Pet... „...U tmini pod suncem što topi poglede u očima... Čekao sam tren; večnost sam čekao i samo tren u trenu istom, večnom i trenutku prolaznom. Kroz kosti osetio vlagu zadaha one koja me je čekala eonima da u večni ambis groba spustim svoje telo i postanem njen saputnik u vremenu koje je stalo da me sačeka da se pojavim i postanem deo nje. Da se u prah njezin stopim i da putujemo daleko u mestu istom; nepokretni i u grču poslednjeg daha života koji je počeo negde sa ciljem koji nije bio jasan do ovog trena. Ona me je zvala. Čuo sam njen glas kako me zove. Trčao sam, trčao njoj u zagrljaj, da se s njom u vremenu neprolazno stopim i postanem ono što njom se zove… Tonem u mrak svetlosti, ona mi osvetljava put, našao sam je, konačno sam tu, sa njom, sa istinom. Vreme je da se krene u poslednji san, poslednji korak do zagrljaja koji me čeka eonima, od početka vremena što me čeka, ja sam tu, uzmi me sebi, uzmi me ljubavi...““Viktor Von Haettenschweller! Herr Viktor!” “Da?”, Okrenu se iz sopstvenog trenutka odsutnosti markantan, prosedi gospodin, koga je mladić u trku sa očiglednim uzbuđenjem zvao imenom.“Gospodine, našli smo ga!”, sav zaduvan od trčanja, zausti mladić, koji se tren pre toga nalazio sakriven iza bujnog raslinja prašume. “Bili ste celo vreme u pravu, gospodine, tu je...”“Svo vreme, Peter, kaže se svo vreme... Sve ovo vreme...”, i izgubi se u svojim mislima, ne obraćajući više ni trunku pažnje na ono što mu je mladić govorio. Ipak, sasvim nesvesno, pratio je u stopu mladića na putu prokrčenom u nedrima bujne vegetacije. Svega nekoliko stotina metara dalje od kampa koji je podignut da im pruži utočište u noćima prepunim zvukova i glasanja raznih životinja, ptica i udaljenih krikova borbe za život bića koja su jednu stepenicu niže na lestvici lanca ishrane, nalazila se velelepna građevina obrasla puzavicama i niskim raslinjem. Usamljena i veličanstvena u svom miru, koji ju je zagrlio i čuvao čitavu večnost od ljudi i njihovog pogleda, dodira. Kraj drugog milenijuma je tu, na mali korak od nas, a ova starica je sve do sada sačuvala sebe u besprekorno čistom stanju i intimi samoće. Na njega je čekala.Postojanje. Čudesno mala i nedostojna reč za ovakav prizor koji oduzima dah, zaus-tavlja rad srca i vlaži znojem. Ni tropska vrelina ne može da se meri sa vrelinom doživljaja koji obuzima posmatrača. Vreme i prostor, beskonačno vezani u neraskidivu vezu sa svemirom, zvezdama i dimenzijom koja se na spisku nalazi pod brojem pet. Dimenzija bez imena. Sveprisutna u životu čoveka i bakterije, ogromna i neobjašnjiva, a on je prepoznao u svetu gde vreme čini četvrtu dimenziju, koju nezgrapno pokušavamo obuhvatiti beskonačnim ponavljanjem cikličnog okretanja i ponavljanja istih trenutaka na spravama koje ograničenjem kruga opisuju povratak prohujalog trenutka u istu tačku vremena. Dimenzija koju je on nazvao večnost, nesposoban da njeno pravo ime izusti mizernom zamenom za govor bogova, ljudskim jezikom... Karijeru, jadan izraz za svoju predodređenost da ispuni svoj zadatak zbog kojeg su u svojim trenucima roptanja i besvesne strasti njegovi roditelji, vođeni rukom vrhunskog proviđenja nesvesno ispunili svoj zadatak; počeo je još u trenutku prvog susreta njegovog oca i majke... On je to znao i bio toga svestan od prvog trenutka, a danas, baš tu, na ovom mestu, njegov cilj, ispunjenje smisla postojanja i malene čestice pete dimenzije, zrna večnosti, sve, baš sve će sada postati deo unapred režiranog smisla. Svega… Iako su svi oduvek smatrali i tvrdili da je sedam onaj čarobni, mistični, jedinstveni broj, on je veoma dobro znao da je to u stvari pet. Ne sedam, neko je pogrešio, znao je, pet, samo pet... Ceo život, obeležen je uticajem broja pet. Pet sveća na torti. Pet godina od dana kada su Poljaci postali prva nacija na putu suludog diktatora, koji je svoj i sve druge narode počeo zavijati crninom... Pet godina od trenutka kada je njegov otac odlučio da je vreme da se presele u neku zemlju, gde će se njegova porodica osećati sigurno, konačno, njega politika nikada nije zanimala... Pet dana putovanja u mir i slobodu mišljenja, Englesku. 1826 dana od trenutka kada je pukao vodenjak njegove majke, na sredini La Manša, usred pretrpanog brodića koji je uspeo da stigne na drugu stranu sasvim bezbedno... Pet godina od trenutka, kada bi bez oca, koji je jedva preživeo smrt svoje jedine, postao siroče. Dala mu je život, svoj život, ceo, žrtvujući sebe za njega... On je to prihvatio kao životnu činjenicu, koja je bila takva, i nikako drugačije, bez ikakve mogućnosti da se išta promeni... Za svoj peti rođendan, od oca je na poklon dobio svoj prvi atlas. Zastao je i ostao na istoj strani, kod slova A, jer je znao da nema potrebe tražiti dalje. Pet kontinenata. Evropa je bila razorena. Svi ostali bili su pod istim slovom, ceo svet na jednom mestu... Sve pod slovom A... I kao da je ostatak njegovog života postala stvar na koju je broj pet imao presudan uticaj, postao je vernik broja pet, fanatik bez razmišljanja, sudbinom vezani ortodoks broja, reči pet... Pet puta po pet godina je prošlo od dana kada se rodio, do trenutka kada je dobio diplomu filozofskog fakulteta i postao arheolog, lutalica u neistraženoj prošlosti, istraživač izgubljenih svetova, prošlosti, osvajač istine, izgubljene u vremenu, sakrivene pod naslagama privida verovanja i ubeđenja generacija... Završetak studija je stigao u pravi čas. Da je ostao samo dana više, nekome bi to prelilo čašu i on nikada ne bi bio tu gde jeste. Tačno je znao kada je pravi čas da prestane da ubeđuje ljude u svoja ubeđenja i spoznaje. Protivno svim dotadašnjim ubeđenjima svih poznatih i priznatih Egiptologa i arheologa, uopšte, on je već u ranoj mladosti imao nove ideje, štaviše, tačno je znao da je u pravu. Nije mogao drugima objasniti, kako da on to jednostavno, zna, a bilo je tako jednostavno. Jednog jutra se probudio svestan da se njegov život potpuno promenio, i nijedan dan više neće biti isti, sve će se u njegovom životu, u životu svih ljudi koje zna i onih koje ne poznaje, promeniti. Zauvek... Radnici su raskopali iza bujnog raslinja i odronjene zemlje sakriveni ulaz. Ostalo je još samo da se otvore glomazna kamena vrata koja su ostala da čuvaju tajnu sakrivenu vekovima, možda desetinama vekova. Ko može pretpostaviti ili znati, koliko je ova građevina, svojim tek malim delom iznad površine zemlje, stara...Predosećaj, postojanje neke čudesne upućenosti u pravu istinu, ponovo ga je vratilo u godine kada je shvatio da je njegova ideja, mnogo više od nesuvisle izjave na koju su njegovi profesori na katedri reagovali kao na bogohuljenje, a znao je da se oni zapravo i ne mogu ubediti. Kako bi i mogli, tako opterećeni tuđim objašnjenjima, nesposobni da se okrenu na drugu stranu i shvate da greše, da su stvari koje vide, van domašaja nesavršenog i pogrešnim idejama opterećenog, mizerno plitkog ljudskog uma... Počevši od prve generacije istraživača grobnica, večnih kuća egipatskih faraona, preovladavalo je mišljenje, verovanje, da se njihovo pismo sastoji od dvadeset i četiri znaka, koji u raznim kombinacijama daju razna rešenja, reči, titule...Već posle nekoliko meseci u školi, njemu je bilo sasvim jasno, da iako sve deluje sasvim logično, ipak ostaju nejasnoće vezane za celu ovu priču. Nije bio sasvim siguran u čemu leži rešenje, sve dok se jednog jutra nije probudio sa svesti o saznanju koje mu je bilo tu, svo vreme... Zgrabio je parče hartije, knjige i počeo prepisivati razne zapise iz knjiga na osnovu kojih su na predavanjima učili. Znak za znakom, nalazili su svoje mesto na papirićima koje je iscrtavao i ispisivao znakovima. Odjednom mu se sve razjasnilo. Naglim pokretom je prevukao rukom preko stola i sve počistio na zemlju. Uzeo je novi list, napravio nekoliko ravnih poteza i opisao petokraku, pentagram. U pet krakova, ucrtao je po četiri znaka i u središnje polje četiri i još jedan, u sam centar. Sve je odmah dobilo novi smisao, potpun, bez ikakve mogućnosti da se pogreši u tumačenju. Na ovaj način, dobio je pet puta po pet znakova, jer centralni simbol je taj, koji se nikada nije ucrtavao, a pošto su poruke upućivane i bile namenjene isključivo bogovima, smrtnicima je bilo zabranjeno da ga koriste... Sada je ponovo počeo kopati po slikama u knjizi i počeo tumačiti zapise. Sve je odmah dobilo potpuno novo značenje. Na ogromnoj kamenoj ploči, na vratima u svetilište, u grobnicu, njegov pogled, prepoznao je znak; petokraku i simbol, koji je do tada video samo na svojim crtežima. Posle svih ovih godina, ugledao ga je tu, u stvarnosti, na ulazu u grobnicu... Kada je svoje otkriće pokušao da podeli sa kolegama i svojim profesorima, doživeo je ne samo razočarenje, već je stekao reputaciju čudaka, i od tog dana, sve su ga više izbegavali smatrajući ga za umno poremećenu osobu. Spasila ga je samo činjenica, da je njegov tutor bio dovoljno korektan da mu popusti, i da ga uputi da ako je već toliko ubeđen u svoje ideje, neka to bude nešto samo njegovo, i da ne bi trebao tako rano da ulazi u dokazivanje svoje teorije, po kojoj Egipćani zapravo, i nisu Egipćani, već božanski narod, sa zvezda, da je on taj koji je u pravu, konačno, on je tu, na fakultetu da stekne neko ob-razovanje i da bude ocenjen, da dobije diplomu... Bila bi šteta uludo baciti stipendiju, sve ono što su uložili u njegovo vaspitanje; bila bi ogromna šteta da zbog tvrdoglavosti izgubi sve što je do tog dana stekao i postigao, zar ne? Ovakav pogled na stvar, smirio ga je, dao mu snagu da i pored ličnog neslaganja sa ustaljenim mišljenjima, na ispitima odgovara na pitanja onako kako se to od njega očekivalo i vremenom, shvatio je i to, da ako je on taj koji je do konačnog saznanja i prave istine došao, sigurno mora biti neki poseban trenutak u istoriji, mora da postoji nešto, što on još ne zna objasniti sebi, zašto je sudbina, posle pet hiljada godina istorije, pokazala prstom na njega... To se moglo desiti bilo kome, bilo kada, a ipak, prosvetljenje je došlo i zarilo se njemu u um, nikom drugom, baš njemu, a niko drugi nije shvatao veličinu i vrednost otkrića... Možda on i nije bio predodređen da to podeli. Možda je to samo njemu bilo dato do znanja s nekim određenim razlogom, a pokazivanje svetu prave istine, izgleda nije bio njegov zadatak...Da je to trebalo da bude nešto za sve, možda bi oni koji su postali sumnjičavi u njegov zdrav razum, bili mnogo otvorenijih umova. Sigurno da postoji neki razlog zašto je njemu tek tako, u jednom trenutku dodeljena tajna bogova, njemu, običnom smrtniku...Spustio se u skoro pet hvatova duboku rupu i sada, već sasvim blizu, shvati da je reč o jednoj, jedinstvenoj kamenoj ploči, najverovatnije teškoj nekoliko desetina tona, i da će biti težak posao pomeriti je, a kamo li skloniti toliko da se čovek može provući. Odjednom, pažnju mu privuče žamor indijanaca koji su radili na iskopini i okrenu se, da vidi šta se dešava. Jedan od predradnika se ubeđivao sa svojim sunarodnicima i nakon nekoliko izuzetno emotivnih i glasnih minuta žustre rasprave, sa žaljenjem saopšti da niko od njegovih radnika ne želi da ostane ni trenutka više na ovom mestu, jer su se uplašili za svoje živote i porodice, a ono što je Viktoru privuklo pažnju, bio je stalno ponavljan izraz, koji nije razumeo, džudžu, džudžu... Na pitanje, šta im to znači, predradnik mu objasni da su radnici uplašeni zbog postojanja vradžbine iza kamena i ne žele da učestvuju u radovima, ni za šta na svetu... Ova situacija, bila mu je poznata. Radnici se prvo bune, nalaze izuzetno jake razloge za svoj protest, ali se veoma brzo oraspolože, posebno u slučajevima, kada im se ponudi i veća nadnica od one koju su očekivali, a njihova procena se zasniva na pogledu koji istraživač upućuje objektu svoje strasti, grobnici, piramidi ili kostima neke davno izumrle životinje. Cena njihovog učestvovanja u otkriću, upravo je srazmerna naučnikovoj želji da stigne do otkrića. Shvati da ovo više i nije otkriće, ne za njega, on je veoma tačno i precizno iscrtao na karti mesto gde želi da ide. Otkriće je došlo onog jutra kada je shvatio da se probudio sa saznanjem koje mu je dato, dvadeset i pet godina ranije, onda je već znao da ovo mesto postoji. Znao je, i niko ga nije mogao ubediti u suprotno. Činjenica, da ga niko nije otkrio ranije, davala mu je poseban osećaj važnosti, činila ga je posebnim. Odabranikom beznačajne vrste koja sasvim bespomoćno pluta beskrajnim prostranstvom svemira, na malenom komadiću zvezdane prašine u susret nečemu što još niko ne može videti, čak ni pretpostaviti. Pretpostavke? Gluposti... Tog dana, kada je došao do svog saznanja, ljudi su mu počeli pokazivati svoje pravo lice, otkrivati mu mračnu tajnu svoje ograničenosti, nes-posobnosti da svoje umove otvore nečemu što nije zabeleženo u slepim verovanjima u dogme. Smatrali su sebe prosvećenima, a nisu bili ništa više od uplašenih životinja koje osećaju besmislen strah od istine koja je veća od njih samih i svega što ih u njihovom malom, ograničenom svetu okružuje i pritiska.Pentagram. Simbol savršenog spoja, čoveka, u srednjem veku, u strahu od istog tog, malog i bespomoćnog stvorenja, ljudskog bića i njegove svesti, otvorenog uma, prestravio je one koji su svojim ograničenjima bili slepi pred činjenicom da je čovek u ljudskom biću ono najvrednije. Simbol čoveka, proglasili su za simbol đavola, a nisu ni pomislili da je strah od đavola, zapravo nedostatak vere u boga... Viktor je imao jednostavno i lepo detinjstvo. Zanimljivo u svakom slučaju. Istraživao je od dana kada se mogao setiti sebe i onoga što mu se dešavalo. Otac je učinio sve što je bilo u njegovoj moći, da svom sinu razjasni na najprihvatljiviji mogući način stvari koje su ga okruživale, kao i svet koji se nalazio daleko od njihove male kuće na periferiji Londona. Odrastao je okružen mudrim ljudima, očevim prijateljima, uglavnom muškarcima. Žene, posle smrti njegove majke, njegovog oca, nisu zanimale. Jedina žena koja je mogla biti u njihovom društvu, bila je njegova dadilja. Divno stvorenje. Osmeh je jedina stvar koje se sada, toliko godina kasnije mogao setiti i materijalizovati u mislima. Imala je predivan osmeh koji bi mu brisao suze, kada bi pao i oderao koleno; osmeh koji bi ga očarao i naveo da poveruje da je zelena, odvratna masa u tanjiru prava stvar, da upravo to treba da jede, da će ga to učiniti snažnim i velikim istraživačem. Ona je znala da je to njegov životni put, znala je da je on predodređen da otkrije, možda i nije znala šta, ali je znala, a on je postao toga svestan tek mnogo godina kasnije, u svojoj sobi, u trenutku kada je otkrio... Simbol. Znak u centru pentagrama, u sredini simbola koji predstavlja čoveka. Od dana kada mu je jutro počelo sa spoznajom o velikoj istini, i istovremeno se pretvorilo u prvi dan života koji je u sebi prepoznao kao postojanje zbog višeg cilja. Veliku Istinu je u sebi predstavio kao aspekt ženskog roda i sve je u svojoj glavi uobličio u osmeh svoje dadilje, jedinu stvar koje se sećao. Osmeh… Nije se osvestio sve do trenutka, kada je shvatio da je već skoro pao mrak i da bi trebalo da se povuče u kamp, da se naspava i odmori. Sledeći dan će najverovatnije biti veoma težak, radnici nisu pristali na bilo kakve uslove. Ništa ih ni trenutka više nije moglo zadržati na iskopini. Oni i njihova glupa razmišljanja, sujeverje... Džudžu...Sujeverje je vladalo i samozvanim velikim umovima koji su u nepreglednom prostranstvu sopstvene ograničenosti, čoveka proglasili za slugu zla, a dobrota istog tog čoveka, pretvorila ga je u izgnanika, večno progonjenu zver među onima, koji su sebe postavili kao ljude, među ljude... Koja ironija, pomisli, dok se polako vraćao prema šatoru, gde je ostao samo dečak, koji ga je pratio u njegovom pohodu. Seti se priče o Svetom Gralu. Osetio je na trenutak neku čudesnu bliskost sa vitezovima koji su žrtvovali sve da do svetog cilja dođu, da ispune zadatak u koji su slepo verovali... Ovo je njegovo putešestvije, njegov sveti gral, njegov cilj, ispunjenje zadatka zbog kojeg se rodio, živeo, a verovatno će i život, materijalizacija duše u smrtnom obliku, biti podređena višem cilju. Seo je pored vatre, koju je mladić zapalio da pripremi večeru, da se okrepe pred odlazak na počinak. Mladić ga je pogledao, kao da želi nešto da ga upita, ali se uzdržao, bojeći se potajno da bi mogao čuti neke reči, koje nije mogao prihvatiti, ni pored svesti o činjenici da će sada stvari krenuti sasvim drugim putem. Ostali su potpuno sami, bez radne snage, a novac, tako važan u materijalnom svetu, tu, usred džungle, u Amazoniji, gde su brzina i snalažljivost jedino od čega se zavisi, nije vredeo ništa... Od trenutka kada je prvi put sreo gospodina Viktora, bio je ubeđen da ovaj čovek, koga je pratila reputacija čudaka, a istovremeno i vrsnog Egiptologa, tačno zna šta želi, da je krenuo na neko mesto, gde će svima dokazati da je on taj koji je u pravu, „Pokazaće im on, a ja ću biti uz njega, pokazaću im i ja“, poče poluglasno razmišljati...„Peter”, prekinu ga u razmišljanju glasno izgovoreno ime... Mladić se trže, i podigne pogled sa vatre koja je tiho pucketala grejući kafu.„Da li si se ikada zapitao, ili posumnjao u mogućnost, da se ovako nešto desi, mislim, da usred Južne Amerike, u Amazoniji leži tajna egipatskih piramida, sakrivena u hramu koji više liči na indijsko svetilište, nego na piramidu?“Peter nije našao reč kojom bi pametno odgovorio, jer nikada nije sebi postavio takvo pitanje. Sada ga je to toliko zbunilo, da je osetio stid što o tome nije razmišljao, jer da jeste, mogao bi dati bilo kakav odgovor. Ovako, ostaje mu samo da se oseća beskonačno zbunjen, jer nije o tome mislio. Shvatio je da je sada sasvim bespredmetno o tome razmišljati. Tu su, i sve ono u čega ostatak sveta nije mogao verovati, tu je pred njima, u stvarnosti, niko više ne može otkriće i istinu dovesti u pitanje...„Nisam... Gospodine, mogu li vas nešto upitati?“„Reci?“„Odakle vam ideja, hrabrost, da i pomislite, da ovako surovo okrenete naglavce sve do sada važeće i priznate teorije o nastanku i razvoju egipatske kulture i civilizacije?“Veteran nauke o prošlosti, samo se nasmešio, otpio gutljaj crnog napitka i počeo pričati o svom životu, stigavši na kraju i do odgovora na mladićevo pitanje. Peter je bio potpuno iznenađen i zbunjen ovakvim pogledom na stvari, i nije mogao videti gde vodi Viktorovo insistiranje na činjenici da je Peter taj koji treba da ode do grada, ceo dan puta udaljen od nalazišta i pokuša da nađe ljude i obezbedi mašine kojima će uspeti pomeriti ogromnu kamenu ploču iza koje se krije tajna.Trenutak pre nego što su konačno utonuli u san, kroz noć se začuo samrtni krik neke životinje, koja je jačoj od sebe obezbedila produžetak života....Jutro je osvanulo u kiši koja je natapala sve što nije bilo nepropusno za vodu. Drveni sanduci, platno na šatorima, sve je bilo nabreklo od tropske kiše. Peter je već sa prvim zracima sunca napustio logor i uputio se na celodnevni put ka prvom gradu u kome će naći telegraf, možda čak i telefon. Proći će bar tri, možda i cela nedelja dana, dok ne okupi ljude da se posao privede kraju.Gospodin Viktor Von Haettenschweller, nalazio se pred ciljem, ispunjenjem sudbinom predodređenog zadatka. Susreta sa tajnom. Iza kamene ploče, nalazi se istina. Iza ogromnog kamenog bloka, do pre jednog dana sakrivenog od sveta, ispod građevine, koju ni više hiljada godina samovanja u džungli koja sve sakriva i proždire, nije uspelo potpuno sakriti, posle svega, ostala je vidljiva samo kruna predivne građevine, koju ljudsko oko još nikada nije videlo u svoj veličini i lepoti... Viktor je znao da se iznad zemlje nalazi samo mali delić svega, da je veći deo građevine deo sakriven ispod zemlje, da je reč o podzemnoj građevini, čak je na trenutke pomislio, a bilo je čak moguće da je neki tektonski pokret u prošlosti pokušao da veličinu ovog božanskog zdanja sakrije u potpunosti. Možda se ispod zemlje krije svemirski brod, mašina, koju su sagradila nebeska bića, nešto što je dovelo strance, neusporedivo superiornije od primitivnih bića koja su do tada bili po nekom svom, sasvim pogrešnom ubeđenju, najsavršenija bića na planeti, koju su s početka, u sopstvenoj neukosti, smatrali ravnom pločom. Na kraju krajeva, do pre svega sto godina, putovanje u svemir nije bilo ništa drugo do suluda ideja vizionara, naučna fantastika... Da li je uopšte i bilo nauke u svemu tome? Nije nauka ta koja je ljude odnela na mesec. Ne, bila je to vizija. Njegova vizija ga je dovela pred ova vrata, pred vrata istine, i sada je bio sretan što se ljudski rod dovoljno otreznio, i da on, zbog svoje ideje nije stradao na lomači. Dvadeseti vek, doneo je mnogo novog. Ne obavezno i dobrog, ali novog, u svakom slučaju...Proći će nedelju dana, pre nego što se bilo šta desi. Odluka o tome, kako provesti dane, pala je u trenutku kada je shvatio da je kiša prestala da pada i da su se oblaci razišli. Izašao je da se prošeta, da pogleda, kako stoji iskopina. Moguće je da se nešto od iskopane zemlje obrušilo i da će ponovo morati da kopaju u dubinu i da čiste prilaz. Srećom , iskopina je bila netaknuta, kiša očigledno nije bila jaka, i prilaz kamenim vratima, bio je potpuno čist ako se kamena gromada, uopšte i mogla nazvati vratima.Ogromna kamena ploča, visine preko pet metara, i skoro isto toliko široka, stajala je na mestu koje je trebalo biti ulaz u tajnoviti prostor. Glatka, savršeno obrađena kamena gromada, delila ga je od konačnog saznanja, spoznaje o tajni koju je tek načeo u svojoj viziji, ali je znao da mu je sudbina odredila da se baš tu završi njegovo lutanje. Godine i godine je proveo putujući po svetu, tražeći pravi odgovor na enigmu koju su zapisali na zidovima grobnica u piramidama. Dugo vremena nije mogao naći pravo objašnjenje, zašto su grobnice faraona, vladara na zemlji građene u obliku piramida. Na kraju perioda koji je za njega bilo vreme zbunjenosti, shvatio je kako treba čitati pismo. Dvadeset i četiri znaka, podeljena u šest grupa po četiri, i još jedan, peti, koji se ne dopisuje, ali svojom prisutnošću, daje smisao poruci. U svakoj grupi od po četiri znaka, izgledom isti, nenavedeni simbol, bio je onaj koji stvara konačan, razumljivi smisao, sasvim drugačiji od onoga koji poruka, reč, ili titula imaju bez njega. Piramide imaju istu koncepciju, jedan vrh, jednu tačku, koja spaja četiri strane, mesto, tačku gde dolazi do sjedinjenja energije i smisla... To je razlog zašto niko do tada nije uspeo tumačenje hijeroglifa postaviti kao konačno i jasno, bez mogućnosti da se istom natpisu da i neko „možda“ značenje... I pored toga, mnogo je dodatnih tumačenja i dešifrovanja bilo potrebno izvesti, da bi sve bilo razumljivo. Jedna od stvari, koja je otežavala pronalaženje prave lokacije „hrama bogova sa neba“, bilo je preračunavanje geografskih dužina i širina u današnje jedinice, stepene, iz zvezdama zadatih okvira i naravno, vremena u kojem su ti zapisi nastali. Kada su sve koordinate lokacije vrhovnog, iskonskog svetilišta, hrama bogova koji su došli sa neba, tačno određene, trebalo je samo doći, i jednostavno otvoriti oči, da se čovek divi... Došlo je do blagih odstupanja od tačke koja je po proračunima bila trideset i dva kilometra dalje na jugoistok, ali su ipak uspeli da posle dva meseca, pronađu tačnu lokaciju, mesto gde sada stoji Viktor, maleno i beznačajno ljudsko biće, pored boginje prašume... Čime li je to zaslužio? Zašto baš on, a ne neko drugi? Verovao je delom svoje svesti u sudbinu, a ipak je sebi postavljao takva pitanja. Poželeo je da postoji neka čarobna i tajna reč kojom bi pokrenuo kamenog čuvara pred ulazom u hram, da se pomeri i propusti ga. Samo se slatko u sebi nasmešio, pomislivši na samog sebe, kako bi izgledao, kada bi rekao neku glupu frazu, kao što je „Sezame, otvori se...“ Nije rekao ništa, samo je prešao pogledom preko ogromnog kamenog bloka, i tek onda je primetio jedan zanimljiv detalj, koji mu je promakao prethodnog dana. Oko petokrakog simbola na sredini, nalazilo se nešto zapisano, a vremenom toliko nagriženo, da je morao otići po lupu da vidi sve detalje. Bez obzira na svoje godine, trčećim korakom je prevalio put do svog šatora i nazad, donevši finu četku od kamilje dlake i lupu, i počeo polako čitati i dešifrovati natpis...„Odabrani, Ti koji pred vratima stojiš... Ispruži um i dušu svoju prepusti beskonačnosti... Tebe čekam u sebe, uz sebe da primim i da deo mene postaneš i ja deo tebe da postanem... Zakorači ka sudbini, načini korak sudbine svoje... Vreme stapanja sa istinom je i za tebe sada...“ Natpis na ulazu, zbunio ga je, učini mu se da je poruka upućena baš njemu i ne pokušavajući da razmišlja ili bilo kako razume poruku, ispruži ruku, rastavljenih prstiju, dlanom krenu ka centru pentagrama, gde je na njegov dlan čekao simbol, njegov dlan u ogledalu. Dve površine spojile su se u trenutku u kojem je osetio kako gubi život i istovremeno neki drugi život ulazi u njega...Nije ni primetio da se kamen polako počeo okretati po verikalnoj osi i da se tlo neprimetno, stopilo s pokretom velikih vrata, unoseći ga, premeštajući spoljašnji svet, zapravo samo njega na drugu stranu, u unutrašnji univerzum...Mrak. Potpuno odsustvo svetlosti. Oči su mu se počele privikavati na svetlo koje se naziralo u tami. Učini mu se da svakim novim trenutkom sve bolje vidi i shvati da u prostoriji uopšte i nije mrak. Pred očima mu se pojavila kružna prostorija, a u samom centru, snop svetlosti, koja kao da je dolazila sa vrha, kroz otvor na tavanici oblika kupole... Trenutak kasnije, shvati je da je to samo privid, da svetlost dolazi i sa donje strane, jer u snopu se pojavila kugla, lopta... Iluzija ili stvarnost, nije znao, ali pred očima, okupana u mlazu svetla koje ne stvara senku, lebdela je ravnomerno osvetljena kristalna kugla... Pod nogama, crteži u pesku koji se nisu ni za trunku promenili od njegovih koraka koji ne dodiruju tlo... Sada su mu se oči već privikle na čudnu svetlost u utrobi hrama, i on ugleda ljude koji sede u krugu, na izdignutoj platformi koja je opkoljavala centralni deo. Svi su bili mirni, mrtvi ko zna koliko dugo, ali nisu istrulili u prostoriji u kojoj nije bilo čak ni prašine, paukova ili bilo čega drugog što bi se moglo očekivati posle vekova i vekova. Pomislio je kako je čudno da ne oseća strah. Ulaz je bio zatvoren, i nije se mogao setiti kako je tačno uspeo ući unutra. Štaviše, nije razmišljao o tome kako će izaći. Odjednom, postao je svestan da mu je sasvim prijatno u ovom tako čudnom polumraku, da zapravo i ne želi da ode odavde, samo želi da sedne, da posmatra tu čudesnu igru svetlosti sa kristalnom kuglom, najsavršenijim geometrijskim telom i shvati... Ako univerzalna i jedinstvena, za sve važeća istina i postoji, mora biti u obliku kugle... Jedino telo, oblik, koji iz bilo kojeg ugla sagledan, daje isti odgovor na pitanje: „Koja je tvoja istina?“ Shvatio je, čak i da pokuša da pogleda u kuglu sa donje ili gornje strane, ne bi video ništa drugačije ili više nego sada, jer podjednako je osvetljena, nije bilo senke koja bi u bilo kojoj poziciji promenila sliku...Odjednom, sa shvatanjem apsolutne forme istine, shvati da je sve ove godine tražio, postavljao sebi i drugima pitanje koje ima tako jednostavan odgovor, a znao je i to, da je nikada neće moći podeliti sa drugima, jer nije bio zato tu. Ovde je zato što je neko drugi tako odlučio... Ljubav... Prava ljubav, neiskvarena i odista večna ljubav. Oseti je u sebi, preplavilo ga je osećanje koje je i do tada bilo prisutno, svuda oko njega, ali on to nije osećao, ali sada... Da, sada oseća kako ga preplavljuje, kako se topi u mlazu predivnog osećanja koje ne može opisati... Polako se približio ivici kruga opisanog oko centra prostorije i laganim pokretom namestio u sedeći položaj, lotosov cvet, i kao da je još jednom želeo da se uveri da je sve stvarno, osvrnu se okolo i shvati da nije baš najbolje video. Video je samo ono što mu je razum nalagao kao logično, video je mumificirana ljudska tela, a to i jeste bio logičan i razuman pravac razmišljanja. U ovom trenutku, rasterećen od stege racionalnosti, vidi dvadeset i tri sretna ljudska bića okupljena oko istine, oko ljubavi... Oseti sreću i pogleda u pravcu sada već ogromne kugle, koja je skoro ispunila celu prostoriju... Peter je stigao posle šest dana u kamp sa dobrim vestima. Nije zatekao nikoga sa kime bi ih mogao podeliti. Gospodina Viktora nije mogao pronaći nigde. Stvari su bile još uvek tu, ali njega nije bilo. Pomislio je da mu se nešto strašno desilo, da ga je možda napala neka životinja, ali nije bilo tragova borbe... Nije bilo ni poruke. Pred ogromnom kamenom pločom, pronašao je samo lupu i četku. Viktor Von Haettenscweller je nestao bez traga, shvatio je nakon tri dana bezuspešne potrage. Na kraju, odustali su od daljnjih pokušaja da ga pronađu... Peter Klaus, nekoliko godina kasnije, u svojoj knjizi „Bogovi Amazona“, navodi:„...Svaki pokušaj da se u svetu prave istine racionalno sagleda ista, dovodi do neracionalnih objašnjenja. Racionalnost i istina, ne idu zajedno. Racionalni um, pre svega, pokušava materijalizovati duševno stanje, što se kosi sa bazičnim principom funkcionisanja svemira, stoga, iracionalnost, jeste prava istina, a materijalni svet samo manifestacija onoga što čini energija oblikovana u forme čulno opipljivih stvari... Istina je van dometa racionalnog objašnjenja... Bogovi Amazona to znaju, a svoju tajnu podeliće samo sa onima koji su spremni da istinu prihvate...“