Pretraži DiyAudio.rs

02:56 posle ponoći. Stan u polumraku. Na stolu otvoren DAC od 2400 evra. Oko njega stoje trojica muškaraca od po 40+ godina i gledaju u ploču kao hirurzi oko otvorenog grudnog koša. Jedan drži lemilicu. Drugi lampu. Treći ćuti i povremeno govori: “Ne sviđa mi se napon ovde.” Na stolu pored: hladna kafa, Kutija “Wurth” kontakta, kesice iz Mouser-a, četiri Sparkos opampa, dva mrtva OPA2134, i jedna kesica šrafova za koju više niko ne zna odakle je ispala. U vazduhu miris fluxa, prašine iz ventilatora i lagane panike. Na monitoru otvorena tri taba: DIYAudio, Hi-Files forum, i datasheet koji niko više ne čita jer su odavno prešli u fazu nagađanja. U pozadini tiho svira Cafe Blue od Patricia Barber. Naravno. Jer na taj album audiofili drkaju već 25 godina. . . To nije album. To je dijagnostički instrument. Preko njega se proverava: dubina scene, mikrodinamika, tekstura kontrabasa, raspad činela, i da li sistem “diše”. Ako čuješ kako Patricia uzima vazduh između dve rečenice: sistem valja. Ako ne čuješ: prodaj kablove, menjaj struju, seli stan. I što je najgore . . . u jednom trenutku više niko nije siguran da li stvarno čuje razliku ili samo sluša sopstveni finansijski slom kako pokušava da opravda sam sebe. Jer tu više nije muzika tema. Muzika je odavno napustila prostoriju. Ostala je samo psihoza. Skupa psihoza. Čovek više ne sluša pesmu. Nego lovi sitne zvuke kao obaveštajac NATO-a: “Čekaj . . .” “Vrati.” “Tu.” “Jesi čuo?” “Kao da je tanjir otišao pola metra ulevo.” I sad trojica odraslih ljudi u 3 ujutru ćute 40 sekundi da bi analizirali udarac četkice po dobošu. Napolju prolazi autobus. Neko kašlje u zgradi. Pas zalaje negde u daljini. Ali u sobi . . . apsolutna koncentracija. Jedan naglo opsuje: “JEBOTE SKINUO SE PAD.” Muk. Gecrkt . . . Svi gledaju u ploču. Neko prošaputa: “@Poglavicu pozovi.” To ime se ne izgovara glasno. To je čovek koji je jednom premostio muting relej na CD plejeru iz 1998. i od tada kruži po forumu kao urbana legenda. Priča se da razlikuje Nichicon FG od KZ po mirisu kad se zagreju. U tom trenutku kroz sobu prolazi žena vlasnika uređaja, pogleda trojicu odraslih ljudi sklopljenih oko rasklopljenog DAC-a i pita: “Je l’ vi normalni?” Niko joj ne odgovara. Jer u tom trenutku više nije u pitanju uređaj. Nego ponos. I sad više nema nazad. Menja se još jedan regulator. Pali se uređaj. Ekran zasvetli. Svi se ukoče. Patricia zapeva. Naravno. Jer u audiofilskom univerzumu Cafe Blue nikad ne prestaje. Levi kanal radi. Desni ne. Tišina. Negde u daljini zalaje pas. Jedan skine naočare i samo kaže: “Jebo te pas.” Tišina. Pa onda umorno doda: “Znao sam da Sparkos ne može na ovu topologiju.” . . .