak i zgodno, posebno za dete koje je nalazilo poseban izazov u prevrtanju i razgledanju ovog živog muzeja proteklih godina.Svaka stvar, koju bi dete prepuno znatiželje uzelo u ruke da je okrene, ispita i vidi kako to izgleda sa one druge, večito leđima okrenute slike, korpice od šper-ploče ili knjige, ostavljalo je tanak, jedva vidljiv obris ispod sebe, pa je čak bilo zanimljivo stvar vratiti tačno u delić milimetra na potpuno isto mesto gde je do tada stajalo…Matematička preciznost je odlikovala sve vezano za ime i pojavu gospodina Imgrunda. Sve čega bi se prihvatio, moralo je biti tačno, precizno, perfektno. Čak je i kravatu vezivao savršeno istim potezima, uvek isto, tačno odmerene dužine prednje i zadnje strane i uvek iz prve. Kod njega se ništa i nikad nije prepuštalo slučaju, nije bilo pokušaja i probe. Jednostavno, starac je svaki potez koji predstoji i stoji na putu od same ideje do konačnog stvaranja nečega sračunao unapred i nije bilo situacije koja bi ga mogla iznenaditi ili zateći nespremnog. Veština ovakvog tipa, svojstvena je samo velemajstorima drevne igre, sukobljavanja crnih i belih figura na šezdeset četiri polja, po tačno određenim pravilima otvaranja, napada i odbrane, nema improvizacija… Prolazile su godine, dete je postalo dečak, dečak je postao mladić, a starac je još uvek bio samo starac. Mladić je otkrio novi svet, mnogo veći i nepredvidljiviji od sveta male podstanarske sobice sada već skoro oronulog starca, koji je sve više ličio na svoj mali hram, svoje svetilište sa slikama svoje boginje zelenih očiju. Sve priče, svaki detalj, sve je u toj sobi bilo isto. Vreme se zamrzlo tog dana kada je ljubav njegovog života nestala, a On je nastojao da vreme zadrži i sačuva u tom trenutku, da sačuva njen miris, arome iz njene kuhinje, veša i znoja, sve što je bilo oko njega dok je ona bila tu, sve ono što je nju sačuvalo uz njega svih onih godina nakon što ju je bog konačno uzeo sebi. Koliko je starac ostao veran svojoj pokojnoj ženi, toliko mu je dečak prerastanjem kratkih pantalona, kopanja po nosu, praćki, klikera i svega onoga što mu je do tada sačinjavalo svet i život u njemu, postao neveran. Mladić je sve stvari koje su ga nekada vezivale za svog pretka, smatrao nedoličnima za svoj uzrast, i sada su sve te divne uspomene postale dobar izgovor da izbegava starca. Krstareći po nekim novim morima, pramac je usmerio prema devojčicama, diskotekama i zabavi koja nije bila ni najmanje nalik na zabavu deteta, iz čijih je cipela, konačno izrastao… Na starca je skoro sasvim i zaboravio. Nije mu nedostajao, jer nije ni mislio na njega… Zaboravio ga je… Obučen u odeću zaštitnika domovine, naroda i poretka, mladić je dobio vest o starčevoj smrti. Bilo mu je žao. Pomislio je da je život takav, ima svoj početak, ima svoj kraj i nema dalje. Pritisnut nesrećama koje su se oko njega dešavale svakodnevno, iskolačenim i vapećim očima koje urliču u samrtnom ropcu… Dečaci kao on, ispeglanih zelenih košulja, utegnutih kaiševa ispod kojih se raspada i osipa meso blagoslovljeno šrapnelima u paničnom strahu bačenih granata i čudan miris zdravih iznutrica koje trule na prolećnom suncu… Starčeva smrt, bila je melem na otvorenim ranama u njegovoj duši. Gospodin Imgrund je preživeo dva, nije doživeo treći… Umro je u snu, sasvim tiho, kao da nije nikoga hteo uznemiriti svojim odlaskom. Autopsija je pokazala da se starac nije razboleo, nije se ni otrovao, umro je od starosti. Lekar je, sasvim nezvanično, najbližoj rodbini saopštio da je reč o sve češćem vidu smrti kod starih ljudi, a pravi razlog je gubitak volje za životom. U daljem razgovoru, rođaci su samo učvrstili njegov stav i potvrdili njegovo mišljenje… Nakon što je mladić boju svojih zelenih pantalona zamenio plavom i zanavek rekao svoje zbogom oružje, našao je u praznini svojih dana vremena da se pokloni senima svog predaka. Na sasvim pogrešnom grobu, ugledao je pravi epitaf: Mrtav je onaj koga zaborave.Od tada, mladi čovek skoro svakog dana prođe ulicom na koju gleda prozor starčeve oaze mira i spokoja, malog sobička u kojem je vreme stalo i ne može da ga se ne seti. Priča o svom pradedi, seća ga se svaki dan, čak i kada to glasno ne izgovori, jer mrtav je samo onaj koga zaborave, a gospođa i gospodin Imgrund, večito će živeti u sećanju deteta i čoveka…Posvećeno svima koji su pali u zaborav…****Romansa ( No.#2)Jutro je pružalo svoje zlatne latice po uspavanim obrazima tek dozrele devojčice, dok su joj nad kapcima stražarili bujni talasi tamnosmeđe, skoro crne kose koja se prelivala po svežem belom jastuku unoseći nemirne, čelično plave intarzije u belinu mirišljave posteljine…Raspamećena pesma kosova i slavuja, podstaknuta prolećem i trešnjinim pupoljcima u cvatu, bila je prava protivteža ledenicama koje su se tek pre nekoliko nedelja ponizno istopile, batrgajući se u svakoj kapljici vode u koju ih je vrelina prolećnih dana pretvorila. Prolećno sunce, kao dobra vila koja konačno donosi pobedu života nad ledenim snom i smrću treperavih, slomljenih listova, bledo žutih i zaostalih od prošle jeseni.Devojčica se na trenutak pomerila i svoje anđeoski oblikovano lice polako okrenula ka prozoru, kroz koji je svakim sledećim trenutkom proleće sve jače probijalo svoje sjajne, blistavo zlatne sablje sekući poslednje ostatke mraka, koji se u paničnom strahu skrivao po ćoškovima sobe i iza kreveta… Njene nevine usne napućile su se na čas, kao da u snu koji je polako i sigurno spremao odstupnicu, pokušava da uzvrati poljubac svom jedinom ljubavniku u snu, Suncu. Još nekoliko časaka je trajao njen pokušaj da uzvrati, a onda je glava polako klonula u opušten položaj pripremajući njeno telo na buđenje.Sve u sobi bilo je potpuno mirno i nepokretno. Skoro sablasno i preteći tiho. Crno ogledalo poklopca velikog koncertnog klavira, oslanjalo se na tanku nožicu koja ga je sa nekom neizmernom lakoćom održavala u nagnutom položaju. Tri tanke i elegantne nožice sa lakoćom su se već godinama nosile sa grdosijom nepravilnog, a ipak elegantnog instrumenta, koji se u sredini namestio kao gospodar i čuvar prostora i vremena.Ipak, bez tananih, gipkih i nežnih ruku koji bi mu udahnuli život, klavir je bio samo monstrum bez duše, tronožac bez svesti, beskorisna kombinacija struna, ebanovine i slonovače. Devojka i klavir, zajedno, bili su lepotica i zver. Zver u koju je samo ona mogla udahnuti život i dušu, zver koja je svojim životom davala novi smisao njenom postojanju, crni vitez koji je jedini razumeo njene pokrete, osećanja, i jedini koji je njoj uzvraćao pruženu mu ljubav…Božansko stvorenje koje je još trenutak ranije snevalo, razbaškareno po krevetu, i u isto vreme požudnog i anđeoski nevinog izgleda, svoje, kao letnje nebo nad okeanom, plave oči, suočila je sa plavetnilom prolećnog dana. Udahnula je duboko, kao da tako pokušava u sebe uvući svaku trunku života koja bi se kojim slučajem zatekla u sobi, koja je sada već potpuno zaboravila da je mrak ikada i posetio ovo mesto. Njeno glasno disanje ispunilo je sobu i nemilosrdno ubilo poslednje ostatke tišine.Tako mi prija tišina, pomislila je. Skoro da je mogla čuti svoje otkucaje srca koje je radilo tiho, kao da nije htelo da joj naruši uživanje u tišini u kojoj je u ovom trenutku tako uživala, da je na trenutak osetila neku vrstu stida što tako nešto oseća. Njeno uživanje u tišini se graničilo s pohotom koju osećaju slana i zadrhtala tela ljubavnika u trenutku koji ih deli od onog slatkog osećanja konačnog telesnog blaženstva… Obrazi su joj se oblili plamenim rumenilom koje se sledećeg trenutka razlilo po celom njenom licu pretvarajući do tog trenutka pune i sočne usne u bezizražajni delić anđeoskog lika. Kako se stid prikrao i svu je obuzeo, tako je već sledećeg trena i nestao ostavivši za sobom samo blagi ožiljak u njenom sećanju. Pribrala se isto tako brzo kao što je trenutak ranije bila oduzeta u osećanju nemoći da se odupre silini osećanja koja su na tren zagospodarila celim njenim telom i mislima. Sad već budna i svesna novog dana u nizu beskonačnih trenutaka slepljenih u celinu koju je neko imenovao i proglasio vremenom, osvrnula se po sobi, tek ovlaš pomerivši svoju glavu, kao da je htela da se uveri da protekla noć nije ništa pomerila ili promenila u konstanti prostora koji ju je okruživao proteklih godina…Klavir je još uvek stajao na svom mestu, nepomičan i hladan u svojoj gracioznoj crnini, nemi čuvar istine o svom stvoritelju koji je kao dokaz o svojoj zasluzi za stvaranje dodao svoj potpis zlatnim slovima na plosnatom čelu klavira, tik iznad razkeženog osmeha od pet oktava.Zidovi su sa nestašnim zracima sunca još uvek igrali istu igru svetlosti i senke oko baroknih ramova koji su čuvali rukotvorine starih majstora slikarstva. Umetnika, koji su već davno napustili svet koji ih je obasipao kritikama i pohvalama, ali su ih, kao što uvek biva, slike sačuvale od potpune izgubljenosti u hodnicima vremena.Sve je još uvek bilo tu, na svom mestu, nepokretno i činilo joj se strašno isto kao i svakog dana, isto, kao da ne može biti ni trunku drugačije, kao da je sam Bog tako odredio, naložio, zapovedio.Osetila je strašnu potrebu da se pridigne, skoči i svom svojom snagom prione u vandalski čin razbijanja monotonije, lomljenjem i uništavanjem svega što je bilo deo tog večito istog, u ovom trenutku tako depresivnog i sumornog mesta koje joj se učinilo zatvorom. Tamnicom u koju je smeštena kao u ludnicu, bez opiranja, a ipak protiv svoje volje. Nekada davno, volela je ovu sobu, ovaj sada tako mrzak joj zatvor. Tamnicu…Ostala je da leži. Nepokretna.Ni sama nije bila svesna koliko dugo je zurila u plafon. Vreme kao da je stalo. Nije mislila ni na šta, svest joj se prepustila besvesnom stanju, ispraznila se, pretvorila u šuplju, veštim rukama lovca na bisere, otvorenu, praznu i mrtvu školjku, očišćenu od poslednje trunke života… Nespretan zvižduk ispod prozora vratio je u stvarnost. Teškim pokretom, unoseći u njega svu snagu koju je imala u rukama, pridigla se u iskrivljen, skoro smešan sedeći položaj, izvukavši se pri tom do pola ispod pokrivača i nagnula prema prozoru koji je bio uz samu ivicu njene postelje.Ugledavši devojku ispod prozora, svo ogorčenje iz nje nestade u istom času kada joj je osmeh koji otkriva bezuslovnu i iskrenu radost ozario lice. Bez ijedne reči, devojka iz kreveta kratko mahne svojoj jedinoj drugarici, pokretom koji je jasno govorio o pozivu na druženje. Svega minut kasnije, devojka sa travnjaka koji je opkolio kuću u velikom krugu, našla se u istom prostoru koji je odvajao njenu drugaricu od spoljašnjeg sveta, slobode…Pogledi su im se sa neskrivenom radošću sreli i preduhitrili bilo kakvu reč i zagrljaj potvrdili sa dva istovremeno razmenjena poljupca koji su bili siguran znak večitog zajedništva, gest koji je obema značio isto, nikada te neću napustiti.U ushićenju koje ju je obuzelo, tek pristigla devojka ispusti kofer u kojem je sva napeta, čekala Stradivarijeva rukotvorina, svedok beskonačnog niza generacija genijalnih prstiju i poteza gudala koji su iz nje izvlačili najlepše note koje su se stapale u niz emocija izrečenih bez ijedne reči.Konačno, grčevit zagrljaj je popustio i polako, još uvek se držeći za ruke oči su im se srele, skoro ne verujući koliko ljubavi neko može osećati prema nekom drugom biću. Reči im nikada nisu bile potrebne. Pogled je uvek bio dovoljan. Susret nebesko plavih šarenica sa bademima koji su krasili beonjače najbolje drugarice, bio je moćniji i rečitiji od bilo čega što bi glasne žice ikada mogle potisnuti preko usana… Stotinama puta ponovljenim pokretom, osetivši pre toga pogled koji odobrava, smeđooka devojka provukla je svoje ruke ispod ramena svoje drugarice i povukla je do ivice kreveta gde su je spremno čekala invalidska kolica. Uveriši se da joj je drugarica zauzela ugodan položaj, prišla je zadnjoj strani kolica i odgurala je na suočenje sa klavirom koji strpljivo čekao na njene ruke, ukrašene tankim, veštim prstima virtuoza, da udahnu život i ožive neku predivnu melodiju…Stradivari je konačno našao svoje mesto ugodno se namestivši između ramena i nežne brade koja je pružila sigurnost starom instrumentu, i gudalo se polako namestilo na strune, proizvodeći prvo ječanje, a već trenutak kasnije, zvuk se pretvorio najfiniji nektar muza koji opija dušu… Milozvučno se uskladivši sa melodijom violine, klavir je tiho i nežno pružao zaštitničku težinu i punoću Betovenovoj romansi za violinu i klavir…Svirale su dugo, bez predaha, tek povremeno sudarajući svoje poglede, obe opčinjene muzikom koju su jedino ovako, zajedno, mogle doživeti kao potpuno ispunjenje duše, samo kao duet, idealan par… Dvoje, osuđenih sopstvenom, prećutanom i nepisanom presudom… Sledećeg jutra, sunce se sakrilo iza tmurnih oblaka i nije videlo kada je otac mlade pijanistkinje ušao u sobu i saopštio joj tužnu vest. Njenu drugaricu, jedinu na ovom svetu, jedino biće koje ju je razumelo, na pešačkom prelazu, u magnovenju pijanstva zbog nesretnog života, u odlasku kući, prekinuo je suludi i nesuđeni ubica bez kontrole nad volanom… Devojci tamnosmeđe, skoro crne kose sa prstima virtuoza, jedan od dva života koje je nosila u sebi, ugasio se u očima boje neba nad okeanom... Iste noći, iste te oči, ostale su bez suza. U njima se život počeo gasiti istog trena kada je nestala njena jedina nada u smisao života koji je živela. Život je izgubio jedini smisao i konač-no ugasio te iste noći, kada su tablete za spavanje i nju, sada već potpuno samu uspavale i dovele pred kapiju velike svetlosti beskonačnog sna…Sveća na njenom noćnom ormariću, tinjala je do kasno u noć. Kada je dogorela, njena duša se spojila sa poslednjim dahom sagorelog fitilja i zajedno su krenuli ka nebu ostavljajući za sobom samo plavičasti tračak dima…....