1 reply to this topic

[gaggia]

"КЉАЈИЋ" (1/2)

"Pričaću vam sad o jednom geniju. Geniju na poseban način. Geniju koji je izuzetak i zato potvrđuje pravila o kojima vam pričam. Borivoje Kljajić. Vama to ime ništa ne kazuje?
Kada sam ga prvi put sreo nije imao ljubičasti »Kadilak« već dvodnevnu bradu i nokte sumnjive čistoće. Došao je na audiciju za glumca u radio-dramskoj trupi. Izrecitovao je u mikrofon Hamletov monolog »Biti il ne biti, pitanje je sad« ... a kada smo mu dali da pročita neku nepoznatu ulogu, počeo je da muca, da sriče...
— Izvinite, zaboravio sam naočare. Gec mu pruži svoje.
— Hvala, kolega, nije moja dioptrija.
— Ne gnjavite čoveka — reče čovekoljubivi Duško Kostić — ima prijatan glas.
Bio je u angažmanu samo nekoliko dana, jer se ispostavilo da je polupismen, a na radiju se uglavnom samo čita, čita... Ali ne brinite — snaći će se Kljajić! Snalazio se on kao putujući glumac i pre rata. Imao je frak, imao je celu trupu — sebe. Zakaže Šekspirovog »Hamleta« u nekom vojvođanskom selu. Na pozornici lijander u saksiji, ili kakavgod veći grm, a na granama okačena pisma. Bora iziđe u fraku (voleo je avangardne tretmane!), izdeklamuje »Biti il ne biti« ... pa se trgne:
— Gle, neko pismo! (Otvori pismo) Baš da vidim šta mi piše Ofelija!
Onda izgovori Ofelijin tekst, pa da zaključak:
— Ofelijo, idi u manastir! Vidi, vidi, još mi je neko pisao! (Otvori drugo pismo) Majka mi i kraljica i preljubnica usuđuje se da piše...
Tako saznamo i šta majka želi i mic po mic, pismo po pismo, eto ti daidžestirane tragedije danskoga princa!
Onda se Borivoje otmeno pokloni okupljenim paorima, pokupi pare sa blagajne i ode dalje u prosvećivanje zaostalih narodnih masa. Drugi put sam ga sreo u »Zvezda«-filmu. Došao je da mi se ponudi za pomoćnika u režiji filma »Jezero«.
— Mogu da vam napravim knjigu snimanja — reče mi Ijubazno — ja sam odličan tehničar. A bio sam i De Sikin pomoćnik i predavač na Filmskoj akademiji u Rimu!
I pruži mi vizit-kartu na italijanskom jeziku, na kojoj je sve to pisalo. Zahvalim mu na ponudi, ali mu predložim probno snimanje za jednu ulogu.
— Ako baš insistirate — pristaću!
Nalepimo mu »sitan krep« kao da je neobrijan, stavimo fes na glavu i on nam pred kamerom odigra na turski način svoj čuveni »Biti il ne biti«. I ovoga puta je ispalo »ne biti«, ali on je znao da njegovo »biti« tek dolazi.
Izgubismo ga neko vreme iz vida, ali on se čvrsto držao umetnosti. Na gostovanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beču, posle predstave, silaze na prijem svečanim zavojitim stepeništem Velibor Gligorić i direktor »Burg teatra«. Obojica u smokinzima, a između njih, držeći ih pod ruku — Borivoje Kljajić u fraku. Pričali su mi Joža Rutić i Dejan Dubajić da im se Bora ljubazno javio, a kada se on izmakao, čuli su Gligorića i bečkog direktora kako u glas govore:
— Simpatičan ovaj predstavnik vaše vlade!
U »Burg teatru« je Kljajić tom prigodom zamolio činovnika da jave Milanskoj skali da će doći, pa da mu ostave ložu.
Kroz dva dana, blagonaklono je klimao glavom iz svečane lože u Skali, koja je sačuvana za »čuvenog jugoslovenskog reditelja«, kako je pisalo u telegramu iz Beča.
Imao je Borivoje Kljajić neku čudnu magiju u sebi. Lekari pakosno tvrde da je sugestivnost tipična za paranoju, ali ja im ne verujem. Pa sve velike vođe u istoriji, svi koji su nekuda nekoga vukli napred, imali su tu veliku snagu ubeđivanja. A nećemo valjda posumnjati.. . taman posla.
Stvar je jednostavna: čovek se ne usuđuje da ne veruje neverovatnim stvarima. Ja sam to i lično probao. Bio mi je tata operisan u Vojnoj bolnici i ja nisam stigao da izvadim propusnicu da bih mogao da ga obilazim. Zaustavio sam kola pred glavnim ulazom i gledajući stražara pravo u oči, pozvao ga prstom. Dok je prilazio polako sam spuštao staklo, fiksirajući ga uporno i onda mu tiho rekao:
— Dva, dva, sedam, osam, šest, tri... — pa sam dao gas, klimnuo mu glavom i ušao kolima u krug bolnice. Vojnik je salutirao i ostao potpuno sluđen. Kako može da sumnja kad sluša neke brojeve, a ti ga gledaš u oči i šapućeš?
Ali sad ne idem u bolnicu nego u Englesku. Naš ambasador u Londonu otvorio je izložbu slika Borivoja Kljajića. Sam mi je to pričao kad se vratio. Sedeli smo u onom kamenom holu u Radio-Beogradu. Uvek sam voleo te neobične ljude.
— Nisam znao, Kljajiću, da vi slikate.
— Nisam ni ja. Ali, znate, kad se čovek nađe sam u velikom svetu, on počne duboko da razmišlja. Ležim ja jedne noći i kažem sebi u sebi: šta je to što se ovde mnogo ceni, a ne razume? I setim se: moderno slikarstvo! Zato kupim boje i platna. Vrlo dobro sam prošao na izložbi. Sve sam prodao.
Ali nije se zadržao samo na apstraktnoj umetnosti. U Italiji je bolje prolazila romantika. Guta Dobričanin ima razglednicu koju mu je Borivoje poslao sa jezera Mađore. Cveće. A piše na italijanskom: Rad slikara B. Kljajića.
— Kako si prolazio u Italiji? — pita ga Guta kad je Bora opet navratio do domovine.
— Fino. Ja, znaš, sednem kraj jezera i gledam, a boje se prosto upijaju u mene. Onda odem u svoj atelje pa slikam. Obična jezerska slika 30 hiljada lira, a ako mušterija traži da se vidi i pastir sa frulicom, kako čuva ovce — 50 hiljada lira. Što više ovaca, veća cena. Razumljivo. Jednoga dana, dok sam pod miškom nosio svoja dela, zaustavi se jedna fantastična limuzina i iz nje izađe fantastična žena. Meni dah zastane, a slike ispadnu.
— Oh, pa vi ste slikar — uzvikne žena i odvede me u svoj zamak. Posle sam u njemu živeo.
Za zamak zaista nismo uspeli da proverimo, ali je na Bledu slučajno naišao na Gutu, Čkalju i ostale koji su tu gostovali kao veselovečerci, pa im ponudio ključ od svoje vile. Neka se odmore u komforu. Uzeli su da bi se uverili.
Lepa vila."
- Радивоје Лола Ђукић, "Склеротични мемоари", 1987

[gaggia]

"КЉАЈИЋ" (2/2)

"Vi sad hoćete da mi kažete: Dosta, ne pričaj bajke!
Meni bi bilo dovoljno, ali Kljajiću nije. On je radio sve radnje iz područja umetnosti. Vi nemate njegovu štampanu dramu za koju, u predgovoru, neki nama nepoznati profesor piše: »Opet jedno novo delo našeg čuvenog dramskog pisca« ... Neki pakosnici su ga ogovarali da je sam pisao taj hvalospevni predgovor, ali ne verujte im. Vi knjigu nemate, ali ima Guta. Početak te drame, sa dva lica, pišem po sećanju.
»On i Ona ulaze posle venčanja. U stavu su igre.
ON: Draga, je te volim.
ONA: Kako me voliš?
ON: Volim te prvo u glavi.
ONA: Pa onda?
ON: Onda sve niže, niže, pa najniže.
ONA: Marš, sram te bilo!« itd. itd...
Zalagao sam se već pred vama za naivnu umetnost. Mislim na slikarstvo. A zar ne bi mogla da postoji i naivna književnost, naivci u glumi ili polttici? A možda mi to već i imamo, samo što ja nisam primetio, ili se drugačije zove.
Ako već imamo naivno slikarstvo. čiji autori nisu naivni, zašto ne bismo imali naivne knjige pretencioznih pisaca, naivnu muziku na nenaivnim pločama, naivne govore itd? Ja to sad izvlačim neke teme za razmišljanje, zavrćem ih, glupiram se, a sve vreme me muči ozbiljno pitanje: da li ljudi poput Kljajića zaista veruju u ono što govore i rade?
Gledam, na primer, nečiju sliku: žuto platno skroz naskroz, a onda jedna bela linija — ili roze tačka. Veruje li stvaralac da je to zbilja umetnost? Ili je Kljajić? Slušam neke ploče ovog roka ili novokomponovane narodne muzike, pa se isto pitam?! Pratim neke govore i izjave... dobro, to da ne diram. Možda je Borivoje Kljajić bio rodonačelnik nekog novog pokreta?
Kada je otišao u Holivud »da snima filmove«, mi smo se podsmevali. Vratio se sa Ijubičastim »Kadilakom« i ženom polujermenkom i operskom pevačicom.
— Ne daju oni iz »Metro Goldvina« da se Jugosloveni umešaju — rekao mi je. — Zbog socijalizma i Izraela. Snimao sam, ali malo. Držali smo uglavnom koncerte. Baš imam jedan plakat.
Na plakatu je pisalo, polupismenim engleskim jezikom (kako nam je objasnio u TV-studiju Sava Mrmak, koji engleski dobro govori), da veliki jugoslovenski reditelj B. Kljajić, pre povratka u stari kraj, daje koncert svoje supruge. Uglavnom je pisalo o njemu, iako je pevala ona. A doveo je on nju »Kadilakom« i na audiciju u Beogradsku operu. Pevala je lepo, ali sa malom manom: uvek pola tona niže ili više. Ili naša intonacija, balkanska, nije bila u redu. Iz te Amerike Bora donese i svoju ploču. Finansirali su je naši iseljenici: jedan dolar u pretplati. Sa jedne strane bilo je snimljeno »Veselo veče«, a sa druge »Boj na Kosovu«. Šta je za patriote jedan dolar?
U »Veseloj večeri«, koja je dramaturški zamišljena i snimljena kao audicija za radio, gospođa Kljajić na polunaučenom muževljevom jeziku pita:
— Vi ste došao na audiciji? Šta znate?
Bora ispriča neku šalu iz »starog kraja«, pa onda on upita:
— A šta vi znate?
Ona nešto peva, kao smešan raport, pa da njemu reč... I tako dalje. Naiva. Kao mrtvac na sred božićnjeg stola.
Na drugoj strani »Boj na Kosovu«. Borivoje se prisećao narodne pesme u toj dalekoj Americi, ali pošto je nije znao napamet, on se prepustio svojoj mašti. Stih nije svuda bio deseterac, ali i u stripu ljudi imaju svega četiri prsta, pa je ipak lepo.
Glumac Duško Antonijević puštao nam je tu ploču u starom studiju na Sajmištu i ako njegov sin Jova još čuva tu neprocenjivu zaostavštinu B. Kljajića, neka je presnimi za naše potomke.
Igrali su opet samo on i njegova američka supruga. Ona — caricu Milicu, a on sve ostale uloge, uz pomoć transformacije u vidu podvrnutog jezika, šuškanja ili govorenja iz basa.
— »Oj, Boga ti, kneže Lazare, ti sad ideš u boj na Kosovo?
— Idem — kaže Lazar (Kljajić)
— A hočeš mi ostaviti brata od zakletve da me čuva?
— Koga hoćeš — pita isti Lazar?
— Jednog od brače Jugovića — kaže carica (iz Minesote). — Ostavi mi Milutina!
— Ne mogu.
— Ostavi mi Dragutina ili Milomira!
— Ne mogu.
— A Petra ili Aleksandra?«
I carica izređa devet imena, tako da ja tada prvi put saznadoh kako su se zvali Jugovići. Za starog Jug-Bogdana sam čuo. Posle se na ploči čuje zveckanje dve viljuške pred mikrofonom, kao da se ukrštaju sablje. I »Pripovedač« Kljajić (iz basa) reče:
— I tako poče strašan boj na Kosovu.
Bora je tumačio Miloša Obilića u tenoru:
— Drž se sada, o care Murate, jer ću sad da ti stanem nogom pod groce.
A odgovarao je kao Murat, šuškajući:
— Nemoj tako nežnana junačka delijo... itd. itd.
Sada ćete vi pomisliti: pa šta?
A ja ću vam u mislima odgovoriti: pa ništa! Zar vam to ne liči još na nekoga? Još na neke? Samo što je on živeo u amatersko vreme, što je samo odživljavao svoj folirantski i maštarski život, ne smetajući nikome i što je, izgleda, verovao da je to — to. Opasni su oni koji prodaju maglu društvu, a ne pojedincima. Srećom, takvih kod nas i nema.
Borivoje Kljajić umro je u Americi, sam, praćen samo jednim zemljakom."
- Радивоје Лола Ђукић, "Склеротични мемоари", 1987