Miroslave, kako ste se opredelili baš za makedonski melos? Bili ste tinejdžer kada ste otišli u svet. Jeste li imali prilike da aktivno slušate tu muziku dok ste živeli tamo?
“Naravno. To je nekada u Jugoslaviji, a i sada po svim bivšim republikama koje su postale države, bila muzika koja nas je sve vezivala. Za nas kao muzičare ona ima jedan poseban šarm. Ima puno zanimljivih sastojaka i izazova u sebi. Ima neke vrlo zanimljive nepravilne ritmove koji su inače retki u svetu u drugim vrstama muzike. Ima tu razigranost i melodičnost u igrama, a u onim sporim pesmama ima melanholiju, tu nostalgiju koja neku žicu u nama udari. I ono što je najvažnije, ta makedonska muzika može dosta lako da se prebaci na gitaru.
Mene su često pitali zašto ne radim više srpske pesme. To naravno nema veze sa mojim ukusom ili sa mojom ljubavi prema muzici iz tog celog podneblja, nego ima ta neka veza između makedonske muzike i flamenka i tih nekih specifičnih gitarskih stvari što čini da ona najviše leži za mene”.
