Iskoči reklama za tai či program, a umesto ljudi koji se trude, pomalo se zbune i pokušavaju da uhvate ritam, gledam glatke, plastične avatare koji se kreću kao da su smišljeni u laboratoriji za dosadu. Ranije je čovek bar mogao da se nasmeje na onaj iskrivljeni osmeh modela ili na instruktora koji zaboravi korak, jer je u svemu tome bilo nečeg ljudskog, nečeg toplog, ma koliko površno bilo. Danas, umesto toga, dobijam sterilne prikaze bića koja ne postoje, a koja se trude da me uvere da baš oni znaju nešto o ravnoteži, duhu i tradiciji.
Smešno je, jer smo nekad bar znali da nas u reklamama lažu ljudi živi, krvlju ispunjeni, sa manama i smešnim pokretima. Bilo je glupavo, ali je disalo. Sada je isto tako glupavo, samo što više ni ne diše. To je kao da je napad idiotizma dobio novu, digitalnu nadogradnju, pa je sada savršeno poliran i potpuno prazan. I tako gledam tu novu paradu sintetičke mudrosti i mislim: ako je ovo budućnost marketinga, onda smo stvarno upali u simbiozu veštačkog sjaja i duboke praznine. A najveća ironija je što će takvih video-snimaka biti sve više, a ljudi u njima sve manje, kao da je svet odlučio da mu je lakše da glumi život, nego da ga stvarno živi.