Beaver

Posto sam spominjao tematiku vezanu tranzistori puta kondenzatori i lampasi puta kondenzatori evo jedan pdf koji sam napravio kao izvor literature magazin audio projekti broj 10 u kome se dosta o tome prica. AUDIO PROJEKTI BROJ 10.pdf

Vec moze da vidimo za neku promo farsu grf-a budzenog tannoya bice jos horni ili nautilus ili neka drtina od 317kg posle toga samo cu da trepcem izmedju horni u mraku.

Tako je sto se tice usta horni i zasto mnogi kevcu iz prakticnih razloga naravno zbog velicine i stabenog prostora ziveti i slusati fini bas Ako je u pitanju vlaska magija satre vlajne audiofilija je samo dobra bolestina

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8_%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B7%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80 http://mikroelektronika.elfak.ni.ac.rs/files/Bipolar_Slides.pdf http://www.elitesecurity.org/t305618-Tranzistori-kao-prekidaci

Биполарни транзистор је електронска компонента са појачавачким и прекидачким особинама, врста транзистора. Овај уређај је активна компонента са три извода, а направљен је од допираног полупроводног материјала, може да појача или прекида електричне сигнале кола. Биполарни транзистори су добили своје име зато што су главни носиоци наелектрисања и електрони и шупљине, за разлику од униполарних (транзистора са ефектом поља) код кога су носиоци наелектрисања електрони или шупљине. иполарни транзистори су први пут направљени у Беловим лабораторијама и тридесетак година су били најбоље компоненте за прављење дискретних или интегрисаних кола. Данас, употреба биполарних транзистора је потиснута у користЦМОС технологије у дизајну интегрисаних кола. Ипак, биполарни транзистори остају уређај који је бољи у неким колима, као што су дискретна кола, због великог избора типова биполарних транзистора и знања о њиховим карактеристикама. Они су такође користе за аналогна кола, било дискретна или интегрисана. Ово се посебно односи на примене на високимучестаностима, као што су кола на радио-учестаностима за бежичне мреже. Биполарни транзистори се могу комбиновати са МОСФЕТ транзисторима у интегрисано коло користећи БиЦМОС процес да се добије ново коло које ће узети најбоље карактеристике оба типа транзистора. Структура НПН транзистор са директно поларисаним спојем база-емитер и инверзно поларисаним спојем база-колектор Биполарни транзистор се састоји из три различито допираних полупроводничких делова: емитерског, базног и колекторског. Ови дели су, редом, П типа, Н типа и П типа у ПНП транзисторима и Н типа, П типа и Н типа уНПН. Сваки полупроводни део је прикључен на извод, прописно означен: емитер (E), база ( и колектор©. База је физички смештена између емитера и колектора и направљена је од слабо допираног, високоотпорног материјала. Колектор окружује емитерски део и скоро онемогућава да електрони или шупљине инјектовани у базу избегну да буду скупљени, чинећи тако да резултантна вредност односа струја емитера и колектора буде врло близу јединици и тако дајући транзистору велико струјно појачање . Попречни пресек кроз биполарни транзистор показује да је спој колектор-база већи од споја емитер-база. Биполарни транзистор, за разлику од осталих транзистора, није симетричан уређај. Ово значи да замена између колектора и емитера доводи да транзистор почиње да ради у инверзном режиму. Због тога што је унутрашња структура транзистора обично оптимизована за рад у директном режиму, замена емитера и колектора чини вредности и мањим у инверзном режиму него у директном режиму. Обично, у инверзом моду је мање од 0,5. Мале промене у напону прикљученим на спој емитер-база изазива да се струја која тече између колектора и емитера значајно промени. Овај ефекат се може користити да се повећа улазна струја. Биполарни транзистори се могу сматрати као напонки контролисаним струјним изворима, али се обично карактеришу као струјни појачавачи због мале импедансе у бази. Први транзистори су били направљени од германијума, али су модерни биполарни трантистори направљени одсилицијума. Осетљивост транзистора Излагање транзистора јонизујућем зрачењу изазива разарање због радијације. Радијација изазива настанак дефеката у бази који се понашају као центри за рекомбинацију. Ово изазива постепени пад функционалног рада транзистора. Основе рада биполарних транзистора Везивање у колу Биполарни транзистор се може посматрати као две диоде повезне анода на аноду. У нормалном раду, спој емитер-база је директно поларисан, а спој база-колектор је инверзно поларисан. На примеру НПН транзистора, када је позитиван напон доведен на споје база-емитер, равнотежа између термички створених носиоца и одбојног електричног поља зоне просторног наелектрисања постаје нарушена, дозвољавајући термички побуђеним електронима да се инјектују у базу. Ови електрони се крећу (дифундују) кроз базу од дела високе концентрације близу емитера према делу мање концентрације близу колектора. Ови електрони у бази се зову мањински носиоци јер је база позитивно дотирана што чини шупљиневећинским носиоцима у бази (ово се не би требало схватити да је број инјектованих електрона мали). Кључна особина дизајна биполарних транзистора је да се база направи врло танка тако да електрони проводе мало времена у бази; већина електрона се дифундује до колектора пре него што се рекомбинују са шупљинама у бази. Спој база-колектор је инверзно поларисан тако да се не врши инјектовање електрона из колектора у базу, али електрони који се дифундију из базе према колектору су убачени у колектор посредством електричног поља у зони просторног наелектрисања споја база-колектор. Однос електрона који могу да прођу кроз базу и стигну до колектора је мера ефикасности биполарних транзистора. Виско допиран емитерски регион и слабо допиран базни регион изазива да много више електрона пређе из емитера у базу него шупљина из базе у емитер. Струја базе је сума шупљина убачених у емитер и електрона који се рекомбинују у бази – обе су у малој сразмери у односу на струје емитера и колектора. Отуда мала промена струје базе може да утиче на велику промену тока електрона између емитера и колектора. Однос ових струја Ic/Ib се назива струјно појачање и означава се са или hfe и обично је 100 или више. Транзистори у колима[уреди] Симбол НПН транзистора Симбол ПНП транзистора Горња слика је шематски приказ НПН транзистора прикљученог на два извора напона. Да би транзистор проводио осетљиву струју (реда милиампера) од колектора до емитера, мора бити једнак или мало већи од напона прага. Напон прага је обично између 0,6 и 0,7 V за силицијумске НПН транзисторе. Овај доведени напон изазива да се на доњем П-Н споју дозволи проток електрона из емитера у базу. Због електричног поља које постоји између базе и колектора (које је изазвао ), већина тих електрона прелази преко горњег П-Н споја у колектор чинећи струју колектора . Други део електрона се рекомбинује, док се остатак електрона излази базе и чини струју базе . Како је показано на слици, струја емитера је укупна струја транзистора које је сума друге две струје. То је: (Нота: на овој слици стрелице приказују смер струје који је је сагласан са конвенционалним смером струје - ток електрона је супротан смеру стрелица пошто електрони носе негативно наелектрисање). Однос струје колектора и струје базе се назива струјно појачање. Ово појачање је обично врло велико и често је 100 или више. Требало би и напоменути да је струја базе у експоненцијалној зависности од . За типичан транзистор, повећање од само 60 mV повећава струју базе 10 пута. Транзистори имају различите режиме рада. У линеарном режиму, струја колектора (емитера) је приближно пропорционална струји базе, али неколико пута већа, чинећи ово идеалним моделом за појачање струје. Биполарни транзистор улази у засићење када се струја базе повећа до тачке када спољашње коло спречава струју колектора да даље расте. У тој тачки, спој база-колектор постаје такође директно поларисан. Заостали напон опада 100 до 300 mV (у зависности од количине базне струје). Знатно ређе, биполарни транзистори рада са замењеним колектором и емитерем, тако да струја база-колектор може да контролише струју емитер-колектор. Појачање струје у овом режиму је много мање (на пример 2 уместо 100). Транзистор ради у режиму закочења када је напон база-колектор премали да би протицала нека значајнија струја. За типични силицијумски транзистор, то је за случај када је напон мањи од 0,7 V. Биполарни транзисто који ради само у режимими закочења и засићења се може посматрати као електронски прекидач. Примена Због своје температурне осетљивости, биполарни транзистор се може користити за мерење температуре. Његова нелинеарна карактеристика се такође може искористити да рачуна логаритме. Германијумски транзистори су били често коришћени педесетих и шездесетих, и иако поседују мањи напон прага, што их чини подеснијим за неке примене, такође има велику склоност према термалном пробоју.

-Najpre zavisi od kondenzatora kvalitet i razlika izmedju lampe i tranzistora primera radi jer je dielektrik kao sto su keramika, plastika , staklo ili silicium itd elektrolitskog kondenzatora ili bloka javlja smetnja oko prtoka elektrona. Jos ako je elektrolit nekvalitetan na izlazu tranzistorskog pojacala ocaj od zvuka ne cuju se basovi lepo i detaljnost... jos kod lampe ako su recimo u nekom delu seme blok kondenzatori trulez dielektrik isto moze biti lose po zvuk, a lampe kvalitet anode, katode i nekih vlakana elektroda lose odradjena serija sto se nikad ne zna . -E sad ako se ispostuje da se pazare otpornici metalfil, elektroliti i blok kondezatori najcesce polipropilenski su na ulazu pojacala obe kategorije (tranzistorskog i lampaskog pojacala) i na izlazu lampasa pus pul trafo a kod tranzistorca elektrolitski kondenzator onda nece da ubije basove-kvalitet... onda se cuje znatno manja razlika izmedju lampaskog i tranzistorskog pojacala. -Medjutim i ta razlika je uslovljena kondenzatorima prvo kod lampi su najcesce vrednosti visokih napona a potrebne manje kapacitivnosti elektrolitskih kondenzatora (kod napajanja i videti seme pa se uveriti gde sta i kako) gde se rezultuje kao ekstra i duze traju dielektrici...dok kod tranzistorskih sema potrebni su manji naponi ali vece kapacitivnosti kondenzatora na izlazu ka zvucniku ili kod greco spoja e onda to skracuje radni vek dielektrika to jest i kvalitet zvuka (sto se odnosi na elektrolitske kondenzatore) tako da ta veca kapacitivnost pravi izblicenja kako kazu u strucnim casopisima to jest taj dielektrik izmedju pozitivne i negativne strane. -Problem kod isusenih elektrolita koji se najcesce nalaze kod greco spoja kada se napune elektronima pa isprazne prilikom ponovnog punjenja dolazi do trube u signalu struje koja direktno utice na napajajanje to se oslikava kao blagi brum. -Da bi lampe i tranzistori lepo radili ujednaceno grejali mora da se podesi bias mirna struja...

http://os-fkrezme-os.skole.hr/upload/os-fkrezme-os/images/static3/887/attachment/osnove_fotografije.pdf I jedan primer pankerske Sofije svakodnevnog zivota, trafikin salter prodaje iz podruma tako da covek mora da cucne da bi dao pare za pljuge ili zvake

Foto serija, br.5: Ručni mod - brzina zatvarača, otvor blende, ISO vrijednost Detaljnije ćemo se pozabaviti ručnim postavkama na fotoaparatu. Oznaka ručnih postavki je slovo "M", što je izvedeno iz prvog slova engleske riječi Manual (ručno). Unutar ručnih postavki možemo smjestiti i "poluručne" postavke: "A" (Aperture, otvor blende) i "S" (Shutter speed, brzina zatvarača) pa njih neću detaljnije zasebno objašnjavati. Različiti proizvođači fotoaparata mogu imati različita slova kao oznake tih modova. Recimo, Nikon i Olympus koje sam spominjao u prethodnim člancima imaju slova M, A, S, dok Canon ima M, Av, Tv. Ručnim postavkama dobivamo opciju kontrole tri važna parametra: brzinu zatvarača, otvor zaslona ili blende te ISO vrijednost. Ova tri parametra su neizbježno povezana ako želite dobiti normalno osvijetljenu (eksponiranu) fotografiju, koja neće biti mutna ili razmazana te presvijetla ili pretamna. Naravno, uvijek postoji i kategorija "umjetničke" fotografije gdje namjerno koristimo "krivo" podešene parametre da bi dobili nekakav željeni efekt. Ali to nije tema ove serije, pa ću o tome možda otom-potom...Pokušati ću što jednostavnije i plastičnije pojasniti pojmove i praktični utjecaj njihovih podešavanja na krajnju fotografiju i zato ću manje opisivati "zašto" a više ću se koncentrirati na "što". Ima na netu tekstova koji rade nauku od ovih parametara pa tako možete naći stranice i stranice proračuna s matematičkim formulama i na kraju završite na studiju matematike i fizike, a da uopće ne okinete ni jednu fotografiju. Znači gumb na vrhu fotića okrenite na M, a u uputama fotoaparata pronađite kako podešavati brzinu zatvarača, otvor blende i ISO vrijednost. BRZINA ZATVARAČA Brzina zatvarača ima oznaku "jedan kroz nešto" a mjerna jedinica je sekunda. Npr. 1/2000, 1/1000, 1/500, 1/250, 1/125, 1/60, 1/30, 1/15, 1/8... Znači ako podesimo vrijednost 1/2000 tada će zatvarač biti otvoren 0,0005 sekundi, a kod 1/1 će biti otvoren 1 sekundu. Što je broj "kroz jedan" veći, to je zatvarač kraće vrijeme otvoren (veća brzina zatvarača) i kraće vrijeme propušta svjetlost na senzor. Ovo ima uglavnom dva efekta na fotografiju. Kao prvo, ako imate veliku brzinu zatvarača (npr. 1/4000) u fotoaparat ulazi manje svjetla pa slika može ispasti tamnija ako nemate dovoljno osvjetljenja (zatvoreni prostor, oblačno vrijeme, sumrak...). Prednost velike brzine zatvarača je što nemate problem s "razmazanim" objektima fotografiranja jer svjetlo vrlo kratko ulazi u fotoaparat i praktično nema vremena da se uhvati pomak objekta. Velike brzine zatvarača su pogodne kad imate jako puno svjetla ili kad fotografirate objekte u pokretu. Ako nužno morate imati čim veću brzinu zatvarača, a nema baš puno svjetla, treba dići ISO vrijednost ili povećati otvor blende. S druge strane, manjom brzinom zatvarača u fotoaparat ulazi više svjetla jer je zatvarač duže vrijeme otvoren, tj. duže vremena propušta svjetlost na senzor. Manja brzina zatvarača bi bila recimo 1/60 ili niže, ali to je jako neodređena granica, tj. niti je nema već sam ovo naveo samo kao neki primjer da malo bolje pojasnim situaciju. Već možete naslutiti da je manja brzina zatvarača pogodna za situacije s manje svjetla te za situacije gdje uopće nemamo ili imamo jako sporo pokretne objekte. Pri tome treba paziti i na mirno i nepomično držanje fotoaparata jer se malom brzinom zatvarača može uloviti i trešnja i pomak fotoaparata i za čas smo dobili mutnu sliku. Za brzine koje se približavaju 1/1 (znači 1 sekunda) i niže, bi bilo dobro koristiti stativ. Kako malom brzinom zatvarača u fotoaparat ulazi više svjetla tada smanjivanjem otvora blende i ISO vrijednosti možemo kompenzirati previše svjetla. Brzina zatvarača je parametar koji je vezan uz tijelo fotoaparata jer je zatvarač u njemu. OTVOR BLENDE Drugi bitan parametar je otvor zaslona ili blende i označava se slovom "F". Npr. F1.4, F2.0, F2.8, F4.0, F5.6, F8.0... Često ćete naći i oznaku "f/nešto". Nisam uspio dokučiti koji je ispravan način pa ću pisati veliko F. Ovaj parametar je vezan uz objektiv jer unutar objektiva postoje listići koji ovisno o podešenoj vrijednosti otvaraju veću ili manju "rupu" za prolaz svjetlosti u fotoaparat. Niži F broj znači da će rupa koja se otvori u objektivu biti veća pa će u fotoaparat ući više svjetla i obrnuto. Da, nije krivo napisano: veći F broj znači da je otvor blende manji. Možete zaključiti da sa većim F brojem u fotoaparat ulazi manje svjetla pa je slika tamnija ako to ne kompenzirate većom ISO vrijednošću ili manjom brzinom zatvarača. Vrijedi i obrnuto, ako je otvor blende veći (manji F broj) u fotoaparat ulazi više svjetla. Podešavanje otvora blende prvenstveno koristimo kod podešavanja dubine polja, odnosno, laički rečeno, za podešavanje zamućenosti pozadine. Ako želite da vam svi objekti na slici budu jednako oštri onda je bolje raditi s višim F brojem. To može biti važno kad slikate npr. red ljudi s boka a želite da nitko ne ispadne zamućen i tada je dobro da je F barem 5.6 ili viši. Niži F broj će nam dati zamućeniju pozadinu pa je bolji za korištenje kad želimo nekog ili nešto izdvojiti iz mase i naglasiti na slici. ISO Treći bitan parametar je ISO. Najjednostavnije rečeno, on određuje svjetlinu slike i funkcionalnost je tijela fotoaparata (kvaliteta senzora). U fotoaparatima koji spadaju negdje u srednju klasu mu je raspon od 100 (200) pa do 12800 (može i niže 6400 ili više npr. 25600). S ISO vrijednošću je stvar prilično jednostavna: veći podešeni ISO znači da će slika biti svjetlija, a niži podešeni ISO znači da će slika biti tamnija. Znači da ćemo veći ISO koristiti u uvjetima slabog osvjetljenja, u sumrak, u zatvorenim prostorima, a niži ISO kad imamo puno svjetla. Međutim, nije sve tako sjajno...ISO je parametar koji pri većim vrijednostima u dosta velikoj mjeri utječe na kvalitetu fotografije. Da ne idem u detalje i tehničke razloge, trebate znati da s većom ISO vrijednošću na fotografiju dolazi i puno više šuma tj. fotografija izgleda zrnata i čini se kao da je snimljena mobitelom. Znači da nam je uvijek cilj imati što niži ISO. Teško je definirati granicu do koje je ISO vrijednost upotrebljiva. U klasi amaterskih DSLR fotoaparata ja bi rekao da je prihvatljivo i skoro neuočljivo do 1600. 3200 je tako-tako, a 6400 i više je opcija samo ako nemate nikakvog drugog izbora. U sljedećem članku ću u na konkretnim primjerima pokazati kakav efekt na krajnju fotografiju ima promjena nekog od gore spomenutih parametara. ----------------------- http://photodamir.blogspot.rs/2016/01/foto-serija-br5-rucni-mod-brzina.html

Paparaco bukvar Velikih razlika između digitalnog i analognog fotoaparata nema, osim u načinu na koji se beleži slika. Digitalna fotografija predstavlja samo logičan nastavak analogne fotografije tako da svi osnovni pojmovi važe i za novu tehnologiju. Dok je kod analognog fotoaparata u pitanju film osetljiv na svetlost, kod digitalnog fotoaparata je to senzor osetljiv na svetlost. U prvom slučaju, svetlo koje prolazi kroz objektiv pada na fotoosetljivu emulziju na filmu, „uništava” je i na taj način ostavlja trajnu informaciju na filmu. U drugom slučaju, svetlost pada na senzor digitalnog fotoaparata i u njemu proizvodi struju odnosno digitalnu informaciju koja se pohranjuje u memoriji. O tome da osim toga nekih bitnijih razlika nema, svedoči i činjenica da se za analogne fotoaparate proizvode tzv. „digitalna leđa” koja se stavljaju umesto filma i pretvaraju analogni aparat u digitalni. Objektiv Moglo bi se reći da je osnovni deo svakog aparata objektiv. Objektiv se sastoji od više sočiva koja prelamaju svetlost i na taj način prave sliku koja pada na senzor malih dimenzija. Objektiv može biti fiksiran ili promenljive žižne daljine odnosno zoom objektiv. Karakteristike zoom objektiva definisane su preko dve vrednosti žižne daljine – širokougaone (wide angle) i zumirane (telephoto). Njihov odnos predstavlja stepen uvećanja: recimo, kod objektiva 5,4–16,2 mm uvećanje iznosi 3X, što se dobija deljenjem veće vrednosti manjom. To ne znači da ćemo neki objekat videti tri puta veći nego što ga vidimo golim okom, već samo predstavlja odnos žižnih daljina. Kod kompaktnih digitalnih fotoaparata ove cifre značajno su manje nego kod analognih fotoaparata zbog manjih dimenzija senzora u odnosu na dimenzije filma. Zbog toga se svaki put navodi i ekvivalentna vrednost za 35-milimetarski format (pređašnji primer je ekvivalentan objektivu od 35-105 mm). Treba još reći i da je sposobnost maksimalnog uvećanja objektiva srazmerna prečniku sočiva – veliko uvećanje zahteva i veliki objektiv. Podatke o digitalnom uvećanju treba ignorisati jer se koriste u reklamne svrhe (isti efekat se postiže softverom na kompjuteru). Zato ovde važi premisa – što više stakla, to bolji objektiv. Deformacija u obliku bureta Fizičke osobine sočiva uslovljavaju nejednako skretanje svetlosnih zraka kroz sočivo i zbog toga je nemoguće izbeći različite oblike optičkih aberacija. To je i razlog upotrebe većeg broja sočiva unutar objektiva – kombinacijom različitih sočiva moguće je postići svuda (manje-više) podjednako oštru sliku, bez (naročito) izraženih aberacija. Mi smo najčešće pominjali hromatsku aberaciju. Ona se najlakše primećuje na kontrastnim površinama (tamna silueta zgrade naspram svetlog neba ili bela slova na crnoj površini) kao ljubičasti oreol. Od geometrijskih aberacija najčešća je deformacija u obliku bureta (Barrel Distortion) koja je naročito primetna u širokougaonom položaju objektiva. Kada se ocenjuje kvalitet objektiva, ne treba zaboraviti da hromatske i geometrijske aberacije moraju postojati, ali je bitno da budu što manje. Senzor Mreža filtera osnovnih boja na CCD senzoru Senzor se nalazi iza objektiva i njegov zadatak je da beleži količinu i vrstu svetla koje prolazi kroz objektiv. Senzor može biti CMOS ili CCD. U današnjim fotoaparatima najčešće se nalaze CCD senzori. Zanimljivo je to što se radi o crno-belom senzoru koji detektuje samo jačinu svetlosti koja pada na njega. Da bi se omogućila detekcija boja, preko CCD senzora je najčešće postavljena tzv. Bajerova mreža (Bayer Pattern)odnosno RGBG filter (Red, Green, Blue, Green) koji rastavlja svetlost na komponente. Tako je za jednu tačku u boji na slici potrebno osvetliti četiri tačke na senzoru. Dodatna zelena komponenta je tu zbog stvaranja kontrasta na slici. Rezolucija senzora jednaka je maksimalnoj rezoluciji slike koju on proizvodi. Izražava se u megapikselima (milionima piksela) i dobija se množenjem širine i visine slike u pikselima. Na primer, senzor od 3,2 megapiksela daje slike maksimalne rezolucije 2048 x 1536 piksela. Sam senzor može biti veće rezolucije, ali se u obzir uzima njegova efektivna rezolucija. Takođe, često se koristi i pojam interpolacije (softverske ili hardverske) koji podrazumeva razvlačenje slike manje rezolucije na veću pomoću matematičkog proračuna. Interpolaciju koriste proizvođači lošijih fotoaparata kako bi većom (interpoliranom) rezolucijom senzora privukli kupce. Pri tom treba obratiti pažnju na sitna slova kojima je napisana hardverska (odnosno prava) rezolucija senzora. Bilo kakvu interpolaciju treba izbeći jer je to nešto što se može postići i upotrebom softvera i najčešće je karakteristika lošeg fotoaparata. Svedoci smo i stalne trke za povećanjem rezolucije digitalnih fotoaparata. Nažalost, veća rezolucija senzora ne obezbeđuje i kvalitetniju sliku, a često se dešavaju i suprotni primeri. Od rezolucije CCD senzora mnogo je značajniji kvalitet objektiva kojim je fotoaparat opremljen. Ono što mnogi kupci ne znaju jeste da im je za kućnu upotrebu (odnosno prikaz fotografija na monitoru ili njihovo razvijanje u formatu 10 x 15 cm) dovoljan fotoaparat rezolucije svega 2,1 megapiksela (rezolucija slike 1600 x 1200 piksela). Ekspozicija Da bi se napravila slika, potrebno je senzor (odnosno film) nakratko izložiti svetlu. Izlaganje svetlu naziva se ekspozicijom, a njeno trajanje meri se u sekundama (iako su najčešće u pitanju delići sekunde). Dužina ekspozicije obrnuto je proporcionalna količini svetla koje prolazi kroz objektiv – što više svetla to je ekspozicija kraća i obrnuto. Zato je veoma važan opseg mogućih ekspozicija na nekom fotoaparatu, kao i to da li je nju moguće ručno podešavati. Primera radi, sunčan dan zahteva ekspoziciju od 1/2000 sekunde, oblačan dan 1/320 sekunde, fotografija s upotrebom blica 1/60 sekunde, a noćna fotografija bez blica vrednosti od nekoliko sekundi. Pri dužim ekspozicijama svaki pokret fotoaparata ili objekta ostaće zabeležen na slici. Iako ovo može da proizvede zanimljive efekte, to je nešto što najčešće ne želimo da postignemo (svi smo videli mutne slike bez blica). Zato će nas savremeni digitalni fotoaparati upozoriti kada je ekspozicija predugačka (uglavnom ekspozicije duže od 1/40 sekunde), pa je tada fotoaparat potrebno postaviti na stativ ili ga nasloniti negde. Naravno, upotreba blica eliminiše potrebu za stativom jer se ekspozicija skraćuje, a blic dodatno osvetljava scenu. Međutim, blic je efikasan samo na kratkim odstojanjima (slikanje u zatvorenom prostoru ili slikanje grupe ljudi). Ako, na primer, želimo da slikamo nekoga na obali reke osvetljene svetlima grada, upotrebom blica ćemo imati savršeno osvetljenu osobu i mrkli mrak iza nje (zato što kratka ekspozicija ne može da uhvati dovoljnu količinu slabog svetla iz pozadine). U tom slučaju koristi se noćni režim koji poseduje većina digitalnih aparata i koji kombinuje dugu ekspoziciju s upotrebom blica. Dugom ekspozicijom „hvata” se pozadina, a na samom kraju okida blic i osvetljava osobu. I u ovom slučaju neophodno je fiksirati fotoaparat kako bi se izbeglo zamućivanje slike (recimo, ponekad je dovoljno osloniti ruku na banderu). Ovo se još zove i Slow Sync režim. Napredniji fotoaparati poseduju režim koji je u opcijama označen sa Tv i u kojem je moguće ručno podešavati trajanje ekspozicije, dok se automatika brine o svemu ostalom. Pri naročito dugim ekspozicijama (dužim od dve sekunde) na slici se javljaju svetle tačke usled neizbežnih grešaka na CCD senzoru. Bolji aparati pri ovako dugačkim ekspozicijama posle snimanja slike snimaju još jedan „prazan” kadar (tačnije, sa zatvorenom blendom o kojoj će biti reči kasnije) i vrše njegovo oduzimanje od prve fotografije. Na taj način se eliminišu samo svetle tačke sa slike i dobija se savršeno čist noćni snimak. Snimanje jedne slike će u tom slučaju trajati dvostruko duže, ali je fotoaparat već posle prvog snimka dozvoljeno pomerati. Kompenzacija ekspozicije Merenje osvetljenja: levo na osnovu cele slike, desno na osnovu subjekta Kompenzacija ekspozicije se koristi kada nismo zadovoljni time kako je automatika odredila trajanje ekspozicije. Na taj način je moguće premostiti izabranu vrednost ekspozicije i celu sliku dodatno posvetliti ili potamneti. U slučaju kada je najveći deo scene izuzetno svetao, osoba koju slikamo može ispasti tamna ako sve prepustimo automatici. Tada se upotrebljava kompenzacija ekspozicije i scena se dodatno posvetljava. Kompenzacija ekspozicije se obeležava sa EV i kreće se od nule u pravilnim koracima u pozitivnom ili negativnom smeru (na primer, ±3EV u koracima od 1/3). Merenje osvetljenja Na osnovu merenja osvetljenja scene određuje se trajanje ekspozicije. Digitalni fotoaparati imaju ugrađene svetlomere pomoću kojih mere intenzitet svetla odbijenog od površina koje fotografišemo. Kako bi se izbegao problem osvetljenja koji smo naveli u objašnjavanju kompenzacije ekspozicije, kod nekih aparata je moguće promeniti način merenja svetlosti (tzv. Light Metering Modes). Uobičajen način je procenjivanje osvetljenosti celog kadra(Evaluative), pri čemu dolazi do ujednačavanja osvetljenosti. Ako se uključi centralno merenje (Center Weighted), aparat ponovo uzima u obzir celu scenu, ali pri merenju težište stavlja na centar fotografije. Na ovaj način je moguće izbeći problem tamnog portreta pri jakom pozadinskom osvetljenju. Najuži način merenja predstavlja merenje u tački (Spot Metering) gde se u obzir uzima samo nivo osvetljenosti centralnog dela kadra. Otvor blende Različiti otvori blende: levo F22, desno F2,8 Otvor blende predstavlja otvor dijafragme unutar objektiva. Dijafragma kontroliše količinu svetlosti koja prolazi kroz objektiv. Kao što mi čkiljimo pri jakom svetlu, tako se i dijafragma automatski zatvara kada ima puno svetla odnosno otvara pri slabom osvetljenju. Otvor blende označava se F brojem (F Stops) – što je broj manji to je otvor blende veći i više svetla prolazi kroz objektiv. Objektivi kroz koje prolazi velika količina svetlosti nazivaju se „brzim objektivima” jer su ekspozicije u tim slučajevima kratke. Ukoliko fotoaparat ima promenljiv otvor blende, navode se dve vrednosti. Ili se navode maksimalna i minimalna vrednost (recimo, F2,8–F8,0) ili se navode najveći otvori blende u širokougaonom i telefoto položaju (recimo, F2,8(W)–F3,5(T)). Otvor blende se kreće u predefinisanim koracima između maksimalnih vrednosti (na primer, F4,8, F5,6, F6,3, F7,1, F8,0) i značajan je za postizanje tzv. efekta dubinske oštrine. Kada slikamo portret i želimo da pozadina bude zamućena, blendu je potrebno što više otvoriti (odnosno postaviti je na što manji F broj) i dobićemo lepu umetničku fotografiju. Ukoliko želimo da i subjekat i pozadina budu podjednako oštri, onda blendu treba zatvoriti (postaviti na najveći F broj). Pri tom treba imati u vidu da je neophodno promeniti i dužinu ekspozicije jer se menjanjem otvora blende menja količina svetla koja prolazi kroz objektiv. Napredniji fotoaparati poseduju Av režim u kojem se menja otvor blende, a automatika se brine za ostalo. Na takvim aparatima postoji i M režim (manuelni režim) u kojem korisnik ima punu kontrolu i nad ekspozicijom i nad otvorom blende. Što se dubinske oštrine tiče, od kompaktnih digitalnih fotoaparata ne treba očekivati čuda jer je zbog malih objektiva mala i količina svetla koja prolazi kroz njih, pa samim tim i maksimalni otvor blende nije prevelik. ISO osetljivost Pojam ISO osetljivosti je preuzet od analognih aparata jer je u pitanju ISO osetljivost filma. Fotoosetljivi sloj na filmu može biti različitog nivoa osetljivosti na svetlost koja se izražava u ISO, ASA, DIN ili GOST jedinicama. Prva dva standarda su ekvivalentna i u upotrebi su na digitalnim fotoaparatima. Filmovima veće osetljivosti moguće je slikati u uslovima slabije osvetljenosti, ali se na tim fotografijama pojavljuje zrnasta struktura. Iako kod digitalnih fotoaparata nema filma, sličan efekat se javlja i kod njih. Povećavanjem ISO osetljivosti se u stvari pojačava signal koji dolazi sa CCD senzora, ali se isto tako pojačava i tzv. šum na fotografijama koji se javlja kao posledica nasumičnog kretanja elektrona kroz senzor. Zbog čega bi onda bilo ko povećavao ISO osetljivost? Kao što smo pomenuli, u uslovima slabijeg osvetljenja potrebna je duža ekspozicija, ali to povećava rizik od mrdanja fotoaparata i pravljenja mutne slike. Povećavanje ISO osetljivosti sa 50 na 100 prepoloviće potrebno trajanje ekspozicije, osetljivost od 200 smanjuje trajanje ekspozicije četiri puta i tako dalje. Na taj način je pri slabom osvetljenju moguće slikati objekat u pokretu bez blica, a da se on ne pojavi kao šarena fleka na fotografiji. Cena koja se pri tom plaća je povećan nivo šuma na fotografiji. Balans bele boje Balans bele boje: levo je pravilno izmeren, desno je podešen na scenu osvetljenu običnom sijalicom Balansom bele boje se određuje odnos boja na fotografiji. Kada je balans bele boje prepušten automatici, fotoaparat će pokušati da svaku scenu uproseči. To može rezultovati lošim bojama jer automatika ne zna da li slikamo pejzaž prekriven snegom ili pejzaž u proleće prebogat jarkim bojama. Zbog toga postoji više predefinisanih podešavanja balansa bele boje (sunčan dan, oblačan dan, scena osvetljena običnim sijalicama, scena osvetljena neonkama...). Na boljim fotoaparatima moguće je izmeriti balans bele boje. To se radi tako što se na datom osvetljenju pred objektiv postavi bela površina tako da ispunjava ceo kadar, a zatim se pritisne određeno dugme. Tako će sve boje na snimljenoj fotografiji biti verne. LCD ekran Verovatno je najveća prednost digitalnih fotoaparata postojanje LCD ekrana na kojima je moguće videti snimljene fotografije. Međutim, to nije njihova jedina uloga. LCD ekran je veoma značajan pri kompoziciji kadra jer on prenosi kompletnu sliku koja će biti zabeležena. Za razliku od analognih fotoaparata kod kojih se film krije iza zatvarača u mraku do trenutka ekspozicije, CCD senzor je kod digitalnih fotoaparata stalno izložen svetlu koje prolazi kroz objektiv, dok se blenda nakratko zatvara pri fotografisanju. Na taj način se ono što CCD senzor beleži prenosi direktno na ekran. Naravno, više puta smo pominjali da korišćenje ekrana drastično skraćuje životni vek baterija, pa tako većina aparata poseduje ugrađeno optičko tražilo. Međutim, optičko tražilo se odlikuje nepreciznošću („hvata” oko 80 odsto snimljene slike) i pojavom paralakse. Paralaksa se javlja zbog toga što se optičko tražilo ne nalazi u istoj tački gde i objektiv. Kada fotografišemo udaljene objekte, paralaksa je zanemarljiva. Što je objekat bliži, to je paralaksa izraženija, a odlikuje se u tome da ono što se vidi kroz tražilo ne odgovara onome što se vidi kroz objektiv. Tražilo je zbog toga praktično neupotrebljivo prilikom pravljenja makro snimaka. Naravno, ništa od ovoga ne važi za profesionalne SLR (Single Lens Reflex) fotoaparate (bilo digitalne bilo analogne) jer se slika u tražilu dobija pomoću sistema ogledala koja reflektuju sliku iz objektiva. • • • Nadamo se da vam je ovaj mali vodič koji smo pripremili donekle razjasnio osnovne pojmove koje koristimo u tekstovima o digitalnim fotoaparatima. Međutim, on isto tako može da posluži i kao smernica pri kupovini novog fotoaparata i dešifrovanju specifikacija koje su navedene na pakovanju. Ipak postoje neke važnije stvari od lepo dizajniranog kućišta fotoaparata, šarene kutije i naduvanih cifara odštampanih na njoj, a one se najčešće nalaze unutar samog aparata. --------------- http://www.sk.co.rs/2004/11/skse01.html

Sve je to superiska mora covek da se opusti da se igra-umetnicki sa fotosima i raznom kombinatorikom fotoaparata, e sad trazio sam zarad kultnijeg pravljenja fotosa nesto na netu, prica je oko blende to bi trebalo da vazi za svaki fotoaparat> Blenda, zatvarač, ekspozicija, ISO 7. 11. 2011 Ovaj tekst ukratko objašnjava osnovne pojmove u fotografiji, na način koji bi trebalo da bude svakome razumljiv. Ovaj tekst nije odgovor na pitanje kako postati fotograf. U pitanju je samo odskočna daska koja će vam razbistriti neke najvažnije termine. Da biste makar i počeli da razumete suštinu fotografije, potrebno je da shvatite sledeće stvari: - Šta je otvor blende ili f-broj? - Šta je brzina zatvarača? - Šta je ekspozicija? - Šta je ISO vrednost ili osetljivost filma? 1) Otvor blende ili f-broj Blenda (engl. aperture) je zatvarač koji stoji preko sočiva. Kada se blenda otvori, ona propušta svetlost u fotoaparat. Ako se blenda otvori više, u fotoaparat ulazi više svetla. Ako se otvori manje, ulazi manje svetla. Mera otvora blende naziva se f-broj. Možete ga videti na ekranu vašeg digitalnog fotoaparata. Ako je f-broj veći, blenda je zatvorenija. Ako je f-broj manji, blenda je otvorenija. Da, suprotno od onoga što bi bilo logično. Na većini digitalnih fotoaparata, f-broj se kreće negde između 2 i 22, mada je moguć i veći raspon. Ako je f-broj 2, to znači da je blenda sasvim otvorena. Ako je 22, to znači da je blenda gotovo sasvim zatvorena, te da u aparat ulazi veoma malo svetlosti. Zašto je otvor blende bitan? Ako fotografišete u ambijentu u kom je osvetljenje slabo (recimo u sumrak, ili u zatvorenom), potreban vam je veći otvor blende, kako bi više svetlosti moglo da uđe u aparat. Ako fotografišete u ambijentu u kome je svetlost izuzetno jaka (pustinja u podne), potreban vam je mali otvor blende, inače će u aparat ući previše svetlosti. Za one koji žele da znaju više: Svako sočivo ima svoju žižnu daljinu. Žižna daljina je fizička osobina sočiva, i predstavlja rastojanje između sočiva i tačke u kojoj se seku zraci svetlosti koji su prošli kroz to sočivo. Objektiv u fotoaparatu nije jedno sočivo, nego sistem sočiva. Jednostavnosti radi, on se obično posmatra kao jedno sočivo. F-broj ili otvor blende nije zaista prečnik otvora blende, iako se, jednostavnosti radi, tako tretira. F-broj je količnik žižne daljine objektiva (kombinovane žižne daljine svih sočiva koja čine objektiv) i otvora blende (prečnika kružnog otvora koji nastaje povlačenjem blende ka ivicama sočiva). Ako fotoaparat ima objektiv od 36 mm (to vidimo na prstenu za zumiranje) a f-broj iznosi 4 (to vidimo na ekranu aparata), to znači da je stvaran prečnik otvora blende zapravo 9 mm. Zumiranje je proces u kome se sočiva u objektivu međusobno približavaju ili udaljavaju. Tako se kombinovana žižna daljina objektiva menja. Možda ste primetili da, ako podesite f-broj i zatim zumirate, aparat sam promeni vaš f-broj. To je zato što, kao što smo gore objasnili, f-broj zavisi od žižne daljine objektiva. Kada menjate žižnu daljinu objektiva (zumiranje), f-broj se nužno menja sam od sebe. Standardna f-skala je: 1.4, 2, 2.8, 5, 5.6 itd. Svaki sledeći veći broj označava da duplo manje svetlosti stiže do "filma". Noviji aparati imaju precizniju skalu, recimo 2.8, 3.2, 3.5, 4 itd. Koraci f-skale zovu se f-koraci (engl. f-stops). 2) Brzina zatvarača Zatvarač je, fizički gledano, isto ono što određuje i otvor blende. To je isti onaj zatvarač koji prekriva sočivo, i koji se sa njega sklanja u trenutku kada pritisnete dugme. Kada pritisnete dugme, zatvarač se na trenutak povlači sa sočiva, da bi ga već sledećeg trenutka ponovo prekrio, sprečivši dalji dotok svetlosti u aparat. Što je brzina zatvarača (engl. shutter speed) veća, to će se on brže vratiti preko sočiva, pa će u aparat ući manje svetlosti. Ako je brzina zatvarača mala, sočivo će duže ostati izloženo, pa će u aparat ući više svetlosti. Brzina zatvarača takođe je, kao i otvor blende, napisana na ekranu digitalnog fotoaparata. Na primer: 2'' = 2 sekunde 1'' = 1 sekunda 5 = 1/5 sekunde (radi jednostavnosti piše se samo imenilac) 100 = 1/100 sekunde 2000 = 1/2.000 sekunde U zavisnosti od veličine otvora blende i brzine zatvarača, fotografija će ispasti svetlija ili tamnija, što objašnjavamo u narednoj sekciji - ekspozicija. 3) Ekspozicija Ekspozicija je latinska reč koja znači jednostavno - izloženost. Ona govori u kojoj je meri film (ili, u slučaju digitalnog aparata, senzor koji zamenjuje film) izložen svetlosnim zracima. Ekspozicija predstavlja odnos otvora blende (količina svetlosti) i brzine zatvarača (trajanje svetlosti). Ekspozicija je ukupna količina svetlosti koja uđe u aparat. - Ako je ekspozicija prevelika, onda u fotoaparat dospe previše svetlosti (bilo količinski, bilo u trajanju) pa dobijemo fotografiju koja je preeksponirana. To znači da je fotografija suviše svetla, pa većina svetlih površina izgleda potpuno belo, što ne želimo. - Ako je ekspozicija premala, onda u fotoaparat dospe premalo svetlosti, pa dobijemo fotografiju koja je podeksponirana. To znači da je fotografija suviše tamna. Ako je ekspozicija prevelika (slika je presvetla), to može značiti da smo previše otvorili blendu (pustili smo previše svetlosti u aparat), ali isto tako može značiti i da smo stavili suviše malu brzinu zatvarača (dugo je ostao otvoren, pa je predugo puštao svetlost u aparat). Ekspozicija se na ekranu digitalnog fotoaparata obično vidi u obliku jedne horizontalne skale sa podeocima, iznad koje se nalazi klizač. Ako je klizač tačno na sredini, onda je ekspozicija otprilike onolika kolika (aparat smatra da) bi trebalo da bude. Ako je klizač suviše daleko ulevo ili udesno, dobićete pretamnu ili presvetlu fotku. Slika: skala na ekranu aparata koja pokazuje ekspoziciju. Na nekim fotoaparatima ekspozicija nije prikazana u vidu skale sa podeocima, nego u vidujednog broja koji ide od minus nešto do plus nešto. Nula označava idealnu ekspoziciju, negativna vrednost da je slika podeksponirana (pretamna), a pozitivna vrednost da je slika preeksponirana (presvetla). Za one koji žele da znaju više: Ako kvadrirate f-broj, a zatim tu vrednost podelite brzinom zatvarača, i onda za taj količnik uradite logaritam sa osnovom dva, dobićete vrednost ekspozicije. Ovo napominjemo radi onih koje zanima šta ekspozicija zapravo predstavlja. Vrednost ekspozicije koju vidite na pomenutoj skali naziva se korekcijom ili kompenzacijom ekspozicije. Ako se (u ovom slučaju zelena) tačkica nalazi na sredini skale, to se naziva prirodnom ekspozicijom. Ukoliko onda povećamo brzinu zatvarača (manje svetlosti) tačkica će otići ulevo, pa će fotka biti podeksponirana. Da bismo to popravili, malo ćemo više otvoriti blendu (da propusti više svetlosti), čime ćemo kompenzovati ekspoziciju, tj vratiti je na normalu. Na isti način, ako promenimo otvor blende, onda ekspoziciju kompenzujemo tako što ćemo promeniti brzinu zatvarača. 4) Osetljivost "filma" (ISO) Osetljivost filma naziva se još i ISO vrednost. Iako kod digitalnog fotoaparata zapravo nemamo nikakav film, ISO vrednost i dalje postoji, i označava osetljivost digitalnog senzora.ISO vrednost govori koliko je "film" osetljiv na svetlost. Ako fotografišete u ambijentu u kom nema dovoljno svetlosti, često nije dovoljno da jako otvorite blendu (kako bi ušla veća količina svetlosti) i smanjite brzinu zatvarača (kako bi on što duže propuštao svetlost u aparat). Tada je potrebno da stavite i veću osetljivost filma, kako bi aparat bolje iskoristio to malo svetlosti što uspeva da prodre u njega. ISO vrednost takođe podešavate na vašem digitalnom fotoaparatu, kao što podešavate f-broj (otvor blende) i brzinu zatvarača. Tipična ISO skala ide od 100 pa do nekoliko hiljada. Ukoliko je jako mračno, treba vam što veća osetljivost, dakle i veći ISO broj. Međutim, ukoliko je ISO broj velik fotografije često ispadnu jako granulirane. Ukoliko je jako svetlo, nije vam potreban veći ISO broj od 100. Tipična ISO vrednost iznosi 100, za slikanje po relativno sunčanom danu i normalnim vremenskim uslovima. 5) Sve to zajedno? Ukoliko ste pažljivo pročitali gornji tekst, shvatili ste da je suština fotografisanja u tome kako svetlost stiže u unutrašnjost fotoaparata. Otvor blende određuje koja će količina svetlosti ući u fotoaparat Brzina zatvarača određuje koliko će dugo ta svetlost ulaziti u fotoaparat. Ekspozicija predstavlja odnos ove dve vrednosti. Osetljivost filma (ISO vrednost) govori koliko će "film" (senzor) biti osetljiv na svetlost koja uđe u fotoaparat i padne na njega. Od toga kako ćete podesiti svaki od ovih parametara zavisi kako će vam fotografija ispasti. Možda ćete se zapitati zbog čega je potrebno toliko parametara koji se svi tiču dotoka svetlosti u aparat. Zar mala brzina zatvarača (svetlost dugo ulazi u aparat) u kombinaciji sa malim otvorom blende (mala količina svetlosti) nije isto što i velika brzina zatvarača (svetlost kratko ulazi u aparat) u kombinaciji sa velikim otvorom blende (velika količina svetlosti)? Drugim rečima, zar nije svejedno da li "film" (ili njegov digitalni ekvivalent) kratko izložimo većoj količini svetlosti, ili ga dugo izložimo manjoj količini svetlosti? Odgovor je da nije svejedno. Različite kombinacije ovih parametara obezbeđuju nam različite osobine fotografije, kao što su, recimo, zamućenje i dubinska oštrina. To je detaljnije objašnjeno u drugim tekstovima u ovoj sekciji sajta. Međutim, da biste to shvatili, potrebno je da prvo dobro razumete suštinu otvora blende, brzine zatvarača, ekspozicije i osetljivosti. Kada shvatite ove koncepte, sve ostalo logično sledi iz njih. poreklo literature iskaza> http://www.klubputnika.org/servis/foto-uputstva/88-osnove-fotografije/3584-blenda-zatvarac-ekspozicija-iso

Pojacalo je san snova.

I jos jedan primer iz fototeke nikon l110 crni labud.

Kroz tri modula slikan je jelenak foto aparton nikon l 110 i caura larve.

Bagrem za rad je ok dok ne natricis na unakrsne godove na samoj talpi blanjas sa jedne strane pa blanjas sa druge da ne zacepis drvo u sredini (manje vise to je kod naseg jasena isto fora i drugih tipova). Bagrem je generalno spada u grupu akacija tvrdo drvo otporno na vlagu i nece ga zizak jer je otrovno drvo slicno kao wenge jer je i ono iz porodice akacija. Sa bagremom treba znati jer zna nekad ako nije dobro osuseno da popuca generalno drvo radi to jest ima dilataciju sirenja i skupljanja...

Conclusion So how do they sound? Big. Very Big. The articulation and detail of the DX55's have made them my current favorite in this category, but while you can coax some low end out of them in a conventional box, at reasonable levels the cone excursion introduces enough intermodulation distortion that it hides these qualities. A big rear loaded horn is intended to alleviate this problem. I have been extremely pleased at the results, but I have to smile when I see that all this effort barely gets us below 50 Hz. Still, they play loud cleanly in a manner that Lowther owners don’t usually encounter, and the cones are barely moving. Chris and Matt learned a lot about wood working a speaker building this summer, and we all had a lot of fun. Here is their picture. In addition to Chris and Matt I want to thank Desmond Harrington and Kent English, all a pleasure to work with. But Wait! There's More! In part 2, we will extend the low frequency response below 20 Hz by mating the Kleinhorn with El Pipe-O, plus some other goodies. MuuuuHahahahaha……. Copyright 2004, Nelson Pass https://www.passdiy.com/pdf/KleinHorn.pdf http://www.firstwatt.com/pdf/art_kleinhorn2.pdf

Inace ova konstrukcija Onur's double horn kad se polozi me asocira na paragon ... Jedan na delu uhvacen http://vnav.vn/forum/viewtopic.php?f=43&t=82942 Ono fore i fazoni mali pici drajver a kutijesina pola kuce zvana horna. Pravila dva burazera pa gospoda nabacili finu nagradu.

Evo ovako, to je neki turcin bez zezanja radio doktorat u Nemackoj pa je vrsio 2 godine simulacije... koliko secam te price pa je objaljivao detaljnije... crteze na tim nekim forumima to se inace ne secam (posto je to ortak nasao ovaj projekat)... i bili su grafikoni merenja polozaja tih zvucnika gde im je propisano da stoje uza zid pa kao imaju bas takav i takav a kad su pozicionirani u prostoriji onda daju neku prostornost sa mekim drmanjem masiranje bubrega, tu smo ispitivali boga oca od drivera> Eminence Alpha_8A, Visaton bg 20, Visaton W200 S, selenium 8pw3-slf. Tako da je ispalo da niko sa tog foruma nije pravio ili su pravili pa nisu objavili i najveca fora je ispala sto je turcin povukao generalije crteze i merenja jer su neki krenuli da li u serijsku prizvodnju pa je ispalo svsta nesto. I ostade sve od te fame predhodno navedeni linkovi na tom sajtu. Dobra stvar je to sam usvojio da bez skretnice gubici minimalni, a na visotonac EMINENCE APT 80 NA 8 OMA turio kondenzator polipropilen. http://www.yildiz.edu.tr/~ilkorur/speaker/fostex_fe206e.htm Fostex su najvise koristili jer je jeftiniji na zapadu pa su sa njim isforsirali sve bek louded horne oblika i velicina... http://www.eminence.com/pdf/Alpha_8A.pdf- lepo cuci bas sa lampasem http://www.visaton.com/pdfexport/de/servicestr.form?pid=/pdfexport/pdf/bg20_8.html- propast za neke frekvencije http://www.visaton.de/en/chassis_zubehoer/tiefton/w200s_8.html- drma mekan bas ali fale neki bogovi kod srednjih http://www.jblselenium.com.br/marcas/upload/92bfa5f243b04dbb0f536749ec68ef94.pdf- lepi srednji basovi pasuljara

Legenda ide ovako> -Bagrem koji sam dobio, ali bukvalno na poklon, jedno stablo ide na tacno jedan kubik ili ti drvo bilo je staro oko 40 godina, posle secenja stablo stoji sa korom do jedne godine (na mestu secenja u prirodi), a potom ide na reznicu odnosno pilanu da seku u talpe na 5cm debljine na duzinu koja ispadne poduzno secenje. -Potom ide na dodatno susenje od 5 godina, 1 godina po 1cm debljine za prirodni prtok vazduha. -Tako da u susarama za profi verziju ide kao ubrzan proces... -Inace jedan kubik kosata 300 evra u drvarama (ima jedna drvara kraj Surcina necu da je reklamiram nisu platili ) -Talpe su tiplovane i lepljene, obradjivane su rucno blanjama rzlicitih velicina i nagiba nozeva kako ih zovu wooden heand plane. -Glacano za rustik verziju skereper blanjom.

Skraceni srafovi kao spajkovi - imrovizacija do zavrstka prepravka u detalju.

Hvala za adresu http://quarter-wave.com/extra je

I tako muka golema. -Soba se ponasa kao jedna velika zvucna kutija tako je i treba posmatrati kao jedan sistem nazovimo zapremina V2, a mali zvucnik (u sobi) kao zapreminu V1 takodje to vazi za drugi zvucnik iz stereo sistema. -I onda je bas membrana zvucnika granica izmedju dva sveta unutar zvucne kutije od drveta i betonske sobe. -To je ono zasto pljuga dogoreva do sitnih vecernjih sati-pusenje za medalju.

-Ortak iz Mladenovca gde su i udomljene kutijesine i moja malenkost smo imali taj problem sobe 12 m kvadratnih ali srecom visok plafon. -Tako da su najcesca razocarenja tek ne projektovanih soba za te namene kad se odvrne malo lampasko pojacalo od 2*5 w sa nekim triodama (u lapase se ne razumem toliko) ali slusanje je bilo sa cd-a. -Inace isli smo na to da glasnoca prelazi u zaglusujuci stojeci talas brundafon od sobe. -To smo resavali tako sto smo birali zvucne kutije sa velikom ostljivoscu i malom snagom pojacala lapasa ili tranzistorca. -I IZBEGAVALI STOJECI TALAS koji dolazi ko zna odkuda i zasto se stvara... kod svake prostorije koja je svaka pimer za sebe. -Naravo ucenije mora da se meri zracenje zvuka iz izvora a od mesta slusanja (uredjajem navedenim tehnikama na netu itd) da bi se ucmekalo to djubre od sojeceg talasa ili nepozeljne talasne refleksije pa se turaju difuzatori ili refleksne ravni ili apsorberi zvuka (primer http://www.audiofil.net/forum/forum_posts.asp?TID=13241) nazalost to se zove budzenje negde to upali negde ne jbg AP_D4_Akusticki_elementi.pdf

Jos malo fotosa...

Iz glave je napisano veliko boldovano. Evo i fotosa da sam jos pre 7 godina, radim gradim horne...

Onur's double horn ili ti halo slusalice. http://www.yildiz.edu.tr/~ilkorur/speaker/fostex_fe206e.htm http://www.diyaudio.com/forums/full-range/80402-onurs-double-horn-solid-design.html http://www.yildiz.edu.tr/~ilkorur/ILKORUR/FE206E.html Bez skretnice ide zvucnik i prala bez gubitaka zvucnik za ovu kutiju je FOSTEX FE-206E Plan je u pdf formatu OnurFostexHorn .pdf