Pišem ovo dok mi je portal otvoren u drugom tabu. Ne prvi put. Ne ni stoti.

I više ne verujem da je reč o slučajnosti.

Ovo je sistem.

Ne haos, ne pad standarda, niti „loš dan u redakciji“. Sistem koji funkcioniše tačno onako kako je zamišljen , da proizvodi reakciju, a ne istinu.

---

Fabrika hiperdrame

Otvorite bilo koji domaći portal u bilo koje doba dana.

Naslovi ne informišu = oni napadaju.

CAPS LOCK, uskličnici, reči koje ne ostavljaju prostor za razmišljanje, već traže uslovni refleks:

„ŠOK!“
„HOROR!“
„DRVENI PREDMET MUŽU ZARILA U SRCE!“
„PRONAĐENO TELO U LOKVI KRVII!“

To više nije jezik novinarstva. To je jezik alarmnog sistema.
Svaki naslov deluje kao lažna sirena za požar, a kad sirene neprestano zavijaju, prestajete da verujete da negde stvarno gori.

 

Struktura tekstova je uvek ista:

• eksplozivan naslov
• nedorečen, senzacionalistički uvod
• „duhovni“ ili patetični citati bez konteksta
• generičke rečenice o sudbini, veri, čudu ili paklu
• „filmski“ dijalozi koje niko u realnom životu ne izgovara tako precizno

To nije slučajnost. To je šablon.

Emocionalni tempo je potpuno fabrički. Svaka priča prati isti dramski luk: šokantna najava → nejasni „duboki“ citati → generičke fraze o sudbini → lažno filmski dijalozi.

Čitaš deset članaka i stičeš utisak da čitaš varijacije istog teksta, samo sa drugim imenima.

Ubaci emociju → ubaci patnju → ubaci misterioznost → završi polu-moralom.

Posle nekog vremena više ne čitaš vesti. Čitaš ponavljanje iste priče.

---

Iluzija spontanosti

Najopasnije nije to što je sadržaj loš, već što deluje spontano. Kao da se nešto „desilo“, pa je neko to samo zabeležio.

U stvarnosti, to je industrijski proizvod.
Isto kao reklama. Samo što se ovde prodaje emocija — strah, tuga, bes, voajerizam.

Nekada je urednik pitao: „Da li je ovo tačno?“
Danas pita: „Da li ovo klikće?“

---

Pravi poraz: broj lajkova

Najgori trenutak nastupa kada pogledate reakcije.

Pažljivo napisan tekst sa merom, ironijom i analizom, dvadesetak lajkova.

A onda:
„ZAPALIO JE ŽIVU…“
„KRVAVI PIR…“
„HOROR NA SAHRANI…“

Hiljade reakcija.

Tu prestaje priča o „krivim medijima“. Algoritam ne radi sam. Publika ga trenira.

nisu to „oni“.
To smo mi.

---

Kolektivna anestezija

Izbliza sam video kako to izgleda. Ljudi u redakcijama nisu naivni. Tačno znaju šta „kida“. Google Analytics im je stalno otvoren. Kada vest „razbije“, u grupnim ćaskanjima vlada euforija — ne zbog važnosti događaja, već zbog metrike.

Vest više nije vest. Postala je roba.

Većina sebe ne doživljava kao štetočine.
„Samo radimo svoj posao.“
„Ljudi to vole.“
„Tržište je takvo.“

Klasična profesionalna anestezija. Nekrofilija prerušena u „slobodu izražavanja“ i „odgovornost prema čitaocima“.

Vreme je da prestanemo sa eufemizmima. Ovo nije „žuta štampa“. Ovo je nasilje, sistematsko, profitabilno i svakodnevno. Nasilje nad javnim mnjenjem, nad empatijom, nad decom koja slučajno vide telefon roditelja, nad porodicama žrtava koje ponovo proživljavaju traumu.

Setite se samo naslova posle ubistva u Ribnikaru. Umesto suzdržanosti i poštovanja tuge — dobili smo cirkus. To nije greška. To je poslovna strategija. Marketinški trik. . .

---

Nasilje koje ne prepoznajemo kao nasilje

Ovo je nasilje.
Ne fizičko, ali duboko psihološko, kulturno i moralno:

• nasilje nad porodicama žrtava
• nasilje nad decom
• nasilje nad jezikom
• nasilje nad empatijom

Kad tragedija postane sadržaj, a bol roba, društvo počinje da trune iznutra. Tiho. Kao rđa.

---

Granica koja je nestala

Nekada su postojale granice. Nije se sve objavljivalo, sve govorilo, sve prikazivalo. To nije bila cenzura. To je bila kultura.

Danas je granica pomerena toliko daleko da više ne znamo ni gde je nekada bila. A kad nema granice  sve je dozvoljeno. A kad je sve dozvoljeno, ništa više nema težinu.

Danas je crveni alarm za nevreme. Naslov glasi: „Spasavanje će možda biti nemoguće!“

Spasavanje će možda biti nemoguće, vele — grešni smo!

Dnevna doza kortizola i adrenalina za omamljenu naciju.

---

Rešenja koja niko ne želi da čuje

• Porez na šund. Kao akciza na cigarete i alkohol, treba uvesti ozbiljan porez na medijski kič i rijaliti pornografiju nasilja. Neka finansijski boli ono što truje društvo.
• Odgovornost oglašivača. Telekom, Telenor, Coca-Cola, Imlek, Bambi, pivare… Dok njihove reklame stoje pored tekstova u kojima se „krv sliva niz bradu“, oni su saučesnici. Prestajte da finansirate otrov.
• Primena postojećih zakona. Član 343 Krivičnog zakonika o izazivanju panike i nereda nije mrtvo slovo na papiru. Svesno i ponavljano izazivanje histerije mora imati posledice.

---

Zašto zakon nije dovoljan

Jer naslov može biti tehnički tačan, a emocionalno izvitoperen do neprepoznatljivosti. Zakon tu često nema zube.

Jedino što ovaj sistem zaista razume jeste novac. Zato je ključ kod oglašivača. Kada velike kompanije povuku reklame sa takvih portala, promena će biti brza, ne iz morala, već iz računice.

---

Šta zapravo gubimo

Ovo nije samo priča o lošem novinarstvu. Ovo je priča o poverenju.

Kad mediji izgube meru, ljudi gube poverenje.
Kad ljudi izgube poverenje, počinju da veruju bilo čemu.
I tu se otvara prostor za mnogo opasnije stvari od klikbejta.

---

Tišina kao saučesništvo

Najlakše je reći: „Takvo je vreme.“
Nije. Vreme ne nastaje samo od sebe. . .prave ga ljudi.

Svaki klik je glas.
Svaki share je podrška.
Svaki ignorisan kvalitetan tekst je poruka.

---

Završna misao

Danas je crveni alarm za nevreme.
Sutra će biti crveni alarm za društvo.

Ali taj alarm nećemo videti na naslovnoj strani.